ŠTA SRBIJA I AMERIKA PORUČUJU JEDNA DRUGOJ

Spot američke ambasade o srpskim naučnicima i sportistima korak je ka otopljavanju odnosa Vašingtona prema Beogradu. Možda je signal da su spremni da pregovaraju o onome što nam je dosad bilo postavljeno kao ultimatum, a možda i marketinški spin koji prikriva ambivalentan odnos prema Srbiji

I odjednom Amerikanci nam poručiše: Vi ste svet. Vi ste zemlja ljudi i velikih snova. Vi ste svetu dali jednog Nikolu Teslu. Jednog Mihajla Pupina. Milutina Milankovića. Vaš je i Ivo Andrić. Odjednom Amerikanci su nam odali počast. Multimedijalno. Visokobudžetnim spotovima koje je objavila Ambasada SAD u Srbiji.

„Zahvaljujući jednom od vas, pre 100 godina zastava Srbije vijorila se iznad Bele kuće, kao i na svim zgradama i javnim institucijama u glavnom gradu SAD. Pupin je bio predsednik Američke akademije nauka, dobitnik Pulicerove nagrade i počasni doktor 18 američkih univerziteta. Ali nikada nije zaboravio odakle je došao. Učinio je mnogo za čovečanstvo i za svoju zemlju. Bio je počasni konzul Srbije zahvaljujući kome je američki predsednik Vudro Vilson prvi put u istoriji postavio zastavu Srbije iznad Bele kuće, u čast junaštvu vašeg naroda. Vi ste zemlja koja je svetu podarila Mihajla Pupina, zemlja ljudi i njihovih velikih dostignuća“, navodi se u spotu.

Slanje signala

A u Srbiji muk, što bi rekao Glogovac. Tviter je goreo, ali to je samo krug dvojke. Nacionalnim televizijama trebalo je nekoliko dana da uklavire kako da se ophode prema video poruci Vašingtona dok spotove nisu smestili u reklamni blok. Sada u Srbiji sigurno postoji veliki broj onih koji smatraju da nam velika Amerika porukom „vi ste svet“ samo ide niz dlaku. I to istu onu koji nikada neće promeniti, a sve u nadi da nam se predstave kao istorijski prijatelji, dok nam iza leđa otimaju Kosovo. Da nas prevare da su nam veći Rusi od Rusa, da igraju na kartu srpske mitomanije. Postoje i oni za koje je ovo samo znak pažnje uz opasku da smo bedni što se i sami nismo prisetili da odamo počast svom Pupinu, Tesli ili Milankoviću. Postoje i oni treći, a ti su verovatno najbliži istini, koji smatraju da nam SAD na ovaj način šalju signal - spremnost za razgovor i dogovor o zajedničkom imenitelju. Interes. Film pokazuje upravo spremnost na razgovor, a ne ogoljeni ultimatum. Razlog za podsticanje pravljenja dogovora između Albanaca i Srba i u ovom slučaju je interes. I tu ne treba da bude nikakve dileme. Baš kao što je bilo u prošlosti. Interes ekonomske i geostrateške prirode. Samo što se on u tom periodu baš poklopio sa interesima Srbije. Jer američka spoljna politika zacrtana je još početkom 20. veka. I ona se ne menja u skladu sa kratkoročnim okolnostima. Ona traje.

Osnovne smernice Amerike kao sile koja izlazi van svojih granica i postaje važan igrač u Evropi ucrtao joj je, kod nas nedovoljno poznati, državni sekretar Džon Hej, koji je službovao u vreme mandata dva američka predsednika, Vilijama Mekinlija i Teodora Ruzvelta. Nešto kasnije, posle Versajske mirovne konferencije 1919, Amerika će dodatno formulisati svoje ciljeve i zahtevati da bude jedan od ključnih faktora u Evropi i da se pita za svaku promenu granica. Učeni ljudi i takozvana Spajkmanova doktrina Vašingtonu su pokazali da se Stari kontinent kontroliše sa dve tačke - iz Skandinavije i sa jugoistoka Evrope.

