ŽIVOTNA ISPOVEST BORISLAVA MIKELIĆA: „Bljesak” i „Oluja” počeli su smenom Rankovića

ŽIVOTNA ISPOVEST BORISLAVA MIKELIĆA: „Bljesak” i „Oluja” počeli su smenom Rankovića


Govoriti o srpskom pitanju u Hrvatskoj, moram kazati kao dobar poznavalac, bilo bi nemoguće a da se ne vratimo na Drugi svetski rat i na njegov završetak. Rankovićevom smenom počela je da jača ekstremna nacionalistička struja u Hrvatskoj. Već 1967. je doneta Deklaracija hrvatskog književnog jezika, koju je potpisalo 25 istaknutih intelektualaca, među kojima je bio i Krleža… Bakarić je 46-47. kolonizovao Srbe iz Hrvatske

S Borom Mikelićem sam prvi put razgovarala pre šest godina, kad je pominjan kao čovek umešan u organizovanje pobune JSO. Bila su to prva tri mučna sata u kojima nisam dobila odgovor gotovo ni na jedno pitanje. U četvrtom satu pomenuo je pedigre koji ga je doveo na mesto direktora Mesne industrije „Gavrilović” u Petrinji. Iznervirano sam u upitala: „A kakav to Vi pedigre imate, molim Vas?” Bezobraznice, rekao je, ja sam svoj pedigre stekao kroz kozarački zbeg, kroz očevu smrt, život u domovima za siročad… Tada je zapravo počeo intervju. Ostalo je nedorečeno da li je bio vojni obaveštajac. Danas na isto pitanje odgovara da je bio trofejni jugoslovenski sportista, rvač… „Trojicu sam na vratu mogao nositi”, kaže, da je bio izabran da obezbeđuje Samit nesvrstanih u Beogradu… Ko razume, shvatiće.

Da pređemo na srpsko pitanje kako Srbi danas žive u Hrvatskoj. Šta su oni?
– Ja bih rekao ovako: govoriti o srpskom pitanju u Hrvatskoj, moram kazati kao dobar poznavalac, bilo bi nemoguće a da se ne vratimo na Drugi svetski rat i na njegov završetak. Poznata je stvar da su za vreme Drugog svetskog rata Srbi sa zapadnog dela Krajine snosili borbu protiv fašizma i nacizma. Na prostorima zapadnog dela Krajine bilo je pet partizanskih divizija: Šesta lička, Sedma banijska, Osma kordunaška, Deveta severnodalmatinska i Dvadeset osma slavonska, koja je inače učestvovala i u oslobođenju Beograda. Srbi su u NOR-u, kada je to zaista bilo teško, masovno ginuli. Ne samo što su ih kao civilne žrtve vodili po logorima i ubijali, nego su oni i kao borci i kao civilne žrtve te borbe nastradali.

Odnos je bio različit prema Srbima i prema Hrvatima?
– Za to vreme je postojala NDH. Dovoljno je da kažem samo dva-tri podatka, pa da upotpunim ovu ocenu šta je to značilo. Godine 1941. kada je 10. aprila formirana NDH kao produžena ruka nacističke Nemačke, usledila je pobuna ili mobilizacija NDH. Od tog dana, pa do Nove godine, 108.000 Hrvata je ušlo u NDH. Od tih 108.000, 30.000 je bilo iz Hercegovine, da bi već u toku leta 1941. godine uputili preko Vermahta ustaše na Istočni front kao sastavni dio njihovih snaga, i pošto su poražene negde 1943. godine, vratili su se povijenog repa, pa su posle toga počeli da prelaze u partizane, domobrane i u te slabije varijante. Na drugoj strani, kada su Srbi digli ustanak u Srbu, do konca godine u partizanske redove ušlo je 6.800, od kojih je 6.400 bilo Srba. Dakle, mali je broj Hrvata učestvovao u NOB-u, a onda je 22. 6. 1941. godine NDH objavio rat SAD i Engleskoj, Češkoj i Sovjetskom Savezu. A toga dana su se sisački komunisti, skojevci povukli u šumu Brezovica, i to njih 44 do 50, jer su se plašili odmazde. Oni su kasnije proglasili da su digli ustanak. I slave sada 22. 6. kao Dan ustanka, a to je laž. Ustanak su digli Srbi u Hrvatskoj. Odatle je krenuo pokret.

Znači Hrvati falsifikuju istoriju?
– Oni su išli na to da prekrajaju istoriju, a pogotovo kad je Hrvatska odlučila da baštini Evropsku uniju. A pošto je Evropska unija nastala na datumu 9. 5, koji se obeležava kao Dan pobede nad fašizmom, Hrvati su hteli po svaku cenu da dokažu da su oni prvi na Balkanu podigli ustanak protiv fašizma, a imaju NDH koja je zvanično postojala do 8. 5. 1945, kada je oslobođen Zagreb. Tada je i postojala NDH, nije postojala neka druga Hrvatska. Rekao sam da bih mogao govoriti o srpskom pitanju, onda se moram vratiti na Drugi svetski rat. Za vreme Drugog svetskog rata, posle odluke AVNOJ u Jajcu 1943. godine, kada su najavili da će Hrvatska kao federalna jedinica biti u sastavu Jugoslavije, Srbi su postavili pitanje političke autonomije. Čak je i Tito priznao da su Srbi nosioci antifašističke borbe u Jugoslaviji i dolazi do toga da su na sednici u Topuskom 8. i 9. maja nakon drugog zasedanja AVNOJ, da ne bi došli u sukob sa Srbima, izjavili: jača je varijanta da budete konstitutivni državotvoran narod nego da imate političku autonomiju za jedno područje.

Da li bi bilo bolje u budućnosti da je tako ostalo?
– Trebalo bi da mi imamo pravo i na političku autonomiju i na konstitutivnost. Ovde se radilo o tome da je Hrvatska država u celini kao konstitutivan i državotvoran narod, kao i Srbija. I u Topusku je donesena ta rezolucija gde je u tački 8 stajalo: neće biti slobodne ni demokratske Hrvatske u kojoj Srbi neće imati ista prava kao i Hrvati. To je umirilo situaciju i opravdalo zašto Srbima nije data politička autonomija za područje Banije, Korduna, Like i severne Dalmacije, nego je ostala konstitutivnost i državotvornost. To znači da niko više nije imao prava da dira u to. Ne bi Hrvatska bila na strani zemalja pobednica u Drugom svetskom ratu da nije bilo Srba. Čak je i Ruzvelt rekao da Hrvati treba da budu u rezervatu 50 godina zato što su bili produžena ruka nacista Adolfa Hitlera.

Da bi mogli proglasiti nezavisnost?
– Tako je, i da bi posle toga mogli govoriti da su Srbi manjina. Znači oni su pogazili rezoluciju iz Topuskog, pogazili su Drugi svetski rat, žrtve srpske. Oni su to učinili, zato se vraćam na priču o Drugom svetskom ratu. Nakon završetka Drugog svetskog rata, krenula je kolonizacija. I sada kada uzmete područje Banije, Korduna, Like, sela koja su opustošena, kao i moje rodno Podkozarje, Kozara zato što je bila zavijena u crno, sve opustošeno, izginulo, borili su se, ginuli, tako su i tamo pustoš ostavili ekonomski, nije bilo neke perspektive, i pojavio se predlog da ide kolonizacija.

Koja je to bila godina?
– To je bila 1946-1947. Predsednik tadašnje vlade Hrvatske bio je Bakarić, koji je proveo te odluke koje se tiču kolonizacije. Nisu Hrvati išli u kolonizaciju. Ona područja gde su bile ustaše ostala su nedirnuta, i oni su mogli da se kreću samo na područje Hrvatske, a Srbi su iz delova Krajine otišli u kolonizaciju, kao što su bili delovi iz Podgrmeča i jedan deo iz mog Podkozarja. I zbog toga je najveći deo – 120.000 Srba – 1946. i 1947. godine iz tako jednog pustog područja došao na područje Vojvodine.

Sada da pitam da li je bila neka odluka Bakarića da se oni ne mogu vratiti?
– Nisu oni doneli odluku. Odluka je, u stvari, da napuštaju područje po vlastitoj želji – to je bila odluka kolonizacije, idite da biste mogli bolje da živite.

A da li se neko mogao vratiti u Hrvatsku?
– Pa mogli su se vratiti, kad je došao u Vojvodinu, dobio zemljište, dobio neku kuću, tu je bilo i dosta Nemaca koji su otišli. I u ovom konkretnom slučaju bila je kolonizacija. Ja se njom ne bavim previše, ali je bitno nju spomenuti.

Ne bi Hrvatska bila na strani zemalja pobednica u Drugom svetskom ratu da nije bilo Srba. Čak je i Ruzvelt rekao da Hrvati treba da budu u rezervatu 50 godina zato što su bili produžena ruka nacista Adolfa Hitlera

Kao deo priče?
– Pored toga što je nemali broj Srba otišao, što je izginulo u Drugom svetskom ratu, kretanja u Hrvatskoj su bila takva da su Srbi kao konstitutivan narod imali svoja prava, ali na području Banije, Korduna, Like, severne Dalmacije nije se u njih ulagalo. Oni koji su završili srednje škole odlazili su na fakultete u Zagreb, Beograd, Sarajevo, gde su mogli, i posle toga se nisu vraćali. Zato su ta područja ostala osakaćena. Kada je reč i „Bljesku” i o „Oluji”, ja tumačim da su i „Bljesak” i „Oluja” započeti mnogo ranije nego što se desila mobilizacija 1995. godine. Prvi znaci koji govore da će biti dovedeno u pitanje srpsko pitanje u Hrvatskoj jeste bilo nakon što je 1966. godine došlo do Četvrtog Brionskog plenuma 4. 7. 1966. na kome je Aleksandar Ranković smenjen sa svih funkcija, kao i svi njegovi saradnici, a zna se da je Aleksandar Ranković 1944. godine došao na čelo Ozne, da je on najveće svinjarije i saradnje sa ustašama otkrio u Hrvatskoj. Bio je strah i trepet, a držao je bezbednost na nivou zemlje. Kada su doneli odluku o njegovoj smeni, bio je jedan skup u Zagrebu pri gradskom komitetu gde je došao Radosavljević iz CK Srbije da bliže pojasni kako je došlo do smene Rankovića. Glavna ocena je bila da je Tito prisluškivan, a da bi se takva ocena donela, tu je bio uključen i Bakarić, Krajačić, bio je konsultovan i Kardelja, svi su čekali bilo kakvu podmetaljku da sklone Rankovića.

Koliko se pričalo o prisluškivanju, o tim papirima?
– Na osnovu slušanja Radosavljevića i materijala kojim sam raspolagao, video sam da je većinski deo kvalifikacija o Kosovu, da se smatra da su Albance ugnjetavali Ranković i njegovi saradnici, a mnogo manji postotak se odnosio na prisluškivanje, i tu nije bilo jakih argumenata. Sednici je prisustvovao i Dobrica Ćosić. Pitao sam ga pre njegove smrti zašto on ništa nije govorio na toj sednici, kako su pustili Aleksandra tako niz vodu. Rekao je da bi i on prošao kao Ranković. Ranković je doživeo presudu na plenumu i na sednici CK Srbije i u javnosti, ali se na njegovoj sahrani videlo da ljudi nisu poverovali u tu presudu. Smenu Rankovića iskoristili su za reorganizaciju službe bezbednosti ka republikama, zato je posle izgubljena ta snaga. Bio je to trik upotrebljen da se dođe do promena, i da ne žive u strahu šta će izaći o tome šta su radili za vreme rata. Posle događaja sa Rankovićem počela je da jača ekstremna nacionalistička struja u Hrvatskoj koja je bila umirena posle Drugog svetskog rata. Već 1967. doneta je Deklaracija hrvatskog književnog jezika, koju je potpisalo 25 istaknutih intelektualaca, među kojima je bio i Krleža. Ta deklaracija nije dobila kvalifikaciju koju je trebalo da dobije, kao ni njeni potpisnici.

Koja je kvalifikacija trebalo da bude?
– Prvo da ne vredi deklaracija, da ne može njih 25 da iskoristi da kaže da će u Hrvatskoj u upotrebi biti hrvatski književni jezik, a imaš Srbe kao konstitutivan narod. Zar to nije bio prvi udar na Srbe? Deklaracija je ohrabrila hrvatske intelektualce koji su bili pritajeni nacionalisti – kad je donesena bez posledica, oni su ojačali. Srpsko pitanje u Hrvatskoj već je dobilo udarac jer nisu Srbi išli za hrvatskim književnim jezikom, nego su hteli da imaju srpsko-hrvatski jezik. Deklaracija je dobila zeleno svetlo, nije bila osuđena, trebalo je da bude stavljena van upotrebe, da nosioci Deklaracije budu kvalifikovani, među njima i Krleža. Ali on je bio Titov prijatelj i to se nije desilo.

Nakon Deklaracije bile su i studentske demonstracije u Zagrebu?
– One apsolutno nisu bile produžena ruka onog što se dešavalo u Beogradu. Ovde je bila jedna druga opcija zbog čega su izašli da se bore, a u Zagrebu je ponovo proradio nacionalizam i te studentske demonstracije su praktično rodile hrvatski Maspok, pokret koji je maltene bio priznat od njihovog rukovodstva. Ako imaš u pokretu Savku Dapčević Kučan, koja je bila predsednica CK Hrvatske, Miku Tripala, koji je član Predsedništva, Haramiju, Peru Pirkera – glavni ljudi koji vode Hrvatsku su nosioci Maspoka, koji se pretvara u Maticu hrvatsku. Onda je to spušteno na teren pa su počeli da budu članovi Matice po gradovima, a u stvari je to Maspok.

Oni se pripremaju za obračun sa Srbima i JNA?
– Već tada je to bila najava da će doći do problema. Maspok je išao na to da Srbi izgube konstitutivnost i državotvornost, da ih svedu na najmanju meru, da ih nema na funkcijama, da nestane JNA iz Hrvatske, to je bio obračun sa Srbima i sa svim što je bilo usmereno ka Jugoslaviji. Kad je Tito išao u posetu Zagorju, upozorio ih je da je ono što je video na terenu ustaštvo i tražio je od Savke i Mike da prekinu sa tim. Video je da je to protiv Jugoslavije. U Petrinji, gde je cvetalo ustaštvo, za tri meseca su imali 1.350 članova Matice, a među onima koji su finansirali i pomagali Maticu bio je otac Ivice Todorića, koji je bio generalni direktor „Agrokombinata” u Zagrebu, i koji je uplatio Matici šest miliona maraka, a to je bio veliki novac u ono vreme. Onda je lišen slobode i osuđen na šest godina zatvora, a odležao je četiri i po u Gradiški. Novac koji je uplatio bio je namenjen da se kupi naoružanje protiv JNA. Ti događaji iz 1971. rodili su amandmane koji su posle pretočeni u Ustav od 1974. To je bila smišljena i podmukla igra hrvatskih nacionalista.

Šta je doneo Ustav 1974. po pitanju Srba?
– Jugoslovenski Ustav je važio za šest republika i dve pokrajine, i tu je već dato zeleno svetlo za samoopredeljenje i izlazak iz Jugoslavije. Amandmani su zagovarali ono što su vođe Maspoka htele. Odlukom 21. sednice i Titovog pisma početkom decembra, išlo se na smene nosioca Maspoka. Smenjeni su Pirker, Savka, Mika i ostali. Ja sam učestvovao u tom raščišćavanju kao političar. Zato su me hrvatski nacionalisti zapamtili jer sam kao član statusne komisije SK Hrvatske išao na skupove. Ustav iz 1974. faktički je amnestirao ono što se desilo u hrvatskom Maspoku, u Sloveniji, Makedoniji, što je stvorilo liberalan odnos prema saveznoj državi. Pošto je Tito pristao na takav Ustav, pogrešio je jer su kreatori tog Ustava bili Kardelj i Bakarić.

