INTERVJU, GRADONAČELNIK SREBRENICE: Ili ćemo sa Srbima da živimo u miru, ili ćemo da se koljemo

Brutalne reakcije iz Srbije došle su kao da sam ja počinio neke zločine tamo. Odluka da predstavnici vlasti iz Beograda nisu dobro došli na komemoraciju u Potočare nije moja. Ja sam predsednik Organizacionog odbora i iznosim stavove 50 i više članova tog odbora, majki, organizacija logoraša, veteranskih udruženja. Stvari su krenule u pogrešnom smeru, ali ja nemam nijedan razlog da se izvinjavam

Obeležavanje sećanja na žrtve zločina nad Bošnjacima u Srebrenici 11. jula i ove godine je ozbiljno ustalasalo međunacionalne odnose. Odluka Organizacionog odbora ovog događaja da predstavnici srpskih vlasti iz Beograda nisu dobro došli, posebno dok ne priznaju genocid, i oštre reakcije koje su usledile, doveli su do vrlo neprijatne i opasne tenzije. Sa načelnikom Srebrenice Ćamilom Durakovićem, koji stoji na čelu organizacije komemoracije, razgovarali smo u njegovom opštinskom kabinetu dan pre velikog muslimanskog praznika Bajrama i nedelju dana uoči skupa na groblju u Potočarima.
Prošle godine u ovo vreme imali ste veoma dobru komunikaciju na relaciji s Vladom Srbije i premijerom Vučićem. Sad posle godinu dana sasvim drugačija slika. Zašto?
- Brutalne reakcije iz Srbije došle su kao da sam ja počinio neke zločine tamo. U jednom momentu sam se osećao kao Škorpion koji je iz Srbije dolazio da ubija ovde Srebreničane, pa se sad negde krije. Toliko brutalno, da te neko zove šovinistom, licemerom, idiotom... Ovaj Dačić me nazvao šovinistom. Čitao sam beogradsku štampu.
Da li stvarno niste očekivali lošu reakciju iz Srbije nakon odluke da predstavnici srpskih vlasti nisu poželjni na komemoraciji žrtvama u Potočarima?
- Prvo, nije bilo moje izjave. To je kao da si ti predsednik Upravnog odbora nekog udruženja koje je donelo neku odluku, a ti si je samo prezentirao u javnosti. Dakle, to nije izjava Ćamila Durakovića, načelnika Srebrenice, to je izjava Ćamila Durakovića, koji je sa 16 godina preživeo genocid od tih dželata upravo o kojima sam vam pričao. O njima bi Srbija trebala da povede malo više računa jer se takvi šetaju po Beogradu. Ja sam predsednik Organizacionog odbora obeležavanja genocida u Srebrenici i iznosim stavove 50 i više članova tog odbora, majki, organizacija logoraša, veteranskih udruženja... Ja sam samo preneo zaključak koji vam mogu dati i nađite vi u ovom zaključku jedan razlog zašto su Đurić i Vulin onako reagovali iz Srbije, ja stvarno ne znam.
Šta piše u toj odluci?
- Zamislite sahranu svog oca, a onda dođe neki prijatelj pijan i na sahrani napravi tuču i sad svi gledaju kako se dva čoveka tuku, niko ne gleda u sanduk. Kako bi se ti osećao? Mi moramo razumeti da su se te porodice koje su taj dan pokopale 146 članova svojih porodica u jednom momentu sve okrenule i gledale da li neko napada Vučića, a onda su mediji pet meseci iza toga pričali o skandalu kako su ljudi napali Vučića u Potočarima. Majke su rekle da mi ne želimo više takve incidente. Prošle godine ko ga je god pozvao da ga više ne zove, a prošle godine ga je pozvao Ćamil Duraković. Dakle, ja sam tada satima sedeo sa Hatidžom Mehmedović, s Hajrom Ćatić, s ostalima da im objasnim da je za nas krucijalno važno da Srbija dođe. One su ove godine rekle: "Gospodine Durakoviću, prijatelju Vučića, da mi tebi jednu stvar kažemo, on nije dobro došao." U tom smislu je počela rasprava na toj sednici. Pazite, od prošle godine državno tužilaštvo nije zatvorilo predmet o napadu na Vučića...
Kako to objašnjavate?
- Evo objašnjavam tako što je Dačić eksplicitno prozvao mene da sam odgovoran za napad i ja ću ga za to tužiti jer on očito zna, čim tvrdi da sam ja kriv. Neka iznese dokumente i dokaze, ima da mi dokaže to. To su brutalne optužbe na Bošnjaka koji je jedini u BiH prošle godine stao u zaštitu premijera Vučića, jedini. I goreo sam u BiH javnosti. E, hvala toj Srbiji. Oni su mene nazvali licemerom i šovinistom. Izgubili su prijatelja.

Ako ikada budemo popravljali odnose, Marko Đurić, Vulin i ovaj Dačić, to su ljudi s kojima ja zaista nemam snage nikakve odnose da gradim

Slušali smo pre neki dan na televiziji vašu izjavu da ne mogu u Potočare da dođu oni koji ne kažu da je tamo bio genocid dok god ne priznaju genocid. Je l' to bila izjava?
- To je zaključak Organizacionog odbora.
To je bio stav koji ste saopštili kao vaš lični. Tako je to izgledalo. Da onaj ko hoće da dođe u Potočare mora da izgovori reč genocid. Je l' ta reč ključna?
- Nije to moj stav, to je zaključak Organizacionog odbora. Ako mene pitate, ta reč ništa ne menja. Šta će reći Vučić, Dodik i tako dalje. Oni nisu relevantni da proglašavaju genocid. O genocidu sudi sud.
Zvanično, Međunarodni sud je presudio da Srbija nije počinila genocid?
- Pazite, niko nije govorio o političarima iz Srbije. Mi smo rekli zbog incidenta koji se desio prošle godine, prigovoreno nam je zašto smo mu dozvolili da dođe. Mi smo pokušali, pružili ruku, pokušali obezbediti uslove i dođe neko i napravi nam nešto što nam zaseni naš događaj. I onda dolazi druga godina i mi kažemo nećemo više takve događaje. Nećemo. Stvari su krenule u pogrešnom smeru, ja nemam nijedan razlog da se izvinjavam za bilo šta, ni za kontekst izrečenog, ali žao mi je što smo politički kulminirali.
Teška je poruka kada kažete da nema šta da dolazi ovde onaj ko ne prizna genocid. Ona vraća na početak i poništava sve ono što je u međuvremenu urađeno na pomirenju.
- Nije to adresirano Srbiji. Mi smo tamo eksplicitno naveli šta to znači. Imam masu od 50.000 ljudi, izvini, Vučiću, ne mogu da ti garantujem sigurnost. I prva reakcija koja dolazi iz Srbije bude "uzeli ste pare, a uskratili dobrodošlicu". Šta ima memorijalni centar sa Investicionom konferencijom, s našom saradnjom.
Dobro, znači poruka da ne treba da dolaze političari iz Srbije je isključivo zbog izbegavanja incidenata poput onih od prošlog jula. Je l' to zaključak?
- Da. Ne zna se ni ko uđe tamo, u tome je najveći problem. Bilo je 60.000 ljudi. Ja sam to rekao i prošle godine, garantujem da Vučića nije napao niko ko je došao da kopa tu svog brata jer je on gledao u grob, njega nije briga ko je došao tu. Ali imate druga udruženja koja su došla s drugim ciljem. Ako je neko došao sa transparentom od 15 metara na kom piše: "Za jednu srpsku glavu ubićemo 100 muslimanskih", to je već isplanirao. E ja takve ne mogu da kontrolišem i nećemo da damo nekom takvom da napravi ovo.
Rekli ste da je Čeda Jovanović dobro došao u Potočare. Zašto on?
- Zato što smatram da njega Srebreničani zbog njegovih političkih istupa i priznanja genocida neće napasti ni izviždati.
Odnosi su ponovo dosta narušeni. Da li je bilo potrebe za tim?
- Ja vama odgovorno tvrdim da je bespotrebno. I pazite, ako ikada budemo popravljali odnose, ovaj Marko Đurić, Vulin i ovaj Dačić, to su ljudi s kojima ja zaista nemam snage nikakve odnose da gradim. To su brutalne monstruozne osobe. Ja to ne bih najvećem dušmaninu rekao što su oni meni rekli. Pa meni su prošle godine Bošnjaci pretili u BiH. Ja sam prošle godine bio javni izdajnik. Rekli su mi: "Jebo ti Vučić mater", pretili mi. I takvog čoveka da Srbi izvređaju ovako, to je sramno.
Na osnovu dve ili tri izjave koje su se čule iz Srbije ne možemo reći da vas narod u Srbiji loše doživljava. Mnogi vas smatraju čovekom s kojim može da se razgovara i koji je dobronameran.
- Ja više ne smem ići u Beograd. Dolazio sam u Beograd, imao sam dosta prijatelja.

Vučić i ja smo bili prijatelji, ali on je izmanipulisan od tabloida i njegovih političkih krugova

Koliko na vas utiče to što vas "vaši" smatraju izdajnikom?
- Prvo, ljudi su na prostoru Balkana katastrofa, ja razmišljam da odem odavde. Zaista, najozbiljnije. Jer su katastrofa i Srbi i Bošnjaci. Oni nemaju pojma šta hoće. Sad je dokazano da ni Srbija ne zna šta hoće, ne zna ni Bosna šta hoće. Mora biti kristalno jasno, ili ćemo da živimo u miru ili ćemo da se koljemo. A sada da odete u Beograd i pitate "da li ste za rat" rekli bi "ma daj, dosta nam je svima". Idite u Sarajevo i pitajte "jeste li za rat", reći će "nismo". E onda moramo jedan drugom da pružamo ruku. Uopšte ljude ne razumem. Vidite, Ćamil Duraković protiv Vučića, Vulina, Đurića, Dodika. Svi fakturišu bošnjačku stvar na ime Ćamilu Durakoviću. Crnadak je danas dao saopštenje za javnost da Ministarstvo spoljnih poslova BiH ne može da bude deo huškačke i antievropske atmosfere stvorene izjavom gospodina Durakovića.
Ima li pritisaka iz Sarajeva?
- Imao sam prigovore, govorili su: "Ti si načelnik opštine i bavi se svojim poslom, tvoje nije da vodiš državnu politiku." Bilo je takvih poruka, signala i indirektnih i direktnih. Nije mi namera bila da preuzmem posao nekog ministarstva, predstavništva ili bilo koga, ali sad znam da u ovom momentu ćute oni koji bi mogli to da smire. Opet je ostalo da se ja dopisujem s nekim ministrima iz Srbije, šta ja imam s tim. Ja sam lepo preneo stav porodica. Nijedan Vučić, Izetbegović, ni bilo ko ne može stati između mene i "Majki Srebrenice". One za mene što kažu, to je svetinja jer su najpozvanije da pričaju i o memorijalnom centru i o tome ko treba biti tu, ko ne treba. Ako neko ima problem, neka se obrati njima i neka promeni njihovo mišljenje, ja ću to da uvažavam.
I Bakir Izetbegović je rekao da ste preterali. Da li je to licemerno jer je prošle godine on garantovao Vučiću bezbednost? To nije bila vaša odgovornost.
- Predsednik ove države može da izađe i kaže: "Vi ste pogrešili." Što se tiče poziva prošle godine, on je njega zvao telefonom, a onda je Vučić mene zvao i pitao da li mislim da je dobro došao. Rekao sam, mislim da jesi. I ono što je Ćamil organizovao bilo je na vrhu zadatka.
Posle 11. jula dođe i taj 12, kada Srbi obeležavaju stradanje svojih sunarodnika u zločinima Nasera Orića i njegove jedinice. Kada pričate s ljudima koji su srpske nacionalnosti ovde oni su ljuti malo i na Vučića i na razne druge srpske političare, kažu da niko od bošnjačkih predstavnika nikada nije došao ni na jedno od srpskih stratišta. Kako to komentarišete?
- Nekada je reč i o principu. Svako od nas ima neku poziciju i stav, ja sam svojevremeno nudio našem predsedniku Skupštine opštine Srebrenica da odem. Pazite, ja nemam nameru da odem na vojnička groblja. Tamo gde je poginuo jedan srpski civil nedužan, ja sam spreman sutra da odem, da zapalim sveću ili već kakav je običaj. Ja nemam problem. Međutim, kada sam ja to iznosio ovde, apsolutno sa druge strane nisam dobio odgovor da neko od njih dođe u Potočare i učini isto. Ja ne znam šta je problem da se prizna da je ovde ubijeno 8.000 i nešto ljudi i što je Međunarodni sud proglasio genocid. Zašto se bojimo nazvati stvari imenom i prezimenom. Bojim se da će to biti prekretnica odnosa.
Ta reč - genocid?
- Pa očigledno da jeste, zato što su proradili principi kad negiraš nešto što je čitav civilizovani svet prihvatio. Ako je Međunarodno pravo to definisalo i ako je sud nazvao tako, čak i ova rezolucija u Parlamentu Srbije se poziva na Međunarodni sud, ali neće da izvale reč genocid i gotovo. Evo otišao je predsednik Izetbegović na Kazan, gde su srpske žrtve. To su koraci, otići na takvo mesto, to je hrabrost, iskorak dalje. Ja bih otišao, ali ne mogu otići tamo gde su mitraljezi bili, izvinite, mene su ti ubijali. Nemam nikakvu potrebu da idem u Bratunac na srpsko groblje Vojske Republike Srpske i nešto da mašem tamo svećama, to mi ne pada na pamet. Tamo gde je poginuo civil Srbin, spreman sam da odem.
A što to niste uradili dosad?
- Gde? Pa nema spremnosti ljudi ovde da to učine.
Dolazili su premijeri i predsednici iz Srbije.
- Ja vam govorim o lokalnoj stvari. Ja govorim o predsedniku Skupštine.
Pre sedam, osam godina tadašnja predsednica Skupštine Srebrenice Milka Radić išla je u Potočare.
- Ona je bila. Ali ovde je reč o priznanju genocida. Zločin ima neku svoju kategorizaciju, neko ime, kako je definisan. Nije to moj patriotski stav ili politički, to je kristalno jasno definisana stvar i šta sad.
To zvuči kao začarani krug iz kog teško može da se izađe?
- Jeste. Ti vidiš kad Šešelj priča o Srebrenici, on će reći tamo su bili strašni zločini. Nepobitna je činjenica da su bili strašni zločini, ali kaže nije genocid.
A zbog čega se načelnik opštine postavlja kao neko ko je organizator komemoracije u Potočarima, onda ide teret na njega, odnosno na vas?
- Organizacioni odbor je neformalno telo. Opština Srebrenica je taj logistički mehanizam.
Postoji tumačenje da je i vama ovo odgovaralo jer su uskoro lokalni izbori u Srebrenici, pa ste iskoristili za ličnu promociju?
- Ako je to razlog, pa ja bih valjda moju kampanju pripremio da vodim ka svim građanima Srebrenice. Ja neću karijeru da gradim na tome da se delimo. Ja rađam svoju decu ovde, ona ovde žive i ne želim da u narednih 100 godina bude rat. Najmanje želim da mi neko drži predavanja iz Beograda i Sarajeva. Srbi i Bošnjaci ovde dele zajedničku sudbinu i imaće neku svoju budućnost, ali je problem u tome što je neko namerno krenuo da sruši sve. Pazite, ja sam rekao, pomirenje je proces. Pomirenje nije jedno rukovanje niti jedna konferencija. To će trajati među nama još dugo godina, ali nikakve namere nemamo da remetimo odnos s bilo kim. Ljudi u ratu ubijaju jedni druge, pa sednu negde tamo i pričaju, dakle nisu prekinuli odnos. Kao Milošević i Tuđman. Ovde se brutalno poziva na prekid odnosa kada nam je prvi put teško. Imamo mnoga nerešena pitanja, ali smo uradili dosta pozitivnih stvari i te pozitivne stvari dovešće jednog dana da ćemo moći i o teškim pitanjima da razgovaramo.
Kada možemo da očekujemo da oko Srebrenice prestanu da se podižu tenzije?
- Mislio sam da je Srebrenica u ovom momentu periferna stvar za Srbiju, pored svih problema koje ima - Vlade, formiranja evropskog puta, ali odjednom smo postali prvorazredni skandal. Ne znam da li je to snaga Srebrenice ili je, nažalost, sva ta prošlost, koja je emotivna i za jedne, i za druge, i za treće, takva da postajemo predmet politike. Ja sam pokušao kao načelnik ove opštine da radim u interesu svih građana i da pravimo neki novi koncept, pokušao sam to i prošle godine onom konferencijom koja je jako dobra bila, ali evo, nažalost, šta se desilo zbog nekih političkih interesa.
Kako se danas živi u Srebrenici? Kako živi običan čovek?
- Život je ovde težak za svakog pojedinca, kao u kući Velikog Brata. Svaka porodica je ovde poznata medijima, ova priča je ispričana više puta u medijima, to u startu otežava život ljudima, a da ne pričam o izostanku nekih sistemskih pristupa, povratka kao projektu koji je trebalo da usledi odmah nakon rata, nažalost, nije.
Uspeva li opština da pokrije sve troškove?
- Srebrenica je ogromna opština, mnogo udaljenih sela, život je tamo težak, troškovi su veliki, sredstva su mala i mi jednostavno preživljavamo. Dovoljno da imamo tih priloga tek toliko da održimo neko funkcionisanje. Retke su fabrike koje rade jer smo mi pored biološkog gubitka izgubili i oko 6.500 kuća, a tri industrijske zone koje su upošljavale oko 13.000 ljudi pre rata apsolutno su opustošene i uništene. Privatizacija je bila takva kakva jeste, profiteri su pokupovali to sve za bagatelu.

Pa meni su prošle godine Bošnjaci pretili u BiH. Ja sam prošle godine bio javni izdajnik. Rekli su mi: "Jebo ti Vučić mater", pretili mi. I takvog čoveka da Srbi izvređaju ovako, to je sramno

Kakva je saradnja s Vladom Republike Srpske?
- Saradnja zavisi od toga hoćete li reći istinu ili ćete opustiti kako bi se neko sažalio da vam nešto pomogne. Mi ako ovde u Srebrenici kažemo da je počinjen genocid, ne zato što je to pozicija patriotska ili politička Bošnjaka, nego je dokazana sudom, bivamo brutalno napadnuti. Samo ako kažete istinu. Ako ste dobri i slušate, pomognu vam. Ako kažete neku istinu ili se suprotstavite nečemu, onda nema ništa od pomoći, kao što će i sada verovatno uslediti nakon svega ovoga što se desilo ovde. Odmah da vam kažem, ta saradnja sa Banjalukom je više onako kurtoazna, od slučaja do slučaja, od događaja do događaja, nema te neke bliske saradnje. Ja sam pokušao da se sastanem i s predsednikom Dodikom i sa premijerkom, međutim, nijedan moj dopis nije urodio plodom.
Bili su ovde prošle godine?
Došli su na konferenciju, ne zbog Srebrenice, nego zato što je tu bio premijer Vučić.

A Sarajevo? Je l' pomažu oni?
- Sarajevo to posmatra drugačije jer nema nadležnost nad Srebrenicom, a ima neku moralnu obavezu da nešto učini jer su Bošnjaci najviše stradali upravo u Srebrenici.
Prošle godine, kada ste ovde imali razgovore s predsednikom Republike Srpske Miloradom Dodikom, izgledalo je da to ide u dobrom smeru.
- Njega sam doživljavao kao jednog iskrenog političara, pragmatičara koji radi na terenu, međutim, uradio je samo prvi korak. To je ovo sanitetsko vozilo koje je došlo. A drugi korak, izgradnja ovog regionalnog puta, to je očito obustavljeno. Ono što je obećao na razvojnoj konferenciji nije se pomaklo napred. I Veće ministara BiH podjednako nije učinilo ništa na tome što su odlučili da pomognu Srebrenici.
Premijer Srbije Vučić lično se prošle godine angažovao da vam stigne novčana pomoć. To ste odmah dobili...
- Jeste, ta sredstva su došla odmah, dva miliona evra, i to su prva sredstva za pomoć budžetu opštine.
Još toliko je ugovoreno da ide kroz projekte. To nisu male pare za Srebrenicu?
- To su vrlo značajne pare za nas.
Koliki je budžet opštine?
- Budžet opštine je negde oko četiri miliona KM od izvornih prihoda, ostalo su donacije, negde oko sedam miliona je ukupno. U ovom slučaju, ovo što smo dobili od Vlade Srbije je visina jednog budžeta i ta sredstva nisu još skroz iskorišćena.
U koje svrhe ste trošili taj novac?
- Dobar deo sredstava je u budžetu, a jedan deo je iskorišćen za sanaciju dugova Doma zdravlja i ovih institucija koje mi osnivamo. Zatim, pokrili smo naš deficit koji smo imali od poplava 2012-2014. godine i sad smo stabilni. Ima još sredstava koja planiramo da usmerimo na razvoj poljoprivrede i jedan deo na mala i srednja preduzeća.
Ispada po tome da je Beogradu više stalo do Srebrenice nego što je to i Sarajevu i Banjaluci zajedno?
- Očito da je tako bilo. Gledajte, moramo razumeti poziciju Vlade Srbije, koja je u punom kapacitetu i s druge strane Veće ministara BiH. Tamo ako se neki Hrvat nije jutros dobro probudio, sve trpi u ovoj zemlji, ili Srbin ili Bošnjak. Vlada Srbije je tada imala jasan stav, s liderom koji je imao apsolutnu podršku, i to je išlo mnogo lakše. Vlada Republike Srpske grca u svojim problemima, tako da nisam ništa posebno očekivao.
Mi smo na ulicama Srebrenice danas proveli nekoliko sati. Iz razgovora s ljudima stiče se zaključak da oni misle da ste vi zaista u prijateljskim odnosima s premijerom Vučićem. Takav utisak imaju i ljudi u Srbiji. Ako je to srušeno, kao što ste rekli, onda je to zaista velika šteta.
- Mi smo takav odnos imali. Ali srušeno je, ja vam kažem da je srušeno. Vučić je izmanipulisan od tabloida i njegovih političkih krugova koji su jedva čekali da mu smeste za njegov odlazak u Potočare prošle godine. Jer ja znam da je bilo dosta onih koji su se protivili njegovom odlasku u Potočare. I oni su se nama konačno osvetili.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);