INTERVJU, PREDRAG MARKOVIĆ, ISTORIČAR: Srbi nikada nisu imali plan za sutra

Tako smo živeli oduvek, čak i u onim sjajnim vremenima posle velike srpske pobede u Prvom svetskom ratu. Niška deklaracija o stvaranju Jugoslavije je sasvim nejasan dokument, kao i svi dokumenti o stvaranju srpske države u različitim vremenima

Profesor Predrag Marković, doktor istorijskih nauka, čovek je van svih klasičnih šablona. U ranoj mladosti znanjem je zasenio onu veliku Jugoslaviju, na vreme usvojio maksimu da je znanje i snaga i moć, u tridesetoj godini doktorirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Istorijskom naukom se bavi izučavajući socijalni i društveni položaj čoveka u značajnim istorijskim razdobljima, razumevajući da se svi istorijski lomovi vide upravo u sudbini i socijalnoj poziciji čoveka ili određenih društvenih slojeva i da je to zapravo najverodostojnije istorijsko svedočanstvo o važnim događajima.
On će svoju posebnost pokazati i kroz kratki tekst o sebi uoči pedesetog rođendana. „Imam udoban i ostvaren život, zaokruženu karijeru, materijalnu obezbeđenost, a iznad svega manje-više potpunu nezavisnost čoveka od integriteta..." Objavio je osam knjiga o istoriji Beograda i Srbije, preveo sedam istorijskih knjiga, objavio više od 60 naučnih radova, eseja i studija. Član je Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu, u Beogradu je naučni savetnik na Institutu za savremenu istoriju.
Razgovor s profesorom Markovićem počinjemo pitanjem zbog čega se u Srbiji istorija ponavlja jer nas ciklično stižu iste istorijske dileme: Istok - Zapad, Rusija - Evropa.
- Ta dilema je pomalo propagandna obmana. Mi nikada u našoj daljoj prošlosti nismo morali da biramo između Rusije i Zapada. U najvećem ratu Rusije i Zapada u XIX veku, Krimskom ratu, nismo učestvovali. To je ujedno i jedini veliki rat novije istorije u koji se nismo umešali. Sem Krimskog rata i kasnije Hladnog rata, Rusija nikada nije ratovala sa Zapadom kao celinom. I u Napoleonovim ratovima i u oba svetska rata, Rusija je bila saveznik velikih zapadnih sila.
Na prvi pogled, prvi put smo se izjašnjavali između Rusije i Zapada 1948. godine. Međutim, u početku tog sukoba mi se nismo odmah izjasnili za Zapad. A od sredine pedesetih godina, Titova Jugoslavija je vodila skoro potpuno uravnoteženu spoljnu politiku. Titu nije padalo na pamet da se opredeli za samo jednu stranu. On je izveo het-trik svetske politike. Vodio je najveći pokret otpora u Evropi (proporcionalno i na svetu), bio je jedini komunistički državnik u Evropi koji je rekao „ne" Staljinu i preživeo, i bio je globalista i pre nego što je taj pojam postojao.
Ovih dana aktuelna je tema statusa ruskog humanitarnog centra u Nišu. Srbija je dala apsolutno zaštićen status vojnicima NATO-a u Srbiji pa sad Rusi traže nešto slično za svoje humanitarce. NATO vođe strahuju da će Rusi napraviti vojnu bazu, a mi sad treba da se opredelimo.
- Pomalo je naivno verovati da od humanitarnog centra u Nišu može da nastane vojna baza. Videli smo da Rusi imaju problem da doteraju „migove" u Srbiju, a kamoli neko strašnije oružje. Ja mislim da bi izjednačavanje statusa ruskih humanitaraca iz Niša i NATO „humanitaraca" bio simbolički čin koji bi potvrdio neutralnost Srbije.
Zbog čega smo mi sa svetom u suštinskom nesporazumu? Vaše kolege na Zapadu optužuju Srbe da su srušili Vizantiju, a mi verujemo da smo bili i da smo i danas na liniji odbrane hrišćanstva?
- Vizantiju su rušili hiljadu godina svi živi, od Arapa i Avara, do krstaša i Turaka. Cilj cara Dušana je bio obnova Vizantije pod njegovom dinastijom. U doba Stefana Prvovenčanog i Svetog Save, mi vešto koristimo i Istok i Zapad. Tako krunu dobijamo sa Zapada, a crkvenu samostalnost sa Istoka. Taj spoj istoka i zapada je doveo do veličanstvenih manastira Raške škole, kojima nema ravnih ni na istoku ni na zapadu. Srbija je čak poslednji treptaj Vizantije na Balkanu. Nije slučajno što se intelektualci izbeglice iz Vizantije i Bugarske sklanjaju u Srbiju, kao Konstantin Filozof. Srpska despotovina je bila poslednja velika kultura tzv. Vizantijskog komonvelta na Balkanu. Posle se centar pravoslavlja pomerio na sever, u Moskvu, u čemu je takođe učestvovalo dosta Srba.
Taj spor je star, zbog čega do danas nije rešen?
- Nisam siguran da treba preterivati s pričom o starosti i dubini spora Rusije i Zapada. Mnogo su stariji i dublji sporovi Nemačke i Francuske, nemačkih careva i papa, Engleske i Francuske, i možda najkrvaviji, katolika i protestanata. Nijedan od tih sporova danas ne postoji. Sledeći De Golovu zamisao o jedinstvenoj Evropi do Vladivostoka, možemo da zamislimo da će i Rusija u budućnosti biti prihvaćena kao deo jedinstvene evropske porodice.

Krimski rat, veliki rat između Rusije i Zapada u XIX veku, ujedno je i jedini ozbiljan rat u kojem Srbi nisu učestvovali u poslednjih dve stotine godina

EU i ostatak sveta su u izvesnom bestežinskom stanju prepunom predratne i ratne nervoze. Ide li svet u susret novom velikom ratu?
- Ne verujem da će biti tradicionalnih ratova. Ali biće ratova drugih vrsta, kako god se oni zvali: mrežni, hibridni, ratovi četvrte generacije. U njima se često neće boriti države, već neuhvatljive terorističke grupe, kriminalni karteli. Svet je od bipolarnog sveta prvo spao na hegemoniju jedne velike sile (SAD), a sada se ubrzano pretvara u multipolarni svet. Osim toga, u svetu interneta i jeftinih tehnologija razaranja biće sve teže kontrolisati krize i konflikte iz jednog centra ili iz nekoliko centara. Pitanje je da li je u takvom svetu uopšte moguća stvarna kontrola.
Zbog čega se istorija vraća Bliskom istoku kao čvorištu svega, i da li stoji ta engleska sintagma da je „Bliski istok pupak sveta"?
- Na Bliskom istoku su pronađeni poljoprivreda, fonetsko pismo i novac. Nastale su sve tri avramovske vere: judaizam, hrišćanstvo i islam. Zaista ima nešto sudbinsko u toj prašnjavoj raskrsnici tri kontinenta i mnogih kultura. Niko ne zna zašto je utrošeno toliko mnogo oružja, krvi i novca u te zemlje. To su se verovatno pitali i Rimljani kada su se susreli s buntovnim krajem.
Donald Tramp je postao veliki problem SAD, ali i ostatka sveta. Ovaj sukob nam otkriva dugo skrivanu činjenicu da „duboka država" u SAD vodi njihovu globalnu politiku mimo zvaničnih institucija?
- Nisam siguran u snagu „duboke države" ili bilo kakvog skrivenog centra moći. Američka elita stalno doživljava neprijatna iznenađenja i poraze. Naš u svetu najznamenitiji ekonomista Branko Milanović je u svojoj najnovijoj knjizi ekonometrijski pokazao opadanje SAD. Antiglobalisti obično veruju da je globalizacija svesno vođeni projekat koji ima za cilj jačanje centara moći na Zapadu, pre svega u SAD. Profesor Milanović je pokazao da je globalizacija stvorila nove centre moći, ne samo u Japanu, koji je saveznik SAD, već i u Kini i Indiji. Ne verujem da je iko u Americi planirao da Kina postane takav div. Očigledno je da američka država nije dovoljno „duboka", niti su tamošnji centri moći dovoljno moćni.
Zbog čega „duboka država" apostrofira Rusiju kao prvog neprijatelja SAD, a ne Kinu, koja je prvi američki takmac i sutrašnji protivnik?
- Očigledno su birokratska inercija iz Hladnog rata i obična glupost dublje od drugih činilaca. Zbog te inercije i gluposti donosioci odluka ne prepoznaju promenjeni svet. Rusija nije nikakva pretnja SAD, ni privredno ni vojno. Čak ni osamdesetih godina američki stratezi nisu videli rastuću kinesku zvezdu. Tada su mislili da će suparnik Amerike u budućnosti biti Japan.