Ko su bili tada srpski kadrovi?
– Stambolić, Mijalko Todorović, Radosavljević, pre toga Draža Marković. Nisu istakli da se ne slažu s tim. Tako je Voja Koštunica proglašen za disidenta jer je tada bio protiv tog Ustava. Sve to je odgovaralo Hrvatima i Slovencima. Taj Ustav iz ’74. je međaš događaja koji su usledili devedesetih. Onda se pokazalo šta je značio taj Ustav. Jugoslavija je tada imala spoljni dug od 3,5 milijardi dolara, Tita je još držalo zdravlje, posle toga je oboleo. Međutim, do kraja 1979, dug Jugoslavije je došao na 19,5 milijardi. Od republika je najmanje kredita povlačila Srbija.

Koji je ključni događaj za srpsko pitanje?
– U proleće ’89. godine, Ustavni sud Jugoslavije donosi odluku koju je potpisao Ratko Marković, a cilj je bio da se ispravi Deklaracija o jeziku, da se u Hrvatskoj mora staviti u upotrebu srpsko-hrvatski jezik. Tu odluku su dostavili hrvatskom Saboru na verifikaciju. Dolazi to na sednicu, a pojavila se poslanica Slavica Bajern, koja je bila posle žestoki HDZ, i podnosi amandman da Srbe izbace iz Ustava, da nisu konstitutivan narod. Tada sam ustao i rekao: „Ja više nisam član ovog Sabora, ja sam Srbin jugoslovenskog opredeljenja. Ugrožavate prava mog naroda i neću da me tretirate kao građanina drugog reda.” To je uveče u Dnevniku bilo zabeleženo kao disidentsko ponašanje Mikelića. Posle su hrvatski nacionalisti radili šta su hteli…

Otac Ivice Todorića, koji je bio generalni direktor „Agrokombinata” u Zagrebu, uplatio je 1971. godine Matici hrvatske šest miliona maraka, što je bio veliki novac u ono vreme. Novac koji je uplatio bio je namenjen kupovini naoružanja protiv JNA

Da li Vam je Račan pre toga obećao da će podržati neke uslove?
– U Hrvatskoj je Račan bio uveren da će pobediti, ali kako je odmicala kampanja, video je da stvari ne idu dobro. Pozvao me je Ante Marković da hitno dođem na sastanak u CK Hrvatske. Pitam o čemu se radi, on kaže da je s Račanom i da zna da mi ne komuniciramo, ali me moli da dođem. Ante i ja smo imali korektne odnose kao privrednici. Došao sam u njegov kabinet, bio je tu i Račan, i Ante kaže: „Uskoro ćemo imati izborni štab, situacija je ozbiljna, vidiš, Boro, da ćemo protiv sebe imati ustavštvo, HDZ, mi vidimo da su oni zakuvali po celoj Hrvatskoj, a ti si istaknuti jugoslovenski privrednik, Jugosloven, molim te da uđeš u naš izborni štab, bitan si zbog Like, Korduna, Banije.” Rekao sam da imam tri uslova, od kojih su dva bitna: prvi da Srbi ostanu konstitutivan i državotvoran narod, drugi da ostane zajednička država Jugoslavija i da nema konfederacija, a treći, pošto Savez komunista u celini čini 60 odsto Srba, da se na njegovim listama nađe više Srba. Ante kaže prihvata sva tri uslova i pita: „Ivice, prihvataš li i ti?” I on pristane.

Vi ste rekli da je Račan odgovorniji nego Tuđman?
– Račan je napravio kolaboraciju posle prvog kruga izbora. Da bi prošao u drugi krug s Gordanom Grbić, ušao je u kolaboraciju s Tuđmanom, a činjenica je da Milošević nije imao nikakve veze s tim izborima, i to hoću da podvučem. Lista Saveza komunista Hrvatske, na čelu s Račanom, koji je protivnik Miloševića, maltene je dobila 95 odsto glasova Srba. Onih pet odsto je bio SDS Jovana Raškovića u Kninu, Obrovcu i Donjem Lipovcu.

