INTERVJU, ŠABIĆ: Ne rušim Vučićevu vladu, pomažem joj!

Bilo bi strašno da posle 12 godina nema pomaka nabolje. A početak je bio neverovatan - od države nismo dobili ni kvadrat poslovnog prostora, ni list papira, ni dinar. Čak sam i pečat nove institucije platio svojim novcem

Pun naziv institucije koju vodi sagovornik Ekspresa previše je dugačak, pa se u svakodnevnim razgovorima češće koristi njen skraćeni oblik - poverenik, ili je dovoljno da se kaže samo - Šabić. Ovaj ugledni beogradski advokat, nekadašnji poslanik i ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu (2002-2003), već 12 godina vodi instituciju Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, dakle od dana kada je institucija i osnovana. Isto toliko godina je u konfliktu sa vlastima, bez obzira na to ko je predvodi. Ali, takva je priroda posla Poverenika i u tome je suština nezavisnih kontrolnih tela.

Niste optimista ni da će i Vaš naredni izveštaj (za 2016) biti razmatran i usvojen u parlamentu. To bi bio treći izveštaj poverenika, ako se ne varam, za koji parlament nije zainteresovan. Jesu li institucija koju vodite i njen kredibilitet oštećeni ovakvim odnosom parlamenta?

- Činjenice ne daju mnogo prava na optimizam. Jer, ne samo da dve godine uzastopce Skupština nije razmatrala godišnje izveštaje poverenika, nego ove godine, prvi put za 12 godina, koliko postoji institucija poverenika, izveštaj nije razmatrao čak ni matični Odbor za kulturu i informisanje. To, mislim, nije dobro i šteti kredibilitetu, ali ne poverenika, koji je izvršio svoje zakonske obaveze i o tome obavestio javnost, već šteti kredibilitetu Narodne skupštine. Razmatranje izveštaja nezavisnih kontrolnih tela obaveza je Skupštine utvrđena zakonom i Poslovnikom, nije, bar ne bi smelo biti, stvar nečije dobre volje. U normalnom redu stvari, Skupština je valjda poslednja od koje se može očekivati da krši zakone i sopstveni poslovnik, i kad to radi, onda sama ugrožava svoj kredibilitet.

Imate li ideju, osećaj, zašto Skupština ne želi da razgovara o Vašem godišnjem izveštaju?

- Mislim da se odgovor nameće sam po sebi. Nekom je sadržina izveštaja poverenika, potpuno potkrepljena argumentima, neprijatna. Zbog toga ne želi da se o njoj razgovara, a pogotovo ne želi da ona dobije publicitet koji pruža direktan prenos nacionalnog javnog servisa.

Sve dosadašnje vlasti slale su poruke da je poverenik opasan, da ugrožava interese zemlje, da ugrožava bezbednost, da je kriv za sve

Osećate li da Vas vladajuća većina doživljava kao političkog protivnika?

