NEKE DRUGE USTAŠE

Obustava diplomatske vatre na liniji Beograd-Zagreb ozbiljno je dovedena u pitanje nakon presude hrvatskog suda u slučaju pevača Marka Perkovića Tompsona. Po mišljenju sudije Nade Turkalj, poklič „Za dom spremni“ nije podsticanje na rasnu i versku mržnju

Niko, verovatno, sada ne bi znao da objasni šta je bio povod za poslednju u nizu srpsko-hrvatskih razmirica u smislu „vi ste nama, a mi ćemo vama“. Ako se krene sa analizom izjava „po dubini“, nema sumnje da će se izjave hrvatskih zvaničnika zaustaviti na periodu ‘90-ih godina prošlog veka, dok će, naravno, one iz Beograda ići malo dalje u pro šlost, na period Drugog svetskog rata, vreme Jasenovca, Stare Gradiške...

Kako god bilo, tek, izgleda da je točak udaraca i kontraudaraca, barem za sada zaustavljen. Srpske kontramere, u vidu proglašenja hrvatskog ministra odbrane Damira Krsti čevića personom non grata u Srbiji, na hrvatske mere u vidu proglašenja srpskog ministra odbrane Aleksandra Vulina nepoželjnom osobom u Hrvatskoj, ostaće bez odgovora Zagreba u vidu novih kontramera prema Beogradu, barem na formalnom, državnom nivou.

Tako su se u sredu dogovorili hrvatska predsednica, premijer i šefica diplomatije Kolinda Grabar Kitarović, Andrej Plenković i Marija Pejčinović Burić. Možda su se samo prisetili onog predloga Aleksandra Vučića iz februara ove godine, datog neposredno pre odlaska u Zagreb, da se u narednih šest meseci uvede moratorijum na rasprave o prošlosti, jer „Srbija i Hrvatska nemaju sukobe o budućnosti“.

„Hajde da se dogovorimo da u narednih šest meseci - i da to kažemo - ne govorimo o tome, tome i tome, ili pre nego što izađemo s bilo čime, da se pokušamo čuti i da svaki put spustimo tonus, i jedni i drugi“, rekao je tada Vučić u intervjuu za zagrebački „Globus“.

Cela priča o odustajanju od kontramera, međutim, pala je u vodu istog dana kada je i obnarodovana, pre svega zaslugom Prekršajnog suda u Slunju. Pred većem ovog suda je, doduše nepravosnažno, pevač Marko Perković Tompson oslobođen optužbi da je na koncertu u Slunju prošle godine, na proslavi godišnjice „Oluje“, izvođenjem pesme u kojoj se spominje pozdrav „Za dom spremni“ podsticao na nacionalnu ili versku mržnju. Podsetimo, to je bio službeni pozdrav u fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

A obrazloženje sudije Nade Turkalj je, najblaže rečeno, tragikomično, jer je ocenila da je pozdrav korišćen kao „sastavni deo pesme“, onako kako je „snimljena na službenim nosačima zvuka ‘Croatia Recordsa’“, te da zato ne može biti re či o podsticanju na mržnju na temelju nacionalne ili verske pripadnosti. Uporište za ovakvu odluku mogla bi, da budemo cinič ni, da pronađe u podacima sa popisa, koji pokazuju da je Srba u Slunju pre sedam godina bilo manje od 10 odsto. Tompson, dakle, na osnovu tih podataka, praktično nije imao prema kome ni da širi versku ili nacionalnu netrpeljivost. Srbi su, inače, u ovom mestu na Kordunu 1991. godine činili gotovo trećinu stanovništva, a početkom 20. veka bilo ih je vi še od 53 odsto.

Logikom sudije Nade Turkalj, dakle, moguće je, u stihove neke pesme ubaciti i pozdrav „Hajl Hitler“, ili „Zig hajl“, sve to „snimiti na službene nosače zvuka“, te se tako iskorišćen nacistički pozdrav, prema njenom mišljenju, očigledno, ne bi mogao tumačiti kao propagiranje nacističkih ideja i politike Adolfa Hitlera.

Tompsonov advokat Davorin Karačić bio je još eksplicitniji navodeći kako „izraz nije sporan, mogu biti sporne samo okolnosti koje ga okružuju“, odnosno „borbeni poklič za plašenje neprijatelja i taj ‘Za dom spremni’ nema nikakve veze s onim koji veliča NDH“. O odnosu koji zvanični Zagreb ima prema promociji ustaških ideja, uz sve izjave zvaničnika kako sadašnja Hrvatska baštini tradiciju ZAVNOH-a, a ne NDH, međutim, mnogo više govore konkretni postupci. A jedan od njih tiče se upravo suđenja Tompsonu jer ni na izricanju presude, kao ni na ročištu na kojem su izvo đeni dokazi nije bio nijedan ovlašćeni predstavnik tužioca - Policijske stanice Slunj, pa niko nije najavio ni žalbu.

Svake godine, takođe, predstavnici hrvatskog državnog vrha pohode Blajburg gde „odaju poštu žrtvama“ od kojih su mnogi, sasvim slučajno, prethodno bili surovi dželati i koji bi, da nisu streljani, bez sumnje bili osuđeni kao ratni zločinci.

S druge strane, hrvatskom premijeru Andreju Plenkovi ću nije mnogo trebalo da šefu srpske diplomatije Ivici Dačiću zameri na korišćenju termina „rat“, makar bilo reči i o „diplomatskom ratu“.

„Korišćenje reči rat, bilo da je diplomatski ili drugi, nije dobro. Niko iz Hrvatske nije davao izjave kao što je davao Vulin, niko iz Sabora nije oskrnavio srpsku zastavu, to bi bilo nemoguće... Varijanta da smo jednaki ne stoji. Nismo u ovoj priči isti, nismo bili ni 90ih, a nećemo biti ni u buduć nosti“, kazao je Plenković.

Skoro godinu dana, međutim, bilo je potrebno hrvatskoj državi da iz Jasenovca ukloni spomen-ploču borcima HOS-a, na kojoj se, opet, nalazi famozni „Za dom spremni“ pozdrav. Najgore od svega je, međutim, što tabla nije uništena, niti je makar sa nje uklonjen ustaški poklič, već je samo premeštena 10 kilometara dalje, u Novsku. I od tada je policijska patrola sve vreme čuva.

Ono što je Plenković istom prilikom zaboravio da kaže, a podsetio ga je baš Dačić, jeste da ni ranije Srbija i Hrvatska nisu bile iste.

„Tačno je da nismo jednaki, mi nismo bili na strani Hitlera, nismo vršili Holokaust nad Jevrejima i Hrvatima, nismo terali Hrvate da nose obeležja kao što su Srbi i Jevreji morali da nose za vreme Drugog svetskog rata, Jevreji žute, a Srbi plave trake“, rekao je Dačić.

„Sunt facta verbis difficiliora“ (Teža su dela nego reči) jedna je od izreka rimskog dr žavnika, književnika i besednika Marka Tulija Cicerona. Hrvatske vlasti, međutim, očigledno ne daju previše značaja ovim mudrim mislima, jer bi se inače potrudili da povremeni verbalni otklon od NDH potkrepe i nekim delima.

Jer presuda Tompsonu i predstava sa pločom u Jasenovcu, iza čega u oba slučaja stoji hrvatska država, kontriraju svim osudama NDH, a istovremeno deluju kao podmsehivanje i ruganje žrtvama ustaša. Nekada su, takođe, u Zagrebu, veoma teški i na rečima, naročito kada je reč o događajima iz skorije prošlosti. Nikome, na primer, ne padne na pamet da uputi makar koju reč saosećanja za srpske žrtve tokom akcija „Bljesak“ i „Oluja“ iz maja, odnosno avgusta 1995. godine.

Za svega 36 sati, 1. i 2. maja 1995. godine, prema podacima informaciono-dokumentacionog centra „Veritas“, iz Zapadne Slavonije proterano je oko 15.000 Srba, dok je 283 je ubijeno ili nestalo, među njima i 114 civila. Podaci Hrvatskog helsinškog odbora za ljudska prava govore da su u toj akciji ubijena 83 srpska civila.

Tri meseca kasnije, početkom avgusta u operaciji „Oluja“ u Krajini ubijeno je 2.650 civila, a više od 340.000 ljudi je izbeglo. Dragan Pjevač, predsednik Koordinacije udruženja porodica nestalih, ubijenih i poginulih sa prostora bivše Jugoslavije, ocenjuje da u Hrvatskoj kao da ne žele da rat prestane i da mnogo ljudi živi tamo upravo od rata.

„Da bi se kupili jefini glasovi, zaoštrava se situacija. Političari imaju odgovornost, kad se nešto žestoko kaže, to lupi uglavnom po leđima Srba u Hrvatskoj. Posledice rata treba da se poprave tako što političari neće davati zapaljive izjave“, smatra on.

Kotarica „ostriga“

Priču o korpi ljudskih očiju na stolu Ante Pavelića malo ko nije čuo. Piše o tome i čuveni italijanski književnik Kurcio Malaparte, koji je tokom Drugog svetskog rata bio ratni reporter, u knjizi „Kaputt“ koja je prvi put objavljena 1944. godine. Zanimljiv je, međutim, i njegov opis hrvatskog poglavnika, sa kojim se u nekoliko navrata sreo. „Nekoliko meseci nisam video Antu Paveli ća i kad sam ušao u njegovu radnu sobu, primetio sam da je promenio raspored name štaja... Činilo mi se da se mnogo promenio. Bio je iznuren, ubledeo od napora, briga, oči su mu zakrvavile od nesanice. Ali glas mu je ostao isti, glas priprostog čoveka. Ogromne uši neobično su se istanjile i postale prozra čne: kroz desno uho, okrenuto prema prozoru, video sam kako se providi ružičasti odsjaj krovova, zelena svetla drveća, plavetnilo neba. Drugo uho, okrenuto prema zidu, nalazilo se u senci, pa se činilo da je od neke bele materije, meke i krte, da je od voska. Gledao sam Antu Pavelića, njegove krupne maljave ruke, nisko, tvrdo, bandoglavo čelo, čudovišne uši. I nekako sam se sažalio nad ovim priprostim čovekom. Politička situacija u ovih nekoliko meseci veoma se pogoršala. Partizanski pokret razbuktao se u čitavoj Hrvatskoj, od Zemuna do Zagreba. Poglavnikovo lice, bledo, potamnelo kao zemlja, upalo je od dubokog, iskrenog bola. Koliko samo pati, pomislio sam. Odjednom uđe major P. i prijavi posetu italijanskog opunomoćenog ministra Rafaela Kazertana. ‘Neka uđe’, reče Ante Pavelić, ‘italijanski ministar ne treba da čeka u predsoblju. ‘ Kazertano je ušao i dugo smo pričali, neusiljeno i srdačno, o problemima pred kojima smo se nalazili s obzirom na novonastalu situaciju. Grupe partizana noću su se prikradale čak do predgrađa Zagreba, ali verne Pavelićeve ustaše brzo bi uništavale ove nesnosne gerilce. ‘Hrvatski narod’, govorio je Ante Pavelić, ‘želi da oni koji njim vladaju budu dobri i pravi čni. A ja sam ovde da mu zajemčim kako će se njim vladati dobro i pravično. ‘ Dok je poglavnik govorio, primetio sam na pisaćem stolu kotaricu od vrbovog pruća. Poklopac je bio podignut i videlo se da je dupke puna plodova mora, tako mi se bar činilo, nekakvih ostriga, izvađenih iz ljuštura, onakvih kakve se mogu videti u velikim sudovima u izlozima Fortnum and Mason, na Pikadiliju u Londonu. Kazertano me pogleda i namignu mi: ‘Prijala bi ti jedna dobra čorba od ostriga, zar ne?’ ‘To su ostrige iz Dalmacije? ‘, upitao sam poglavnika. Ante Pavelić diže poklopac i, pokazujući mi te plodove mora, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, reče smešeći se na onaj njemu svojstven način: ‘To je poklon mojih vernih usta ša: ovde ima dvadeset kilograma ljudskih očiju.’“