JEZIK NERAZUMEVANJA

Svojevremeno je Aleksandar Vučić govorio o potrebi da imamo ljude koji razumeju albanski. Obrazložio je to onako kako on zna, perfektno, sa tezom da ne možemo ni da razgovaramo sa njima, ni da postignemo odgovor ako ih ne razumemo.

I? Haradinaj (čije ime izgovaramo na isti način na koji su Rimljani izgovarali ime Hanibal) dao je intervju na srpskom za nekoliko naših televizija -poslednji za izuzetno gledanu emisiju Milomira Marića - a, istovremeno, niti jedan visoki predstavnik srpske države i dalje nije u stanju da naše poruke Albancima saopšti na albanskom.

Zašto? Sve i kada ratuješ s nekim moraš da imaš one koji govore jezik neprijatelja, da bi mogao da presrećeš njihove poruke i ispituješ njihove zarobljenike.
Postoji čak i tvrdnja da su Amerikanci u Drugom svetskom ratu pobedili Japance na Pacifiku, između ostalog, i zato što su za šifrante koristili Navaho Indijance, koje Japanci nisu razumeli čak i kada bi uspeli da ih čuju.

Razumevanje onog drugog, ulazak u njegovu glavu, shvatanje psihe, potreba, želja, navika, saznavanje njegovih tajni, sve to jeste osnovni zadatak svake države koja sa nekim o nečemu pregovara.

I verovatno da na nižem nivou (onom kojim se bave analitičari, službe, stručnjaci) ima dovoljno znanja albanskog (bez toga bi naši političari teško mogli da se pripreme za sastanak sa albanskom stranom), ali zato na onom višem, preko kojeg ide propaganda i šalju se poruke, mi čoveka sa znanjem albanskog ili nemamo ili ga vešto krijemo od Albanaca.
Na toj propagandnoj razini, iliti nivou, mi se obraćamo samo sebi, sopstvenoj publici, apsolutno zanemarujući onu publiku koja nam je u komšiluku i sa čijom politikom imamo problem.

I može sada neko da kaže, pa šta, svi Albanci misle isto, hoće tu nezavisnost, mrze nas i šta mi imamo njima da pričamo.

Moguće, ali zar i svi Srbi ne misle isto, hoće Kosovo nazad, mrze Albance, pa je, opet, veliki broj njih pre neku noć uključio televizor da čuje šta Haradinaj ima da kaže.

Drugim rečima, slušali bi i Albanci nekog našeg. Na primer Marka Đurića, i to odmah posle hapšenja, kako na albanskom njima poručuje sve ono što je nama poručio na srpskom.
I zar i on i svi ostali kojima je radni i politički fokus Kosovo ne bi trebalo da nauče nešto od Vučića i činjenice da on zna engleski perfektno i da u isto vreme uči i ruski i nemački, a na kraju će, izgleda, jedini ovde progovoriti i albanski.

I pre neki dan je predsednik ponovio jednu od svojih omiljenih priča, na televiziji, o holandskom advokatu koji je trebalo da brani Vojislava Šešelja u Hagu, i koji je, na primedbu da ne može to da radi jer ne zna naš jezik, odgovorio da će naučiti srpski za šest meseci. Posle deset meseci, isti taj advokat je sa Vučićem govorio na srpskom i to vrlo dugo, što može samo onaj koji je neki jezik odlično naučio.

Prema tome, vremena za učenje albanskog imali smo dovoljno. Sasvim dovoljno da njihovoj publici, onoj koja utiče na njihovu politiku, možemo da pošaljemo jasnu poruku -nemojte da se nadate da ste vi za nas Navaho Indijanci i da ne možemo da vas razumemo. Naprotiv, možemo, i pažljivo slušamo, a i imamo šta da vam kažemo.
Ta poruka je, i pokazao je to i Haradinaj, ključna. I uopšte nije važno šta je sve pričao na našoj televiziji, nije važno ni to što je Marić nekoliko puta bio odličan ("svuda na svetu droga izaziva zavisnost, samo na Kosovu -nezavisnost"), važno je da se on predstavio kao neko ko nas čuje i razume.

A takav protivnik je uvek najopasniji.
I treba da ga se plašimo, bez obzira na činjenicu da su nam, po pitanju Kosova, mnogo veći protivnici njegovi patroni, čiji jezik u najvećem broju slučajeva govore i naši političari.
Zato što čak i kada bi, daj Bože, Vučić na engleskom us peo da se dogovori nešto sa Amerikancima, ne bi prestala ta potreba da Albancima šaljemo poruke na albanskom i da ih dnevno upozoravamo na to da ih slušamo i razumemo.

Takođe, nikako ne treba odbaciti značaj propagande, koja je moguća samo na jeziku onoga kome se obraća.
Kada su se pojavili protestanti i počeli, suštinski, da otimaju teritoriju katoličkoj crkvi, ova je morala da nađe način da odgovori, i našla ga je -u propagandi.
U svojoj buli pod nazivom "Nedokučive misterije božanskog proviđenja", papa Grgur XV je prvi put i iskoristio taj naziv "propaganda" govoreći o potrebi širenja katoličke vere.
I gotovo puna četiri veka za nju važe ista ona pravila koja su uspostavili prvi propagatori. A osnovno je: Da bi vladao dušama (vernika ili potrošača), moraš prvo da zagospodariš njihovom maštom.

Haradinaj, koji u našim glavama i postoji na nivou mita i mašte, uspeo je da nam bar mali deo te mašte ukrade, a možda i u ponekoj glavi promeni služeći se najstarijim mogućim trikom -jezikom koji razumemo.
I moramo da mu uzvratimo na isti način. Tako što ćemo i mi, bar malo, ući u maštu Albanaca i poremetiti je, kao i njihove mitove.
A to možemo, opet, samo na jedan način. Tako što ćemo im se obratiti na jeziku koji oni razumeju.

I jeste da taj jezik mogu da budu i snažne slike, moćna muzika i čitav niz drugih propagandnih alatki, ali, u ovom slučaju, najjednostavniji oblik jeste sam albanski jezik.
Prema tome, sledećeg aprila neko od srpskih zvaničnika mora da bude na nekoj prištinskoj televiziji i da da intervju na albanskom.