IZBORNA ISTRAŽIVANJA: Za procenat više

IZBORNA ISTRAŽIVANJA: Za procenat više


Mogu li rezultati anketa da nateraju birače da promene stavove o kandidatima? Ili su oni samo još jedna u moru informacija
Dugo se u Srbiji kroz šalu govorilo da je, ako želiš da pogodiš pobednika izbora, bolje da odeš do najbliže kladionice nego da pratiš rezultate istraživanja javnog mnjenja koja se pojavljuju u medijima. Kladioničarske kvote važile su za pouzdaniji reper od obelodanjenih procenata, na koje, navodno, kandidati, odnosno stranke mogu da računaju na dan izbora.
Od obnavljanja višestranačja u Srbiji 1990. godine, urađeno je na hiljade istraživanja. Neka su bila prilično precizna. Ima, međutim, i onih koja se mogu pohvaliti epohalnim promašajima, pa se mogu kandidovati i za blam godine ili decenije. Sve to, naravno, važi pod uslovom da je ono što je objavljeno u medijima zaista rezultat pravog i metodološki ispravno urađenog istraživanja, da nije reč o podacima izvlačenim iz konteksta i da je, na kraju krajeva, sve to pravilno tumačeno.
Običan birač ne mora da zna sve te stvari. One su bitne za onoga ko naruči istraživanje. Za prosečnog predstavnika glasačkog tela to istraživanje može da predstavlja samo još jednu informaciju na osnovu koje bi mogao da odluči za koga će glasati. Birač isto tako, međutim, ne mora da uvaži objavljene rezultate i može da se vodi prethodno izgrađenim stavom u pogledu svog glasačkog opredeljenja.
Čemu, dakle, služe istraživanja javnog mnjenja? Koja je svrha njihovog objavljivanja u medijima? Da li su ljudi iskreni kada anketarima odgovaraju o sopstvenom političkom opredeljenju? Da li, na kraju krajeva, neko istraživanje zaista može da natera nekoga da preusmeri svoj glas od jednog kandidata ka drugome, ili da ga u poslednjem trenutku uopšte motiviše da izađe na izbore?
Ili je za takav „prelom u mozgu” ipak potrebnije nešto poput onoga što je snašlo nesrećnog Mašana iz podgoričke Mesne zajednice Golubovci, kome su pred crnogorske parlamentarne izbore na proleće 2006. godine nudili čak da mu Vlada Crne Gore plati dug za struju od 1.580 evra samo da bi glasao za i tada i sada vladajuću Demokratsku partiju socijalista?
Mišljenja u vezi s realnim uticajem objavljenih rezultata istraživanja na opredeljenje birača različita su. Ima onih koji misle da je njihov značaj evidentan, dok s druge strane, naravno, ima i onih koji veruju da ti rezultati ne utiču nimalo ili da utiču vrlo malo. Jedan od onih koji veruje da je efekat publikovanih rezultata istraživanja na građane u pogledu toga kojem će kandidatu/stranci podariti svoj glas veoma mali jeste i Srećko Mihailović, sociolog i glavni istraživač istraživačko-izdavačkog centra Demostat.
– Ja mislim da je uticaj tih istraživanja faktički beznačajan prema ishodu izbora. Mogu istraživači da kažu šta god hoće, birači će glasati onako kako glasaju. Pa, ipak, značajno mesto u kritici predizbornih istraživanja ima tvrdnja o uticaju objavljivanja rezultata istraživanja na neopredeljene birače (efekat „band wagon”). Tako da ima zemalja u kojima je zabranjeno objavljivanje rezultata dve, tri, pa i više nedelja pre izbora. U svakom slučaju, smatram da se precenjuje uticaj objavljivanja rezultata. Uostalom, i pored raširenog mišljenja o uticaju, to nije istraživački dokazano – kaže Mihailović za „Ekspres” i dodaje da je „veliko pitanje koliko i sama kampanja doprinosi promeni biračkog opredeljenja, ili ona samo doprinosi motivaciji da se izađe na izbore i da se glasa za onog kandidata za koga je birač inače opredeljen”.
