Neki novi Šiptari

Šta Albanci očekuju od kosovskih izbora 11. juna? Priželjkuju li Veliku Albaniju i rat sa Srbijom ili mir i prosperitet? Ko su politički lideri u Prištini i jesu li i oni, kao srpske im komšije, razjedinjeni i zavađeni?

Kako prosečan Srbin zamišlja prosečnog, da budemo politički nekorektni, Šiptara? Kao i sve ostale komšije? Stereotipno. Zbog manjka medijskih izveštaja o životu na Kosovu, mlade zamišljaju kao kriminalce i bivše teroriste koji sanjaju Veliku Albaniju i mrze Srbe, a starije kao dede s brkovima koji obavezno nose keče i žive u kućama opasani zidinama. Svi oni, navodno, imaju po desetoro dece i ženu koja se nikada ne pojavljuje u javnosti. Kako Albanke zamišljaju, bolje i da ne govorimo. Međutim, stvarnost je, što bi rekli u Šumadiji, miljama daleko od toga.
Tradicionalna albanska porodica s mnogo članova gotovo da ne postoji u urbanim sredinama na Kosovu i Metohiji. Pod velikim uticajem modernizacije i globalizacije, ali i para koje su se od proglašenja nezavisnosti slivale u južnu srpsku pokrajinu, društvo se prilično vesternizovalo. Mnogo je lakše na ulici u Prištini sresti devojku u uskim farmerkama i s pirsingom nego bulu s feredžom. Iako na Kosovu, a i u Metohiji, postoje jaki kriminalni klanovi, većina građana je, ipak, neki obični pošteni svet. Njihovi problemi nisu ostvarivanje ciljeva Prizrenske lige, već od čega će živeti i hoće li naći posao. Skoro svaka porodica ima bar po jednog svog na Zapadu koji šalje novac kući i prehranjuje ostale. Albanski biznismeni čak imaju običaj da kažu da je za posao bilo mnogo bolje Slobino vreme, „ovi naši nam odraše kožu s leđa". Domaća proizvodnja gotovo da ne postoji, a školovani kadar mahom odlazi na Zapad. Kad pominjemo Zapad, važno je naglasiti da za najmoćnijeg političara na Kosovu ne važe ni premijer ni predsednik Kosova, već američki ambasador. Kako tvrde, Vašington ih je napravio, Vašington im i zapoveda.
Upravo taj običan svet 11. juna izlazi na parlamentarne izbore. Politička scena im je podeljena u dva bloka - jedan čine partije koje su proizašle iz „ratnog krila" - DPK Hašima Tačija i Kadrija Veseljija, AAK Ramuša Haradinaja, Inicijativa za Kosovo Fatmira Ljimaja i neke manje partije. Kad je postao predsednik, Tači je upravljanje strankom ustupio zameniku i bivšem šefu tajnih službi Veseljiju, a ovaj je procenio da mu se više isplati da sklope koaliciju s Haradinajem i pobede na izborima, po cenu da se odreknu premijerske pozicije. I zaista, najveće šanse da sedne u premijersku fotelju sad ima Haradinaj, to se može čuti i iz Prištine, a o tome je u Briselu govorio sada već srpski predsednik Aleksandar Vučić. Drugi blok, takozvanu koaliciju mira, čine Demokratski savez Kosova Ise Mustafe, Alijansa za novo Kosovo Bedžeta Pecolija i inicijativa „Alternativa" gradonačelnice Đakovice Mimoze Kusari. S njima je i nezavisni poslanik Iljir Deda. Pokret Samoopredeljenje, u kojem je Aljbin Kurti, ide na izbore samostalno.
Zmija i Arkan
Poznavaoce prilika na Kosovu iznenadila je koalicija Haradinajeve i Tačijeve stranke, jer odavno njih dvojica jedan drugog gledaju kao krme sekiru. Taj latentno krvavi sukob godinama tinja. Kažu da Tači ne zalazi u Metohiju, kojom vlada porodica Haradinaj. Dok Ramuš važi za albanskog Arkana, neku vrstu razbojnika kome je rat doneo i materijalno bogatstvo i moć u podzemlju, ali koji drži reč i zna značaj „bese", Hašim slovi za sofisticiranog lažova u skupom odelu, koji bi zarad podrške Zapada, obmanjivao i Vašington i svoje sunarodnike. Kao i kod svake zmije, kako Tačija zovu i prijatelji i neprijatelji, oni koji su joj najbliži najlakše stradaju od njenog otrova. Zato ne treba da čude čaršijske priče da je Tači indirektno pomagao haškim istražiteljima da prikupe dokaze protiv Haradinaja. Sad se sreća okrenula. Navodno, predsednik Kosova je prvi pik međunarodne zajednice koji bi se mogao naći na optuženičkoj klupi u novom sudu za zločine OVK.
Upravo to je razlog što je Tači nedavno pominjao „ujedinjenje Kosova i Albanije", što se u Prištini tumači kao pretnja međunarodnoj zajednici da „će im destabilizovati čedo/državu". Upućeni tvrde da njega ne interesuju ni Velika Albanija ni političke sinekure, već sopstvena sloboda. Ako se pitate zašto je onda albanski premijer Edi Rama prvi govorio o famoznom ujedinjenju, odgovor je da je time samo želeo da ubrza evropske integracije svoje zemlje, bez ikakvih teritorijalnih pretenzija. Navodno, za Tiranu je Kosovo samo nepotrebni teret, a ne davnašnja želja. Nažalost, jedini koji se Velikoj Albaniji izgleda iskreno nada i raduje jeste Jonuz Musliju, gradonačelnik Bujanovca.
Nedžmedin Spahiu, profesor političkih nauka na Univerzitetu AAB u Prištini i nekadašnji savetnik premijera Haradinaja, kaže da bi njegov ponovni dolazak na čelo Kosova uneo novu eru u odnosima između Beograda i Prištine.
- Mada neozbiljan političar za evropske, pa i srpske standarde, Haradinaj je najozbiljniji od svih kosovskih političara nakon smrti Ibrahima Rugove. On je, pomalo paradoksalno, šansa za Srbiju da ostvari ozbiljne dogovore s Kosovom. Njemu su u ratu ubijena dva brata, a treći nakon rata, i dogovor s njim označava okončanje sukoba, što je više nego potrebno regionu. Odnosi između Tačija i Haradinaja sada više nemaju neki značaj jer je Tači izgubio stranku. DPK je preuzeo Kadri Veselji, koji je trenutno najmoćniji političar na Kosovu, i odnosi između njega i Haradinaja su bitni. Kakvi će biti oni, tek ćemo videti. S druge strane, saradnja Edija Rame i kosovskih političara vrlo je komplikovana. Naizgled Rama ima najbolje odnose sa Aljbinom Kurtijem, ali to je farsa jer se Rama najviše boji dolaska Kurtija na vlast zbog njegovih iskrenih stavova o mogućnosti ujedinjenja sa Albanijom. Ironija je da ono čega se Edi Rama plaši sam jeste ujedinjenje Albanije i Kosova. Time je samo hteo da uplaši, odnosno uceni EU - ocenjuje Spahiu.
Drugi svetski rat - „zlatno doba"
Prema njegovim rečima, za sve ovo važno je shvatiti istorijski kontekst.
- Za vreme Kraljevine SHS i Jugoslavije, kosovski Albanci su bili ugnjetavani, bez škola na maternjem jeziku, uzimanjem zemlje, izloženi pljačkama srpskih odmetnika koji su imali potporu države. Jednom rečju, bili su podvrgnuti istrebljenju. Nakon jedne godine efektivnog iseljavanja kosovskih Albanaca u Tursku, dogovorom između Beograda i Ankare, Hitler je srušio Jugoslaviju i zajedno s Musolinijem napravio Veliku Albaniju. Period Drugog svetskog rata je zlatno doba za kosovske Albance. Ne samo što su imali škole na maternjem jeziku i neviđeno materijalno blagostanje već su dobili i vlast u Tirani. Svesno ili podsvesno, uvijen ili otvoren, kosovski nacionalizam je prizivan u to doba. Kraj rata je bio tragičan za kosovske Albance. Ponovno su bili izloženi teroru i istrebljivanju sve do 1966. Onda odjednom, Ustavom 1974. dobili su toliko prava i mogućnosti koje nisu umeli da iskoriste. Bilo je to kao kad gladan čovek dobije baklavu. Taj procvat sedamdesetih je ljubomorno praćen od režima Envera Hodže u Albaniji. Na tempiran način u prećutnoj koordinaciji (ili možda tajnoj, ali to još nije obelodanjeno) s rukovodstvom Srbije, koja takođe nije bila srećna tolikom autonomijom pokrajina Kosova i Vojvodine, počelo je miniranje kosovske autonomije preko demonstracija 1981. Srbija je okončala taj proces 1989, dobila je nazad Kosovo i Vojvodinu, ali je izgubila Jugoslaviju kao njeno stvorenje - navodi naš sagovornik i zaključuje da je nezavisnost Kosova, kao i nezavisnost ostalih republika bivše Jugoslavije, više plod pogrešne politike Srbije nego izvornih nacionalnih pokreta novonastalih država, uz značajnu ulogu i svetskih sila.
Na naše pitanje koja je najveća razlika između kosovskih i albanskih Albanaca, profesor kaže da je to njihov odnos prema slobodi.
- Jedan moj prijatelj iz Tirane koji radi za jednu međunarodnu organizaciju na Kosovu reče mi jednog dana u poverenju: „Ne znam šta se događa sa mnom. Potičem iz patriotske porodice i sa očeve i s majčine strane, a ovde se bliže osećam sa Srbima nego s Kosovarima." Odgovorio sam mu da to nije ništa strašno. To je normalno jer ti si rođen u slobodi, tvoji roditelji su rođeni u slobodi, baš kao što su i Srbi rođeni u slobodi, kao i generacija pre njih. Kosovari, osim onih mlađih od 18 godina, imaju robovski mentalitet i zato s njima ne možeš biti blizak. Tad mi je odgovorio da se upravo s Kosovarima mlađim od 18 godina bolje slaže - tako Spahiu počinje svoju priču o odnosima Albanaca, Kosovara i Srba, i podseća na činjenicu da je Kosovo slobodno tek 18 godina, Albanija 105, a Srbija skoro 200 godina.

Mada neozbiljan političar za evropske, pa i srpske standarde, Haradinaj je najozbiljniji od svih kosovskih političara nakon smrti Ibrahima Rugove. On je, pomalo paradoksalno, šansa za Srbiju da ostvari ozbiljne dogovore s Kosovom. Njemu su u ratu ubijena dva brata, a treći nakon rata, i dogovor s njim označava okončanje sukoba, ocenjuje Nedžmedin Spahiu

- Inače, kosovsko društvo i albansko imaju puno toga zajedničkog. Od svih naroda na Balkanu, Albanci su generalno najbolji glumci. Kako objasniti činjenicu da je najbolji srpski glumac svih vremena bio upravo Albanac Bekim Fehmiju, koji potiče iz jedne kosovske patriotske porodice. Zamislite kakve kvalitete moraš imati da uspevaš u jednoj sredini koja je neprijateljski raspoložena prema tvom narodu. Razlog za to je taj što jedino albanski glumci i u svojoj publici imaju glumce. Albanci i kad rade dobre i kad rade loše stvari, to rade neozbiljno, za razliku od njihovih komšija Srba, koji predstavljaju drugi kraj ekstrema - suviše su ozbiljni i u svojim dobrim i u svojim zlim namerama. Zbog toga institucije i u Albaniji i na Kosovu pate od neozbiljnosti. Više su imitacije institucija nego stvarne institucije. Ovo ne znači da u Albaniji i na Kosovu nije bilo patriota i ozbiljnih ljudi. Primer porodice Jašari iz Drenice je ipak vrhunac požrtvovanja. Srpska javnost ih i dalje posmatra kao terorističku familiju, ali svesno žrtvovati 42 člana porodice, od dede i babe do unučadi od dve godine života, za slobodu svog naroda veoma je ozbiljna stvar - navodi Spahiu i nastavlja:
- Kao generalno dobri glumci, u vreme Otomanske imperije Albanci su u većini prihvatili islam, ali samo na površini, ne i u dubini duše. Islam su prihvatili svi narodi na Balkanu (Grci, Bugari, Srbi, Hrvati, pa čak i Rumuni i Mađari), ali u manjem obimu. Jedino su Albanci i Bošnjaci ovu religiju prihvatili u većem procentu. Zato je u vreme komunizma, kada je ateizam bio u modi, Albanija mogla biti jedina ateistička država na planeti za četvrt veka. Slično, i u Albaniji i na Kosovu glume nacionalizam. Zapravo ima vrlo malo pravih nacionalista ili patriota, a 99% samo glumi ugledajući se na Srbe i Hrvate - ističe Spahiu.
Kalif umesto kalifa
Da se demografska i sociološka slika na Kosovu i te kako promenila od perioda SFRJ, potvrđuje i novinar Idro Seferi, koji kaže za „Ekspres" da se tamo živi vrlo slično kao u Srbiji.
- Pad nataliteta je ogroman u odnosu na raniji period i, ako ne grešim, na godišnjem nivou je 30% manje... Svim građanima, i Albancima i Srbima, onemogućeno je da igde putuju bez viza, i to je veliki problem, a procedure su rigorozne. Priština ima dosta modernih stvari, ali i modernih problema, kao što je nezaposlenost. Baš zato tokom ove kampanje ekonomske teme izbijaju u prvi plan, iako se možda političke poruke jače čuju. Angažovanje svih političkih aktera pokazuje koliko su im važni ovi izbori, koji su predstavljeni kao neki referendum između političkih ideja. Ali, ipak, svesni su da građane Kosova najviše interesuju privreda i ekonomija, gde je šta jeftinije i kako preživeti ceo mesec. Tako da je fokus kampanje uglavnom na poljoprivredi, biznisu, privatnom sektoru... Svaka stranka ima više dnevnih aktivnosti, od farmi do fabrika čipsa. Prvi put na Kosovu kampanju ipak čine teme značajne za život, a politika tu i tamo. To čini da se veze s Tiranom pominju, ali ne donose nikakve glasove... - objašnjava Seferi i dodaje da se i dalje ne zna da li neko može da odnese pobedu ili će ipak morati da se pravi koalicija.
S druge strane, predsednica NVO Evropski pokret Srba Rada Trajković ističe da se albanske partije u predizbornoj kampanji utrkuju ko će više Srbima oduzeti već oduzeta prava.
- Ako nas država napusti, potpuno ćemo propasti. Nije baš izvesno da će pobediti „bratija po krvi" oko Haradinaja i Veseljija jer se narod umorio od tih priča. Oligarhija se bogati, a građani žive u bedi. Možda će međunarodna zajednica podržati Pacolija, Mustafu i mladog i uticajnog Dedu. Ukoliko pak Haradinaj pobedi, nije isključeno da će on i Veselji isporučiti Tačija sudu za OVK. Veseljiju je to prilika da postane kalif umesto kalifa. Iako je Tačijeva stranka potpomognuta tajnom policijom brojnija i moćnija, ni Haradinajevu stranku ne treba zanemariti. On oko sebe ima opasne ljude i spreman je na sve - navodi Trajkovićeva.

KO JE KO NA KOSOVU
Hašim Tači - aktuelni predsednik Kosova i bivši premijer. Doskorašnji predsednik stranke DPK, koju je napustio odlaskom na predsedničku funkciju.
Studirao je filozofiju i istoriju na Prištinskom univerzitetu, a postdiplomske studije završio je na Univerzitetu u Cirihu, na Odseku za istoriju jugoistočne Evrope i međunarodne odnose. Tokom 1993. godine, u Švajcarskoj je pristupio političkoj emigraciji kosovskih Albanaca. Osnivač je marksističko-lenjinističke organizacije Narodni pokret Kosova, za koji se veruje da je osnovao OVK. U OVK je bio zadužen za obezbeđivanje finansijskih sredstava, nabavku oružja i organizaciju obuke. Sa suprugom Ljumnijom, koja se retko pojavljuje u javnosti, ima sina.
Prema izjavama izvestioca Parlamentarne skupštine Saveta Evrope Dika Martija, Hašim Tači se nalazio na čelu organizacije za trgovinu ljudskim organima (poznato kao slučaj „žuta kuća".) Važi za šefa kriminalne Dreničke grupe, koja se bavi trgovinom oružjem i narkoticima, a blisko sarađuje sa albanskom, češkom i makedonskom mafijom. Njegove veze s kriminalnim klanovima navodno su učvršćene rodbinskim odnosima nakon udaje njegove sestre za Sejdija Bajrušija zvanog Milano, jednog od poznatih vođa albanske mafije.
Ramuš Haradinaj - lider stranke AAK, bivši vođa terorističke organizacije OVK i bivši premijer Kosova (od Srbije nezakonita vlada na KiM) od 2004. do 2005. Haradinaj je bio optužen pred Haškim tribunalom za ratne zločine u zoni „Dukađin" tokom sukoba na KiM. Haški tribunal je 2008. doneo oslobađajuću presudu, ali je njegovo suđenje obeležilo ubijanje brojnih svedoka tužilaštva. Apelacioni sud u Kolmaru u Francuskoj nedavno je odbio zahtev Srbije za ekstradiciju. Važi za najmoćnijeg čoveka u Metohiji.
Rođen je u selu Glođane kod Dečana na Kosovu. Posle demonstracija kosovskih Albanaca 1989, emigrirao je u Švajcarsku, gde je regrutovan u Narodni pokret Kosova, iz kojeg je nastala OVK. U Švajcarskoj je učio kung-fu i ratne veštine. U Albaniji je 1996. završio obuku i učestvovao u stvaranju terorističkih baza u gradovima Kuks i Tropoja. Na Kosovo je često dolazio ilegalno, a trajno se vratio sredinom 1997, kada je s braćom Dautom i Škeljzenom organizovao terorističke napade na policiju širom Metohije. U aprilu naredne godine postao je jedan od regionalnih komandanata OVK. Na njegovu inicijativu, u Glođanu je formirana specijalna jedinica OVK „Crni orlovi", kojoj se pripisuje odgovornost za mučenja i ubijanja više desetina srpskih civila, čija su tela nađena u Radonjićkom jezeru i po seoskim bunarima u opštini Dečani.
Prema izvorima iz Nemačke i Švajcarske, bio jedan od organizatora nasilja i etničkog čišćenja Srba u organizovanom pogromu od 17. do 19. marta 2004. godine. Haradinaj je napisao knjigu Priča o ratu i slobodi, koja je objavljena 2002. i u kojoj iznosi detalje o stvaranju OVK i sukobima sa srpskom policijom. Govori francuski i engleski jezik. Oženjen je novinarkom Anitom Mućaj, s kojom ima ćerku, a iz prethodnog braka ima sina.
Kadri Veselji - doskorašnji prvi čovek kosovskog parlamenta i ratni drug Hašima Tačija. Odnedavno lider Tačijeve DPK. U javnosti je poznat kao nekadašnji šef tajne kosovske službe ŠIK, a smatra se i jednim od osnivača OVK.
Posle rata na Kosovu 1999. godine, a nakon demobilizacije OVK, stvorena je Kosovska obaveštajna agencija, koju su pretežno sačinjavala lica s navodnom kriminalnom prošlošću koja je obučavala američka CIA. Prema nekim teorijama, Veselji je čak bio član Albanske informativne agencije, koja je delovala u okviru FARK-a (albanske oružane formacije u kojoj su bili pretežno bivši oficiri JNA i radnici DB-a i MUP-a albanske nacionalnosti), pa se tako dovodio u vezu i sa srpskim DB. Imao je navodno firmu u Švajcarskoj koju je osnovao 2009. godine, i to kao državljanin Republike Srbije, što znači da se i pored proglašenja nezavisnosti Kosova nije odrekao srpskog pasoša.
Fatmir Ljimaj - bivši oficir OVK, funkcioner DPK i jedan od njenih osnivača. Haški tribunal ga je optužio za zločine protiv čovečnosti, nezakonito pritvaranje, mučenje i ubistvo Srba i Albanaca u logoru Lapušnik kod Glogovca u leto 1998. Uhapšen je 18. februara 2003. u Sloveniji, a 4. marta 2003. je izručen Tribunalu u Hagu. Godine 2007. je oslobođen optužbi jer nije bilo nijednog svedoka koji bi ga teretio. Posle toga je 2008. postao ministar telekomunikacija u vladi Hašima Tačija. S tog mesta je 2010. smenjen, nakon što je Euleks počeo da istražuje njegovu umešanost u korupciju i finansijske malverzacije. Ponovo je optužen u julu 2011. za naređivanje i učešće u neljudskom maltretiranju srpskih civila i Albanaca koji su uhapšeni u martu 1999. i zatvoreni u dva zatvora u Klečki. Okružni sud u Prištini ga je 2012. oslobodio svih optužbi. Vrlo je popularan kod radikalnih Albanaca, a uporišta su mu Suva Reka i Orahovac.
Isa Mustafa - bivši kosovski premijer, rođen 15. maja 1951. u okolini Prištine. Oženjen je Ćevesere Mustafom, ima ćerku Aferditu i dva sina, Arbena i Besnika. Doktorirao je ekonomske nauke, redovan je profesor Univerziteta u Prištini i redovni je član Kosovske akademije nauka i umetnosti. Dva mandata je bio gradonačelnik Prištine, tokom perioda 2008-2013. U novembru 2010. je izabran za predsednika Demokratskog saveza Kosova. Njegov prvi politički mentor Azem Vlasi, koji ga je još krajem sedamdesetih prihvatio u Savez socijalističke omladine Jugoslavije, za njega je rekao da je „srećan spoj stare i nove škole, onih i ovih vremena", sa ogromnim iskustvom. Opisuju ga kao tihog i staloženog političara.
Bedžet Pacoli - milijarder, koji važi za najbogatijeg Albanca na svetu. Bio je treći predsednik samoproglašene kosovske države, doduše jedva nedelju dana, a potom i prvi zamenik premijera u kabinetu Hašima Tačija. Kao lider stranke Alijansa za novo Kosovo, i sad se pominje kao mogući premijer. Mediji su pisali da je prijatelj s porodicama Klinton, Buš, Jeljcin, ali i da je u Luganu, gde ima vilu, komšija s nekadašnjim izvestiocem Saveta Evrope Dikom Martijem, čiji izveštaj o trgovini organima tereti njegovog bivšeg koalicionog partnera Tačija.
Završio je studije marketinga u Hamburgu. Pre ulaska u politiku 2006, bio je predsednik i generalni direktor „Mabeteks grupe", švajcarske građevinske kompanije, koja je, između ostalog, vlasnik kosovskog tabloida „Lajm", a važi i za finansijera brojnih sportskih klubova na Kosovu. Ova kompanija posluje širom sveta, a jedan od najpoznatijih poslova bila im je obnova Kremlja.
Za sebe kaže da je kosmopolita koji želi da „napravi zajedničko tržište na Balkanu jer granice nisu bitne". Gotovo nikada nije dovođen u direktnu vezu sa sukobima na Kosovu, ali jeste s finansiranjem OVK i kosovske nezavisnosti. Kažu da je bio vrlo široke ruke kada je malim ostrvskim zemljama plaćao da priznaju Kosovo. Štampa na Maldivima je, na primer, objavila da je njihovo priznanje kosovske nezavisnosti Pacoli platio dva miliona dolara.
U Srbiji ga uglavnom dovode u vezu s vlasništvom nad OMV pumpama. Stariji pamte njegovo spektakularno venčanje sa italijanskom pevačicom albanskog porekla Anom Oksom. Tokom tog braka, od 1999. do 2002, prištinske foto-radnje bile su izlepljene njihovim zajedničkim fotografijama. Sada je u braku s Ruskinjom Marijom.
U intervjuu za srpske medije jednom prilikom je izjavio da mu nedostaju beogradski prijatelji i kafa u nekadašnjem restoranu „Ruski car", ali se, kako je rekao, ne usuđuje da ga poseti jer je čuo da su ga srpske vlasti stavile na „neku crnu listu".
Iljir Deda - nezavisni poslanik. Mladi školovani albanski političar koji je u Americi stekao zvanje magistra u međunarodnim poslovima. Bio je izvršni direktor kosovskog Instituta za politička istraživanja i razvoj KIPRED, takozvanog tink-tenka, radio je za UNDP, Ženevski centar za bezbednosnu politiku, kao i Međunarodnu kriznu grupu. Autor je izveštaja „Freedom House" iz 2007. godine - „Nacije u tranziciji".
Važi za političara novog doba koji može da donese pozitivne promene u kosovskom društvu jer nije diskreditovan i zaprljan korupcijom. U prilog tome govori i njegova ostavka s mesta savetnika prvog kosovskog premijera Bajrama Redžepija 2002. godine zbog visokog stepena korupcije. Majka mu je Srpkinja, otac Albanac, a rođen je u Beogradu 1977. godine.
Aljbin Kurti - bivši lider, sada poslanik radikalne partije Samoopredeljenje. Kao vođa studentskih protesta 1997, prvi put je bio u zatvoru. Očevici tadašnjih protesta svedočili su da nikada nisu prisustvovali monstruoznijem, takoreći avetinjskijem događaju nego kada je Miloševićeva policija zverski tukla studente, preneo je „Sputnjik". Niko od njih nije pustio ni glasa, uključujući predvodnika demonstracija Kurtija. Zahvaljujući „junačkom" držanju, postaje ne samo zvezda kosovskih Albanaca već i liberalnih, antimiloševićevskih krugova u Beogradu, zbog čega mu je „Naša borba" dodelila nagradu za toleranciju. Tada je dobio oreol albanskog Čede Jovanovića. Već iduće godine zapošljava se u kabinetu političkog lidera OVK Adema Demaćija. Tokom bombardovanja 1999. godine, Kurti je pokušao da napusti zemlju preobučen u ženu, ali ga je srpska policija uhapsila. Posle povlačenja srpskih snaga s Kosova, Kurti je prebačen iz zatvora u Lipljanu u Zabelu kraj Požarevca. U martu 2000. pred sudom u Nišu osuđen je na 15 godina robije zbog terorizma i ugrožavanja teritorijalnog integriteta SRJ. Tokom suđenja je odbijao da iznese odbranu i poručio je, u maniru predratnog Josipa Broza, da priznaje samo sud svog naroda. Višegodišnje robije spasao ga je pad Miloševića i međunarodni pritisak na novu vlast da oslobodi sve političke zatvorenike, pa je Kurti napustio Zabelu u martu 2001.
Po povratku u Prištinu nije se otvoreno politički angažovao, ali je bio prisutan u javnosti kao žestok kritičar međunarodne zajednice i Unmika kao čovek koji je uporno ukazivao na korupciju u kosovskim institucijama. U međuvremenu, diplomirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Prištini i stekao zvanje inženjera kompjuterskih i telekomunikacionih nauka.

PUCANO NA PROSTORIJE JABLANOVIĆEVE STRANKE

Mediji su preneli da je u ponedeljak uveče oko 22 sata iz vatrenog oružja pucano na zgradu Centra za socijalni rad u Leposaviću i kabinet gradonačelnika te opštine Dragana Jablanovića (Aleksandrovog oca), gde su smeštene prostorije njihove stranke PKS. Srećom, niko nije povređen. Lider PKS Aleksandar Jablanović je ovaj čin ocenio kao teroristički akt i za to optužio Srpsku listu i SNS.
Podsetimo, PKS je nastala kada je čitav pokrajinski odbor Pokreta socijalista Aleksandra Vulina preleteo u novu stranku s Jablanovićem na čelu. Međutim, i posle toga svi oni nastavili su da rade paralelno i u srpskim i u kosovskim institucijama.
Pored Jablanovića, pred srpskim biračima na KiM je još pet stranaka. U borbu za zagarantovanih 10 poslaničkih mandata, koliko im pripada, ulaze i Srpska lista, koju podržava Vlada Srbije, Progresivna demokratska stranka, Samostalna liberalna stranka Slobodana Petrovića, Srpski patriotski savez i Napredna snaga Kosova i koalicija oko Partije kosovskih Srba Aleksandra Jablanovića.