EKSPRES UVODNIK: Na putu gluposti

EKSPRES UVODNIK: Na putu gluposti


Kad krenete od noževa, nije teško doći do Kosova. U sukobu Srba i Albanaca, koji traje vekovima, često je bio korišćen. Uz različit arsenal kojekakvog hladnog i vatrenog oružja, zločina i gluposti. Gluposti poput one s uvođenjem takse na srpske proizvode, poteza sračunatog samo da se povredi druga strana. A onda iz jedne gluposti idete u drugu. Onda ispunjavanjem gluposti uslovljavate nastavak dijaloga, koji jedino nije glupost u svemu tome, ma kako to sada izgledalo

U knjizi Horhea Luisa Borhesa “Brodijev izveštaj” ima jedna zanimljiva priča. Pored toga što je zanimljiva, i poučna je. Pisac je voleo da pripoveda o Argentini, ljudima i vremenu kojem je svedočio. Radnja ove priče smeštena je u prve godine dvadesetog veka, na jednoj Finki, seoskom gazdinstvu u unutrašnjosti zemlje.

U kasno leto, jednog popodneva okupilo se poveće društvo, uglavnom mladih koji su uz hranu i vino slavili nešto, što za samu priču i nije bitno. Sve po redu, piće, roštilj, igra, pesma, žene, opet piće… Vreme prolazi, glave postaju usijanije, buka i muzika sve glasniji, razgovor među muškim svetom, potaknut pićem, erosom i temperamentom neizbežno je vodio ka tanatosu.

Za to vreme pripovedača je vodio vlasnik kuće kroz svoje imanje i u jednom momentu mu je pokazao veliki ormar sa staklenim vratima u kojima su bili izloženi razni noževi. U to vreme nož je bio ono što bi se danas reklo “must have”. Jednostavno nije bilo muškarca koji ga nije nosio i koji se njim nije služio. U to vreme je bilo sasvim uobičajeno da se nesuglasice rešavaju nekom vrstom obračuna noževima.

A vlasnik kuće skupljao je noževe kojima su se služili znameniti argentinski gaučosi i ostale bitange koje su na glas dolazile tako što su drugim ljudima živote uzimali u tim odmeravanjima sujete i muškosti.

I tako usred turističke ture pripovedač i njegov domaćin začuše viku iz dvorišta. Sišavši tamo, shvatiše da je došlo do rasprave između dva momka. Stara priča, pomalo balkanska u svojoj osnovi, porodice zavađene oko podele zemlje, iliti po srpski – međe. Generacije u sukobu, u prošlosti već su plaćali razmirice glavama i jedni i drugi, ali su se u poslednje vreme držali po strani.

Sad nevolja ne bira, našli su se kao gosti na istom slavlju, zagledali se u istu ženu, mrko se pogledali i sad je povređenu sujetu jedino krvlju moguće lečiti. Pošto oružje nisu imali, domaćin im je drage volje iz svoje kolekcije nešto ustupio.

I tako su se našli na poljani sa noževima u rukama, okruženi ruljom koja je iz čisto sportskih razloga malo navijala za jednog, malo za drugog. Borba je bila teška i trajala je dugo, s obzirom na to da su takmaci, budući mladi, bili podjednako nevešti i entuzijastični. Rascepanih košulja, znojavi, krvavi od rana koje su jedan drugom zadavali, vrteli su se u krug kao zveri, sve dok se ne dohvatiše, već na izmaku snaga, posrćući u koštac.

Niko zapravo ne zna kako je oštrica noža završila u grudima jednog od njih, ali odjednom se više nije čulo ništa osim samrtnog ropca. I onda tišina, a zatim zapomaganje pobednika. Potpuno izbezumljen sedeo je pored leša, kao da nije pobednik i kao da to nije bio onaj čovek koji je malopre drugom život uzeo.

Tako je izgledalo, a možda je tako i bilo. Vlasnik kuće i noževa je rekao da se nisu borila dvojica ljudi nego dva noža. Dve sile čiji sukob dugo traje i koji je rukovaoce menjao, ali u suštini je to bio njihov sukob. Ljudi su bili oruđe.
Kad krenete od noževa, nije teško doći do Kosova. U sukobu Srba i Albanaca, koji traje vekovima, često je bio korišćen. Uz različit arsenal kojekakvog hladnog i vatrenog oružja, zločina i gluposti. Gluposti poput one sa uvođenjem takse na srpske proizvode, poteza sračunatog samo da se povredi druga strana. A onda iz jedne gluposti idete u drugu.

Onda ispunjavanjem gluposti uslovljavate nastavak dijaloga, koji jedino nije glupost u svemu tome, ma kako to sada izgledalo. Ne shvatajući trenutne okolnosti, međunarodne prilike tvrdoglavo insistiranje na gluposti može odvesti samo u još veću glupost.

Da se vratimo na našu priču o noževima. Izgleda da je istorija ovoj generaciji namenila da sukob dva naroda na Balkanu okonča sada. Šansa koja se pruža jednom i možda poslednji put. Ako rešenja ne bude, onda će neka druga ruka izvaditi ona dva noža iz neke vitrine i staviti ih u ruke nekome ko će doći posle nas. Cena je visoka i zato “molim vas” ne može biti teška reč.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar