TRGOVINA ORGANIMA, NOVI SVEDOCI O „ŽUTOJ KUĆI“

TRGOVINA ORGANIMA, NOVI SVEDOCI O „ŽUTOJ KUĆI“


Iako se odavno ne pominje u javnosti, istraga o trgovini organima na Kosovu koju vodi srpsko Tužilaštvo za ratne zločine i dalje traje. Ovaj put, izgleda ozbiljnije… Međutim, novo svetlo na zločin počinjen u zabitima Albanije baca međunarodni dokumentarac “Trgovina organima: Skandal u srcu Evrope” u kojem se pojavljuju srpskoj javnosti do sada nepoznati svedoci

Letnji meseci 1999. godine. Samo što se završio rat na Kosovu. Kamion sa zatvorenicima staje na farmu u Burelju na severu Albanije. Vozač naoružani Albanac, zatvorenici Srbi. Civili. U kamion ubacuju još četiri čoveka. Opet Srbi. Predaja traje kratko uz vrlo malo razmenjenih reči. Uvežbana rutina. Pali se motor kamiona i on dalje kreće, na sledeći punkt – aerodrom u Fuše Kruji.

Zatvorenike izvode na svetlost dana, a dočekuju ih naoružani vojnici UČK… U gomili namrštenih lica jedno ih pita: Da li ste udarani? Jesu li vas tukli, maltretirali? Ljubopitljivo lice lekara sprovelo je zatvorenike u kuću. Unutrašnjost oporo miriše na lekove i medicinske preparate. Jasno im je da su u nekoj vrsti priručne bolnice. Tek kada su ugledali operacioni sto, pored kojeg je stajao hirurg, shvataju šta im se sprema.

Jednog po jednog, zarobljenike izvode napolje. Sprovode iza kuće. Pripremaju. Pucaju u glavu. A onda njihova tela odnose hirurgu pod nož. Prvo jedan bubreg. Pa drugi. Vitalni organi se pakuju u specijalne transportere i odnose na obližnji aerodrom, odakle lete bogatašu u inostranstvo.

trgovina organima 2

Trgovina ljudskim organima Srba na Kosovu, o kojima se zna malo, a opet dovoljno da su tužitelji Haškog tribunala i Dik Marti uspeli da sklope kockice i naprave jedinstvenu rutu sa četiri lokacije, ni do danas nije rešena. Kažu, kada nema tela, nema ni dela. A da unakaženi ostaci nikada ne budi potraženi potrudila se Albanija koja nikada nije dozvolila ispitivanje i eventualnu ekshumaciju masovnih grobnica. Po pitanju ovih istraga ni Tužilaštvo za ratne zločine Srbije nije se proslavilo, bez obzira na to koliko sebi želeli da pripišu zasluge. Međutim, prema saznanjima “Ekspresa”, koje zbog osetljivosti ovog slučaja nije bilo moguće zvanično potvrditi, istraga tužilaštva i dalje traje! Iako su formalno većinu dokaza već prosledili Specijalnom sudu za zločine OVK. Ako on ikada proradi.

U celoj priči posebno je zanimljivo da su se za težak zločin protiv čovečnosti najpre zainteresovali američki novinar Majkl Montgomeri, haška tužiteljka Karla del Ponte i specijalni izvestilac Saveta Evrope Dik Marti. Poslednji u nizu zapadnih interesenata je i francuska istraživačka novinarka Vanina Kanban, inače poreklom iz Šibenika. U njenom filmu “Trgovina organima: Skandal u srcu Evrope”, koji do danas nikada nije prikazan srpskoj publici i javnosti, pored poznatih detalja pojavljuju se i novi svedoci. Kao i unutrašnjost zlokobne “žute kuće”… Baš u ovom dokumentarcu Montgomeri ističe da su albanske snage bile podržane od strane Zapada i da je u to vreme OVK hapsio na desetine srpskih građana koji su preko granice slati u Albaniju.