- To je evidentno, ali taj "doživljaj" sasvim je pogrešan. Nisam "politički" budući da su sva upozorenja i ocene poverenika, bez izuzetka, uvek zasnovane na činjenicama i propraćene pravnim argumentima. A bar ako su proklamovana opredeljenja vladajuće većine iskrena, nisam ni "protivnik", naprotiv. Svakom ko ima bar i površnu predstavu o sadržini fundamentalnih dokumenata aktuelne vlasti, poput Strategije za borbu protiv korupcije ili Akcionog plana za Poglavlje 23 evropskih integracija, potpuno je jasno da su aktivnosti poverenika u svemu u skladu sa onim što je proklamovano. Zato "nerazumevanje" aktivnosti poverenika i pogotovo sve grublji napadi na njega bacaju tešku senku hipokrizije na iskrenost opredeljenja vlasti. Utoliko pre što su i Vlada i Skupština u više zaključaka naglašavali značaj njegovih aktivnosti i potrebu poštovanja njegovih odluka. Naravno, nekorektan odnos prema instituciji poverenika nije specijalnost aktuelne vlasti. On je prisutan sve vreme postojanja institucije, sve vlasti koje su se smenjivale slale su poruke o tome da je poverenik "opasan", da "ugrožava interese zemlje", da "narušava ekonomski ili finansijski poredak", da "ugrožava bezbednost", da je kriv za sve. To je samo potvrda jednog ružnog fenomena, koji se ogleda u tome da sve naše političke stranke, kad su u opoziciji, veoma cene ljudska prava i prava javnosti, pa dosledno tome i ćoverenika. Kad dođu na vlast, prave gotovo kopernikanski obrt, pa ćoverenik postaje "neprijatelj". Iako, ponavljam, nije jedini, primer vladajućeg SNS-a u tom pogledu zaista je veoma ilustrativan. Uvid u statistiku poverenika u vezi sa žalbama koje su podnele političke stranake, pa shodno tome i rešenjima donetim u njihovu korist, potvrđuje da je rekorder SNS. Podneo je ubedljivo najviše žalbi, u njegovu korist doneto je najviše rešenja. Robusno i dosledno je, dakle, insistirao na pravima iz zakona, tražio i dobijao zaštitu prava od poverenika i tako davao doprinos afirmaciji prava javnosti. Ali sigurno, pogađate, rekord koji se i danas drži ostvaren je davno, onda kad je SNS bio u opoziciji. Danas to zaboravljaju. Čak "amneziju" potvrđuju pitanjima poput - a gde je bio do 2012? Šta je radio? E pa bio sam gde i sada i radio sam isto što i sada radim. I to, prema ocenama i mnogih građana i kompetentnih monitora, nesubjektivno zainteresovanih, radio dobro, čak veoma dobro. Valjda o tome govori i niz nagrada iz toga perioda, kao npr. "Verica Barać", ličnost godine u borbi za slobodu medija, Vitez poziva, specijalna povelja UNS-a, počasno članstvo NUNS- a, da ne nabrajam dalje, ličiće na hvalisanje.

Uporni ste u naglašavanju činjenice da je poverenik državna institucija, da nije njena alternativa, ali to u javnosti, često i kod predstavnika vlasti, "ne pali". Kako to tumačite? Hoće li nekom Vašem nasledniku na ovoj poziciji biti lakše u tom pogledu u skorije vreme?

- Javnost, građani su prepoznali vrednost institucije poverenika. O tome najbolje govori konstantno veliki rastući broj zahteva za zaštitu prava kojim mu se obraćaju. Nažalost, hronično, većina u vlasti nema predstavu o tome da su nezavisne kontrolne institucije koristan korektivni deo vlasti i doživljavaju ih kao protivnika. Zato ne mislim da bi u skorije vreme mom eventualnom nasledniku moglo biti lakše, naprotiv. Razume se, pod pretpostavkom da će želeti da svoju funkciju vrši kako valja.

Visina Vaše plate nedavno je bila predmet manipulacije u parlamentu, pri čemu ste oštro odreagovali i protiv predsednice Skupštine Maje Gojković. Visina plate poverenika i zaštitnika građana često se uvodi u diskusiju kao argument da ste previše plaćeni a ne radite za dobro države. Zašto vladajući blok poseže za ovim?

- Visinu poverenikove plate ne određuje on već Narodna skupština, zakonom. To je i učinila tako što je utvrdila da mu pripada plata jednaka plati sudija Vrhovnog suda. To je rešenje slično, manje-više isto kako se u uporednom pravu primenjuje u odnosu na nezavisna, kontrolna, regulatorna tela u skladu s pretpostavkom da je plata jedan od elemenata kojim se obezbeđuje njihova nezavisnost. S tog aspekta nije jasno zašto neko poteže to pitanje. Ne bih da spekulišem o mogućim motivima, ali meni bar izgleda da je, sa stanovišta ma kog pretpostavljenog motiva, to kontraproduktivno za same protagoniste. Mislim da je veoma ilustrativno ono što se događalo nedavno povodom amandmana na Zakon o budžetu. Demonstrirali su nekompetentnost jer je amandman bio diletantski artikulisan, na način na koji je to predlagano ne može se smanjiti nikakva plata, pa ni poverenikova. Demonstrirana je i neprincipijelnost budući da su iz mnoštva plata koje su iste ili veće izdvojili jednu platu. Kako bi, na primer, mogli objasniti šta je razlog za to da se bave platom poverenika a ne, recimo, identičnom platom poverenice za ravnopravnost ili direktorke Agencije za borbu protiv korupcije? Tezu o "lošem radu" ovog prvog ne bi potkrepili ni mišljenje građana ni ocene stranih monitora. Ispoljena je i spremnost da se obmanjuje javnost, da se svesno govore grube neistine. U to se uključila, što je bio povod za moje reagovanje, i predsednica Skupštine, koja je platu poverenika, pred kamerama, za javnost u više navrata uvećala dvostruko. Ali suštinski je možda najgore od svega to što je pokazana potpuna nedogovornost prema jednom važnom pitanju. Jer to što se zove sistem plata državnih funkcionera zapravo je nešto potpuno nekonzistentno i lišeno iole ozbiljnijeg smisla. Javnost to uglavnom ne zna, a protagonisti akcije to su prećutali dok su lamentirali nad platom većom od premijera i predsednika Republike. Naime, čak i ako ostavimo po strani, redom, veoma visoke plate guvernera i viceguvernera i direktora u NBS, pa nešto manje plate sudija Ustavnog suda, pa sudija Vrhovnog suda, pa plate nezavisnih kontrolnih organa, pa direktora državnih preduzeća, samo u aparatu izvršne vlasti, državnoj upravi i administraciji Vlade ima još bar 250 funkcionera koji primaju veću platu od premijera i predsednika. Dakle, sistem državnih plata jeste pitanje kojim se treba baviti, ali odgovorno i seriozno, ne u jeftine, demagoške svrhe.

U prethodnom godišnjem izveštaju poverenik konstatuje da je 96 odsto njegovih intervencija bilo uspešno. To može da proizvede zaključak da sistem potpuno sarađuje sa Vašom institucijom. A da li je to ipak pravi zaključak? Kako biste generalno ocenili odnos javne uprave prema zahtevima poverenika?

- Zaključak o potpunoj saradnji sistema bio bi, nažalost, pogrešan. Neki zakonom predviđeni mehanizmi koji nisu pod kontrolom poverenika a veoma su bitni za efikasno sprovođenje zakona ne funkcionišu uopšte ili funkcionišu samo kozmetički. Pomenutih 96% ostvaruje se bez podrške Vlade, po zakonu dužne da, ako je potrebno, prinudom obezbedi izvršenje rešenja poverenika, i bez podrške Ministarstva za državnu upravu, po zakonu dužnog da prekršajno goni prekršioce zakona. U tim uslovima i inače dobar rezultat, čak i po standardima starih demokratija, dodatno dobija na vrednosti. Sa stanovišta "potpune saradnje sistema" zanimljivi su i indikativni statistički podaci iz prakse poverenika. Naime, najveći broj žalbi podnosi se povereniku ne zbog toga što su zahtevi odbijeni s pozivom na neki od zakonom predviđenih razloga, već zato što su ignorisani, što se po njima uopšte ne postupa, iako je to nedopušteno i kažnjivo. A nakon toga najčešće, u dve trećine slučajeva, poverenik i ne mora da daje formalan nalog jer se već na njegov zahtev da se nepostupanje objasni odgovara sa - u redu, daćemo informaciju. To govori da se praktično kalkuliše s tim - ko se žali povereniku, dobiće informaciju, inače neće. A to je, razume se, i ružno i nedopustivo, reč je o pravu građana zajamčenog Ustavom i zakonom koje bi, po pravilu, trebalo da ostvaruju bez intervencije poverenika.

Sve grublji napadi na poverenika bacaju tešku senku hipokrizije na iskrenost opredeljenja vlasti

Kakav je odnos javnih preduzeća prema povereniku? Ima li tu razlike u odnosu na javnu upravu?

- Da li više problema s pravima javnosti imaju klasični organi vlasti ili državna javna preduzeća, zavisi od mnoštva kriterijuma. A takvo ocenjivanje tražilo bi mnogo prostora i vremena, pa ću zato, svestan rizika simplifikacije, reći samo da mislim da se težište problema preselilo u preduzeća.

Šta manjka u normativnom delu da bi povereniku bile potpuno odrešene ruke? Pominjali ste da Srbiji nedostaje sistemsko otklanjanje problema kada je reč, na primer, o zaštiti podataka o ličnosti. Šta ste pod tim mislili?

- Pre svega sam mislio na to da nikako ne može biti dobro da se državne aktivnosti u oblasti zaštite podataka o ličnosti u najvećoj meri svode samo na aktivnosti poverenika. Jer, iako su te aktivnosti u kontinuitetu sve brojnije, pa je broj predmeta sa nekih osamdesetak u 2009, prvoj godini uspostavljanja nadležnosti, porastao na oko 2.500 u 2015, one ipak izvesno ne mogu da nadomeste sve ono što bi morali da urade drugi nadležni, pre svega ministarstva, Vlada i Skupština. Vlada Strategiju zaštite podataka o ličnosti nije usvojila blagovremeno, pre ili najkasnije u vreme donošenja Zakona o zaštiti podataka o ličnosti, 2008. Strategiju je, na moju inicijativu, usvojila u leto 2010. U Strategiji je utvrdila da će "formirati posebno radno telo koje će nadzirati obezbeđenje uslova i sprovođenje Strategije i Akcionog plana, vršiti koordinaciju državnih organa u cilju efikasnog funkcionisanja sistema zaštite podataka o ličnosti...", kao i da će "Akcioni plan za sprovođenje Strategije, s definisanim aktivnostima, očekivanim efektima, nosiocima konkretnih zadataka i rokovima za izvršenje zadataka, doneti u roku od 90 dana od dana objavljivanja." Ni šest godina posle ne postoje ni "posebno radno telo", ni Akcioni plan. Stvari stoje manje-više isto i sa donošenjem novog zakona o zaštiti podataka o ličnosti. Iako je, na inicijativu poverenika, potrebu donošenja novog zakona Vlada prepoznala još sredinom 2012. i u tu svrhu formirana je nekakva međuresorska radna grupa, izostao je bilo kakav efekat. Ni to što sam pre više od dve godine sa saradnicima pripremio i stavio Vladi na raspolaganje kompletan Model novog zakona nije pomoglo, naprotiv. Vlada jeste u Akcionom planu za Poglavlje 23 u pregovorima sa EU utvrdila da će novi zakon biti donet do kraja 2015, a da će osnovu predstavljati model koji je pripremio poverenik. Međutim, zakon nije donet, a nacrt koji je prezentiralo Ministarstvo pravde gotovo da nije imao nikakvih dodirnih tačaka sa modelom poverenika. Pa je rok za usvajanje zakona pomeren za kraj 2016. i, nažalost, još jednom nije poštovan. Nije pomoglo ni to što sam o ovim problemima u nekoliko navrata razgovorao sa predsednikom Vlade. Izgledalo mi je da potpuno razume značaj donošenja Akcionog plana za sprovođenje strategije zaštite podataka o ličnosti i novog zakona o zaštiti podataka o ličnosti, zapravo rekao je da će to biti urađeno u najkraćem roku. To se, nažalost, nije dogodilo.

