INTERVJU, ZUKORLIĆ: Milijardu i po muslimana zapamtiće odnos Srbije prema izbeglicama

Po meni je Balkan kulturološki jedan od najbogatijih centara sveta i po meni je balkanski čovek jedan od najtalentovanijih ljudi na svetu. Istorijski pođite - od pedeset knjiga koje su najpriznatije na svetu trideset je napisano na Balkanu

Doskorašnji poglavar Islamske zajednice u Srbiji a odnedavno političar, poslanik i predsednik skupštinskog odbora za obrazovanje Muamer Zukorlić odaje utisak čoveka koji ne samo da veruje u ono što govori, već i da je čvrsto rešen da to što govori pokuša i da ostvari.

Nažalost Novi Pazar je opet tema ovih dana, imamo jednu lošu sliku zbog svega što se dešavalo na fudbalskoj utakmici u nedelju.

- Temelj svega je kultura nasilja koja je u eskalaciji, koja počinje biti opšteprihvaćena u mnogim segmentima društva. Sportski tereni su tu najizraženiji prostor nasilja, imamo sve učestalije porodično nasilje, posebno nad ženama i djecom, imamo razne oblike nasilja inspirisane etničkim ili vjerskim ekstremizmom. I to bi trebalo da bude primarna tema, dok nažalost imamo uglavnom bavljenje ovim pitanjima kroz dnevnopolitičke refleksije. Zato sam ja prije nekoliko sedmica predstavio javnosti ideju formiranja saveta za pacifizaciju društva, tjela koje je zamišljeno kao koordinator jednog šireg društvenog i političkog fronta protiv nasilja. Predstavio sam tu ideju premijeru Vučiću i načelno dobio saglasnost da je dalje razrađujem. Moja zamisao je da bi to trebalo biti nacionalno, državno tjelo sačinjeno od predstavnika parlamenta, predstavnika svih društvenih faktora, od verskih zajednica, nevladinih organizacija, istaknutih pojedinaca, važnih institucija, a koja bi prvo sačinila strategiju a potom plan i operativni program i krenula u akciju. U tom kontekstu treba posmatrati i ovaj događaj u Novom Pazaru. Postoje i neke specifičnosti koje se tiču samog Novog Pazara, moji saradnici i ja već nekoliko godina ukazujemo na to da je Fudbalski klub "Novi Pazar" jedno od stecišta kriminala. Opet neću kazati da je to samo FK "Novi Pazar", ali ja znam da ovaj klub jeste, za to imam informacije i dokaze. Ali imali ste ćutanje tužilaštva, ćutanje pravosuđa jer su prije svega vladajući političari u tom gradu ili direktno ili indirektno upleteni u te kriminalne radnje. Kada su u pitanju novopazarski navijači, oni su po mnogo čemu isti ili slični kao i svi drugi. Mi znamo da je to svest koja uglavnom dolazi sa margine. Da ne govorimo o svim navijačima, ali ako već konkretno mogu reći o huliganima, oni su uglavnom socijalno, psihološki i mentalno sa margine i takođe su idealan potencijal za manipulaciju. I mi u Novom Pazaru za te navijače znamo jako dobro, doduše postoje tu i oni iskreni, naivni koji, eto, vole fudbal.

Kada im ti ljudi trebaju oni ih finansiraju, oni su njihovi. Kada im postanu balast oni se ograđuju i napadaju ih. To je još jedna tamna strana sprege ljudi koji prave probleme i političara, odnosa koji nam opet odražava realnost današnje politike koja je u značajnoj meri lišena etike, principa i vrednosnih načela

Ko u Novom Pazaru manipuliše njima?

- Uvek manipulišu oni koji imaju moć i koji imaju interes. Mi znamo da su ti huligani udarna pesnica lokalnih političara pred izbore, na izborima i tako dalje. Tamo imaju dvije navijačke grupe i one su vezane za dva političara, dva drevna sandžačka političara da tako kažem.

I Ljajić i Ugljanin su već reagovali na događaje o kojima govorimo.

- Upravo tu dolazi do izražaja ta neetičnost političara, gde kada im ti ljudi trebaju oni ih finansiraju, oni su njihovi i tako dalje. Kada im postanu balast oni se ograđuju i napadaju ih. To je još jedna tamna strana odnosa i sprege ljudi koji prave probleme i političara, odnosa koji nam opet odražava realnost današnje politike koja je u značajnoj meri lišena etike, principa i vrednosnih načela. Nije to pitanje samo vezano za nas, to je hipokrizija koja je postala dominantna kultura skoro u celoj zapadnoj civilizacij,i samo što se to u stabilnijim i bogatijim društvima manje vidi. Tamo se to radi elegantnije i prefinjenije. Tamo gde je sirotinja, bjeda i ratovi, ondje je to surovo i veoma upadljivo. S druge strane, još jedna dimenzija, da tako kažem, hipokritičnosti politike jeste u tome da se u tim izjavama uvek nekako napada samo onaj drugi.

PROČITAJTE JOŠ: 

INTERVJU, ZUKORLIĆ: Neću da budem ministar kod Vučića, nisam navikao da imam šefa

KOMENTAR, BORIS MALAGURSKI: Zukorlić, Teslin naslednik i prva dika srpske nauke

Da li jedan ovakav događaj u Sandžaku svaki put produbi tu podelu na naše i njihove?

- Nažalost, uvjek. I to je jedan od ključnih problema. Građani Sandžaka tradicionalno, kulturološki i etnički među sobom nemaju problema. Uglavnom su ti požari izazvani od samih političara iz te sredine ili nekih drugih faktora. Interesnih ili kriminalnih. Tako da je to nešto što postaje taj crni oblak koji se nadvija nad Sandžakom godinama i malo ode, pa se vrati. Tako da je od izuzetne važnosti povući crtu i biti odlučan ako ne i agresivan u tome da se to sve izdiferencira. Da se prvo izdiferenciraju principi i da onda kažemo da ako smo protiv ekstremizma, onda smo protiv svih ekstremizama i protiv etničkog i protiv vjerskog i protiv političkog i protiv našeg i protiv njihovog. Ako jesmo. Ako nismo, recimo da nismo, da smo dio toga i stanimo transparentno i plaćajmo cenu toga. Ako smo za pomirenje, onda smo za pomirenje na svim relacijama, ne samo kad to nama odgovara. Ovo je jako važno kako na lokalnom, tako i na državnom, nacionalnom i regionalnom planu. To je ono što nama nedostaje, dvostruki standardi su postali glavni izvor i glavni generator svih negativnih pojava na lokalnom, unutaretničkom, međupartijskom, međuetničkom i međudržavnom nivou na Balkanu.

Pomenuli ste da ste razgovarali sa premijerom Vučićem. Da li kod njega prepoznajete spremnost da ukinemo te dvostruke aršine?

- Znate da sam lično, a i sa svojom političkom organizacijom podržao formiranje Vlade i postali smo dio parlamentarne većine. S druge strane, javnost zna da ja nisam ušao u politiku, kandidovao se za narodnog poslanika i ušao u parlament da bi bio još jedan Rasim Ljajić ili još jedan Sulejman Ugljanin. Ako su oni dobri, ne treba treći ni vama ni nama, dakle nikome. Prema tome, ovo sam sve uradio iz dva ključna razloga. Jedan je da Srbiji, srpskoj javnosti i predvodnicima Srbije omogućim da nas i kao Bošnjake i kao političku organizaciju i kao pojedince upoznaju iz prve ruke. Do sada je to bilo tako da bi nama, dok bi se prenelo iz Novog Pazara do Beograda, nikli rogovi i očnjaci i puno toga što bi na kraju imalo negativne posledice za naše međusobno razumevanje. S druge strane, cilj mi je da pronađem a zasad mi se čini da sam u tome uspeo, sagovornika u Beogradu, na vrhu koji će pokazati državničke kapacitete. Jer danas je jako mnogo političara i veoma malo državnika. Ja sam državnički dogovor za 25 godina imao uspešno samo sa Zoranom Đinđićem i sada imam prve korake sa premijerom Vučićem. Vjerujem da to neće ostati na prvim koracima, već da ćemo imati i druge i treće i dalje korake. Prvi koraci su me uverili da postoji volja da se prvo Srbija, a onda i druge zemlje vade iz ove živobare ne samo dvadesetpetogodišnjih odnosa, već i zadnjih 120 godina odnosa koji su zaista sve osim dobri. Gde i kad imamo neka mirna razdoblja oni su se pretvarali samo u pripreme za nove sukobe. Tako da u tom pravcu ja imam značajne signale da premijer Vučić želi prvo stabilizirati Srbiju, da je svjestan da je ne može stabilizirati ukoliko nastavi jednostranu, isključivo prosrpsku politiku ignorišući u Srbiji i Bošnjake i Albance i Mađare i sve druge, već da je Srbiju moguće stabilizirati kao državu svih naroda i zajednica koje u njoj žive, sa činjenicom da su Srbi u njoj i brojno i svekoliko dominantni. Ali to što su dominantni im ne daje za pravo da gaze druge, već im zapravo samo povećava odgovornost i za sebe i za druge i za državu i okruženje. I ono što takođe vjerujem da premijer Vučić sa svojom Vladom želi jeste da pronađe način da se poprave odnosi sa Bosnom i Hercegovinom, što je za mene kao Bošnjaka od posebne važnosti. Isto tako mislim i za regionalnu stabilnost. Nisam siguran da je zasad u tome uspeo ili našao šifru. Ne zbog toga što ne zna šta da radi, već zbog toga što imamo specifično stanje u Bosni, posebno u ponašanju Banjaluke, konkretno gospodina Dodika. Mislim da tu premijer Vučić još nije našao šifru kako da smiri Dodika. Jer ovde je jako važno da se saglasimo oko temeljnih pitanja. Temeljno pitanje je da na Balkanu konačno raščistimo da li jedna država želi da ulazi u drugu državu. Ako mi to zaista raščistimo, ukoliko mi tu podvučemo crtu i u Srbiji i u Bosni i u Hrvatskoj, vjerujte da smo mi dve trećine problema rešili. Ukoliko Srbija dokaže svima da ona ne želi cjepati Bosnu i Hercegovinu, ostaju one dnevnopolitičke teme koje su vezane za neke lokalne ili parlamentarne izbore.

Potreban nam je savet za pacifizaciju društva, tjelo koje je zamišljeno kao koordinator jednog šireg društvenog i političkog fronta protiv nasilja. Predstavio sam tu ideju i premijeru Vučiću i načelno dobio saglasnost da je dalje razrađujem

Odnosi Beograda i Sarajeva nakon obustave istrage protiv jednog od napadača na premijera Vučića u Srebrenici, zajedničkih policijskih vežbi i najavljenog referenduma evidentno su u krizi. Kako izaći iz te krize?

- Otvorili ste nekoliko tema. Opet ću se vratiti na prethodnu tezu o državnicima. Fali nam državnika profila koga zahteva ovo vreme i ovaj prostor, a to bi bili oni ljudi koji će svoj narod voditi u budućnost, a ne manipulisati dnevnim momentima da bi ili sačuvali svoje biračko telo ili ga uvećali. A nažalost, evo analizirajte, većina političara u Srbiji, većina političara u BiH i u Hrvatskoj taoci su nekih narednih izbora. Dakle, to je osnovni problem i nisam siguran da ćemo lako iz toga izaći. Tako da nisam optimista da će brzo doći neka nova generacija velikih lidera, a dobrodošao je svaki lider koji pokaže da je pametniji od onih koji mu plaze jezik. I to bi bila moja preporuka i premijeru Vučiću i Srbiji. Da potpuno ignorišu ove nedorasle političke izjave i provokacije koje dolaze sa bilo koje strane. S druge strane, ovdje treba shvatiti jednu stvar pre svega kada je Bosna u pitanju, koja je jedina nedovršena država. Vi nekog ko je u invalidskim kolicima ne možete jednako tretirati s aspekta prava i aspekta obaveza. Ja sam prvi tada reagirao kada se desio incident u Potočarima na način da će od toga najviše štete imati Srebrenica i BiH. Jer vi ste domaćin, bez obzira na to kakav emotivni odnos imate prema nekome. Na Balkanu je gost svetinja u tradicionalnom, duhovnom i etičkom smislu, a pogotovo ako se nešto dešava na državnom nivou. S druge strane, ako imate državu u invalidskim kolicima postavlja se pitanje da li vi u toj državi možete imati i očekivati profesionalno i politički ono što bi trebalo da radi svaka država. Jer vi tamo imate nadgornjavanje državnih organa, policije i službi i vi jednostavno ne možete da uspostavite elementarnu saradnju i kako da sada pronađete odgovorne, a i uopšte da formulišete odgovornost. Dakle, to treba imati u vidu i zato je moja preporuka premijeru Vučiću, a on se tada poneo jako dostojanstveno, da nastavi tako. Da nastavi na taj način, da ne sitničari jer državnik ne smije sitničariti. On ne može da siđe sa ostalima da se ganja u tom blatu. Ako hoće onda neće biti državnik. A što se tiče referenduma ja želim da naglasim da je svaka aktivnost koja ugrožava stabilnost negativna. Možemo mi sve to pakovati, te pravo, te da se izjasni narod, a znamo mi svi dobro da se taj narod samo koristi kao gorivo i ako vi neki referendum pravite samo nekoliko dana pred izbore, pa nemojte mi reći da je to zbog referenduma nego nikakve sumnje nema da je to ukalkulisano da nekome podigne rejting, a nekome, eventualno, obori. Ali ono što treba da znaju i Srbi i Bošnjaci je da nema raspada Bosne bez novog rata. Ovo fali da neko kaže. I zato onaj ko hoće rat treba da izađe i kaže: „Mi hoćemo rat." Onda ga svi mi pogledamo i upitamo se: „Šta ćemo s tobom?" A ne da se pravi požar, da se nose upaljači, da se pune sobe plina a da nosimo bele košulje i koristimo demokratsku retoriku. To ne može zajedno. Moramo se odlučiti da li imamo ratnu retoriku ili imamo pomiriteljsku retoriku. Moja politička opcija i ja smo se fanatično odlučili za pomiriteljsku politiku. Zato biram riječi jer riječi su te koje definišu budućnost, i kratkoročnu i dugoročnu. Zato nama treba državničkog profila ljudi koji će nastojati da izbjegnu svaku riječ, svaki politički akt, svaki postupak koji će vrijeđati drugu stranu.

Prošle nedelje Srbi su sprečeni da odu do svojih bogomolja, do grobova svojih predaka. Kako to prećutati? To traje već godinama.

- Versko i duhovno je nešto što je čak i u mnogim društvima u kojima je nasilje prisutno nešto na šta se poslednje udara. Nažalost, kultura nasilja protiv verskoga, doduše i uz upotrebu verskoga i u ratu, nešto je što je devedesetih godina dobilo na značaju. U Bosni je nekoliko stotina džamija srušeno, s druge strane imamo sada te pojave na Kosovu koje su kulminirale 2004. godine, pa onda paljenje Bajrakli džamije, džamije u Nišu, itd. To je alarmantno, uopšte kada se u jednom društvu i među narodima kao što su balkanski narodi to legalizira, onda je to bogami po meni poslednji krik upozorenja. S druge strane mi imamo problem Islamske zajednice u Srbiji, gde su prethodne vlade pokazale dvojnost standarda. I kada se 2007. godine udari na Islamsku zajednicu sa ambicijom njenog cepanja, policija, pravosuđe, razni drugi organi podrže to. Kada recimo jedan raščinjeni vladika Artemije pokuša da formira svoju crkvu, policija, pravosuđe i drugi organi zaustave to i to vrlo oštro. Kakva je to poruka muslimanima, dakle ponovo se vraćam na onaj princip. Hajde da utvrdimo principe, odnosno vrednosna načela na kojima ćemo graditi budućnost. Jednakost je jedna od neminovnih temelja vrednosti za budućnost. Dokle god mi budemo, evo vraćamo se ponovo na vaši-naši, vaša krava je ubola moju kravu - jedan sud, moja krava je ubola vašu kravu - drugi sud, ne možemo tako da nastavimo. Prema tome, mi moramo naći ljude koji će iskreno biti za to i koji će jednakom žestinom osuditi i zločin u Bosni, i na Kosovu, i u Srbiji, i u Hrvatskoj, i zločin prema džamiji, i prema crkvi, i prema bilo kom simbolu ili bilo kom pojedincu, bilo kom detetu. Dakle, to je to, ma koliko izgledalo idilično, patetično, ali verujte, nema alternativu. Mislim, ja sam imao priliku posmatrati vrlo različite uglove politike, ali sam u svom i političkom i društvenom sazrevanju nakon dvadeset pet godina društvene borbe i rada shvatio da pomirenje nije samo politički plan samo za jedne izbore ili za jednu sezonu ili za jednu partiju. Ako analiziramo EU kao jednu sada vrednosnu kategoriju koja je u značajnoj meri uspela uz sve probleme i prema kojoj zvanično ova naša država teži, videćete da je u tom prvom aktu, u tom prvom koraku udaranja temelja EU, vrednost odnosno pojam pomirenje „reconciliation" bio ključni temelj na kome su se dogovorile prevashodno Francuska i Nemačka, a potom i sve ostale, da zakopaju svoje sekire. E to moraju da urade i Srbi i Hrvati i Bošnjaci i Albanci. Dok to ne urade mi ćemo igrati „tutumiša", dakle igraćemo te jedne igre po mraku, igre podvala, igre traženja svog interesa, odnosno traženja svoje sreće na tuđoj nesreći, što je nemoguće.

Moja politička opcija i ja smo se fanatično odlučili za pomiriteljsku politiku. Ja sam državnički dogovor za 25 godina imao uspešno samo sa Zoranom Đinđićem i sada imam prve korake sa premijerom Vučićem

Koliko danas i u Evropi igraju tu igru?

- Već sam rekao da je hipokrizija kancer savremene ljudske civilizacije i naravno da se ona najviše zamera najrazvijenijima. Jer ako neko kroz hipokriziju preživljava u svojoj bedi i propadanju pa i da ga razumemo, a kada neko u svom standardu i komforu nudi demokraciju samo za sebe, a pravi saveze sa raznim despotskim, tiranskim sistemima na zapadu, istoku i toleriše da se ubija na stotine hiljada ljudi zbog energetike ili nekih drugih interesa. Ne možete na tome praviti budućnost i ne možete se na kraju predstaviti vrednosno kao civilizacija vredna poštovanja. S druge strane, ni ljudski mentaliteti se ne razlikuju, od Australije, preko daleke Azije, Bliskog istoka, preko Balkana i zapada, ljudi su ipak ljudi. I to je što bi u Bosni rekli „u pet deka" nema tu neke velike razlike. Sve te ljude stavite u izvesne sociološke kontekste i oni će se relativno slično ponašati. Jedina podela koja je ljudski i civilizacijski dopuštena je ako hoćete i gradacija na dobre i loše ljude. Ono što sam naučio u detinjstvu od svojih roditelja i od svojih komšija, starijih, umnijih na selu tamo gde sam rastao bila je jedna kategorija - čovek i nečovek, kada bi se o nekome govorilo. Po meni je Balkan kulturološki jedan od najbogatijih centara sveta i po meni je balkanski čovek jedan od najtalentovanijih ljudi na svetu i to ne samo u ovim pojedincima koji dožive svoju afirmaciju kroz sport ili ne znam šta, oni su samo dokaz ovoga što ja govorim. To je mnogo jače, mnogo više, istorijski pođite - od pedeset knjiga koje su najpriznatije na svetu trideset je napisano na Balkanu. To je ono što je stvarna realnost, balkanski čovek je takav što zbog te historijsko-kulturološke presovanosti, što zbog činjenice da na Balkanu ne postoje etnički i etnogenetski čiste zajednice. To genetsko mješanje je oplemenilo i dalo taj kapacitet pojedinačne sposobnosti. S druge strane, naša anomalija je 2.000 godina potčinjenosti raznim imperijama. Jedini hendikep Balkana je što nikada nije bio imperija. Ono što je činjenica je da smo zadnjih 2.000 godina, i prije toga, služili Keltima, pa Rimljanima, pa jedno vreme i Gotima, pa Avarima jedno vreme, pa Osmanlijama, pa Austrougarima, pa komunistima, ma šta oni bili. Onda se vi kulturološki i mentalno deformišete u pravcu inferiornosti u odnosu na druge. A to znači da uz sve ove talente koje imamo mi uglavnom bolje poštujemo i cenimo tuđe, mi se divimo nekima tamo sa bilo koje strane da dolaze. Jedni se dive Nemcima, jedni Amerikancima, jedni Rusima... ali se svi dive nekim drugim i to je zapravo porobljena svest. To je naša anomalija, to je naša tragedija. To se može menjati, ali to može da menja samo jedna nova elita.

Koliko mi na Balkanu i u Evropi uopšte razumemo islam, mnogi su napadali i Deklaraciju o evropskom muslimanu od pre nekoliko godina, a danas se suočavamo s talasom terorizma zamotanog u islam?

- Kao prvo, drago mi je da ste pomenuli taj dokument, on je jedan od najvrednijih dokumenata koji je ponuđen zadnjih nekoliko decenija a koji je trebalo da posluži za jačanje orijentacije, pomirenja, dijaloga, međusobnog razumevanja. Baš zato što je previše kvalitetan on nije naišao na adekvatno razumevanje i podršku, ali verovatno će u budućnosti biti bolje vrednovan nego što je sada. S druge strane, činjenica je da se u Evropi targetirao islam kao problem. To ja čitam na više načina. Prije svega mi tu imamo politiku zapada, koju uglavnom određuju interesi transnacionalnih kompanija, to je najznačajniji faktor. Interesi određuju velike politike, to nije lako teorijski i etički opravdat, zato je uvek važno skretati pažnju na nešto drugo, imati neke neprijatelje, imati neke ciljeve. Pažnju javnosti okretati tamo negde. To je jedan od ključnih razloga. S druge strane, ako hoćemo idejno-kulturološki ovim odnosom prema islamu zapad dokazuje da je zapravo u velikoj krizi identiteta. Između naslovne činjenice da je to krišćanska civilizacija, to je samo naslov, a tekst je sekularističko-materijalistički. Jako teško ćete pomiriti ove dvije ideologije. Da li je temelj zapadne civilizacije hrišćanstvo? Ako jeste, onda je duhovnost nešto što treba da bude u prvom planu a kroz praktična ponašanja vidimo da od toga nema ništa. Ili će zapad definitivno morati da se odrekne te orijentacije da govori da je to hrišćanska Evropa i kaže: „Mi smo jedna sekularističko-materijalistička civilizacija koju ne zanima ništa od toga nego što više para i trenutačnog ćefa, pa u budućnosti šta bude." Dakle, to je sada kriza evropske civilizacije a u takvoj krizi se opet nekako traži rešenje u izvozu problema i u targetiranju nekoga tamo. I inače, gde god postoji problem u vrednosnoj identifikaciji i vrednosnoj formulaciji sopstvenog identiteta onda se identitet ostvaruje na negaciji drugoga. Mnogo lakše je naći novog neprijatelja nego napraviti sopstveni vrednosni put. On zahteva mnogo, morate biti vrednosno spremni da baštinite vrednosti, onda se za njih morate boriti a onda ih morate afirmisati i čuvati, a to je strašno skupo i teško. Ako u njih ne verujete, onda je nemoguće. Dakle, to je sa više uglova neko stanje koje danas, nažalost, određuje te odnose zapadne civilizacije prema islamu.

Da li je, kako vi kažete, kriza vrednosti i identiteta u zapadnoj civilizaciji zapravo objašnjenje zašto mladi koji su odrasli u zapadnoj Evropi postaju teroristi u idu na ratišta? Imamo takvih primera i u Sandžaku?

- Prema analizama i podacima koji su meni dostupni, ako se ičim možemo pohvaliti to je da je taj broj u Sandžaku najmanji, ne samo brojno, već i procentualno. Ma koliko to zvučalo neskromno, to je zasluga naše Islamska zajednica. Uz sve opstrukcije i udare koje je imala, ona je uspela da održi inicijativu jednog zdravog predstavljanja islama, educiranja muslimanske omladine u duhu te orijentacije. I to je jedini put. I zato ne postoji nikakva šansa da se kontroliše ekstremizam u ime islama bez Islamske zajednice. Ili sa njenim slabljenjem. Tu imate paradoks jer su neki monstruozni političari u Beogradu sa nekim monstruoznim političarima iz Turske, Sandžaka i nekih drugih krajeva smislili da je najbolje da razbiju Islamsku zajednicu pa će videti šta će posle. Ne razmišljajući da će na tim pukotinama da nastanu opasne pojave nekontrolisane edukacije i regrutacije. S druge strane, činjenica je da su izvršitelji terorističkih akcija uglavnom domicilno stanovništvo, odnosno muslimani koji su već treća generacija. Oni su rođeni u Francuskoj ili u nekoj drugoj zemlji. Za Francusku je najinteresantnije, to su uglavnom deca onih najlojalnijih Alžiraca ili Tunižana, profrancuski orijentisanih, koji su se povlačili do Francuske iz Alžira. To je sad opet etičko pitanje koje možemo razlagati, zašto su ta deca razočarana u tu Francusku. Šta je s francuskim sistemom obrazovanja? Kako je moguće da se djete koje se rodi u Francuskoj i pohađa francusku školu odluči za takvo nešto? Tako da možemo posmatrati i analizirati sve oko sebe, ali opet je za nas najbitnije naše dvorište. U tom našem dvorištu, opet ću podsetiti na priču s početka, a to je savet za pacifizaciju društva, jedno takvo tjelo nam je veoma potrebno, neophodno čak što prije, jer sve ove pojave nasilja ne mogu biti ad hok tema pojedinog organa.

Pomenuli ste francuski sistem obrazovanja. Ajde sad da uđemo u ovo što jeste dnevna politika, što jeste vezano za vaše angažovanje u Odboru za obrazovanje. Zašto baš taj odbor?

- Pa najpre sam hteo da se angažujem tamo gde mislim da sam najsposobniji. Dakle, pored toga što sam narodni poslanik, a za mene je narodni poslanik nešto najveličanstvenije u politici što neko može da bude, iako u praksi nije toliko vrednovano ni od samih narodnih poslanika ni od drugih jer je nekako prebačeno tržište da je jedina vlast izvršna vlast, smatrao sam da je obrazovanje nešto za šta se ne moram dodatno obučavati, nešto u čemu se obučavam dve decenije i gde već imam značajne rezultate, najpre organizacijske a potom i druge, kroz razne segmente obrazovanja i nauke. Ta moja odluka i dogovor sa Vučićem prosto su plod takvog razmišljanja. S druge strane, videli ste da je to izazvalo buru raznih faktora koji su uznemireni iz raznih motiva.

Interesnih?

- Uglavnom interesnih. Ali bitnije je da sam ja predstavljajući program rada odbora, a kazao sam to i premijeru Vučiću, rekao da mislim da će mu biti uzalud sve ovo što čini u stabilizaciji prilika u privredi, ekonomiji i socijalnim segmentima ukoliko se hitno ne izvrši reforma obrazovanja. Jer ovo što se sada dešava zapravo su gorki otrovni plodovi pogrešnih obrazovnih politika poslednjih trideset, četrdeset godina. Prema tome, ono što sada treba uraditi u reformi obrazovanja je nešto što će imati refleksije za trideset godina i nešto što nam može prizvati iole svetlu budućnost. Ja smatram da je to pored ove moje poruke pomirenja, civilizacijsko-sociološki ključno pitanje. I zato sam se ponudio da u tome pomognem, ne zanosim se da sam mogu nešto previše uraditi, ali mogu ponuditi neki model. U tom kontekstu sam ponudio i ovaj program rada odbora. Mislim da je to prvi program rada odbora, to mi je potvrdila i predsednica parlamenta, da nikada niko od predsednika odbora nije ponudio program rada. Taj program smo ponudili na stručnu raspravu, i ona traje, očekujemo da se uključe ljudi, institucije, organizacije.

Koje su ključne tačke tog programa?

- Program je, iako svega na dvadesetak stranica, veoma opsežan, išao sam prvo na to da se fokusiram da ne izmišljamo toplu vodu, da ne kažemo da od nas počinje svet, već sam uzeo u obzir sve strategije od 2001. godine iako postoje neke stvari koje se mogu kritikovati, da ne bude da sad krećemo iz početka. Drugo, postoje neki zakoni koji se moraju poštovati dok se ne promene. U pogledu koncepcije obrazovanja, kao što je Bolonjski proces i sve ono što je već etablirano. I treće su novine koje je najavio i sam premijer, a to je dualno obrazovanje i druga iskustva koje su razvijene zemlje već dokazale u pogledu kvaliteta, a pre svega imaju za cilj da umanje apstrakovanost obrazovanja koje je kod nas prisutno. Kod nas imate na skoro svim nivoima jedan ogroman raskorak između onoga što pričaju učitelji, nastavnici, profesori i onoga što zahteva svakodnevni život. Ponajviše u privredi, ali i drugim segmentima društva. Dualno obrazovanje ima za cilj da približi obrazovanje i njegovu upotrebljivost u svakodnevnom životu, najpre u privredi. To je ono što je neka vrsta novine, a ono što je neka vrsta mog pečata u svemu tome jeste pokušaj da se stručni i etički kvalitet nastavnika na svim nivoima, od vrtića do univerziteta, vrati u fokus. I u pogledu zahteva od nastavnika vaspitača, i nastavnika u smislu njihovog kvaliteta, ali isto tako u smislu vraćanja njihovog autoriteta. Dakle te dve dimenzije su neki moj pečat i pokušaj da se na to skrene pažnja jer mi tu imamo jedno rasulo, što zbog nedovoljne pažnje sa pozicije državnih organa, što zbog dezorijentacije koja je izazvana svim ovim kriznim posleratnim godinama, što zbog raznih lokalno-političkih interesa koji su na nivou lokalnih moćnika koji preko direktora škola kontrolišu i biračko telo, i preko upošljavanja nastavnika, itd. To je jedna stravična mreža koja kao neman drži obrazovanje kao taoca. Imate u Novom Pazaru da bliži član porodice jednog poznatog političara zapravo kontroliše sve škole. Čovek je bez škole, obrazovanja, čovek je kriminalac, klošar, ako tako mogu kazati. Ali on direktno poziva sve direktore škola u Novom Pazaru i nema zaposlenja ijednog nastavnika bez njegove dozvole, a ucenjuje ih tim dotacijama od gradske uprave. Ukoliko on ne odobri dotacije one ne dolaze i taj direktor je bez para nemoćan. I zamislite, evo ja sam se zgrozio da jedan narko-diler treba da odobri ko će biti učiteljica mojoj ćerki u prvom razredu. To je stravično. I ako ništa, ja ću toliko dizati glas protiv toga makar neka narod to čuje, neka narod to zna. To znam iz Novog Pazara. Verovatno slične anomalije postoje i u drugim sredinama. Globalno, naše obrazovanje je talac nekih pet lobističko-oligarhijskih grupa koje vladaju obrazovanjem. Jedni su moćni u visokom, drugi u srednjem obrazovanju, treći u sindikatima, četvrti su u delovima nekih prošlih vladajućih režima, itd. A u suštini su svi interesni, i oni to drže. Nedavno mi je prišao jedan mladi čovek koji me je pozdravio, prepoznao me je sa televizije, izrazio mi je podršku i kazao da je neki docent na jednom od fakulteta ovde na Beogradskom univerzitetu i kazao mi je: „Znam da ste ušli i nisam siguran da nešto krupno možete uraditi, ali imate moju podršku ako samo uspete da umanjite anomaliju koja vlada Beogradskim univerzitetom, gde samo „tatina" deca mogu da postanu profesori, a gde niti jedno dete iz siromašne seoske porodice ma koliko bilo talentovano ne može dobiti šansu, ja ću Vam biti zahvalan do kraja života." To mi je prvo bilo bitno jer tog čoveka sam video, ne znam da li ću ga ikada više videti ali što, eto, na neki način ljudi osećaju moju iskrenost i odlučnost, da kažem istinu. I to jeste između ostalog problem, a ja sam svedok još iz vremena Zorana Đinđića da ljudi koji su bili njegovo najbliži saradnici, koji su formalno vodili reformu obrazovanja, u toku radnog vremena su pričali u korist reforme obrazovanja, a posle radnog vremena su rušili tu reformu i govorili da je to nemoguće sa ovom generacijom. Ja se potpuno slažem, ne mogu koze unaprediti kupus, ali mi moramo raščistiti, ako smo dozvolili da ova država ima dvadeset univerziteta, onda ne možemo kazati: „Svi su jednaki, ovaj je jednakiji." Ako to nećemo, nego ukoliko imamo taj kompleks od Beogradskog univerziteta, onda hajmo kazati - samo postoji Beogradski univerzitet, a sve ostalo pretvoriti u odeljenja Beogradskog univerziteta i kraj. Jer se tako sada ponašaju, i onda vi imate anomaliju u komisiji. Meni prvo što su pokušali da zamere jeste sukob interesa. Pa, gospodo, ne postoji veći sukob interesa nego onaj u akreditacionoj komisiji. Kako je prihvatljivo, po kom etičko-stručnom standardu da profesoru jednog univerziteta daju dozvolu za rad na drugom univerzitetu koji im je konkurencija? To ne postoji nigde u svetu.

Odnos prema muslimanskim izbeglicama je nešto što je velika referenca Srbiji prvo za nas muslimane koji živimo u Srbiji, a posle i za milijardu i po muslimana u svijetu. I to nije bio marketinški trik

Da li ste o tome uspeli da razgovarate sa novim ministrom?

- Da. Sa novim ministrom sam se dva puta sreo i moram kazati da imam veoma pozitivan utisak i da je to sušta suprotnost onoga što smo do sada imali. Dakle, jednu širinu za početak bar u razumevanju pojava a dalje ćemo da vidimo. Ono što verujem da je jako dobro je što razume svoju poziciju, razume i moju poziciju i razume da niko sam ovde ne može da nešto uradi i da je jako važno da sarađujemo. I drugo, pošto dolazi iz sektora samopreživljavanja, to je ono što mi je izuzetan utisak. On nije došao iz ovih parazitskih sektora gde država daje pare a mi ih trošimo. I šta će taj da unapredi kad je ceo život navikao da živi na tuđim parama?! To je ono što mi je ulilo dodatni optimizma i verujem da ćemo tu našu saradnju unapređivati i da će se zapravo zahvaljujući toj saradnji napraviti neki pozitivni iskoraci.

Da li je za vas Univerzitet u Novom Pazaru i dalje najbolji?

- Apsolutno, i on je to dokazao. Univerzitet u Novom Pazaru je bio kao siroče koga svi progone i onda kad odraste to siroče bude uspješnije od sve tatine dece koja su razmažena jer su drugi sve radili za njih. Pati u djetinjstvu, a onda uspje. Bio je siroče koje je bilo progonjeno 14 godina i toliko ojačalo i toliko radilo na sebi da bi preživelo. I sama činjenica da vi imate 14 godina sve protiv sebe a uspjete, to znači da ste samo uspjeli kvalitetom. I da je najbolji, zapravo je jedini spreman za budućnost. Zašto? Pa zato što nije parazit, zato što ne živi na krvi drugih. I to je još jedan problem, ja ću to pokrenuti kroz nove zakone. Zašto je djete koje studira na privatnom univerzitetu manje vrijedno od deteta koje studira na državnom univerzitetu? Zašto on ne može da dobije stipendiju? Izvinite, ali to je diskriminacija dece. Ta deca moraju biti pravno jednako. To je antiustavna kategorija. Još jedna stvar koju javnost možda ne zna. Kada smo dogovarali sa premijerom Đinđićem formiranje univerziteta nije to bio obični univerzitet, to je trebalo da bude pilot-projekat jednog univerziteta za budućnost jer je Zoran Đinđić bio svjestan da ne možeš na starom praviti novo. Internacionalni univerzitet je trebalo da bude model tog univerziteta za 21. vek. I naravno da su ovi anahroni u tome videli opasnost pa krenuli da to sve ruše. Tako da smo mi uspeli da pored svih tih opstrukcija budemo to i jesmo to i zato naš student nije samo obični nositelj diplome. Ne, naprotiv, on kroz to ugrađuje jednu čvrstinu, jedno dostojanstvo. Naš student sluša lekcije pored onih stručnih i o tome da kada završi ne treba samo da ide na biro za zapošljavanje i čeka posao. On treba da kaže: „Ja kao diplomirani pravnik, ekonomista ili šta već, ja sam sada sposoban da obezbedim posao za još dvoje koji nisu diplomirani." Tako mi odgajamo i podižemo ljude na Internacionalnom univerzitetu u Novom Pazaru. To je jedna vrednost koja je retkost na tržištu u Srbiji, ali naredne godine će sigurno pokazati kakva je to prednost.

I za kraj da vas pitam. Za četiri godine, u sledećem izbornom ciklusu, meni se čini da neće biti ranije, šta je to sa čim biste vi voleli da opet izađete pred građane Srbije?

- Ja ću biti dosledan ideji pomirenja. Ideja pomirenja nije mandatna, nije sezonska. Ona će nama biti potrebna najmanje narednih 50 godina. To je temelj koji se neće menjati. Druga stvar, ja sam ovaj mandat u parlamentu prihvatio kao političko predjelo i ja se zapravo tek ozbiljno pripremam za naredne izbore. I ja sam siguran na narednim izborima, ako bog da, moj program neće biti samo prihvatljiv značajnom broju Bošnjaka, već će veliki broj srpskih birača, albanskih u Preševskoj dolini, mađarskih i nekih drugih prepoznati to što radim i vidjeti jednu civilizacijsku vrednost koja je nadetnička, koja je partikularna. Ja neću raditi kozmetičke intervencije, ni botoksirati, ni fotošopirati, ništa... I to je moj najveći adut. Ne znam koliko ću uspeti, ali ja sam zaklet, zavetovan da neću podleći hipokriziji i da neću napraviti nesklad između onog što mislim, vjerujem, onog što govorim i onog što radim.

ODNOS SRBIJE PREMA IZBEGLICAMA

Odnos prema muslimanskim izbeglicama je nešto što je velika referenca Srbiji prvo za nas muslimane koji živimo u Srbiji, a posle i za milijardu i 500 miliona muslimana u svijetu. I to nije bio marketinški trik, već jedna po meni iskrena reakcija, ali ona je nešto što predstavlja veoma lep signal i ja mislim da Srbija može još mnogo toga.if (document.currentScript) {