Nije klanje, no reuma

Jedan od vojnika priznao je Montgomeriju šta se dešavalo septembra 1999. godine i kako su zatvorenici prevoženi do farmi u centralnoj Albaniji, oko grada Burelj. Po prvi put, u ovom filmu čulo se svedočenje nekoliko ljudi koji su direktno učestvovali u transportu.

– Krenuli smo kamionom, dok nas je jedan helikopter pratio. Ja sam vozio sa kolegom koji je sedeo pored mene. Iza je bilo između 27 i 37 zatvorenika. Bili su celi vezani. Rekli su nam da ne smemo da ih maltretiramo, na šta sam se iznenadio jer su ranije zatvorenici bili tučeni. Kada smo stigli, oslobodili smo ih. Bilo je tu i žena u drugom delu farme. Bilo ih je desetak, siguran sam, nisam ih video, ali su se čuli glasovi i pričale su srpski – poverio se vojnik Montgomeriju, koji je snimak pustio u dokumentarcu Kanbanove. Američki novinar pretpostavio je da su Srbi čuvani preko granice kako bi se za njih tražio otkup. Zbog nedovoljno podataka, odlučio je da ne objavljuje priču, već da o svemu obavesti Savet Evrope. Međunarodni istražitelji UNMIK-a odlaze sa Montgomerijem 2003. u Burelju i tamo pronalaze farmu sa velikom žutom kućom. Sada već do pola okrečenu u belo. Na imanju otkrivaju omote i bočice lekova za smirenje, hirurški mantil, špric i infuziju, što izaziva nemir među meštanima Burelja. Ispitujući pod i nameštaj, dolaze do zaključka da su čitave dve prostorije prekrivene krvlju. Mrlje su bile u obliku pravougaonika. Baš onolike koliki su i operacioni stolovi. Eksperti su ispitivali vlasnika kuće koji je rekao da se njegova žena dva puta porađala u toj prostoriji. Tokom drugog ispitivanja, on daje drugačiju verziju, a to je da su u toj prostoriji tokom zime držali stoku, te su otuda tragovi krvi svuda?! Posle nekoliko godina, novinarka je posetila i “žutu kuću”, gde je razgovarala sa glavom porodice Abdulahom i njegovim sinom i snajom Mesinom i Meritom Katuci. Svi do jednog iz porodice Katuci negirali su zločine. Na konkretno pitanje kako je moguće da je bilo krvi u prostorijama, ona je odgovorila da se tamo dva puta porađala i da su tu obično sekli meso. Na pitanje zašto su se tu nalazili beli mantil, špric, lekovi i drugi instrumenti, gospođa je poručila:

– To je zato što je moj sin bio bolestan. Patio je od reumatizma. Imao je stalno visoku temperaturu sve do desete godine. To je od reumatizma – odgovorila je pomalo zbunjeno Merita Katuci, iako pronađeni lekovi kao što su “cinarizin” i “tranksan” nemaju nikakve veze sa reumatizmom.

trgovina organima 1

Da u “žutoj kući” nije bilo nikakvih porođaja, niti klanja stoke, već organizovano vađenje organa, koje Englezi cinično zovu organ harvesting (žetva), potvrdila je i bivša haška tužiteljka Karla del Ponte u svojoj knjizi:

– Dobili smo informacije od istražitelja UNMIK-a da su u letnjim mesecima 1999. kosovski Albanci preko granice u severnu Albaniju kamionima prevezli od 100 do 300 otetih osoba. Ti zarobljenici su prvobitno zarobljeni u skladištima i drugim objektima, uključujući lokacije Kukeš i Tropoje. Neke od mlađih zdravijih zarobljenika, koje su dobro hranili, a pregledali su ih lekari i nisu ih nikada tukli, prebacili su u druge objekte u Burelju i njegovoj okolini, uključujući i kolibu iza jedne žute kuće. Jedna soba u njoj, kako su ispričali novinari, bila je uređena kao priručna hirurška klinika i tamo su lekari zarobljenicima vadili unutrašnje organe. Oni su potom krijumčareni preko aerodroma Rinas, blizu Tirane, da bi bili korišćeni za transplantaciju bogatim pacijentima u inostranim bolnicama.

Žrtve kojima bi izvadili samo jedan bubreg hirurzi bi zašili ranu i bile bi ponovo zatvarane, sve dok ih ne bi ubili zbog vađenja vitalnih organa. Među zatvorenicima je navodno bilo žena sa Kosova, iz Albanije, Rusije i drugih slovenskih zemalja, a dva izvora tvrdila su da su pomagala u ukopavanju tela ubijenih oko žute kuće – napisala je Del Ponteova, dodajući da se krijumčarenje događalo uz znanje i aktivno učestvovanje oficira srednjeg i visokog ranga OVK-a.
Svi ovi navodi, uz monstruoznije detalje zločina, stoje i u izveštaju istražitelja Dika Martija koji je sproveo istragu. On izjavljuje 2010. da je na osnovu velikog broja ispitanika utvrđeno da se radilo o dobroj organizovanoj trgovini organima i da su organi civila slati iz Albanije u inostranstvo. Svaka trgovina vredela je više od 50.000 evra. U izveštaju Dika Martija navodi se da su žrtve kidnapovane na Kosovu i nasilno odvožene u Albaniju.

– Prema svedočenjima naših izvora, zatvorenici su održavani u životu, dobro su hranjeni i dozvoljavano im je da spavaju. Čuvari OVK su ih držali u ograničenim uslovima. Ako bi se pobunili, odmah bi usledile batine. Kako su nam ispričali, zarobljenici su prolazili kroz najmanje dve tranzitne lokacije ili stanice pre nego što su izručivani klinikama. Te stanice su kontrolisali operativci OVK i Dreničke grupe na sledećim lokacijama: Bicaj – privatna kuća u malom selu, nedaleko od glavnog puta ka Peškopiju, Burelj – na periferiji su zatvorenici zaključavani u dva objekta, a tu je postojala i kuća u kojoj su se operativci odmarali, Ripe – dvospratno zdanje označeno kao “K kuća”, ili “žuta kuća”, Fuše Kruje – još jedna dvospratna kuća, izdvojena od glavnih puteva, koja je služila kao “bezbedno” mesto ne samo za OVK vojnike, već i za druge grupe za organizovani kriminal umešane u trgovinu drogom i ljudima – piše u Martijevom izveštaju. Koliko je Hašima Tačija pogodio ovaj dokument pokazuje i to što je javno rekao da će objaviti imena onih koji su svedočili Diku Martiju. Na pitanje da li je to bila neka vrsta pretnje, on je odgovorio da to radi jer ne želi ništa da sakrije: “Mi smo otvoreni, transparentni i vrlo solidarni. Svi moramo verovati pravdi. To što Dik Marti krije imena svedoka je njegova stvar, ne moja”. Ova rečenica dovoljno govori o bezbednosti svedoka na Kosovu.  Zato je danas gotovo nemoguće otkriti bilo koji novi detalj o zločinima.

733029_zuta-kuca-majkl-montgomeri_ls

U dokumentarcu francuska novinarka otkriva još dve tranzitne lokacije na severu Albanije. Reč je o Kahanu i Kukešu. Novinarka Vanina Kanban stigla je u Fuše Kruje, odakle su sa aerodroma transportovani organi u inostranstvu. Tamo je intervjuisala jednog od zatvorenika, koji je iz straha želeo da ostane anoniman. On je rekao da i dalje u kući čuva pištolj, kalibra 9 mm, iz straha od albanskih naoružanih snaga:

– Ukoliko bude bilo potrebe, svakako ću ga upotrebiti. Nikada se ne odvajam od njega. Koliko je zatvorenika bilo? Bilo nas je 17 u sobi dva sa dva. Bili smo jedni na drugima, nismo mogli ni da sednemo, a kamoli da legnemo. Stalno su nas udarali rukama, šutirali, udarali bičem i kamenom, evo, ovo su ožiljci od udaraca. Moguće je da su zatvorenici koji se nisu spasli iskorišćeni u svrhu trgovine organima. Oni su bili spremni na sve. Verujem i da su pronađeni medicinski instrumenti služili za eksperimente na ljudima.

Danas od te bolnice nema ni traga, ni kamena. Francuskoj novinarki je, međutim, jedan od hirurga rekao da je tokom rada u Tirani, od dve bolničarke čuo za bolnicu u Fuše Kruji.
Sve smo mogli mi…

Trgovinu organa na Kosovu, kao što smo već istakli, istraživalo je i srpsko Tužilaštvo za ratne zločine. Međutim, bivši tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević tvrdi da postoje interesi da se istraga zataška. Kako slavodobitno kaže, trgovinu organima je otkrilo naše tužilaštvo, a ne Karla del Ponte ili Dik Marti.

– Tribunal nije imao mandat za sever Albanije. Međutim, prateći trag za Haradinajem, otkrili su “žutu kuću” i tragove lekova koje su snimili. To je za nas bilo vrlo dragoceno. Dokaze koji su pronađeni su uništili nakon šest meseci, jer nije pokrenut postupak. Ali mi smo tražili snimke pronađenih lekova. Uz veliku muku smo došli do njih. U Beogradu sam angažovao lekare koji su mi rekli da se ti lekovi koriste za opuštanje mišića. Došli smo do podataka šta je rađeno i gde i kontaktirali smo s Amerikancima i poručio sam im šta sam otkrio. Rekao sam da imamo informacije o 11 lokaliteta gde su pohranjeni posmrtni ostaci žrtava. Onda sam otišao u Tiranu gde sam se sastao sa albanskom tužiteljkom. Pored nje je tada sedeo pripadnik albanske obaveštajne službe. Ona se složila da treba pokrenuti istragu. Međutim, iz Beča nam javljaju da je to odbijeno. Tadašnji albanski predsednik Sali Beriša izjavljuje da takvu priču može da smisli samo neki patološki um. A ja na to odgovorim da je njegova kuća bila na 18 kilometara udaljena od jednog od lokaliteta gde se nalaze ostaci žrtava. Nakon toga, o svemu obaveštavam Dika Martija, a dolaze i Rusi jer je i šest njihovih građana ubijeno. Tek posle je formiran Vilijamsonov tim, a on je saslušao 500 lica – naglašava Vukčević za “Ekspres” dodajući da je njegov posao bio da dokaže da se zločin dogodio, ali da ne zna ko su bili izvršioci. Prema njegovim rečima, potrebna je jasna podrška međunarodne zajednice kako bi se saznala istina.

Istragu znatno otežava nezaštićenost svedoka na Kosovu, ali i prećutno podržavanje i aboliranje zločinaca. Jedan lokalni albanski tužilac otkrio je još jednu dimenziju problema. On se hvalio da su se njegovi rođaci borili u OVK i sudskom istražitelju poručio:

– Ovde nije pokopan nijedan Srbin. Ali, ako su zaista doveli Srbe preko granice s Kosova i ubili ih, dobro su to učinili.
Problem je kad mreža organizovanog kriminala nastavi svoj život i nakon završetka ratnih sukoba. Zato je i Sali Beriša zimus prvi put zatražio pokretanje istrage zbog sumnje da na granici kod Kukeša i dalje cveta trgovina organima. Samo ovaj put su žrtve deca, i to albanske nacionalnosti.

natasa-kandic

Nataša Kandić: Nema dokaza za trgovinu organima

Osnivač Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić smatra da je priča o trgovini organima pomalo politizovana i da je tako stavljen akcenat na Srbe kao žrtve u eventualnom zločinu. Ona u razgovoru za „Ekspres” podseća da je tu bilo i ljudi iz Moldavije, Rusije i ostalih zemalja.

– Klint Vilijamson je rekao da je njihova istraga dovela do nekoliko slučajeva i da nije reč samo o Srbima, ali da nema dovoljno dokaza da bi se podigla optužnica. Nikada se nisu pojavili dokazi koji bi uputili na to da ima još svedoka osim onog koji je na RTS-u pričao da je bajonetom vadio srce. Dakle, javnost ne zna da dokazi postoje. Među 400 nestalih Srba, većina su starije osobe. Uzimajući to u obzir mogu samo laički da kažem da ne verujem da bi neko otimao starce da bi uzimao organe.

U kojem periodu su nestale te osobe?

– Sveukupno od januara, februara 1998. do kraja 2000. godine. To su zvanični podaci Međunarodnog Crvenog krsta. Postoji još 1.600 osoba čija sudbina nije razjašnjena, a oko 400 njih je srpskog porekla. U Đakovici ima još 40 Srba čija sudbina nije razjašnjena. Od toga 30 muškaraca i 10 žena. Od njih 40, osmoro su starosti do 25 godina, a njih 20 je imalo preko 60 godina. U Gnjilanu je nestalo 25 osoba, 22 Srbina. U Mitrovici svega 11 Srba, a Albanaca 50.

Da li je Euleks vodio neku istragu o tome?

– S tim nema veze Euleks. Postojao je poseban tim s Klintom Vilijamsom na čelu, i to sve u okviru tužilaštva specijalizovanih veća poput ovog za zločine OVK. Međutim, nema niko pristup tim istragama. Oni vode vrlo pažljivo svoju istragu. Ukoliko ne bude optužnice, biće jasno da nemaju dokaze. Za sada je to jedna politička priča. Treba pitati naše tužilaštvo šta je uradilo tim povodom.

Sve što je Dik Marti napisao deluje ozbiljno imajući u vidu njegovo iskustvo kao tužioca i istražitelja.

– Ali nije on rekao da je trgovina organima glavni zločin. Samo je rekao da su ratni zločini i teška krivična dela, odnosno organizovani kriminal, bili povezani. To je rekao, doduše ne tako jasno, i Vilijamson na poslednjoj konferenciji za štampu. Dik Marti je došao do Dreničke grupe, do odgovornosti za ratne zločine i do toga da je u sve umešan i organizovani kriminal, a to je tačno. Uvek pljačke, bogatstvo i ratni zločini idu zajedno.

Verica Tomanović, Predsednica Udruženju porodica kidnapovanih i nestalih lica s Kosova, Foto Ekspres

Udruženje nestalih: Ćutanje je zataškavanje

Pre 20 godina kidnapovana je Milica Radunović iz sela Dašinovac kod Dečana. Ona je bila prva evidentirana žrtva otmica koja je prijavljena Udruženju porodica kidnapovanih i nestalih lica s Kosova. Predsednica te organizacije Verica Tomanović, dok sedi ispred zida oblepljenog slikama otetih i nestalih lica u kancelariji u Beogradu, ističe za „Ekspres” da su još 2000. stigle dojave o zarobljenim Srbima na Kosovu.

– Još tada je šef Helsinškog odbora u Novom Pazaru tvrdio da u pet logora na Kosovu drže Srbe. Novembra 2003. smo imali sastanak sa istražiteljima Specijalne komisije UNMIK-a, koji su nam sa žaljenjem rekli da nemaju podatke iz istrage, pokazali nam prazne registre i potvrdili da su postojala 144 legalna logora, ali da nisu pronađeni nikakvi tragovi zločina. Insistirali smo na istrazi, ali UNMIK nije odradio posao. Kasnije je istragu preuzeo Euleks, a potom je 2008. izašla knjiga Karle del Ponte „Lov: Ja i ratni zločinci”, u kojoj je ona navela da su dokazi postojali i da se nešto dešavalo, ali da Euleks nije ništa istražio.

Da li ste u međuvremenu dobili informacije o napretku istrage?

– Nikada nismo dobili izveštaj, iako smo imali stalne kontakte sa istražiteljima. Postoji dokument da je 300 ljudi prebačeno u Albaniju i da se s njima nehumano postupalo. Ćutanje koje se nastavlja je zataškavanje zločina, i postavlja se pitanje zašto međunarodna zajednica nije preduzela ništa povodom toga. Naše udruženje koje je osnovano 2000. do danas intenzivno radi na saznavanju istine, ali se o ovome sve manje govori. Tragamo za 572 osobe koje su prijavljene našem udruženju, a još mnogo žrtava je evidentirano u policiji, vojsci i drugim organizacijama. Od tog broja pronađeni su ostaci 372 osobe. Veoma smo nezadovoljni jer se usporava ekshumacija žrtava.
Šta je za to vreme radilo srpsko Tužilaštvo za ratne zločine?

– Sarađivali smo s njima, ali su oni sve predali Euleksu. Specijalni sud je uzimao izjave od nas, ali je sve ostalo na tome. Čekamo još da vidimo šta će biti sa Specijalnim sudom za zločine OVK-a i da li ćemo konačno isterati pravdu.

ČINJENICE:

– Srbi su kidnapovani na ulici, pod pretnjom izvođeni iz kuća, s radnih mesta (bolnica, fabrika, kancelarija…), iz voza, autobusa i automobila.

– Nasilni nestanci su počeli aprila 1998. godine, a poslednji je prijavljen Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica s KiM u decembru 2000.

– Pripadnici OVK ne samo da čine zločine nad civilima već ulaze u oružani sukob sa snagama bezbednosti SRJ i čine tri krivična dela: ratne zločine protiv civilnog stanovništva, ratne zločine protiv ranjenika i bolesnih i ratne zločine protiv zarobljenika.

– Iako su u velikom broju slučajeva postojali svedoci stravičnih zločina i bila su poznata imena izvršilaca, nikakvog pomaka i rezultata krivičnog gonjenja nije bilo. Malobrojni procesi su okončani oslobađanjem zločinaca.
– Za nestanke i ubistva je bio odgovoran Kfor sve do formiranja jedinice policije UNMIK-a za nestala lica. Međutim, snage Kfora nisu organizovale potragu za nestalim licima niti su proveravale lokacije koje su prijavljivali građani kao moguće ilegalne logore

– Haški tribunal je sprovodio ekshumacije masovnih grobnica. Forenzičari su mogli da identifikuju tela vrlo brzo da ih Tribunal nije ponovo sahranjivao, premeštao i davao druge oznake nepoznatim leševima
* Podaci Udruženja nestalih i kidnapovanih na Kosovu i Metohiji

 

 

konflikt u brojevima

* 980.000 ljudi raseljeno sa Kosova od proleća 1998. do kraja bombardovanja 12. juna 1999.
* 470 ljudi, uključujući većinu Srba i 85 Albanaca, nestalo je na Kosovu nakon završetka rata
* 8 tajnih logora, navodno, napravljeno je na albanskoj teritoriji tokom i nakon sukoba

 

Tači veruje u pravosuđe koje ne radi

U  jednom intervjuu Tači je na postavljeno pitanje o trgovini organima reagovao veoma žustro rekavši da su takva pitanja “smišljene provokacije”. Kasnije, za jednu francusku televiziju rekao je da ima poverenja u pravosuđe. “Da bismo jednom za sva vremena rešili ovo pitanje, jedino možemo zamoliti sud da učini svoj posao. Nemamo baš ništa da sakrivamo i podržavamo pravdu”. Kako Tači smatra, trgovina organima na Kosovu 1999. nikako nije bila moguća. Ipak, 2008. u Prištini je pronađena klinika koja je vršila ilegalne radnje trgovine organima bogatašima širom sveta. Ljudi iz Izraela, Moldavije i Kazahstana dolazili su ovde kako bi prodali svoje organe bogatašima iz Kanade koji bi platili od 5.000 do 50.000 evra za određeni organ. Lekari klinike su podvrgnuti istrazi posle koje se utvrdilo da su takve operacije zaista rađene. Kosovski i turski lekari, koji su koristili i različita imena, uradili su više od 2.000 transplantacija. Oni su danas u zatvoru. Na Kipru je uhapšen i mozak operacije, Izraelac Moše Harel, koji je ugovarao posao. U slučaj, poznat pod nazivom “Medikus”, umešan je i vlasnik ove klinike Šaip Muja, inače poslanik Tačijeve stranke i njegov nekadašnji savetnik za zdravstvo. U intervjuu francuskoj novinarki, ipak, poručio je da se “nikada nije mešao u trgovinu organima”.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar