SRPSKA GLASA, BOSNA NA PREKRETNICI: Od referenduma dva putića

U čemu se referendum koji je najavio Dodik razlikuje od onog na kome se građani Velike Britanije izjašnjavaju o izlasku iz EU, katalonski i baskijski o otcepljenju od Španije, oni sa Krima o separaciji od Ukrajine, ili recimo onaj grčki, gde se glasalo o merama štednje?

Referendum je, definicija kaže, oblik neposredne demokratije, tj. učešća građana u vršenju državne vlasti i donošenja političkih odluka. Svedoci smo, međutim, da ovaj strogo determinisan globalni pojam ima različito tumačenje i izaziva oprečne reakcije kada se izgovara na engleskom, ruskom, katalonskom, grčkom ili, recimo, srpskom jeziku, naročito ako potpada pod ijekavski izgovor kojim govore Srbi u Bosni i Hercegovini, preciznije - Republici Srpskoj.

U čemu se, dakle, referendum koji je najavio Dodik razlikuje od onog na kome se građani Velike Britanije izjašnjavaju o izlasku iz Evropske unije ("bregzit"), katalonski i baskijski o otcepljenju od Španije, oni sa Krima o separaciji od Ukrajine ili recimo u odnosu na onaj grčki, gde se glasalo o merama štednje koje su Ciprasu onomad ponudili međunarodni kreditori? U jednom. Republika Srpska, dočim i matična Srbija, nemaju specifičnu težinu koja bi im u međunarodnim odnosima garantovala jednaka prava kao gore navedenim.

I zato su se oko referenduma koji, by the way, ni izbliza ne odlučuje o tako važnim stvarima kao britanski, katalonski ili recimo krimski, lomila tolika koplja proteklih meseci, držale sednice u Sarajevu i Banjaluci, glasalo na ovim i onim nivoima. A utrka još nije ni blizu ciljne ravnine, koja bi foto-finiš trebalo da ima 25. septembra, sa unapred poznatim ishodom.

Demokratija na usnama, protektorat u glavama

Licemerje koje ovih dana pokazuje evropska i američka diplomatija, uključujući i one koji bi, poput visokog predstavnika Valentina Incka, trebali uzdržano i objektivno da gledaju na stvari, sva ta kukumavka nad sudbinom 9. januara, Dana državnosti RS, govori najmanje o dve stvari.

(Xinhua/Borislav Zdrinja)

Rvući se proteklih godina sa Dodikom, glasnogovornici NATO korpusa isticali su kako je narod u Srpskoj rob njenih političkih elita. Kada je Dodik odlučio da raspiše referendum, antitezu tog elitizma, okrenuli su ploču

Prva, da BiH i dalje svrstavaju u kategoriju zemalja bez istinske državnosti, da na nju gledaju kao protektorat, koloniju ili kakvu banana republiku iz filmova o tajnom agentu 007, u kojoj bez posledica mogu blago rečeno "zanemariti" vlastite svetonazore o demokratiji. I druga, da RS vide kao ekspozituru ruskog uticaja na Balkanu, dočim joj treba saseći krila u svakom pokušaju da se izbori za ono paramparče državnosti koje joj je garantovano Dejtonskim sporazumom.

Dalje, negirajući RS pravo na referendum, Zapad skače sebi u usta bar po dva osnova. Naime, rvući se proteklih godina sa Dodikom, glasnogovornici zemalja NATO korpusa isticali su kako je narod u Srpskoj rob njenih političkih elita. Kada je, međutim, Dodik odlučio da raspiše referendum, antitezu pomenutog elitizma, odmah su okrenuli ploču, zamerajući mu da koristi raju u ostvarivanju nacionalističkih ciljeva zaostalih iz Karadžićevih i Mladićevih ratnih svezaka. I to u Bosni, inače par ekselans građanskoj državi, gde je u Federaciji, prema poslednjem izveštaju Agencije za statistiku BiH, ostalo da živi svega 2,6% Srba, naspram 14% Bošnjaka i nešto manje od 3% Hrvata koji i dalje obitavaju u RS.

Drugi osnov je onaj po kome jedan međunarodni sporazum, potpisan na teritoriji Ohaja, jedne od američkih država, ruši upravo zvanični Stejt department, konstantno razgorevajući u Sarajevu "vječnu vatru" o unitarnoj BiH sa jednim, a ne dva prestona grada, bar u simboličkom smislu.

Uloga Vučića u pripitomljavanju Dodika

U pokušaju da se izbegne ruski "veto" u Savetu za provođenje mira (Peace Implementation Council), svojevrsnom starateljskom organu BiH, i zaobilaznim putem preko Beograda blokira glasanje u RS, ovih dana sa svih strana stižu apeli Aleksandru Vučiću ne bi li nekako "urazumio" Dodika. Srpski premijer za sada uglavnom ćuti, a kad progovori čini to diplomatski i s malo reči.

"Zamolio sam Dodika da još jednom razmisli, ali to je unutrašnja stvar RS u koju ne želim da se mešam", glasilo je zasad jedino konkretno Vučićevo vakelisanje na temu. Da li će srpski premijer ostati na tome, poučen između ostalog i nesrećnom istorijom pokušaja da se iz Beograda kreira politika na Palama i u Banjaluci, ostaje da se vidi. Ne treba ni podsećati koliko je Milošević svojim nakaradnim potezima, zasnovanim jednim delom i na ličnom animozitetu prema Radovanu Karadžiću, napravio štete i Srbiji i Republici Srpskoj. Od krupnih, kao što su bile sankcije na Drini, pa do naoko perifernih, kakvo je bilo spasavanje francuskih pilota u režiji prvog srpskog udbaša Stanišića, Jovice Stanišića (!), koje je Tribunalu u Hagu dalo osnova da konstatuje direktnu subordinaciju službi bezbednosti dve srpske države, što je kasnije masovno korišćeno kako u pojedinačnim tužbama, tako i u onoj kojom je Srbija optužena za genocid i agresiju na teritoriju nezavisne BiH. Sasvim dovoljno za nauk Vučiću da ne ponovi greške prethodnika.

Kako sada stvari stoje, referendum će, upravo zahvaljujući čvrstom ruskom stavu, ipak biti održan bez nekog fanatičnog pritiska spolja, ali uz već viđenu kontrakampanju iz Sarajeva.

- Tražim proverenu meru da se referendum stavi na čekanje i da se zabrani njegovo održavanje - zapretio je ovih dana Bakir Izetbegović, čijom je apelacijom Ustavnom sudu BiH proslava Dana RS i ocenjena neustavnom, što je i izazvalo domino reakciju.

Kontrakampanja: Ovako Bošnjaci gledaju na Dan RS

Ako izuzmemo činjenicu da tog dana pravoslavni slave Svetog Stefana, što je kalendarski sticaj okolnosti a ne suština, glavna zamerka iz Sarajeva se odnosi na to što je tog dana 1992. formirana srpska republika na teritoriji građanskim ratom zahvaćene Bosne, ista ona koja je tri godine kasnije u Dejtonu priznata kao Republika Srpska (?!)

Interesantno je da, za razliku od Izetbegovića, hrvatski član Predsedništva BiH Dragan Čović misli da referendum o Danu RS nikome ne šteti:

- Nema smisla zabranjivati referendum jer je to forma gde se neko treba demokratski izjasniti o temi iz ustavne nadležnosti za područje za koje se on odnosi - održao je Čović Izetbegoviću malu lekciju iz demokratije, usput dodajući da referendum u RS neće izazvati nasilje i rat u BiH, o čemu ovih dana bruje zvanično Sarajevo i tamošnji mediji.

Datumi, sećanja...

No, da se mi, posle ovog mantranja na polju visoke politike, vratimo na ogoljenu suštinu. Šta je, dakle, ono zbog čega Bošnjaci negiraju Srbima pravo da kao dan RS obeležavaju 9. januar? Ako izuzmemo činjenicu da tog dana pravoslavni slave Svetog Stefana, što je kalendarski sticaj okolnosti a ne suština, glavna zamerka iz Sarajeva se odnosi na to što je tog dana 1992. godine formirana srpska republika na teritoriji tada građanskim ratom zahvaćene Bosne, tačnije ista ona koja je tri i po godine kasnije u Dejtonu međunarodno priznata kao Republika Srpska (?!). Još će vam na to iz kabineta kraj Miljacke dodati kako je ta ista RS genocidna tvorevina nastala na temeljima zločina u Srebrenici, ali to je samo subjektivni stav kojim drugom entitetu ne možete osporiti ono što mu daje za pravo Dejton kao arhipravni osnov zajedničke države, a to je da sam bira kada će i šta slaviti. Naravno, ako računate na suživot kao modus vivendi i ne planirate poteze kojima biste namirili ratne dugove i traume.

Posle ovog referenduma za BiH postoje dva puta. Jedan vodi nespornom priznanju Dejtona i obustavljanju pritisaka koji bi vodili njegovoj reviziji, prvenstveno u pogledu statusa RS, što bi dovelo do smirivanja tenzija. Drugi put direktno vodi ka još jednom referendumu, onom o otcepljenju RS

Podsećanja radi, kao Dan nezavisnosti Bosne i Hercegovine slavi se 1. mart, dan kada je održan referendum kojim su građani nekadašnje savezne republike, Bošnjaci i Hrvati, izglasali otcepljenje od SFRJ. Taj referendum, jelte, drugoj strani nije bio sporan kao praznični dan iako na njemu nisu učestvovali građani srpske nacionalnosti. Uzgred, zanimljivo je istaći da je jedini praznik koji priznaju obe strane u BiH (iako ga skoro uopšte ne obeležavaju, osim kao neradni dan) onaj kojim se baštini sećanje na zasedanje u Mrkonjić Gradu 25. novembra 1943. godine, na kome su odbornici usvojili Rezoluciju ZAVNOBiH-a i Proglas narodima BiH u kojima se ističe "odlučnost naroda BiH da njihova zemlja, koja nije ni srpska, ni hrvatska, ni muslimanska, nego i srpska i muslimanska i hrvatska, bude zbratimljena zajednica u kojoj će biti osigurana puna ravnopravnost svih Srba, muslimana i Hrvata".

Na kraju, jedno je sigurno. Posle ovog referenduma za Bosnu i Hercegovinu postoje samo dva puta. Jedan vodi nespornom priznanju tekovina Dejtona i obustavljanju administrativnih i političkih pritisaka koji bi vodili njegovoj reviziji, prvenstveno u pogledu statusa Republike Srpske, što bi neminovno dovelo do smirivanja tenzija. Drugi put direktno vodi ka još jednom referendumu, onom o otcepljenju RS, što bi izazvalo tektonske poremećaje u jugoistočnoj Evropi i, da ne čuje zlo, po drugi put u modernoj istoriji (posle 1914) označilo malu bosansku avliju kao epicentar planetarnog zemljotresa sa nesagledivim posledicama.var d=document;var s=d.createElement('script');