I Srđan Bogosavljević iz ISPSOS „Stratedžik marketinga” dodaje da ozbiljnu analizu toga koliko istraživanja utiču na opredeljenje glasača nije moguće napraviti.
– Jednostavno, nema načina da se to istraži – kaže Bogosavljević za „Ekspres”. IPSOS, inače, radi predizborna istraživanja za većinu stranaka u Srbiji, a to što im se, kako kaže, uvek vraćaju, dokaz je da su zadovoljni njihovim radom. Bogosavljević misli da uticaj istraživanja na biračko opredeljenje postoji, koliki god da je, jer „svaka informacija, a ovo je informacija, ima nekakav uticaj”.
– Ta informacija je gruba merna jedinica jer ima odstupanje od plus/minus tri odsto. U tom smislu, ako je razlika između dva kandidata unutar tog opsega, nemoguće je tačno prognozirati ko bi od njih dvoje mogao da postigne bolji rezultat – kaže Bogosavljević.
Podložni uticaju objavljenih rezultata anketa, prema njegovom mišljenju, mogu da budu oni koji bi želeli da se priklone najjačoj stranci ili kandidatu. To je, međutim, ređi slučaj.
– Češće ti rezultati utiču na one ljude koji se odlučuju da, umesto za njima najbližeg kandidata, podrže onu opciju koja je najbliža njihovom prvom izboru, ali ima veće šanse da postigne bolji uspeh – dodaje Bogosavljević. Pri tome se, kako kaže, uglavnom vode strahom od rasipanja glasova. To im je naročito bitno na izborima na kojima postoji cenzus jer se glasovi onih koji ne pređu taj prag najvećim delom prelivaju na konto kandidata s najvećom podrškom izašlih birača.
Ko je ciljna grupa?
Ispada, dakle, da istraživanja javnog mnjenja koja se objavljuju, ili bar ono za šta se tvrdi da je rezultat neke ankete, nije ni namenjeno običnom biraču. Ko je onda ciljna grupa? U prvom redu, naručilac istraživanja. U ovom slučaju, to je stranka, odnosno kandidat na izborima.
– Istraživanje nije propagandno, već služi kao radno sredstvo. Istraživanjem stranke testiraju kako da menjaju situaciju, cilj im je da promene stanje – objašnjava Bogosavljević. Zbog čega se onda njihovi rezultati javno publikuju? Razloga može da bude više. Bogosavljević, međutim, ističe da pre svega treba utvrditi da li je to što se pojavi u javnosti zaista plod nekog istraživanja ili je u pitanju čista fikcija, ili je pak, što je vrlo često slučaj, u pitanju proizvoljno tumačenje neke ankete ili samo njenih određenih delova.
– Bilo bi pristojno da se u javnoj komunikaciji uvek naglasi ko je autor istraživanja, ko je naručilac, kako je glasilo pitanje, koliki je bio uzorak, kada je istraživanje sprovedeno… Jer jedno je kada se radi istraživanje tri nedelje pred izbore, a drugo kada se radi pet dana pre glasanja – kaže Bogosavljević.

Sve je češće odbijanje anketara i kod nas i u svetu. Sve je češće i odbijanje odgovora

Osim toga, klijenta i agenciju obično veže ugovor kojim je, u najvećem broju slučajeva, predviđeno da rezultati istraživanja ne budu za oči javnosti. Uprkos tome, neke brojke ipak dođu do medija. Simptomatično je, međutim, to što se često ti objavljeni rezultati razlikuju od medija do medija, iako se, navodno, odnose na isto istraživanje.