Da li se sistem menja nabolje otkako ste na ovoj dužnosti? Da li su danas, recimo, iskorenjene i nezamislive neke situacije sa kojima ste se suočavali na početku?

- Bilo bi strašno da posle 12 godina od početka nema pomaka nabolje, naravno. A početak je bio neverovatan. Država Srbija uspostavila je novu instituciju, izabrala poverenika, o tome obavestila javnost i međunarodnu zajednicu i - zaboravila na poverenika! Praktično pola godine nova institucija nije od države dobila ništa, ni metar kvadratnog prostora, nijednog zaposlenog, ni list papira, ni jedan jedini dinar, "naravno". Funkcionisanje sam finansirao svojim novcem i započeo, uz podršku koalicije nevladinih organizacija, kampanju za afirmaciju nove institucije i novog zakona. Čak i pečat nove institucije platio sam svojim parama, u šali sam jednom od prethodnih premijera rekao: "Ako podnesem ostavku, pečat nosim sa sobom, platio sam ga svojim novcem, imam račun za to." Danas, naravno, stvari na svim planovima stoje bitno drugačije. Poverenik je institucija koja je solidno podržana kadrovski, logistički, finansijski, a Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, uz sve probleme, prepozna jet kao možda i najmarkantniji reformski zakon. Takođe, uz sve probleme, institucija uspeva da u javnosti sve više afirmiše značaj zaštite podataka o ličnosti. Ali, naravno, sve to ne daje nikom za pravo da ignoriše mnoštvo problema koji i dalje postoje u obe oblasti u kojima poverenik deluje.

Kako biste ocenili Vaš odnos sa Vladom i njenim predsednikom Vučićem?

- Ne znam da li ima dovoljno materijala za ocenjivanje. Poverenik formalno nije nadležan za Vladu, pa shodno tome ni za premijera. A s njim se dugo nisam sreo ni razgovarao. Mislim da oblasti u kojima ja delujem nisu u fokusu njegovog interesovanja. S druge strane, ja svoju pažnju usmeravam uglavnom na aktivnosti, rezultate ili propuste Vlade koji su u vezi sa slobodom pristupa informacijama i zaštitom podataka o ličnosti. O tome šta mislim o njima već sam mnogo rekao. A ako ipak očekujete da se osvrnem i na neki od drugih, onda se, bar za mene, kao markantni izdvajaju rezultati ostvareni na planu fiskalne, odnosno budžetske konsolidacije. Iznenađujuće su dobri i bilo bi veoma dobro ako bude bilo moguće s njima nastaviti.

Ko su, iz Vašeg iskustva, najveći kršitelji prava na privatnost podataka? Jesu li to organi javne uprave, kompanije, javna preduzeća...?

- Privatnost građana, odnosno pravo na zaštitu podataka o ličnosti krši se bukvalno na svim stranama, i u privatnom i u javnom sektoru. To je, nažalost, u situaciji u kojoj izostaje osmišljen strateški pristup države, implementaciji novih standarda, uspostavljanju kontrolnih mehanizama, doslednoj odgovornosti za kršenje prava, i što je posebno važno, edukaciji praktično neizbežno. A kad je reč o pravu na slobodan pristup informacijama, težište problema evidentno se preselilo u sferu raspolaganja javnim novcem i javnim dobrima. Dosledno tome, najviše problema u pristupu informacijama javnosti ima sa javnim i državnim preduzećima.

Jesu li naši građani svesni važnosti tajnosti ličnih podataka?

- Sve je više građana koji su toga svesni i koji na zaštiti svojih ličnih podataka insistiraju, i to je, razume se, veoma dobro. Međutim, taj broj još ni i izdaleka nije na nivou koji bi predstavljao "kritičnu masu" i mogao, zajedno sa aktivnostima poverenika i nekih specijalizovanih subjekata civilnog sektora, bitnije ubrzati proces implementacije standarda savremenog sveta. Zabrinjavajuće dugo izostaje, na šta veoma često upozoravam, nužan, neophodan doprinos koji moraju da daju državni organi.

Novčane kazne koje poverenik izriče pojedinim javnim institucijama zbog odbijanja da pruže podatke deluju kao pobeda, ali da li je nekoliko desetina hiljada dinara kazne adekvatno šteti koju je proizvela, obično, arogancija tih institucija da ne objave neki podatak?

- Jedine kazne koje poverenik izriče zapravo su "penali" u izvršnom postupku. Dakle, kad nekom organu vlasti naloži da nekom da traženu informaciju, a taj ipak to ne učini iako je nalog po zakonu obavezujući, poverenik na zahtev onog u čiju je korist doneo rešenje izriče penale u maksimalnom ukupnom iznosu od 200.000 dinara. Po zakonu, penali se izriču "dužniku", dakle organu vlasti, odnosno preduzeću a ne odgovornom fizičkom licu, na primer, ministru ili direktoru. Poverenik, dakle, nije ovlašćen da izriče bilo kakve kazne za kršenje zakona, čak ni da pokrene prekršajni postupak. Međutim, to samo po sebi ne bi bio problem kada bi funkcionisala dva druga zakonom predviđena mehanizma koja nisu u rukama poverenika, nego Vlade i ministarstva nadležnog za državnu upravu. Dakle, penali koje poverenik izriče nisu "indulgencija" za dalje kršenje zakona. Ako ni nakon što poverenik izrekne penale informacija ne bude učinjena dostupnom, po zakonu je obaveza Vlade da prinudom obezbedi izvršenje rešenja, a ministarstvo bi protiv odgovornog fizičkog lica moralo da pokrene prekršajni postupak, u kome bi izrečene kazne bile plaćene ličnim, ne državnim novcem. Nažalost, prvo se ne dešava nikad, a drugo se dešava veoma retko i selektivno.

Imate li rešenje za neobjavljivanje nekih kapitalnih ugovora koji se sklapaju sa stranim investitorima, a za koje se obično kaže da druga strana ne želi da ih objavi? Imate li, možda, razumevanje za neku od takvih situacija ("Fijat", "Er Srbija", Beograd na vodi...) - možda bi objavljivanje delova nekih od tih ugovora zaista ugrozilo povoljne investicije?

- Ma nema tu ničeg spornog, neko tu izaziva nepotrebne dileme služeći se "argumentima" koji nemaju nikakvog osnova ni u Ustavu ni u zakonu. Pravo na slobodan pristup informacijama zasnovano je na Ustavu i Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja. To pravo ostvaruje se na način, pod uslovima i po proceduri koja je utvrđena zakonom, i to se ne može dovoditi u pitanje odredbama bilo kakvih komercijalnih ugovora. Zakon, naravno, podrazumeva i mogućnost da se, pod uslovima koje je utvrdio, radi zaštite određenih legitimnih interesa pravo javnosti može i ograničiti. I u tom kontekstu mogao se i ograničiti pristup određenim informacijama čije bi otkrivanje moglo da ugrozi legitimne interese druge ugovorne strane, stranog investitora na primer. Ali takva mogućnost ograničenja ima limite. Logično je i normalno da se informacijama koje partner unos i u posao kao svoje, tehničkim, tehnološkim i svim drugim, sličnim, ako bi njihovo otkrivanje javnosti moglo da ugrozi njegove interese, može i mora obezbediti zaštita. Ali tim informacijama, a ne celom ugovoru. I to, svakako, ne može značiti da partner ima pravo da traži da se od javnosti sklone i informacije koje su apsolutno legitiman predmet interesovanja naše javnosti, kao što su raspolaganja javnom imovinom, subvencije, poreske olakšice, pokloni u vidu zemlje i drugih nekretnina, i vrednosti u vlasništvu naše države, i slično. A ako to i traži, predstavnici naše države to ne smeju da prihvate. A ako prihvate, moraju biti svesni da to predstavlja kršenje zakona i neizbežno snažno asocira na mogućnost korupcije. Udovoljavanje zahtevima stranih partnera nekad ide i do apsurda. Uzmite, primera radi, famozni Ugovor o pružanju usluga upravljanja i savetovanja zaključen između Republike Srbije, odnosno "Železare Smederevo", i grupe biznismena okupljenih oko HPK ENGINEERING B.V. Iako je uoči potpisivanja zvanično najavljeno da će odmah biti objavljen, na prečac je, i to ceo ugovor, postao tajna. To je ostao i nakon naloga poverenika, i nakon konstatacije ombudsmana da je višestruko prekršen zakon, i nakon slične konstatacije Ministarstva za državnu upravu, i pokretanja prekršajnog postupka, tajna je i danas. Glavna stvar ipak nije ostala tajna, period "pružanja usluga upravljanja i savetovanja" možda je najlošiji u istoriji poslovanja "Železare Smederevo", okončan je katastrofalnim gubicima. Kakav je legitimni interes da se od građana Srbije, koji će u krajnoj liniji platiti taj gubitak, krije sadržina takvih ugovora? Svaki put kad čujem one koji objašnjavaju kako "tako mora", setim se stihova Jove Jovanovića Zmaja iz njegove "Jututunske juhahahe": "Samo neka budu verni, nek vojuju o svom kruhu, neka ćute‚ i nek žmure, nek plaćaju juhuhuhu (porez)." Zmaj je o "kraljevstvu Jutututu" pisao pre 150 godina. Ne mislim da je normalno i prihvatljivo da danas bilo koji predstavnik vlasti na opisani način doživljava odnos i odgovornost vlasti prema građanima Srbije.

U državnom aparatu ima još bar 250 funkcionera koji primaju veću platu od premijera i predsednika

Jesu li javna preduzeća i dalje politički plen u koja se partijski zapošljava i iz kojih se odlivaju finansije po političkoj odluci? Kakvi su Vaši zaključci iz višegodišnje prakse? Obično su javna preduzeća neumoljiva kada treba da dostave sistematizacije radnih mesta ili neke finansijske izveštaje.

- Notorna je istina da se naše političke stranke prema javnim preduzećima odnose kao prema plenu pobednika. Oba procesa koja pominjete manje-više su evidentna. I neracionalno, enormno zapošljavanje na praktično izmišljena radna mesta, a zapravo sinekure za stranačke aktiviste i mutne i, najblaže rečeno, kontroverzne javne nabavke, donacije, sponzorstva i slične "kombinacije" kao mehanizam za finansiranje stranačkih aktivnosti ili za revanširanje političkim prijateljima, finansijerima. A pod takvim okolnostima u zamućenoj vodi idealni su uslovi i za korupciju i za kriminal. Iza njih ne moraju nužno stajati političke stranke koje u tom trenutku drže vlast, ali u krajnjoj liniji, za to su ipak odgovorne. U tom kontekstu, indikativno je i to da je poverenik o rastućim problemima dostavio Narodnoj skupštini vanredan, poseban izveštaj o primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja u državnim preduzećima, ali da taj izveštaj nikad nije razmatran.

Ima li bizarnih situacija protivljenja Vašim nalozima? Naišao sam nedavno na slučaj da ste reagovali kod Republičkog geodetskog zavoda da prestane da snima građane pred šalterima i da taj snimak direktno prenosi putem interneta.

- Da kažem odmah, postupanje po nalozima poverenika, bar u oblasti zaštite podataka o ličnosti, najčešće nije problem. Nakon njegovih intervencija po nalozima se postupa, problem je što je izuzetno mnogo povoda za intervencije, pa bi i bizarnih primera moglo biti bezbroj. Na primer, ako već pominjete snimanje, sigurno je neuporedivo bizarniji primer bilo snimanje posetilaca javnog WC-a, na sreću, bez lajv striminga. Naravno, sve, pa i bizarnost, stvar je kriterijuma. Za nekog bi verovatno bili bizarniji primeri kao što su pojavljivanje psihijatrijske dijagnoze političkog neistomišljenika u TV emisiji, i to još uz učešće ministra zdravlja, ili podizanje na Tviter poverljivih ličnih podataka osiguranika iz matične evidencije Fonda za zdravstveno osiguranje, i to od člana Upravnog odbora fonda. Neki bi prvorazrednu bizarnost mogli potražiti u normativnoj sferi. Pa bi favorit bila činjenica da Vlada sa donošenjem uredbe o zaštiti naročito osetljivih podataka, u odnosu na rok utvrđen Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti, docni više od sedam godina! Ipak, možda je najbizarnije potpuno odsustvo adekvatne reakcije države na kompromitaciju ličnih podataka praktično svih punoletnih stanovnika Republike Srbije, 5.190.000 ljudi, preko veb-sajta Agencije za privatizaciju. Iako je ta evidencija nosilaca prava od strane Agencije bila prijavlĽena u registar koji se vodi kod poverenika kao "zbirka koja se vodi na posebnom računaru, osigurana sistemom lozinki za autorizaciju i identifikaciju, kojoj pristup imaju samo ovlašćena lica", podacima iz navedene zbirke pristup je, pre nego što je intervencija poverenika "zatvorila rupu", bio moguć bilo kome i na jednostavan način. Nakon intervencije poverenik je podneo zahteve za pokretanje prekršajnog postupka protiv odgovornih, kao i krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu. Ovih dana nastupila je apsolutna zastarelost prekršajnog postupka, a javni tužilac u međuvremenu nije preduzeo ništa. Dobili smo tako još jednu u nizu potvrda neshvatljive nespremnosti države da adekvatno reaguje na kršenje prava na zaštitu podataka o ličnosti.

Bizarno je u mnogim slučajevima i ponašanje medija, koji bi trebalo da budu zaštitnici privatnosti i istraživači nezakonitog ponašanja administracije. Potrudili ste se letos da otkrijete ko je od državnih organa dao medijima podatke iz istrage o svirepom ubistvu devojčice kod Zaječara, ali ispostavilo se da toga nije bilo. U šta su se to pretvorili neki mediji kada su u stanju da isfabrikuju i policijsku istragu i obdukcioni nalaz?

- Bez obzira na to da li je to posledica pouzdanja u loš izvor, nasedanja na nečiji spin ili svesno kreiranje neistina motivisano borbom za tiraž, imajući u vidu da se slične stvari dešavaju često i u kontinuitetu, one svakako zaslužuju pažnju i reakciju ne samo novinarskih asocijacija, već i nadležnih državnih organa, daleko ozbiljnije od dosadašnje. Neodrživo je i neodgovorno miriti se sa mogućnošću da se ustavne odredbe koje jemče pravo na istinito, potpuno i blagovremeno informisanje, a medije obavezuje da to pravo poštuju, pretvaraju bukvalno u karikaturu. Svakako da je dobro što u konkretnom slučaju akcija nadzora nije potvrdila "curenje" informacija iz nadležnih organa, ali izvesno nije dovoljno za opštu ocenu. Jer, svakodnevno je prisutno mnogo toga što izaziva sumnje o nedozvoljenom stavljanju na raspolaganje ličnih podataka građana od strane raznih državnih organa trećim licima. Zato stalno upozoravam da je zloupotreba tih podataka, odnosno upotreba u svrhe van onih koje su predviđene zakonom, krivično delo i pozivam nadležne, MUP i tužilaštvo, da u praksi prema izvršiocima tih krivičnih dela deluju neuporedivo intenzivnije nego dosad.document.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);