HAG: Izricanje drugostepene presude Vojislavu Šešelju 11. aprila

Međunarodni sud u Hagu izreći će 11. aprila pravosnažnu presudu lideru Srpske radikalne stranke Vojislavu Šešelju koga je Haški tribunal nepravosnažno oslobodio krivice za zločine u Hrvatskoj, Vojvodini i BiH, 1991-93.

Sudski Mehanizam u Hagu, pravni naslednik Haškog tribunala, saopštio je danas da će žalbeno veće presudu izreći i ako Šešelj, koji je na privremenoj slobodi u Srbiji, odluči da ne prisustvuje izricanju u haškoj sudnici.

Žalbom na prvostepenu presudu, haško tužilaštvo tražilo je da se Šešelj proglasi krivim po svim tačkama optužnice i osudi na 28 godina zatvora ili da mu se, kao alternativa, ponovo sudi.

Šešelj, koji se branio sam, zatražio je da žalba tužilaca bude odbačena, a oslobadjajuća presuda potvrdjena.

Lider radikala je ranije apelaciono veće suda izvestio da "nema nameru da učestvuje, ni na koji način, u procesu pred Haškim tribunalom" i da se "u Hag neće vraćati dobrovoljno" sa privremene slobode na koju se u jesen 2014. pušten zbog bolesti.

U odgovoru na žalbu tužilaca, naveo je da "ne namerava da dolazi u Hag ni na izricanje pravosnažne presude", najavljeno za prvi deo 2018.

Nepravosnažnom presudom, Šešelj je 31. marta 2016. oslobodjen optužbi za progon nesrba na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi, deportaciju i prisilno premeštanje, kao zločine protiv čovečnosti.

Tribunal je tom presudom utvrdio da Šešelj nije kriv za ubistva, mučenje, okrutno postupanje, bezobzirno razaranje sela ili pustošenje koje nije opravdano vojnom nuždom, uništavanje verskih objekata i pljačkanje javne ili privatne imovine, kao kršenje zakona i običaja rata.

Haško tužilaštvo je u žalbi ocenilo da je oslobadjajuća presuda Šešelju "nerazumna" i "neobrazložena".

Po Tužilaštvu, prvostepeno veće je propustilo da razmotri mnoge važne dokaze, da se izjasni o ključnim pitanjima i da navede na kojim je pravnim propisima zasnovalo oslobadjajuću presudu.

Mnoge greške koje su sudije počinile u potpunosti obezvredjuju čitavu prvostepenu presudu, tvrde tužioci.

Kao najznačajniju grešku, tužioci su naveli zaključak iz presude da uprkos obilju dokaza u Hrvatskoj, Vojvodini i BiH nije bilo nije bilo sistematskih i raširenih napada na civile.

Takodje, prvostepeno veće je, po tužiocima, pogrešilo kada nije odbacilo, već usvojilo Šešeljev argument da nije bilo progona civila, već da su oni bežali iz ratnih zona i da su autobusi kojim su prevezeni bili obezbedjeni kao "humanitarni gest".

Tužilaštvo je navelo da su sudije potpuno zanemarile dokazni materijal o postojanju udruženog zločinačkog poduhvata u kojem je Šešelj učestvovao, ne razmotrivši dokaze o obrascu zločina i nameri koju je Šešelj delio s ostalim učesnicima.

Tužilaštvo je ocenilo da je prvostepeno veće pogrešno protumačilo činjenice, zbog čega je ceo postupak nepropisan i pravda nije zadovoljena.

"Na osnovu celog dokaznog materijala, razumno veće nije moglo zaključiti da nisu dokazani zločini protiv čovečnosti; da optuženi nije odgovoran za te zločine kao učesnik u udruženom zločinačkom poduhvatu; da optuženi nije podsticao zločine; da nije pomagao i podržavao zločine koje su šešeljevci počinili; da nije sam fiziči počinio zločine progona, deportacije i prisilnog premeštanja i, na kraju, da nije krivično odgovoran", zaključili su tužioci u žalbi.

Prvostepenom presudom, Haški tribunal je većinom glasova sudija utvrdio da su počinjeni neki od zločina iz optužnice i da su dobrovoljci SRS bili umešani u njih, ali ne po Šešeljevom naredjenju i odobrenju.

Potvrdjeno je da su na više lokacija u Vukovaru, Zvorniku, Sarajevu, Mostaru i Nevesinju počinjena masovna ubistva, mučenje, okrutno postupanje, seksualno nasilje i pljačka.

Veće je većinom glasova utvrdilo da nije postojao udruženi zločinački poduhvat čiji je cilj bilo stvaranje jedinstvene srpske države na velikim delovima teritorija Hrvatske i BiH, odnosno Velike Srbije.

Po optužnici, sa Šešeljem je u tom zločinačkom udruženju učestvovao i tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević, kao i drugi srpski vojni, politički i policijski zvaničnici.

Presudom je utvrdjeno da je stvaranje Velike Srbije bilo Šešeljev politički cilj, ali da nije podrazumevalo činjenje zločina.

Ni u Hrvatskoj, ni u BiH, ni u Vojvodini, po presudi, nije bilo rasprostranjenog i sistematskog napada na nesrpske civile, već sukoba izmedju zaraćenih strana.

Šešelj, po presudi, nije imao ni de jure, ni de fakto nadredjeni položaj nad dobrovoljcima SRS koje je slao na ratišta u Hrvatskoj i BiH na kojima su počinjeni zločini.

Iako je, većinom glasova, utvrdilo da je Šešelj u nekim svojim govorima pozivao na progon nesrba, kao u vojvodjanskom selu Hrtkovci u maju 1992, veće je zaključilo da "Tužilaštvo nije dokazalo da je taj govor doveo do odlaska Hrvata i kampanje progona", odnosno da je "postojala uzročno posledična veza između Šešeljevih govora i zločina".

Po presudi, nije dokazano da je Šešelj "govorom mržnje" počinio progon nesrba u Vukovaru i Hrtkovcima, niti da je podsticao i pomagao zločine na drugim lokacijama u Hrvatskoj i BiH.

Oslobadjajućoj presudi Šešelju, žestoko se usprotivila članica prvostepenog veća Flavija Latanci, ali su je preglasali predsedavajući Žan-Klod Antoneti i sudija Mandaje Nijang.

Žalbu tužilaca na oslobadjajuću presudu Šešelju razmatraće apelaciono veće kojim predsedava američki sudija Teodor Meron, koji je i predsednik sudskog Mehanizma.

U veću su još sudije Ben Emerson iz Velike Britanije, Li Mutoga iz Kenije, Florans Arej iz Kameruna i Ivo Rosa iz Portugala.

Pre nego što je imenovan za sudiju Mehanizma, britanski pravnik Emerson je pred Tribunalom u dva procesa uspešno odbranio bivšeg lidera OVK Ramuša Haradinaja od optužbi za ratne zločine na Kosovu.

Haški tribunal je Šešelja u novembru 2014. pre izricanja prvostepene presude pustio na privremenu slobodu zbog toga što je oboleo od tumora na jetri. Šešelj nije prisustvovao izricanju prvostepene presude.

U pritvoru Tribunala, Šešelj je bio od 24. februara 2003. kada se dobrovoljno predao odmah pošto je bila objavljena optužnica, do sredine novembra 2014.

Posle jednog neuspešnog pokušaja i Šešeljevog štrajka glađu, sudjenje je počelo u novembru 2007, a dokazni postupak je završnim rečima bio okončan u martu 2012.