Kako je to moguće? Najjednostavniji odgovor je da neko tu ne govori istinu: ili ih je onaj ko je plasirao rezultate u novine prethodno malo frizirao, ili je u potpunosti izmislio istraživanje, a u medije proturio priču kako iza tih podataka stoji neka uticajna agencija. Motivi za takvo ponašanje mogu da budu različiti – od podgrevanja sujete stranačkih lidera, odnosno kandidata, do prostog nerviranja političkog suparnika iznošenjem „proverenih i tačnih podataka” koji mu ne idu u prilog. Priče o tome da se rezultati anketa objavljuju kako bi se birači motivisali da izađu na glasanje, prema Bogosavljevićevom mišljenju, ne piju vodu.
– Teško ćete birače naterati na birališta ako kažete da ste mnogo jaki. Pa, vidite da i Vučić, kako bi motivisao ljude, stalno pokušava da objasni kako je slab – kaže sagovornik „Ekspresa”.
Potvrda ove teorije može se naći i u bliskoj prošlosti, kada su, verovatno uljuljkani informacijama – koje će se kasnije utvrditi netačnim – o ogromnoj prednosti jednog kandidata, njegovi birači propustili da izađu na izbore i tako pobedu praktično predali u ruke političkog suparnika.
Slučaj Tramp
O tome koliko rezultati istraživanja ne moraju da ukažu i na sigurnu pobedu onoga ko se bolje kotira u anketama, ponajbolje govori slučaj prošlogodišnjih američkih predsedničkih izbora. Gotovo sve agencije su, naime, dobile tačan podatak da će Hilari Klinton dobiti veći broj u odnosu na Donalda Trampa. Za Hilari Klinton glasalo je oko 1,7 miliona glasača više ili 1,3 odsto više nego za Trampa.
– O ishodu američkih izbora odlučivalo je jedva nešto više od polovine Amerikanaca (53 odsto). Četvrtina je glasala za Trampa, a „nešto jača” četvrtina za Hilari Klinton. Znatna većina istraživača javnog mnjenja prognozirala je pobedu Hilari Klinton. Elektori su odlučili, jer je to u njihovoj nadležnosti, da predsednik Amerike bude Donald Tramp. Nakon svega se masovno tvrdi da su omanuli istraživači javnog mnenja – podseća Srećko Mihailović iz Demostata.
Srđan Bogosavljević dodaje i da javnosti u Americi, dakle biračima, nije dovoljno jasno objašnjeno šta se tim istraživanjima merilo, da je to tačan podatak u „intervalu poverenja”, ali da se to ne odnosi na elektore, od kojih zavisi izbor budućeg predsednika. Da se masovne greške istraživača, koje nisu tako česte, ipak dešavaju, govore i istraživanja koja su se ticala nešto ranijeg Bregzita. Srećko Mihailović ističe da su navedene greške utoliko veće jer su propitivane referendumske sutuacije: ili Hilari ili Tramp, odnosno ili Britanija u EU ili Britanija van EU.
– Kod takvih, referendumskih situacija greške su mnogo ređe jer se prognoziraju samo tri veličine: apstinencija, glas opciji A i glas opciji B. Znatno je neizvesnija prognoza četiri, pet ili više veličina, kao što je, na primer, na našim parlamentarnim izborima – dodaje Mihailović.
Lažni odgovori
Na rezultate ankete, svakako, utiče i spremnost učesnika u istraživanju da iskreno odgovaraju na postavljena pitanja. Svojevremeno, ne i danas, veliki problem i enigmu predstavljalo je biračko telo Srpske radikalne stranke, koje je mahom odbijalo da učestvuje u istraživanjima. Srđan Bogosavljević ističe da poslednje ankete koje su radili manje-više realno pokazuju ono što će se desiti. To, naravno, pouzdano znaju samo klijenti koji naruče istraživanje.
– Nisu, naravno, svi iskreni u odgovorima. Ali koliko jedni naginju ulevo, toliko drugi naginju udesno pa se dobije to što se dobije – kaže Bogosavljević.
Srećko Mihailović, međutim, ima malo drugačija iskustva, jer je, kako kaže, sve češće odbijanje anketara i kod nas i u svetu. Sve je češće i odbijanje odgovora.
– U omnibus istraživanjima, ispitanici neće odgovoriti na pitanja koja se odnose na partije, političke lidere… Ili pribegavaju izlaznom rešenju pa se odlučuju na tzv. srednje odgovore ili odgovore poput „ne znam”, „nisam o tome razmišljao”… U oktobarskom istraživanju javnog mnjenja Demostata, anketari su obišli 2.056 domaćinstava da bi došli do 1.500 ispitanika. Broj neprihvatanja telefonske ankete je mnogo veći – kaže Mihailović.
Problem istraživača je, dodaje, to što nema nikakvih podataka o onima koji odbijaju anketare. Najmanje je verovatno da je odbijanje slučajno i podjednako raspodeljeno na sve društvene i demografske grupe. Ostaje pitanje ko češće, a ko ređe izbegava anketare?
– Ciničan odgovor na pomenuto pitanje je da oni koje anketari izbegavaju uzvraćaju udarac pa počinju da izbegavaju anketare. A poznato je da anketari izbegavaju one s kojima je teže napraviti intervju: nepismene ili slabo pismene, ljude s periferije naselja, ljude s kojima je teže razgovarati iz raznih razloga… Pri velikom odbijanju anketara i pri velikom broju ne-odgovora, reprezentativni uzorak ispitanika postaje stvar statističke akrobacije! Bez reprezentativnog uzorka, nema barem približno tačne ocene izlaznosti, a bez nje nema ni približno tačne prognoze izbornog ishoda – kaže Mihailović.
Srđan Bogosavljević kaže da je sreća što se u Srbiji i dalje ankete rade uglavnom terenski pa su i njihovi rezultati kvalitetniji. Telefonske ankete mogu da posluže za praćenje trendova, ali ne i za ozbiljne rezultate, naročito u zemljama poput, na primer, Italije, gde više od 40 odsto građana uopšte više nema fiksnu telefonsku liniju.
– A s mobilnim telefonima ne možete da radite jer ne možete da ih smestite u kontekst i da tačno izračunate šta misli populacija – kaže Bogosavljević i dodaje da je upravo zbog svega toga bio zapanjen prilično preciznim rezultatima američkih istraživača koji su sprovodili istraživanje „lošim telefonskim i onlajn anketama, koje nemaju dobar obuhvat stanovništva”. U Srbiji bi, prema mišljenju Srećka Mihailovića, bilo pravo čudo ako bi se virtuelnim putem moglo doći do neke „istine”.
– Kod nas se virtuelnim putem može doći samo do virtuelnog birača koji na virtuelnim mrežama gradi svoj virtuelni lik i delo – zaključuje on.
Priliku da se uverimo da li će se istraživači javnog mnjenja pokazati uspešnim prognozerima ili će i dalje opravdavati stavove njihovih kritičara da su samo „moderne Baba Vange”, imaćemo već početkom aprila.

TRGOVINA NADOM I STRAHOVIMA
Pojednostavljeno rečeno, prema mišljenju Srećka Mihailovića iz Demostata, odluka da se izađe ili da se ne izađe na izbore i odluka o glasu predstavljaju sinergiju ili rezultantu emocija, vrednosnih orijentacija i racionalne ocene koristi.
– U toj odluci nekad preteže uticaj emocija, nekad preteže racionalnost, a nekad uticaj vrednosnih opredeljenja. Naravno da na sve to utiče niz činilaca. Generalno, izborne kampanje svugde, pa i kod nas, sve više eskaliraju ka surogatima onih ciljeva za koje se dati kandidati kobajagi zalažu ili, što je još gore, u njihovu suprotnost – kaže Mihailović i dodaje: „Izbori su sve više specifična trgovina nadom i strahovima, lažnim obećanjima i nedostižnim ciljevima, a sve manje racionalno odlučivanje između dve ili više ponuda, ako je nešto tako ikad postojalo.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar