OLUJE BUDUĆNOSTI

Jugosloveni su pronašli svoju dušu, rekao je Vinston Čerčil u britanskom Parlamentu rano ujutro 28. marta 1941. godine. Nakon što je prethodnog dana na ulicama Beograda uz jedan vojni puč ograničenih razmera zgažen pakt sa Hitlerovom Nemačkom. Mislio je Vinston pritom na Srbe, samo ih je tada drugačije nazvao. Nas je to koštalo gubitka države. Koju godinu kasnije, tačnije 1943, taj isti Čerčil uzeće nam ponovo zemlju čiji smo koren posle nacističke agresije krvlju zalivali, zapravo mnogo više i obilnije nego njegovi Ostrvljani. Uzeo nam je tada i dušu. Kao što reče naš veliki pisac, toliko nam je taj Čerčil dugovao, Bog nije dao da nam išta vrati.

Toga, naravno, u politici nema. Ima samo interesa. Zato nam je, istorijski gledano, Engleska prišla kurvinski, s leđa. I tu je i ostala. Tu ćemo je u svakom trenutku naći. To im interes diktira. Predsedavanje Ujedinjenim nacijama iskoristili su da sa dnevnog reda skinu raspravu o Kosovu. Istorijski gledano, kontinuitet postoji.

Kao što postoji i kontinuitet naših odnosa sa Hrvatskom, koji će u ovoj nedelji nanovo proći svoju pseudokatarzičnu fazu. Svaki početak avgusta nosi dodatno breme opterećenja u naše krhke odnose suseda koji se popreko gledaju preko plota. Tog avgusta konačno je rešeno srpsko pitanje u Hrvatskoj. Tako što ih do polovine tog rečenog meseca više tamo nije bilo. Kako se to sve desilo, zašto se desilo, ko je u svemu tome učestvovao, istorijska se nauka još nije na pravi način bavila. Nadamo se da hoće i da će nam budućnost dati neke odgovore. Bliska će nam budućnost ovih dana doneti kakofoniju različitih stavova koji se opet i u Beogradu i Zagrebu mogu grupisati u dve struje. U Zagrebu će deklamovati o briljantnoj vojno-redarstvenoj akciji koja je okončala srpsku agresiju na njihovu mladu demokraciju. A u Srbiji će govoriti o najvećem egzodusu i etničkom čišćenju u 20. veku u Evropi. Po ko zna koji put desiće se jedinstveni paradoks. Hrvati će bežati od svoje prošlosti, a mi ćemo bežati od svoje budućnosti. Interesi su jasni. Hrvatska beži od prošlosti zato što je takva kakva jeste. Ustaška i nacistička. Deklarativno pozivanje u ustavnom tekstu na antifašističke tradicije iz Drugog svetskog rata ima bar približno istu snagu kao i antirasni zakoni prepisani iz nacisitčke Nemačke u Ustavu tog istog naroda tek pola veka ranije. Čistota krvi i tla. Ili možda tada reč naročito pisana nije vredela i nije obavezivala. A zašto obavezuje danas? Zašto verovati da sada misle iskreno a da su 1941. bili zavedeni. Gde im je srce zapravo? Da ne kažemo duša. Da pitamo Tompsona i fanove Blajburga?

Njih razumem, njima ne ostaje ništa drugo nego da po svaku cenu nameću te teme. Broj žrtava u Jasenovcu, NDH nije bila genocidna tvorevina... Potrebna im je potpuna promena narativa o prošlosti. Srbiju baš ne razumem. Zašto tonemo u jalovu raspravu, a činjenice su neumoljive i očigledne. Zašto igramo utakmicu u kojoj su nam pravila nametnuta. Zašto ulazimo u priču o tome ko je kome više krvi prolio, kada je to jasno i nemerljivo. Oni se zapravo bore ko će ove godine proizvesti više pšenice, ko će imati veću robnu razmenu, ko će otvoriti više radnih mesta... U Zagrebu, a i drugde, najviše se plaše ako prosečan gedža bude imao, recimo, 1.500 evra platu svakog meseca. To je njihov najveći strah. Takav građanin Srbije može sve.

Jasno je nakon svih istorijskih procesa da nam nije u interesu ratni sukob. To ne znači da treba ikada bilo kome da dozvolimo da pomisli da nam reprizira nešto poput operacije “Oluja” i na to moramo uvek biti spremni. Ako ne shvatimo da njihova zavist i strah ne leže u strahu od sile već u strahu od ekonomske moći, onda smo, bojim se, nezreli i još uvek zarobljeni u prijatnu istorijsku zamku podstaknutu sopstvenom maštom da nam je mesto balkanskih harambaša predodređeno.

Ako budemo u stanju da pobegnemo od mita o sebi samima, pobedićemo. Postaćemo ponovo velika, moderna i ozbiljna država. Svesna istorijskih okolnosti i njene uloge. Ako ne shvatimo istoriju na pravilan način, nećemo imati budućnost. Kao što je, uostalom, sasvim sigurno neće imati ni Hrvatska nesposobna da prihvati istoriju, nacističku prošlost, Jasenovac, genocid, “Oluju”... naš odnos sa njima zahtevaće da ih sagledamo i izvan istorijskih konteksta, pomalo kroz takmičarsku prizmu. Kao što je svojevremeno engleski istoričar Ben Džonson za svoju domovinu rekao: Zato se manimo zaludnih pretpostavki. Engleska je takva kakvom ju je - iz izvesnih razloga - Bog stvorio. (A on je, kao što znamo, s izvesnim razlozima stvorio i pakao.) Toliko o Englezima i Hrvatima.