OLGA ODANOVIĆ, GLUMICA: Kultura nas određuje, ali joj nismo dorasli

Volela bih da naša država shvati čemu služe pozorište, dobar film, kvalitetna izložba... Strašno je kad vidite Narodni muzej, koji bi bilo gde u svetu davno bio završen i otvoren. To nas određuje kao naciju, ali očigledno nismo dorasli tome, ne možemo da prihvatimo stvari koje su prave vrednosti, moramo da osvestimo da je kultura narod, da narod bez kulture ne postoji

„Gluma je kao slamka na vatri - dok gori, ima plamena", definisao je svojevremeno svoj poziv zaboravljeni pozorišni bard i prvak Narodnog pozorišta Pavle Bogatinčević (1905-1994), koji je verovao da je pozorište večno i neuništivo. Sličan doživljaj glume prepoznaje se i kod Olge Odanović, koju je šira javnost zavolela kao Zlatanu iz Petlovca, dok je pozorišnu, malobrojniju i zahtevniju publiku osvojila bravurama u predstavama „Gospođa ministarka", „Pokondirena tikva", „Bela kafa", „Staklena menažerija", „Mizantrop", „Čikaške perverzije"... Njeno višedecenijsko izgaranje na sceni ovenčano je najznačajnijim priznanjima kao što su Sterijina nagrada, „Miloš Žutić", dva „Zoranova brka", Nušićeva nagrada za životno delo, dok je poslednju pozorišnu sezonu obeležila kao laureat dve nagrade koje nose imena velikih srpskih glumica - Ljubinke Bobić i Žanke Stokić.
- Jednostavno dođe period kad zaokružite svoj opus, kad ste mnogo toga dali publici i onima koji kao žiri donosi takve odluke. Inače, ja sam od onih koji ne vole mnogo da primaju, mnogo više volim da dajem i mislim da je to suština našeg življenja - kaže Olga Odanović na početku razgovora za „Ekspres", osvrćući se s posebnim sentimentom na nagradu koju nosi najveća srpska pozorišna glumica - „Žanka Stokić".
- Žanka je bila ličnost koja je imala specifičnu i dramatičnu biografiju, i kad se gleda njen život i kad se posmatra glumačka karijera. Meni se jako dopala rečenica moje koleginice Dude Stojanović, koja je govorila na mojoj dodeli: „Žanka nije imala drugo vreme, odnosno imala je nevreme i nije mogla da bira." I to je tačno, radila je svoj posao i ne mogu da je osudim zbog toga. Ova nagrada se dodeljuje za celokupan doprinos pozorišnoj, filmskoj i televizijskoj umetnosti, i zato je i velika odgovornost. Kad su mi javili da sam dobila to priznanje, nisam reagovala ushićeno i radosno, osetila sam se pomalo uznemireno, prošao mi je kroz glavu ceo Žankin život i način na koji je bila posvećena glumi, da osim pozorišta nije drugo postojalo u njenom životu. Kada dobijete takvo priznanje, morate da se zamislite i počnete da sumnjate, što sam rekla i na dodeli. Sumnja mi je vrlo važna u životu, bez obzira na to koliko čudno zvuči. Razmišljala sam da li stvarno zaslužujem nagradu jer je sve koleginice koje su bile u užem izboru apsolutno zaslužuju. Da ne pominjem koleginice koje su već dobile tu nagradu, na glumačke veličine koje su stub ne samo pozorišta nego i naše kulture.
Kad pomislite na Žanku i „nevreme" u kojem je živela, da li se ponekad zapitate šta biste i kako biste Vi na njenom mestu?
- Verovatno bih isto uradila. Naravno da nije za poređenje, ali setim se '99. godine i bombardovanja, kada smo svako veče igrali predstave. Zato razumem Žanku, iako je to bilo potpuno drugo vreme, bila je okupacija, ali razumem da nije mogla drugačije. Trebalo je i nama te '99. hrabrosti da izađemo na ulicu, naročito u večernjim satima, kada su najžešće bombardovali. Tada smo u Pozorištu „Boško Buha" igrali i dečje predstave, smatrali smo da je to naša obaveza, pre svega prema deci, koja su s nama prolazila kroz sve to. Svako vreme ima neka svoja previranja, sve je pitanje izbora. Žanka je bila od onih koji nikada nisu imali dilemu da li treba da rade svoj posao.
I zato što nije imala dilemu da li treba da igra tokom okupacije, doživela je tragičnu sudbinu, trebalo nam je pola veka da je rehabilitujemo kao glumicu...
- Zahvalna sam Miri Stupici, koja je ustanovila ovu nagradu 2003. godine i vratila nam Žanku da bude uz nas, kao i mnogi drugi glumci, poput Ljubinke Bobić ili Milivoja Živanovića koji su pisali pozorišnu istoriju.
Tih veličina se retko sećamo, retko ih pominjemo. Toga je bila svesna, recimo, i Mira Stupica, koja je u jednom od poslednjih intervjua govorila da se plaši da će otići potpuno anonimno iz svog života...
- Mi smo narod koji mnogo brzo zaboravlja, i to je tužno. Mi glumci se sećamo Žanke, odlazimo na njen grob na godišnjicu njene smrti i na dan dodele nagrade. Ali to nije dovoljno, mora da se prave i druge stvari u znak sećanja na takve veličine. Prošla godina je bila jako tragična za nas glumce, otišle su brojne kolege, ne želim da se tako nešto ponovi, ali brzo se stvari zaborave. Skoro je Radoš Bajić napisao tekst o Mandi, o tom našem prvom proleću kad smo počeli da radimo seriju, i bilo mi je drago da to čitam. Mi kolege stalno se sećamo i našeg Milorada, i Marinka, i Gage Nikolića i Bate Živojinovića, stalno ih pominjemo, ne možemo da ih zaboravimo. Ali nije dovoljno da ih se samo mi sećamo, u narodu se to brzo zaboravi.

Kad mi neko kaže „lako je glumcima", naježim se. Ljudi kod nas nemaju naviku da kupe kartu za predstavu, uvek vam je traže, trebalo bi da naučimo da se to plaća kao i svuda u svetu, da ta karta košta, da je predstava živ čin, da samo podizanje zavese košta...

Ono što je Nušić značio za Žanku Stokić i njenu karijeru, Vama na sličan način znači reditelj Jagoš Marković.
- Jagoš me je otkrio na trećoj godini Akademije. Gledao me je u „Medeji" i raspitivao se za mene. Pozvao me je da radimo vodvilj „Noć ludaka u Gospodskoj ulici" u Pozorištu na Terazijama, napravili smo divnu komediju i posle toga smo uradili još dvadesetak predstava.
Igrali ste Daru u njegovoj „Gospođi ministarki", predstavi koju su mnogi kritikovali kao koncept, ali vama i Radmili Živković nisu mogli da nađu zamerku. Za ulogu koja ne pruža mnogo glumcu nagrađeni ste „Zoranovim brkom", a čuveni kritičar Muharem Pervić je napisao: „Dara ko Dara, šta tu ima da se razigrava, ali Olga nije mislila tako. Njena Dara će se pominjati kao što se pominju i nenadmašne ministarke..."
- Dara je najmanje ispisana uloga u „Ministarki", ima tek pokoju repliku, kaže po dve-tri reči, i baš mi je bilo teško. Ali to su bile slatke muke, kad dobijete takvu ulogu, onda se zaista potrudite. Daru nije zanimalo to što joj je otac postao ministar, bila je nezainteresovana za ono što se dešava u kući. Gradila sam je kao ženu kojoj titule i lep život ne znače ništa, njoj su ljubav i Čeda na prvom mestu. Takve osobe su pomalo i dosadne, stalno pričaju isto, i to mi je bila osnova u građenju lika. Dara govori istim ritmom, istim zvukom. Pitala sam se da li će publika izdržati da to gleda, da je ne ubije ponavljanje kao kineska kap, ali pokazalo se sve to kao odlično rešenje. I danas igramo „Ministarku" pred krcatom salom.
Vi ste retka glumica koja govori o svojim strahovima i ulogama kojih se plaši. Jedna od njih je bila i Fema iz „Pokondirene tikve", lik koji su svojevremeno igrale Žanka Stokić i Ljubinka Bobić.
- Ogromni su to zadaci, i Sterija i Nušić su naši klasici. Kad god mi se nešto ponudi, uvek imam zazor, vratim tekst nekoliko puta dok ne vidim da li je to zaista za mene. Tako sam vaspitana, tako nas je naš profesor Milenko Maričić učio da razmišljamo. Ako glumac intuitivno oseti da nešto nije za njega, ima pravo da vrati ulogu, zato što će to sigurno neko drugi bolje uraditi. Femu je igrala i Seka Sablić, koja je neprikosnovena za mene, i brinula sam kako ću to ja, ali Jagoš me je uverio da ćemo na drugačiji način ispričati priču jer sam ja potpuno drugi senzibilitet. I naša Fema je zaista bila drugačija, imali smo drugi ugao gledanja na naš ulazak u Evropu. A Fema stvarno nije birala sredstva, zaboravila je na najbliže i na sebe, zaboravila je ko je i odakle je koliko je bila zaslepljena činjenicom da hoće da ide iz Vojvodine, iz tog žita i prašine, negde gde ne pripada. Na kraju je doživela osvešćenje i vratila se na svoje, shvatila je da nije lako otići u tu Evropu i biti svoj, otići negde gde nećete imati slobodu i gde ćete uvek biti u nečijim rukama.
Utisak je da se Vama ne ide u Evropu?
- Mislim da je iluzorno pričati o tome jer nam to ništa ne bi donelo, ništa ne bismo rešili time. Vidite da mi ništa ne rešavamo, sve stoji u mestu, istorija nam se ponavlja, a narod je uvek tu da podrži svašta i svakoga. Narod mnogo trpi i ćuti, verovatno se nada da će biti bolje, ali ja više nisam optimista, nemam više mnogo vremena da se nadam, ali zato svu podršku dajem mladosti, pametnim, mudrim i mladim ljudima koji imaju pravo na izbor, imaju pravo da odluče kako žele da žive ovde. Podržavam ih i samo bih njima davala šansu. Vidim da im nije nimalo lako, teška su vremena. Odgovorno tvrdim da je meni kao mladoj glumici bilo mnogo lakše, pozorišta su primala čitave klase u ansambl bez problema, samo ako su daroviti. Danas je mnogo teže, doneta je ta zabrana zapošljavanja, treba da žive od projekta do projekta. A da li dobijaju redovno honorare, kako očekivati od slobodnih umetnika da plate svoje doprinose, sve su to trivijalne i banalne stvari, ali to je egzistencija... Mora da se živi od tog prokletog novca, a da ga nema, bilo bi nam mnogo lakše. Ovako jurimo sopstveni rep, vrtimo se ukrug i nikako da se zaustavimo i vratimo svojoj suštini, a ne treba nam mnogo da budemo srećni.
Mnogi glumci su prinuđeni da snimaju reklame, postaju voditelji...
- Nemaju izbora. U Narodnom pozorištu su mizerne plate, a igramo velike i zahtevne komade, ali smo srećni jer to radimo iz ljubavi. Ali pitam se da li je dovoljno da posle 30 godina karijere radite samo iz ljubavi? Zato smo prinuđeni da radimo tri-četiri posla sa strane, ali ne smem da kukam jer u ovoj zemlji svi živimo tako, naučeni smo da se borimo, usvojili smo taj model. U evropskim zemljama se ne živi baš tako, iako stalno slušamo kako se tamo mnogo radi, ali to apsolutno nije tačno, to je zabluda. I kad mi neko kaže „lako je glumcima", naježim se i prekidam svaki razgovor jer ne želim nikome ništa da objašnjavam, niti da slušam ubeđivanja kako je moj posao lak. Gluma je jako kompleksan i težak, ali i odgovoran posao. Trebalo bi da stvari postavimo malo drugačije. Ljudi kod nas nemaju naviku da kupe kartu za predstavu, uvek vam je traže, trebalo bi da naučimo da se to plaća kao i svuda u svetu, da ta karta košta, da je predstava živ čin, da samo podizanje zavese košta...

Tako se generalno odnosimo prema kulturi.
- Očigledno da moramo sami da se borimo. Volela bih da naša država shvati čemu služe pozorište, dobar film, kvalitetna izložba... Strašno je kad vidite Narodni muzej, koji bi bilo gde u svetu davno bio završen i otvoren. To nas određuje kao naciju, ali očigledno nismo dorasli tome, ne možemo da prihvatimo stvari koje su prave vrednosti, moramo da osvestimo da je kultura narod, da narod bez kulture ne postoji. Vraćam se na to kako mi je žao što se u medijima više ne nudi neki drugi sadržaj, da malo promenimo ploču. Ne volim da često dajem intervjue jer to što kažete samo prođe, nema odjeka, niko se nikada nije trgao zbog reči umetnika. Dokle god budemo sa scene otvarali pitanja i zajednički tražili odgovore, možemo da uspemo, ali me brine što to mnogo sporo ide.
Nedavno ste imali premijeru Tolstojevog komada „Carstvo mraka", u režiji Igora Vuka Torbice, na Sceni „Raša Plaović" Narodnog pozorišta u nesvakidašnjem rediteljskom i scenografskom rešenju.
- Ne vidimo publiku, ne čujemo reakcije, prvi put igram u takvoj rediteljskoj koncepciji i čast mi je što me je Igor pozvao da igram Matrjonu, koja je privatno daleko od mene, dijametralno mi je suprotna, zla je i manipulativna, ubija i truje zarad egzistencije. Tekst koji je Tolstoj napisao 1876. godine kao da je pisan danas. Kad otvorite naše novine, vidite da je to Tolstoj, a on je pisao „Carstvo mraka" krajem 19. veka. Bilo je mnogo razgovora s rediteljem, mi glumci smo morali duboko da zađemo u sebe da bismo odbranili likove, da bismo za njihova dela našli opravdanje. Ponovo se vraćamo na egzistenciju. Tolstoj je pisao komad u trenutku rađanja kapitalizma i ulaska tog prokletog novca u promet, kad iz ljudi isplivava samo animalno, kada ne prezaju ni od čega i ne biraju sredstva u borbi za opstanak.
Ovo je komad i o iskupljenju...
- Mnogo smo pričali o pokajanju i iskupljenju, i tim pitanjima se komad i završava. Međutim, taj peti čin dugo nismo dirali, Igor je rekao da ćemo raditi prva četiri, pa ćemo videti šta će proizaći. I trebalo je da bude tako. Reditelj je jednog dana došao na probu i rekao da ima još nešto da nas zamoli. Svi smo se popeli na scenu u trenutku kada se očekuje da će se Nikita, glavni lik, koga igra Ivan Đorđević, a koji je po nalogu majke uradio sva zlodela, pokajati pred svima nama. Međutim, to se ne dešava. Zašto? Zato što nema pred kim da se pokaje, svi smo prljavih ruku, a i šta vredi bilo kakvo pokajanje ako ste već učinili zlodelo. Igor nas je pitao šta mi mislimo, da li je u redu da se tako završi komad. Bili smo na ivici suza. Shvatite kako prolazi sve ovo što nam se događa svaki dan, bez otkrivanja i kažnjavanja krivaca. Naravno da među takvima ima i psihički labilnih, to ne dovodim u pitanje, ali stanje u kojem živimo tera ljude na to da čine strašne stvari, i nad tim treba da se zabrinemo kao društvo da bismo sprečili da se takve stvari ponavljaju.
Publika Vas doživljava kao komičarku. Dobitnica ste Nušićeve nagrade za životno delo glumcu komičaru, a to priznanje je ove godine pripalo Mileni Dravić, koja kaže da je komedija „ozbiljan žanr, žestok i dubok".
- Mnogo je teža nego drama, i to odgovorno tvrdim jer sam uglavnom igrala komediju. To me je, priznajem, malo i umorilo jer za svaku ulogu morate da tražite debeo ključ da biste je otvorili, mnogo energije i ideja treba ugraditi u lik i predstavu da biste zasmejali publiku. To nije nimalo lako jer je naša publika pametna i površnost kod nje ne prolazi.
Jedna od kultnih predstava u kojoj ste igrali bila je „Učene žene" sa Oliverom Marković i Svetlanom Bojković.
- To je bila moja prva predstava u Narodnom pozorištu. Imala sam 28 godina, i igrala sam treću učenu ženu s glumačkim aždajama kao što su Olivera, Ceca i Predrag Tasovac. Njih dve su me držale kao malo vode na dlanu, pomagale su mi. Sećam se da sam imala monolog koji uopšte nisam razumela, ne znam šta hoću da kažem, a Olivera mi je rekla da naučim da besprekorno izgovorim tekst, čak i ako ću razumeti tek ponešto.

Ne volim da često dajem intervjue jer to što kažete samo prođe, nema odjeka, niko se nikada nije trgao zbog reči umetnika

Kada ste govorili da se plašite svake nove uloge, da li je to bio slučaj i sa Zlatanom u seriji „Selo gori, a baba se češlja"?
- Kako da ne! Posle prvog čitanja vratila sam ulogu Radošu i zahvalila mu se. Nas dvoje se nismo ranije poznavali, rekla sam mu da mislim da ja to neću moći, da je to mentalitet. Međutim, posle skoro godinu dana, Radoš me ponovo pozove: „Olga, voleo bih da ipak dođete u našu kancelariju da probamo, mi smo zamislili da napravimo porodicu, dođite da vidimo kako bi to išlo." Kad sam došla, zatekla sam Mandu i Nenada Okanovića. Mesec dana smo čitali tekst i probali u toj kancelariji. Radoš je s nama uvežbavao govor i na kraju je rekao: to je to.
Kako ste uspeli da izbegnete upadanje u zamku karikiranja?
- Moj pokojni profesor Milenko Maričić naučio me je šta je mera, a to isto traži i Šekspir. Naravno, umela sam i da preteram, ali sam s vremenom naučila šta je ta čuvena mera u glumi. Ni Radoš nam nije dozvoljavao da preteramo, a Manda je bio genijalan partner, moj oslonac u celoj seriji. U početku smo svi bili nesigurni, sve dok nismo osvojili teren i osetili se udobno u ulogama, a to se desilo tek kad smo počeli da radimo drugi serijal.
Da li Vam je Radoš Bajić ikada rekao zašto ni posle godinu dana nije odustao od Vas?
- Nešto mu se dopalo kod mene, a kad smo nas troje to probali kod njega u kancelariji, dopalo mu se i tonski. Nas troje smo se odlično dopunjavali u replikama, a Radoš nam je očigledno poverovao, i postali smo porodica.
Poverovala Vam je i publika, mnogi gledaoci su bili ubeđeni da vas je Radoš „našao" u Petlovcu.
- Ima anegdota kad me je jedna žena na snimanju pitala iz kojeg sam mesta, mislila je da sam tu negde iz okoline: „Je l' te Radoš našao ovde, u Bogdanje", pita ona, a ja se našalim: „Ma jok, ja sam iz Jasike"...
Na dodeli „Žanke Stokić", glumice Anica Dobra i Dubravka Mijatović pohvalile su Vas kao inspirativnu koleginicu na sceni. Ko je Vama posebno inspirativan kao partner?
- Manda mi je bio neverovatna inspiracija, nema dana da ga se ne setim i pomislim šta bi mi on rekao. To mi je prošlo kroz glavu i na dodeli nagrade, verovatno bi rekao: „Ajde, bre, završavajte to, nemojte da gnjavite..." Podržavao me je i imao razumevanja za sve moje nesigurnosti, ne samo kad je u pitanju gluma nego i život. Razgovore s njim nikada neću zaboraviti. Izgubila sam prijatelja i kolegu, ali i mi kao društvo smo ostali bez jednog stuba kulture jer Manda nema zamenu, neće se skoro pojaviti takva ličnost.

Istorija nam se ponavlja, a narod je uvek tu da podrži svašta i svakoga. Narod mnogo trpi i ćuti, verovatno se nada da će biti bolje, ali ja više nisam optimista

Volim da radim i sa Anastasijom Mandić, s kojom sam poslednjih godina često sarađivala, obožavam i cenim Borisa Komnenića, izuzetno duhovitog čoveka i divnog glumca. Uživanje je raditi i s Natašom Ninković, koja je veliki posvećenik, s Hanom Selimović, s kojom igram u „Carstvu mraka"... I s Nadom Šargin, Banetom Vidakovićem i celom mojom ekipom iz „Bele kafe". Ne možete da verujete kakva je to posvećenost, kakvi smo mi štreberi iako mnogi od nas rade i po 30 godina. Svaki put pred „Belu kafu" dođemo sat i po pre predstave i redovno prolazimo kroz tekst iako igramo već dve godine. Dokle god glumci budu tako radili, pozorište će živeti jer će ga naša ljubav, iskrenost i vera držati u životu.
Rekli ste da ste ulogu majka-Janje u „Beloj kafi" igrali iz posebnog pijeteta prema Aleksandru Popoviću, koji je napisao dramu.
- Aca Popović je moj omiljeni pisac. Imala sam čast da ga upoznam dok sam igrala u „Buhi", gde je redovno dolazio na premijere. Nisam imala priliku da često igram u njegovim komadima. U „Buhi" je to bila „Crvenkapa", koju je genijalno napisao pa su roditelji po deset puta dolazili s decom da gledaju predstavu. Volim njegov stil pisanja, on je za mene srpski Jonesko, po apsurdu koji donosi, po rezovima usred replike, što je za glumce veliki izazov.
„Bela kafa" je njegov najintimniji komad.
- Upoznala sam Acinu ćerku, koja je sve vreme bila uz nas dok smo postavljali komad. Sećam se da me je jako opterećivala scena povratka majka-Janje s Golog otoka, gde je bio i sam Popović. Pitala sam njegovu ćerku kako je izgledao Acin susret s porodicom. Ispričala je kako je bio toliko mršav da su ga jedva prepoznali na stanici, ali da tu iskru života koju je videla u njemu nikada nije mogla da zaboravi. Pokušala sam da tako odigram i majka-Janju.