ŠLAG NA TRULOJ TORTI

Srpska kultura boluje od partokratije i borbe za pozicije i novac. Idejni i politički momenat najčešće je samo alibi za diskreditovanje konkurencije. Više je cinizma i bezočnosti, a daleko manje iskrene vere u bilo šta

Autor više od 30 dramskih dela, koja su igrana u pozorištima u zemlji i inostranstvu, emitovana na radiju i televiziji, dobitnik Sterijine nagrade, višegodišnji predsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije, Miladin Ševarlić, nedavno je završio knjigu „Otadžbina je u opasnosti". Čovek za koga je uspeh pre svega očuvati svoj identitet u novoj knjizi, kao i u razgovoru za „Ekspres", polemiše o paradoksima srpske istorije i kulture, britko secirajući našu realnost, raspolućenost i kulturne (ne)prilike.

U novoj knjizi se osvrćete na to kako Srbi oduvek imaju nerealan odnos prema vlastitoj poziciji i istoriji. Kako to objašnjavate?

- Tema jugoslovenstva uveliko prevazilazi okvire jednog ovakvog intervjua. Ipak, ono najupadljivije kada o tome govorimo jeste zapanjujući nedostatak svesti kod većine srpskog naroda, posebno srpske inteligencije, kao da je u pitanju zamka, klopka, tamni vilajet, nemoguća misija, koju srpski narod sam sebi zadaje ili zamišlja da to čini. Edvard Kardelj, mali slovenački učitelj i Titov „ideolog", još je u toku tzv. Narodnooslobodilačke borbe izjavio kako će Jugoslavija biti samo privremena tvorevina i da je istorijski i civilizacijski sasvim logično da Slovenija i Hrvatska pripadaju zapadnom, katoličkom svetu i da će se u pravom trenutku tamo i naći. Na Zagreb i Ljubljanu, kao što je poznato, nije pala nijedna bomba za vreme Drugog svetskog rata, a Beograd su sravnili sa zemljom prvo Nemci, a posao su zatim temeljno dovršili nemački protivnici, a naši saveznici, Englezi i Amerikanci 1943/44, kako bi antikomunistički raspoložene Srbe, na ljubaznu molbu druga Tita, pripremili da prihvate novu, komunističku vlast, koja je ideološki potpuno suprotna državnom ustrojstvu pomenutih saveznika.

Tome u prilog ide i ta naša raspolućenost, o kojoj govorite u svojoj knjizi?

- Paradoksi su na sve strane: većinu partizanskih jedinica čine Srbi, pobegli od ustaškog noža. Oni se bore protiv nemačkog okupatora, a još više protiv onih Srba koji brane legitimnu, kraljevsku vlast. I tako Srbi partizani uništavaju Srbe četnike, a Englezi i Amerikanci bombarduju iste te Srbe, svoje saveznike. Posle osvajanja vlasti, specijalna policija, pod rukovodstvom Srbina Aleksandra Rankovića i Srbina Slobodana Krcuna Penezića, istrebljuje cvet srpskog građanstva, a njihove preostale sinove šalje na stratište Sremskog fronta. Pri svemu tome, tokom celog trajanja komunističke Jugoslavije, Srbi su bili najveći obožavaoci druga Tita i posle njegove smrti vodili su samoubilački, unapred izgubljeni rat za očuvanje te države, što se, sve zajedno, pretvorilo u sveopštu balkansku klanicu, gde su opet Srbi izvukli deblji kraj, jer su, pored svih hrvatskih i muslimanskih zločina, pred svetskom javnošću (dakako, ne slučajno) prikazani kao jedini krivci i krvavi zločinci. O čemu se zapravo radi? Radi li se to o konstantnom istorijskom ratu Srba protiv sebe samih?

Kako Vi to tumačite?

- Srbi mondijalisti i takozvani evropejci, poput izvesne Borke Pavićević (nekadašnje „maoistkinje" iz 1968), ili Nataše Kandić (kandidata za Nobelovu nagradu) ili markantnog Teofila Pančića i ostalih drugosrbijanaca, žestoko se bore protiv onih Srba koji se (poput pokojnog Dragoša Kalajića) ne smatraju manje Evropljanima iako su pritom srpski nacionalisti, tj. branioci i čuvari svoje nacije, njenih vrednosti i njene samosvojstvenosti, kao što su jedan Milo Lompar, Kosta Čavoški, Smilja Avramov ili Siniša Kovačević.

Da li hoćete da kažete da se celokupna srpska istorija odvija u obliku borbe Srba protiv Srba, tj. u obliku permanentne autodestrukcije ili permanentnog građanskog rata?
- Srbin Lazar Hrebljanović (ne Hrebeljanović) pre Boja na Kosovu vodi krvavi rat protiv Srbina, i to vlastitog rođaka, Nikole Altomanovića, osvaja njegove zemlje, a njega samog daje oslepeti. Potom sledi zavetna kosovska večera i sve ostalo.
Dosadno je (ali, nažalost, nije uzalud) ponavljati da je Vuk Branković, koji jedini nastavlja da pruža otpor posle kosovske pogibije i završava život u turskoj tamnici, proglašen za (još i danas aktuelnu) paradigmu ili mitski primerak izdajnika, a vojni poraz ostataka razjedinjenog srpskog carstva kao svesni izbor „carstva nebeskog", takoreći namerno izgubljenu bitku zarad projektovanja isusovske žrtve.
Onaj ko hoće da zna, zna vrlo dobro (samo se pravi lud misleći da time vrši veličanstvenu patriotsku misiju) da se pravo srpsko Kosovo desilo 1371, na reci Marici, kada je nadmoćnu srpsku vojsku, pod vođstvom braće Mrnjavčevića, koja je u svome logoru kod Črmenskih lugova (danas u Bugarskoj) unapred slavila pobedu nad očigledno slabijim turskim trupama, kada je, dakle, pijane i pospane srpske oklopnike sabljama sasekao odred turske, izvesno sasvim trezne lake konjice. O čemu se tu radi? Šta se to u srpskim glavama dešava kada se onaj ko pokušava da kaže (otrežnjujuću) istinu, ma koliko pritom bio patriota, odmah proglašava izdajnikom i neprijateljem? Mitropolit Amfilohije Radović u jednom davnom disputu sa istoričarem koji je pokušavao da promoviše istorijske činjenice rekao je: „Ako je za moj narod Vuk Branković izdajnik, onda je on to i za mene. Uostalom, do viđenja u carstvu nebeskom!"

Smatrate i da nas je nacionalna fantazija srpskih intelektualaca o ideji jugoslovenstva usmerila ka tome da osnivamo savremenu istoriju Srba na fantaziji. U čemu se sastoji njihova samoobmana?

- Tako se gradi „legitimni" alibi za proizvoljni, inferiorni, voluntaristički odnos prema nacionalnoj prošlosti, a samim tim i prema sadašnjosti, pa dakako i prema budućnosti. Ovo govorim ja, koji sebe smatram srpskim nacionalistom, koji destruktivnim i kontraproduktivnim smatra ne samo stav Filipa Davida o „denacifikaciji" srpske kulture, ili izvesne Borke Pavićević, koja govori i tvori u ime „dekontaminacije" te iste kulture i za to dobija sramni orden Legije časti od srpskih tradicionalnih prijatelja, dragih Francuza, koji su nas zasuli bombama ne tako davne 1999, već kontraproduktivnim smatram i stanovište onih srpskih nacionalista kojima su puna usta Boga, anđela, gusala, svetog cara Lazara, mrskog Vuka Brankovića i Svete pravoslavne crkve (čije se vladike šire po luksuznim limuzinama i dvorovima, dok se njihova pastva uredno hrani po kontejnerima). Kao što je rekao jedan od zdravomislećih ljudi, čije sam ime zaboravio: „Kosovo je izgubljeno silom, samo se silom može i povratiti", bez obzira na to kada i bez obzira na to kakvom silom. Dotle ono se ima smatrati okupiranom teritorijom, kao što i jeste, i kao što Kinezi i danas smatraju Tajvan. Srbi se, međutim, konfrontiraju jedni drugima čak i na severu tog okupiranog Kosova. Još uvek ne znamo ko je sve učestvovao u ubistvu Olivera Ivanovića!

Šta hoćete da kažete?

- Nije li Milošević de fakto izdao Kninsku krajinu i otvorio vrata hrvatsko-američkoj „Oluji"? Zatim srpsko-američka „Oluja" ruši, u ime tzv. demokratije, mrskog Miloševića, da bi te pobedničke „demokrate", sa Zoranom Đinđićem na čelu, prodale Srbiju svojim zaštitnicima i pokroviteljima koji su tu Srbiju netom bombardovali osiromašenim uranijumom (pogledajte statistiku o obolelima od raka), prodali i privredu i kulturu i dušu i prošlost i sadašnjost i budućnost, a oni postali milioneri i, dakako, izdajnici.

Kažete i da se u novije vreme delimo na nacionaliste i na evropejce, što je izgleda naš usud. Smatrate li da su te podele toliko duboko ukorenjene u svim slojevima srpskog društva da su gotovo neizlečive?

- Srpska istorija i srpska savremenost, koja je, takođe, istorija, ima mnoga lica i mnoga naličja, i stoji na brojnim paradoksima, obmanama, samoobmanama i zabludama. Još je Ilarion Ruvarac, u pretprošlom veku, pokušavao bezuspešno da skine mrenu sa srpskog pogleda u sopstvenu istoriju. A što se tiče Skerlića, Cvijića, Dvornikovića i mnogih drugih srpskih međuratnih intelektualaca jugoslovenske orijentacije, oni su samo karika u lancu snova o vaspostavljanju Dušanovog carstva ili ideje „svi Srbi u jednoj državi". Ideja jugoslovenstva nije nikakva nova tvorevina. Iz maglovitih snova porobljenog naroda još u 18. veku počeli su da se formiraju projekti o vaspostavljanju srpskog, južnoslovenskog carstva, još od grofa Đorđa Brankovića naovamo. Knez Mihailo Obrenović radio je istrajno, sa Ilijom Garašaninom, na jugoslovenskom projektu, što ga je najzad koštalo glave, kao i kralja Aleksandra Karađorđevića i predsednika Slobodana Miloševića. Dakle, reklo bi se da Srbi više sanjaju svoju istoriju nego što je realno valjano žive. Podela na nacionaliste i evropejce (gde su jedni za druge fašisti, odnosno izdajnici) seče srpsko nacionalno tkivo po vertikali, i to je činjenica koja se ne može promeniti bez velikih tektonskih procesa, jer je duboko usađena u kolektivnu psihologiju, mentalitet, komplekse, psihoze i projekcije naroda srpskog. Ta podela provlači se kroz sve nivoe i slojeve srpskih nacionalnih, političkih i kulturnih struktura, od političkih partija, Akademije nauka, univerziteta, umetničkih asocijacija, sve do međusobnih odnosa samih umetnika i ostalih kulturnih poslenika.

Shodno tome, mislite li da kultura propušta priliku da se identifikuje s vremenom i onim što nam se događa, umetnici posebno?

- Čini se da je u ovoj poniženoj i opljačkanoj Srbiji najveće zlo patriotski stav. Svaki pomen pojmova nacionalno i tradicionalno, izgovorenih sa osećanjem ponosa i časti, tretira se danas kao govor mržnje od kvazidemokratskih šarlatana i ostalih drugosrbijanaca što ubiraju prljavu slavu i novac pljujući po temeljnim vrednostima i simbolima tradicije i identiteta jednog naroda. Svojevremeno pljuvanje nacionalne zastave u jednoj predstavi na sceni Ateljea 212 predstavlja, valjda, vrhunac demokratije i umetničke slobode. Probajte samo da kinete na šahovnicu u Zagrebu!

U čemu je naš glavni problem?

- Nije, u suštini, sporan sam umetnički kvalitet. Njega ima i na jednoj i na drugoj strani, ali dijaloga nema jer su načelni stavovi nepomirljivi, jer predstavljaju refleks opšteg društvenog, političkog i kolektivno-psihološkog stanja naše nacije. A razgovarati se može i razgovarati se mora sve dok se ne postigne makar minimalni konsenzus o tome šta ovaj narod i ova kultura hoće. Dešava mi se da povremeno pijem kafu u „Moskvi", nasred Terazija, sa Sonjom Biserko, i ništa ne fali ni njoj ni meni. Razmenjujemo mišljenje, ma koliko ona mogla biti različita od mene. I to smatram, ne samo normalnim, nego i poželjnim. Dosta je bilo srpskog lova na veštice!

Koji su to uzroci, principi i mehanizmi propadanja srpske kulturne scene?

- Srpska kultura, međutim, boluje, pre svega, od partokratije i borbe za pozicije i novac. Naročito za novac. Idejni i politički momenat najčešće je samo alibi za diskreditovanje konkurencije. Više cinizma i bezočnosti, daleko manje iskrene vere u bilo šta. Vladajuća partija je najčešće samo adut u igri sveopšteg privida. Kakva uverenja, molim vas! Postoji, dakle, ta vladajuća partija i postoje interesne grupe, klanovi, monopoli ili kako hoćete. Pozorištima i drugim kulturnim institucijama upravljaju partijski ljudi, koji tesno sarađuju s predstavnicima monopola ili interesnih grupa. Postoje i tabloidi, intrige, kopanje po tuđoj intimi, diskreditacija konkurencije... Što reče jedan moj uspešni poznanik: „Ja ga pljunem, a on posle nek se briše!"

Kada i gde smo, kako Vi kažete, počeli da klizimo niz strmu ravan?

- Čekali smo da padne mrski komunizam i da najzad dođe slobodno, građansko, demokratsko društvo. Lepi snovi naivne mladosti! Kolone časnih mladih naivčina lupale su u šerpe i lonce u prevratničkom, revolucionarnom zanosu, sve dok nisu shvatile da su im šerpe ostale prazne i da im mangupi i američki plaćenici mašu iz džipova. Fondovi iz kojih se deli novac za filmske i druge umetničke projekte ostali su zaključani za one koji su i dalje glupo verovali u umetničke kriterijume. Ne kažem da je kvalitet isključen, ali on važi pre svega za one podobne, koji znaju šta je to „politička korektnost".

Kako su stvari nekada funkcionisale?

- Ja sam u svoje vreme, kao mlad dramski pisac, ušao sa ulice u Atelje 212 ne poznajući tamo nikoga, i odjednom se našao licem u lice s jednim Mihizom i jednom Mirom Trailović. Oni su našli vremena i motiva da pročitaju tekst mladog nepoznatog pisca i da ga, pošto su ga smatrali vrednim pažnje, postave na scenu sa Zoranom Radmilovićem u glavnoj ulozi. Ta drama se zvala „Propast carstva srpskoga". Zatim je igrana i u nizu drugih pozorišta. Ali to je bilo davno. Probajte danas tako nešto!

Šta se od 2000. zbiva iza pozorišnih kulisa?

- Danas određeni reditelj ode kod određenog upravnika (kome iz džepa, dakako, viri članska karta vladajuće partije - danas ove, sutra one, to je najmanje važno), donese određenu dramu, uzme određenu sumu evra, sumu za koju usput može da kupi automobil, i ode kući. I pisac dobije neku crkavicu (što je bliži centrima moći, crkavica je veća), a glumci to odigraju za svoju bednu platicu. I tako to ide. Sve to samo je mali odraz opšte atmosfere društvenog, duhovnog i moralnog beznađa koje vlada u jednoj poluokupiranoj zemlji, gde se vrednosti uglavnom prodaju na crnoj berzi. Postoje razni lobiji: stranački, klanovski, pederski... Ako nešto želite, morate biti deo jednog od njih. Ali pitanje je da li vi njih hoćete i da li oni hoće vas. Mesta na tom „Titaniku" uglavnom su već popunjena.
Jedan ste od dobitnika Sterijine nagrade. Prošle godine je 62. Pozorje doživelo skandal. Kako objašnjavate situaciju koja se tada dogodila, da li mislite da je to usamljeni incident i koliko se Pozorje promenilo proteklih godina?

- Da, dobio sam Sterijinu nagradu, ali kada! U vreme kada se ona primala iz ruku jednog Slobodana Selenića ili Jovana Hristića. Nedavni događaj na Sterijinom pozorju samo je mali iako veoma vidljivi detalj na mapi naše kulturne stvarnosti. Gest Mikija Manojlovića i njegovog žirija, koji je dodelio Sterijinu nagradu strpljivoj publici i svim umetnicima đuture jer onaj „njihov", kome je nagradu trebalo dati, nije se, sticajem okolnosti, našao u konkurenciji, samo je šlag na truloj torti ove najvažnije institucije u našem pozorišnom životu.
Drugoj Srbiji dakako ne odgovara da se ta institucija bavi isključivo delima koja pripadaju nacionalnoj kulturi, odnosno jezicima onih nacija koje žive u ovoj državi. A ta institucija zato i jeste osnovana (u mrskom, komunističkom, totalitarnom...), da bi negovala izvorne vrednosti nacionalnih kultura koje su u tadašnjoj državi postojale. Ekipa koja je doskora, sa svom svojom „korektnom" bezočnošću, žarila i palila Pozorjem uzduž i popreko, izgubila je, sticajem okolnosti, svoju neprikosnovenu moć. Ipak se pomaljaju neki drugi i drugačiji ljudi.
Vredi se boriti. Ništa nije nepromenljivo osim promene. Izveštaj piše ko preživi!

Društvo „mrtvih" pesnika

Višegodišnji ste predsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije. Kakva je budućnost tog udruženja i ima li je za neafirmisane pisce Srbije?

- Što se tiče umetnika okupljenih oko Udruženja dramskih pisaca Srbije, koje vaš skromni sagovornik predstavlja, oni se angažuju, koliko je to u njihovoj moći, a moći svih koji danas deluju u kulturi skromne su. Oni se, dakle, angažuju kako bi u ovom zlom vremenu doprineli održanju razbijenog kontinuiteta srpske duhovne i kulturne samosvojstvenosti, koja je, u krajnjoj konsekvenci, uslov samog nacionalnog opstanka. Osim individualnog umetničkog i građanskog angažmana, članovi našeg udruženja okupljeni su oko časopisa „Drama", što ga, u kontinuitetu izdajemo (uglavnom tromesečno ako se za takav ritam stekne dovoljno novca) već osamnaestu godinu. Časopis se ne bavi usko stručnom problematikom, već pokušava da obuhvati, analizira i razume dramu samoga srpskog naroda, posmatranu iz političkog, kulturnog, kolektivnopsihološkog, geostrateškog, socijalnog ugla.

Ovo društvo pisaca, umalo da kažem „društvo mrtvih pesnika", ovo društvo umetnika, intelektualaca svesno je, pritom, da balansira na ivici provalije u koju tone srpsko društvo, provalije u koju klizi kultura, duh, obrazovanje, pismenost, moral, politička svest i savest, pa i sam pojam o osnovnim principima življenja i mišljenja, što jedno društvo štite od samoubilačke kataklizme.