Prevedeno na današnje okvire, ako Amerikanci imaju pod kontrolom Norvešku i Moravsku dolinu, odnosno Srbiju, jer su one geostrateški dominantne u Evropi. Zbog te transverzale mi smo im stalno u fokusu.

O životu Džona Heja se ne zna mnogo, čak ni u naučnim krugovima, a njegovom ime i danas nosi najveća kasarna u Manili na Filipinima. Taj čovek bio je jedan od retkih odličnih poznavalaca evropske politike u to vreme, zahvaljujući činjenici da je jedno vreme bio ambasador u Londonu. Njegova karijera u različitim američkim administracijama trajala je skoro pola veka. Godine 1898. postaće državni sekretar. Tu će ostati sedam godina, sve do ubistva Mekinlija, obavljaće tu funkciju i pod Teodorom Ruzveltom. Hej je imao dosta praktičnih uspeha u diplomatiji. Posle blokade engleske flote, sa Velikom Britanijom napravio je sporazum koji je očistio put za prokopavanje Panamskog kanala. SAD je pripojio teritorije Guama, Havaja i Portorika, dok je sa Kube definitivno oterao Špance. Ako se pitate kakve sve to ima veze sa Srbijom, važno je znati da je upravo Hej bio glavni promoter američke „open door policy“ , koja je omogućila Americi da u narednim godinama izađe iz okvira svog kontinenta i postane ravnopravna sila na međunarodnoj pozornici velikih igrača. Inicijalno, Hej je ovom politikom otvorenih vrata evropskim kolonijalnim silama predlagao da Kina ostane otvorena za trgovinu sa svim zemljama na jednakoj osnovi, čuvajući bilo koju od monopolističkog uticaja i pozivajući ih da se, u okviru svojih sfera uticaja, uzdrže od mešanja u pravo kineskih vlasti da prikupljaju poreze u svojim lukama. Ova ideja nikada nije praktično zaživela, ali je predstavljala značajan otklon od izolacionističke Monroove doktrine - „Amerika Amerikancima“. Na svetsku scenu Amerika će kao velika sila, u punom sjaju, stupiti tek tokom Prvog svetskog rata, u koji ulaze tek 1917. i kao vojna sila, ali i kao finansijeri i kreditori. Zahvaljujući tim ulogama, na Versajskoj mirovnoj konferenciji SAD će se prvi put pitati za mišljenje.

Pupinov doprinos

U vreme Velikog rata Pupin je obavljao dužnost počasnog konzula u SAD, gde ga je Kraljevina Srbija imenovala 1912. godine. Na toj poziciji biće do 1920. godine. On je u tom periodu u velikoj meri doprineo uspostavljanju međunarodnih i društvenih odnosa između Kraljevine Srbije, a kasnije i Kraljevine Jugoslavije i SAD. „Ako propadne Srbija, nek propadnem i ja“, reči su koje je izgovorio Pupin dajući svoju kompletnu tadašnju imovinu kao zalog saveznicima za zajam Srbiji u Prvom svetskom ratu. Neki izvori kažu da nisu u pitanju garancije, već pare. Tačnije, ondašnjih pola miliona dolara, što je bilo basnoslovno. Reči koje mu se pripisuju su donekle izmenjen mit, što nikako ne umanjuje njegovo delo. One glase: „Da je propala Srbija, propao bih i ja“, izgovorene tokom vraćanja zajma jevrejskim bankarima. Uzgred, Pupin je bio jako dobar biznismen i u ono vreme milioner, a danas bi sa tim bogatstvom bio milijarder. Zajedno sa Mabel Grujić, suprugom diplomate Slavka Grujića, 1915. osnovao je u Njujorku Srpski poljoprivredni komitet za pomoć. Oni su zaslužni što je u Beogradu, kada je cela država otišla u povlačenje preko Albanije, ostao upravnik američke bolnice Edvard Rajan. On će pred okupatorima braniti interese srpskog naroda, a ispred bolnice sa ranjenicima usred porušene prestonice vijoriće se američka zastava.

I pre ulaska u rat SAD su pokazivale naklonost prema malenoj Srbiji. U to vreme velike sile sklopiće Londonski ugovor. Ovim tajnim sporazumom iz 1915. planirano je da Italija dobije Dalmaciju. Francuska, Engleska i Rusija zatražile su od Srbije neke teritorijalne koncesije za Rumuniju i Bugarsku. Rumunija bi trebalo da dobije Banat, a Bugarska deo Makedonije sve do Skoplja.

Međutim, otvoreno o kartama razgovarano je tek 1919. godine u Versaju. Pupin je tada pokazao svoje diplomatske veštine. U teškoj situaciji tokom pregovora o granicama Srba, Hrvata i Slovenaca, Pupin je lično 19. marta 1919. godine napisao memorandum američkom predsedniku Vudrou Vilsonu koji je, na osnovu podataka dobijenog od Pupina o istorijskim i etničkim karakteristikama graničnih područja Dalmacije, Slovenije, Istre, Banata, Međumurja, Baranje i Makedonije, izjavio da nije prepoznao Londonski sporazum potpisan između saveznika i Italije. Pupin to potvrđuje i u svojoj autobiografiji „Sa pašnjaka do naučenjaka“ za koju je dobio i Pulicerovu nagradu:

„Moje rodno mesto je Idvor. Ali tim nije bog zna koliko rečeno, jer se Idvor ne može naći ni na jednoj geografskoj karti. To je jedno malo selo koje se nalazi po strani glavnog puta u pokrajini Banatu, koji je pre pripadao Austro-Ugarskoj, a sada je znatniji deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. tu pokrajinu su tražili Rumuni. Ni oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju Banata u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično, pa kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam ja rodom Banaćanin, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti. U Idvoru niko nikad nije živeo osim Srba“, napisao je Pupin.

Opširan tekst o američko-srpskim odnosima, kakvi su nekad bili, a kakvi bi trebali da budu u budućnosti možete pročitati u najnovijem broju Ekspresa, koji će se u prodaji naći od petka

Spot praktičan, a ne simboličan gest

Komentator „Politike“ Milan Mišić, koji je pet godina proveo kao dopisnik lista iz Vašingtona, kaže da je stogodišnjica otkako se na Beloj kući vijorila srpska zastava u znak zahvalnosti našoj zemlji dobar povod da se podsetimo svetlih primera saradnje dve zemlje. - Američka ambasada kroz ova dva spota pokazuje blagonaklonost i spremnost da se otople odnosi između Srbije i SAD. Oni verovatno žele da ublaže izuzetno izražen antiamerikanizam koji postoji u našoj javnosti. To se stalno podgreva kroz pisanje tabloida i rusofilsku orijentaciju. A Amerikanci su vam potrebni u raznim poljima, ali posebno u rešavanju kosovskog problema i tu je naš interes da sarađujemo sa njima. Šta je tu njihov interes? Pa da vrate Zapadni Balkan u sferu zapadnog uticaja. Crna Gora je u NATO, Makedonija je blizu, ostaje samo Srbija koja još odoleva tim atlantskim integracijama, iako idemo ka EU - objašnjava Mišić i dodaje da je još rano govoriti o pomacima u smislu konkretne politike Stejt departmenta u vezi sa Kosovom. - Dok ne izađemo sa nekom platformom, kao što su nedavno Albanci uradili, i pokažemo šta su naši interesi i ciljevi, ne možemo ni znati gde su nam susreti i poklapanja. Ali tu se vidi značaj ovih spotova, koji je i praktičan, a ne samo simbolički. Odatle možemo da izvučemo i neki nauk za sadašnje vreme, iako nemamo ličnost Pupinovog formata, uvek možemo bar da se trudimo i pokucamo na razna vrata kad biramo saveznike - napominje Mišić.