Srbija nema „duboku državu", ali nema, čini se, ni državu uopšte. Nemamo jasne državne granice, nisu jasni nacionalni politički ciljevi, ekonomski i ukupni razvojni planovi... Zbog čega živimo od danas do sutra, a 21. je vek?
- Tako smo živeli oduvek. Ni u najsvetlijem vremenu, kada smo opstali i pobedili u Prvom svetskom ratu, nismo imali najjasnije ciljeve. Niška deklaracija o stvaranju Jugoslavije je sasvim nejasan dokument, kao i svi drugi dokumenti o stvaranju države. Moj mladi kolega Šarenac je dokazao da ni pred povlačenje preko Albanije naša država nije imala jasan plan za taj neverovatan podvig. Uopšte nismo bili sigurni šta hoćemo od Jugoslavije. U jednom trenutku, kralj Aleksandar je pokušao da stvori jugoslovensku naciju, a nekoliko godina kasnije Hrvatima smo dali samoupravu o kojoj nisu ni sanjali. Banovina Hrvatska je prevazilazila želje braće Radić desetak godina ranije. Čak ni odlično organizovanim Titovim komunistima nije bilo jasno kakvu državu žele: balkansku federaciju, jedinstvenu Jugoslaviju ili labavo povezanu konfederaciju. Sve su to pokušavali ili makar priželjkivali. Posle propasti Jugoslavije, mnogi veruju da je to bila najveća srpska zabluda. Međutim, činjenica da najmudriji državnici, kao Nikola Pašić, nisu ni razmišljali o alternativi, pokazuje da je ta zemlja u tom trenutku bila jedini put.
Da li je naš osnovni problem to što nemamo pravnu državu: institucije sistema su urušene, a od Miloševića do danas Vladu Srbije i predsednika niko ne kontroliše, nemamo slobodne medije niti odgovoran parlament koji bi kontrolisali vlast u Srbiji?
- Pravni sistem je odgovor na društvene potrebe. Naše društvo je dopola urušeno, a dopola nedovršeno. Simbol našeg društva su one neokrečene kuće koje su urbanistički upropastile svaki naš krajolik. Ima neka veza između nereda koji u kućama i dvorištima stvaramo kao pojedinci i nereda u državi.
Što se medija i parlamenta tiče, da bi oni bili slobodni i nezavisni, potrebna je dovoljna količina blagostanja. Postoje naučna istraživanja o vezi porasta bogatstva jednog društva i razvoja demokratije. Tek kad novinari ne budu gladni, a poslanici ne budu očajnici bez životne alternative politici, moći ćemo da očekujemo veću nezavisnost ta dva stuba slobode. Mada postoje primeri zemalja u kojima ekonomski napredak nije doveo do demokratije (Turska, Singapur), pa čak i onih zemalja u kojima su već razvijeni demokratija i civilno društvo nazadovali (Poljska i Mađarska).
Može li Srbija ići napred bez funkcionalne pravne države?
- Pitanje nije dovoljno precizno. Ono treba da glasi može li CELA Srbija da ide napred bez funkcionalne pravne države? Najuspešniji Srbi će napredovati s državom ili bez nje. Država, pravo i pravda su tu da daju potporu slabijima, da izjednače ljude pred zakonom, ali i u životnim šansama. Pravna država bi morala da je iznad svakog moćnika, kako je to lepo odredio car Dušan pre sedam vekova. Mi smo i u XIX veku imali najslobodnije ustave koji su oponašali najviše pravne standarde. I tada je, kao i danas, problem bila, novosrpski rečeno, „implementacija"!

Verujem da bi izjednačavanje statusa ruskih humanitaraca iz Niša i NATO „humanitaraca" bio simbolički čin koji bi potvrdio neutralnost Srbije

Da li Vas je iznenadio Vučićev izbor Ane Brnabić za premijera?
- Navikli smo da nas Aleksandar Vučić iznenađuje.
Šta gospođa Brnabić može da uradi bez sopstvene političke baze, bez podrške sporednih centara moći i bez samostalne policije, tužilaštva, odnosno sa urušenim pravosudnim sistemom?
- Može da se nametne stručnim i efikasnim delovanjem. Njeno prvo obećanje, da će uvesti obuku za sve državne rukovodioce, već može da bude korak u tom pravcu. Dobar činovnik na čelu države može da bude veoma dobra stvar. Dobra administracija na samom vrhu države je obećanje uvođenja reda.
Vi ste funkcioner Socijalističke partije Srbije. Da Vas podsetimo da je intelektualni deo Srbije u jednom trenutku očekivao da će SPS, s obzirom na sve političke i državne avanture kroz koje je prolazio, biti katalizator i čuvar države od 2000. do danas. To se nije dogodilo. Zbog čega?
- Ja mislim da je SPS čuvao državu tamo gde je mogao. To se najbolje vidi po uspesima Ministarstva spoljnih poslova u vreme Ivice Dačića, kada je postignuto nekoliko najvećih diplomatskih uspeha u postjugoslovensko vreme. Da podsetimo: odbijanje članstva Kosova u Unesku, odbijanje rezolucije o Srebrenici, predsedavanje OEBS-om... Nije malo za državu od manjinskog partnera u vlasti.
Da li kao visoki funkcioner SPS delite utemeljeno mišljenje da nijedna politička opcija, pa ni SPS, ne insistira na socijalnoj pravdi i jednakosti u Srbiji? Da li se u SPS razgovara na tu temu?
- Ja sam ušao u SPS s namerom da pomognem u stvaranju jedne moderne leve ideologije koja će naći put da poveća pravednost i jednakost u društvu. Ali za takav posao su potrebni redovnost i stabilnost političkih i društvenih prilika. Nekoliko godina bez političkih potresa bi pomoglo stvaranju pravednije društvene klime. Ako ne dođe do toga, nikakav levičarski politički angažman neće imati smisao, pa ni moj.
Mnogima se čini da su prefiksi kao „demokratski" ili „socijalistički" danas izgubili smisao. To su, na primer, mislili i Britanci. Onda je Džeremi Korbin, autentični socijalista, pokušao da vrati pravo značenje radničkoj (Laburističkoj) partiji. Ako bude sreće, mi ćemo vratiti pravi sadržaj sinonimima kao što su socijalizam, demokratija i napredak.

POČETAK KRAJA PROBLEMA
Da li Vučićeva inicijativa povodom Kosova nagoveštava skoro rešavanje istorijskog problema? Šta će se smatrati za društveni konsenzus tim povodim, a koji ne bi otvorio unutrašnje konflikte u Srbiji?
- Da parafraziram Čerčila, ova inicijativa nije kraj problema, ali je početak kraja. Treba uz pomoć stručnjaka svih vrsta staviti sva rešenja na sto i izmeriti njihovu cenu. Ako sve ideje budu u opticaju i ako se sve razmotre hladne glave, svi bi trebalo da poštuju jedinstven nacionalni stav koji bi nastao iz tog dijaloga. U istoriji smo više puta odugovlačili s teškim pitanjima. Često bismo ih odlagali, a onda rešavali u najgorim okolnostima. Tako smo 20 godina izbegavali dogovor s Hrvatima, a onda smo u najgorem trenutku, 1939. godine, napravili najveće ustupke.

KO SE TO U SRBIJI GADI VLASTI
U delu nezadovoljnog biračkog tela često govore da je prevashodan cilj SPS opstati u vlasti. Ako delite to mišljenje, bilo bi zgodno da nam odgovorite zbog čega je socijalistima od 2004. do danas toliko važna vlast?
- Oni koji socijalistima zameraju ostanak na vlasti, kao da zaboravljaju druge. Tu ispada da su se druge partije gadile vlasti. Činjenica je da su od tog vremena svi drugi bili u vlasti, a mnogi današnji ljuti opozicionari su se nudili svakoj, pa i ovoj vlasti. Moglo bi se reći da su socijalisti bili najozbiljniji i najpoželjniji partner pa su zato ostajali u vlasti.