SLUČAJ VEČERNJE NOVOSTI: Bekovo nasleđe

Danas nije baš poželjno pisati o bilo kome s toliko mitske epike, ali istražujući slučaj uspona, pada i odbrane „Večernjih novosti", shvatili smo da nas je Milan Beko kao ministar u vladi Mirka Marjanovića još 1997, kad je pisao Miloševićev zakon o privatizaciji, naveo na pogrešan trag

Možete ga zvati kontroverznim biznismenom, modernim Ostapom Benderom, hajdučkim harambašom, ali svejedno - Milan Beko je genije. On je čovek koji misli deset godina unapred, planira, računa, koristi sopstvenu modernu IT tehnologiju koja je rođena s njegovom glavom! I na kraju - pobedi.
Priznajem, danas nije baš poželjno pisati o bilo kome s toliko mitske epike, ali istražujući slučaj uspona, pada i odbrane „Večernjih novosti", shvatili smo da nas je Milan Beko kao ministar u vladi Mirka Marjanovića još 1997, kad je pisao Miloševićev zakon o privatizaciji, naveo na pogrešan trag. Jer sve što smo pisali o „Novostima", malverzacijama grupe okupljene oko bivšeg direktora i glavnog urednika Manojla Vukotića u stvari je teranje vetra starom poderanom kapom. Suština prave i ključne prevare u „Novostima" nisu ni štamparska mašina ni nekretnine koje su prodate u gluvoj sobi i bez svedoka. Suština je u onoj trećoj šibici. Kuglica je tamo.
Ali šta je suština Bekove savršene igre? Kao u filmu „Žaoka" Džordža Roja Hila, loši momci pobeđuju zahvaljujući sopstvenom mozgu, nadmoćno i s apsolutnim ciniznom smeše nam se iza ugla. Niko ne poriče zločin, on se desio, pravda u ovom slučaju je mrtva - slučaj je zastareo, a zločin nikad življi. Suština najnovijih saznanja o pravom stanju kriminalnih stvari oko „Novosti" je sledeća: sve kriminalne radnje su pravno zastarele krajem 2016. i početkom 2017. To je bio poslednji adut Milana Beka.
„Večernje novosti" danas su riba na suvom, hvataju vazduh, jedva dišu na škrge, sudbina im zavisi od volje i interesa vlasnika Beka i Vlade Srbije, koja ima upravljačka prava. Ratko Dmitrović, direktor i glavni urednik „Novosti" u ostavci, veruje da je jedini način da list opstane da novo rukovodstvo kompanije razgovara s Bekom i novim predsednikom Vlade Srbije pošto bude izabran.
Pre izvesnog broja godina, prvi put sam razgovarao s Milanom Bekom. Bio sam fasciniran jer pre i posle toga nikada nisam pričao sa čovekom koji svaku svoju misao tako sažme u nekoliko kratkih, laserski precizno izbrušenih rečenica, saopšti ih nenametljivo ali superiorno, jednostavno, da ih bez rezerve prihvatiš.
Nekoliko dana posle toga pričao sam sa Aleksandrom Tijanićem i saopštio mu svoje utiske. Tijanić, onako sav teatralan, ali bistar beskrajno, kaže: „Ponovi, šta si rekao?" Kažem mu: „Onaj Beko je genije!" Tijanić je ustao i poljubio me. Gledao sam ga zbunjeno. „To danima pričam, a ovi moji mi kažu da sam kreten. Sad znam da sam u pravu", objašnjava Tijanić. Ali o Tijanićevim poljupcima nešto kasnije.
Uglavnom, nova saznanja o prevarantskoj igri oko „Novosti" postavljaju ključno pitanje: da li je Ratko Dmitrović u Bekovu igru ušao kao obavešten igrač ili je bio dovoljno lojalan da ne pita mnogo? Novi razgovor sa Dmitrovićem počinjemo pitanjem da li se pre preuzimanja „Novosti" viđao s Milanom Bekom i o čemu su pričali?

Loši momci pobeđuju zahvaljujući sopstvenom mozgu, nadmoćno i s apsolutnim ciniznom. Niko ne poriče zločin, on se desio, ali je pravda u ovom slučaju mrtva

„Sreo sam se s njim kod premijera Vučića, kad sam prihvatio funkciju. Premijer mi je to nudio ranije nekoliko puta, odbijao sam jer sam znao da su 'Novosti' u problemu. Vučić mi je odgovorio da jesu 'Novosti' u problemu, ali da će uraditi i oni nešto da pomognu"... Beko je samo rekao da je on za to da ja preuzmem „Novosti" i da ćemo se videti narednih dana. I nakon nekoliko dana zvao me je da dođem u Luku Beograd, gde su me dočekali on i Manojlo Vukotić. O poslu smo najmanje pričali, više je to bilo druženje uz smeh i piće. Posle sam se relativno često viđao s Milanom Bekom, pričali smo o poslu i on je predlagao da „Novosti" naprave UPPR (unapred pripremljen program reorganizacije), što bi privredni sud prihvatio, što ne bi bio stečaj, ali nešto slično... To sam izneo na sednici Nadzornog odbora uz svoju ocenu da bi to bio ozbiljno štetan i rizičan potez za „Novosti", ugrozio bi nam kredibilitet na tržištu, što je Nadzorni odbor i prihvatio..."
Na naše pitanje da li je znao da sve kriminalne radnje oko „Novosti" zastarevaju krajem prošle i početkom ove godine, i zbog čega nije angažovao revizorsku kuću da podvuče crtu o finansijskom stanju u „Novostima" kad je već preuzeo novu funkciju, Dmitrović kaže:
„Za to zastarevanje sam čuo nedavno, ali više kao mogućnost, a ne kao konačan sud, nisam pravnik, a i na odlasku sam. Nisam podvlačio crtu iz dva razloga. Prvi je taj što sam morao da se bavim novinama, prenaduvanim štampanim tiražom, visokom remitendom i niskom cenom lista, troškovima, gubicima i Nadzornim odborom, koji mi i nije bio od neke pomoći. Ali na sve moje predloge da to uradim, i u Vladi i kod Beka nailazio sam na uvijeno odbijanje - obema stranama odgovarao je status kvo. Poslednji put sam razgovarao s Bekom kad je počela ova poslednja gužva u 'Novostima', posle saopštenja i otvaranja mogućnosti da će prestati da izlaze. On mi je odgovorio da bi bilo pametno aktivirati UPPR?! Ali samo da ponovim, nisam bio ni upotrebljen niti zloupotrebljen."
Da li je Beko procenio da je Dmitrović dovoljno naivan da ne pravi reviziju poslovanja „Novosti", koje je preuzeo kao ključni čovek, ili je ipak mudrica koja je prepoznala da ne treba da čačka mečku, da je to najkorisnije među krupnim igračima, da ne talasa pa šta bude? Da li neke odgovore na sva ova pitanja ima Aleksandar Vučić, kod koga je pre izvesnog vremena bio u poseti Bodo Hombah, bivši predstavnik VAC-a? Možda?
Uglavnom, krug je zatvoren, a to što su mnogima u međuvremenu porasle magareće uši svakako nije problem ni Milana Beka niti Manojla Vukotića. Da li su pomenute uši porasle tužiocima Vladimiru Vukčeviću i Miljku Radisavljeviću, tužiocima za organizovani kriminal, koji su procenili da 37.500 evra koje je Vukotiću VAC uplatio na konto sina u Italiji mimo zakonskih osnova nije dovoljan razlog za optužnicu? Ili je tužiocu porastao novčanik? Nešto im je sigurno poraslo. Kosa nije!
Šta se krije ispod treće šibice glavnog šibicara i ideologa nove klase, koja je danas vlasnik Srbije. Ispod te šibice zacelo su počeci novog srpskog poretka!

Maja meseca 2003. godine, VAC transferiše dva puta po 37.500 evra, i to na račune Vladimira Vukotića, sina Manojla Vukotića, i Radojka Mrlješa, kuma direktora i glodura „Večernjih novosti"

A kako je sve počelo? Sada davne 2002. godine, nemački VAC izražava svoju nameru da postane vlasnik „Večernjih novosti". O tome svedoči i Stanko Subotić, koji kaže da je „tokom te 2002. godine uspostavio kontakte s nemačkim koncernom VAC, koji je već bio prisutan u Srbiji. S njima započinjem poslovnu saradnju, s obzirom na to da se naši interesi nisu poklapali, a imali smo nameru da ulažemo u oblast proizvodnje, distribucije štampe. Tokom te godine, država je objavila da je spremna da proda kuću 'Borba' pa sam s predstavnicima VAC-a napravio dogovor da na tom projektu zajednički učestvujemo, da za njihov račun kupim dnevni list 'Večernje novosti', dok je mene, pre svega interesovala distributivna mreža. To je bio razlog što sam započeo kontakte s mnogim osobama kako iz same vlasti, tako i iz same kuće 'Borba'. Naglašavam da je u tom trenutku bilo nejasno kakva je vlasnička struktura i koji će oblik biti prihvaćen za privatizaciju."
Subotić je u ovom delu potpuno u pravu. Što se tiče vlasničke strukture, „Borba" i „Večernje novosti" su bile upisane kao savezne javne institucije, i pošto su privatizovane po starom, gle čuda, čuvenom Bekovom zakonu o privatizaciji iz 1997. godine, država je bila vlasnik samo 30 odsto. Samo, koja država? Da li je to država Srbija ili Državna zajednica SCG i, ako je tako, u kom odnosu treba dva oka u glavi da podele udeo u „Večernjim novostima"? Godine 2002. i 2003. prolaze u kontaktima i načelnim dogovorima predstavnika VAC-a i srpskih i crnogorskih vlasti na raznim nivoima oko potencijalne akvizicije „Večernjih novosti".
Na čelu „Večernjih novosti" tada je bio Manojlo Vukotić kao glavni i odgovorni urednik i direktor. Subotić tvrdi da su njega predstavnici VAC-a obavestili da su s Vukotićem napravili kontakt i da je on spreman da participira u predstojećoj operaciji preuzimanja lista.
„Zakazao sam sastanak s Vukotićem 8. novembra 2002. godine u Parizu. Došao je sa ćerkom i dopisnikom iz Pariza Goranom Čvorovićem. Odmah mi je rekao da zna za moje relacije sa VAC-om, da ćemo ubuduće sarađivati i da treba što pre da postanemo prijatelji... Tom prilikom zamolio me je da mu preporučim i neku prodavnicu gde bi mogao da kupi nešto od garderobe za ćerku, ženu... Odveo sam ga u ekskluzivnu radnju mojih prijatelja 'Salon Spas Katharin Max' i tamo ga ostavio. Mesec dana kasnije saznao sam da je Vukjotić uzeo robe za dvadesetak hiljada evra, koju nije platio, već je vlasnici rekao da je meni fakturiše. Zbog poslovnih razloga u vezi s privatizacijom 'Novosti', nisam zvao Vukotića da ga pitam šta se desilo s najavljenom kampanjom i zašto nije platio račun za garderobu", kaže Stanko Subotić.
U tom periodu, tačnije krajem maja meseca 2003. godine, VAC transferiše dva puta po 37.500 evra, i to na račune Vladimira Vukotića, sina Manojla Vukotića, i Radojka Mrlješa, kuma direktora i glodura „Večernjih novosti". Navodno je novac bio neka vrsta avansa Vukotiću za njegovu kooperativnost, koja je imala cenu od nekih 500.000 evra. Prema toj verziji, Vukotić je navodno imao takav dogovor s nemačkim izdavačem, ali mu je avans bio potreban zbog rešavanja privatnih problema. Nesporno je da je VAC novac prebacio na račune Vladimira Vukotića i Mrlješa. Takođe je neosporno da je nekoliko meseci kasnije VAC dao obavezujuću ponudu za preuzimanje 100 odsto akcija „Večernjih novosti". Da li je u ovim radnjama bilo povezanosti, odnosno da li je VAC pokušao da utiče na ponašanje šefa uprave kompanije koju su nameravali da preuzmu ili nije, time je trebalo da se bave istražni organi. I zamislite, bavili su se. Nekoliko godina kasnije i do određene mere. A onda je tužilac na ovom mestu zastao. Zašto? To opet samo talentovani gospodin Miljko Radisavljević zna.
Što se tiče „Večernjih novosti", vreme pripreme operacije preuzimanja polako se bližilo kraju. Međutim, nakon ubistva Zorana Đinđića i dolaska na vlast Vojislava Koštunice, situacija se po pitanju VAC-a drastično menja. U prvom momentu Nemci to ne osećaju, već nastavljaju kontakte s novom vladom na najvišem nivou, ali ubrzo i njima postaje jasno da je došlo do velikih promena. Vesnik bure bio je glavni protagonista sage o „Večernjim novostima" Milan Beko. On već u prvim kontaktima s predstavnicima VAC-a, pre svega sa Stankom Subotićem Canetom, stavlja do znanja da „Večernje novosti" nije moguće kupiti bez njegovog učešća, ključne uloge i, naravno, provizije za učinjene usluge.
To će svim učesnicima u postupku biti stavljeno do znanja na vrlo brutalan način.
(nastaviće se)