Smatrate li da je osnivanje SDS bila greška?
– Ništa nije mogao SDS tu da napravi, iskreno govoreći. Nakon što su formirali vlast, krajem maja dolazi do prve Mesićeve odluke da se povuče naoružanje od rezervnog sastava milicije na području Krajine, to znači iz Knina, Dobrovca, Benkovca, s ličkih i kordunskih opština, do Petrinje, tu gde su Srbi bili većina… Onda su i Srbi počeli da se naoružavaju da ne bi doživeli 1941. To je već tada bila „Oluja”, etničko čišćenje. Dolazi ključni momenat gde na Saboru treba da donesu nov ustav i odluku da Srbi više nisu konstitutivan narod. To je ta sednica koju su namerno napravili 22. decembra, na Dan JNA. To je bio njihov božićni ustav.

Kad počinju oružani sukobi?
– Te 1991. godine započinju sa insceniranjem oružanih sukoba. To je bio upad u Pakrac, u Borovo Selo, u Plitvice, to su sve hrvatski specijalci radili. Oni su inscenirali građanski rat i sukob s krajiškim Srbima. Oni idu dalje s provokacijama Srba i onda kada dolazi do najteže situacije, kakvu je ulogu imala JNA 1991. Pošto je Predsedništvo Jugoslavije donelo odluku da JNA tamponira u sukobima, što znači da će samo posredovati, a da neće biti ni na jednoj strani. A Srbi na Baniji dobijaju skoro svaku bitku na Kordunu, veliki broj u Liki i u zapadnoj Slavoniji, i Tuđman vidi da gubi bitku za bitkom, a 3. 8. je formirana vlada njihovog nacionalnog demokratskog jedinstva. Oni su je nazvali krizni štab, a to je zapravo bila ratna vlada. Na čelo je stavljen Franjo Gregorić, potpredsednik je bio Zdravko Tomac iz Račanove stranke. I ta vlada gleda šta će se desiti, nestaće Hrvatska jer Srbi dobijaju bitke na terenu. Zauzimaju kasarne, a naoružanje od JNA koriste kasnije u obračunu s krajiškim Srbima. I sve zato jer vrh JNA nije bio spreman za sukob.

Da li je to bio neki dogovor vojne službe?
– Kad govorimo o slabljenju JNA iznutra, o pomoći, evo šta je ’92. godine, nakon priznanja Hrvatske, rekao Zdravko Tomac, potpredsednik vlade iz redova Račanovog SDP. Citiram: „Bilo je u Jugoslaviji potrebno što pre organizovati jedinstvenu hrvatsku vojsku na dva temelja, države i građana. Rat u Hrvatskoj nikada nije bio proglašen i objavljen, niti smo ga smeli proglasiti i objaviti. Ratovali smo protiv savezne države čije smo zakone formalno morali provoditi, tako da smo morali pronalaziti načine kako ih potpuno rušiti i na gotovo ilegalan način stvarati svoju državu sve do isteka Brionskog moratorijuma početkom oktobra ’91. godine. Zato smo prvih mesec dana radili dan i noć i pronalazili vaninstitucionalne načine organizovanja države u ratnim uslovima…

Zašto je to uradio vojni vrh?
– Zato što je sve vreme igrao političku igru. Mislio je da može demokratskim putem sve da rešava. Nije mogao. I moratorijum je bio prazno slovo na papiru. Slali su depeše Tuđmanu, on ih je ignorisao. I desilo se da je JNA, takva, koja je imala moćnu avijaciju, avione u Zagrebu, nije ni na koji način pomogla nijednoj kasarni koja je pala u njihove ruke i došlo je do toga da Srbi odjednom dođu u podređeni položaj u krajiškim opštinama.
Posle toga dolazi Vukovar pa kraj godine, i bivaju priznati 15. januara 1992.

“OLUJA” I 1991: PROTERALI 150.000 URBANIH SRBA

U svom kazivanju u knjizi „Iza zatvorenih vrata”, koja je izdata u proleće ’92. godine, pa neposredno potom povučena iz distribucije po nalogu Tuđmana, zbog Haga, Tomac kaže: „Kako Vlada nacionalnog jedinstva nije smjela izravno biti ratna vlada, poslužili smo se lukavstvom pa smo uz kabinet vlade i ministarstva proglasili kriznim štabom republike, i na taj način vlada je stvarno preuzela funkciju koju ima ratna vlada. Trebalo je mnogo mudrosti, takta i pregovora, tajnih sastanaka da 17.000 vojnika i oficira pređe na našu, hrvatsku stranu, i oni su na to pristali.”
U tim letnjim mesecima oni su napravili pritisak na urbane Srbe i zato je iz urbanih sredina izbeglo 150.000 Srba 1991. godine. I to je takođe „Oluja”.

OČEVA SMRT MI JE ODREDILA KARAKTER

– Moja životna i radna prošlost od rodnog Potkozarja, u kojem sam za vreme Drugog svetskog rata prošao životnu golgotu, gde sam sa godinu i po dana ostao bez oca, koga su ustaški zlikovci kvalifikovali da je organizator ustanka koji se priprema, da bi ga posle nekoliko dana mučenja likvidirali među prvim Srbima antifašistima u Potkozarju 1941. godine. Kada su ga doveli do vodenice i pozvali seljake da vide kako će proći svako ko neće ustašku vlast, i kazali – penjemo te na branu da bi s brane bio efektan pad. On se sam popeo na branu, okrenuo prema streljačkom vodu i rekao: „Ubijte mene, izgubićete od Crvene armije. I to im se desilo na kraju, a to znači da je bio vidovit. Ja sam nakon Drugog svetskog rata tu poruku koju je on njima rekao nosio sa sobom, a i danas je nosim. Zbog toga sam ja s jedne strane, navijam za Ruse u svakoj situaciji, gledam tu Crvenu armiju i stradanje i borbu protiv fašizma…

Majka na prvom mestu
– Već naredne 1942. godine, za vreme ustaške ofanzive na Kozaru, kao dečačić sa dve i po godine našao sam se u naručju svoje majke Nevenke, u velikom zbegu srpskog naroda Kozare, u kojem je bilo 80.000 ljudi, najviše žena, staraca i dece, pomešanih sa stokom i zapregom. Ja s mojom majkom, koja je bila ranjena. Oni iz zbega su govorili – ostavi ga u grmlju, baci ga u živicu, a ona, iako je bila ranjena, nosila me je. Zato uvek kažem – majka je na prvom mestu.

Šta je bilo s majkom?
– Nju su uhvatili početkom 1944. godine. Tri dana su je mučili, izveli su je i streljali. Pogodili su je ispod srca, u istu ranu gde je i ranije bila ranjena, a ona je puzeći došla do partizanske strane. Nakon rata, slali su nas svuda, proveo sam 13 godina po domovima za siročad. Taj me put doveo do Petrinje. Zato se vraćam nazad 75. godišnjici velikog zbega na Kozari i ističem da su ustaše NDH 1941. i 1942. godine 68.500 Srba s Kozare strpali u logore. Među njima je bilo 23.000 dece. Nema tog područja u Jugoslaviji gde se isto to desilo. Zato je Kozara jedinstvena.

Jugoslavija vam je bila otac i majka?
– Bila mi je i otac i majka. I zato sam se ja borio za opstanak Jugoslavije, za poziciju srpskog naroda u okviru Jugoslavije. Zato je moje kazivanje na liniji mog oca. U Kozari su prvi svatovi bili 1953. godine. Nije imao ko da se ženi.
Drugi krajiški partizanski odred bio je najjači u celoj Jugoslaviji sa 4.000 boraca. Kozara je ponos. Kozara je dala pet brigada sa 23.000 partizana, a to nijedno drugo područje nije dalo.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar