NEBOJŠA JEVRIĆ: Dve Ane

Bilo je proleće, vetar je rasuo devojke u providnim raznobojnim suknjama po Knez Mihailovoj. Sedeli smo na terasi „Grčke kraljice“. Vino smo kupovali preko puta, u prodavnici, i pili ga na kvarno. Bili smo se toliko izbezobrazili da smo molili kelnere da nam toplo vino menjaju za hladno. Čitav dan

Grad je poludeo.
Pričalo se da su vatrogasci skidali Zorana Radmilovića s drveta. Kralj Ibi je krenuo na pojilo, ali su mu vrata bila zaključana. S prozora se domogao drveta, ali nije mogao da siđe. Morao je u pidžami da sačeka vatrogasce.
Bilo je proleće i suknje od gaze koje su ušle u modu, a koje ništa nisu skrivale, raznosio je majski vetar.
„Tek ćemo kroz ludilo postati pametni", ponavljali smo rečenicu Timotija Lirija, propovednika LSD-a.
Antipsihijatar Franko Bazalja napisao je knjigu „Razbiti ogledalo".
Ogledalo je bilo institucija. Pisao je o raspuštanju institucija. Bio je protiv svih psihofarmatika.
To nas je spaslo od igle. Ali smo ogledala razbijali. I stakla takođe. Ja sam nosio kući bukete retrovizora. Zašto to nikad nisam saznao? Ali sam retrovizore skidao. Bio sam protiv toga da ljudi saznaju ko je iza njih. Verovatno.
Namnožili su se ljudi koji su „izdali" uši pod kiriju.
„Vidici" su objavili rečnik tehnologije. Koji je zabranjen.
Te godine sam proveo tri meseca po zatvorima.
Stalno sam šikao protiv vlasti.
Prodavao sam antidinastičke spise.
Iako nisu mogli da mi dokažu delo, ipak su me arestovali.
Ali to nije tema ove priče. Ovo je jedna prolećna priča. O Beogradu. Jer samo je to u Beogradu mogla da se desi.
Bilo je proleće, vetar je rasuo devojke u providnim raznobojnim suknjama po Knez Mihailovoj.
Sedeli smo na terasi „Grčke kraljice". Vino smo kupovali preko puta, u prodavnici, i pili ga na kvarno. Bili smo se toliko izbezobrazili da smo molili kelnere da nam toplo vino menjaju za hladno. Čitav dan.
Ponoć i polivače smo dočekali na istom mestu.
Ana je imala naočari s čeličnim okvirom i bila je ošišana skoro do glave.
„Nisi prao kosu mesec dana", rekla je zgađeno.
Izvadio sam šampon iz džepa, sagnuo se do barice na asfaltu i počeo da perem kosu.
Došli su drugovi. Mene su tada stalno hapsili.
Toliko često da sam im znao imena.
Prilazio je džandar Dragan Žuti i već skidao palicu.
„Š'a radite to?"
„Održavamo higijenu!"
„Poći ćeš s nama do stanice da se još malo razladiš", obećali su, ali sam se ja otkotrljao do parkiranog automobila i zavukao ispod njega.
„To je ludo, jebote. Pravi performans", rekla je Ana. „Vi ste umetnici."
„Anarhisti, sestro", objašnjavali su joj Miloš Crni, slikar čije je pravo ime bilo Miloš Obrenović, i Emil Milošević, s kojim sam delio podstanarsku sobicu.
I Ana je bila anarhista.
Sreo sam je ponovo u noćnom prevozu.
U prevozu su bile dve Ane. Jedna je imala bubamaru na vratu i jamice na levom obrazu, a druga Ana je imala jamice na desnom obrazu.
Ja sam se kešao o šipke, pričao i recitovao Branu Petrovića, ali Ane, obe ošišane do glave, obe s čeličnim naočarima, u suknjicama od teksasa, samo su se kliberile. Super, jebote.
Nisu mi rekle broj telefona, nisu mi rekle adresu, nisu mi rekle ni ime. Ime Ana izmislio sam jer se lako izgovara, piše i pamti.
One su sišle kod „Kalenića", a ja sam krenuo za njima.
Prišao sam, a one su se smejale.
Ušle su u kapiju i zatvorile mi vrata pred nosom.
Otišao sam do „Poslednje šanse" i lokao do fajronta.
Pred zoru sam se zaželeo Ane.
Ana je bila letnji pljusak, oluja, nepogoda, i još je postojala u duplikatu. Ako izgubiš jednu Anu. Kao ključevi.
Zaželeo sam se Ane. Približvala se zora i ja sam znao da to između nas mora da se reši pre svitanja.
Da li je Ana za naše kuće ili nije. Nije se imalo vremena.
Uvek su postavljali cvećare na pogrešnom mestu.
Uostalom, nisam ja bio kriv što cvećarske radnje kod nas imaju nezgodno radno vreme. Što ulice uvek raskopavaju.
Uzeo sam granitnu kocku i razbio staklo.
S punim naručjem cveća teturao sam Golsvordijevom ulicom.
Pre nego što su zakukurikali prvi petli i otvorila se pijaca, zvonio sam na vrata iza kojih su umakle Ane.
Otvorio je otac.
„Izvinite, isporuka cveća za jednu od dve Ane, ali pošto nisam bio siguran za koju od njih dve, morao sam... ovaj... duplo, brate, mislim... umro je stari... I ja sam malo... ovaj..." objašnjavao sam tati.
Tata je imao metar i devedeset i plovio je na brodu. Upravo se bio vratio iz „Skadarlije".
Ne dešava se svaki dan da neko vašim ćerkama donese dvesta ruža. Ipak je to poštovanja dostojna investicija.
Ušao sam u sobu ne primetivši krvav trag za sobom.
Tata je hteo sve da zna.
I ko mi je tata i ostalo.
Pili smo viski iz šolja za mleko u kuhinji.
Tati su se dopale ruže.
„I, koliko reče da si ih platio?"
Tata je već bio dobrano pijan kad me je uveo da predam ruže.
Dve Ane su spavale zagrljene. Ili su se pravile da spavaju.
Ušao sam u sobu, bacio ruže preko njih i vratio se u kuhinju.

Pričalo se da su vatrogasci skidali Zorana Radmilovića s drveta. Kralj Ibi je krenuo na pojilo, ali su mu vrata bila zaključana. S prozora se domogao drveta, ali nije mogao da siđe. Morao je u pidžami da sačeka vatrogasce

A onda su zakukurikali treći petli, tata je uzeo ceger da kupi bakaluk i odveo me na „Kalenić" na goveđi špricer i Racinu kafu.
Goveđi špricer zvali su pijanci s „Kalenića" kriglu s pola kisele i pola koka-kole.
A Racina kafa je kafa abortuša u šolji za čaj.
Nekakav nesretni Raca, kojem su se ruke tresle od rakije, pa je morao da pije malu kafu iz velike šolje kako ne bi prosuo.
I ko zna kako bi se sve završilo da nisu naišli Grobarov i Pera Blenta.
Bilo je jutro na Kalenića gumnu.
Pera Blenta uopšte nije bio blenta. Završio je ekonomiju i istoriju umetnosti. Bio je jedan od najboljih antikvara u Beogradu.
Pričalo se, širila se legenda, o zajebu Pere Blente.
Nekakav Ciganin mu je doneo posivelu skulpturu koju je našao u podrumu kuće na Dorćolu.
Skulptura je bila bronzana kopija neke antičke statuete. Rečju - kič.
Pera Blenta nije hteo da je kupi iako je Ciga tražio samo pedeset marona.
Kasnije se ispostavilo da je skulptura zlatna.
„Ćuti i trpi ko Pavlova majka", pričao je Blenta svoju omiljenu priču.
„Pavle je bio loš đak. Uz sve to, bio je i nemiran. Pavlova majka dođe na roditeljski, a učiteljica počne: Pavle je ovakav, Pavle je onakav... A majka, šta će jadnica, ćuti i trpi. Otud je ostalo to: ćuti i trpi ko Pavlova majka.
Kad se propije, Pera Blenta stavi par hiljada maraka u džep, lumpuje. Iznajmi na nedelju dana taksi, „mercedes", u kojem može da se odmori, i krene lumperajka kojoj su se radovali svi pesnici, rođaci Đure Jakšića. Grobarov i Aca Sekulić ponajviše.
A onda su došli Ilja Moljak, Crveni Kmer i Karabočka, te je pijanka mogla da počne.
Svi zajedno smo se ukrcali u „mercedes" reponju i krenuli za Čentu kod nekog Mileta Livca. U Čenti su sve kafane sigurne. Nema džandara, a i Blenta je nosio dva kila srebra da mu Mile Livac napravi rimsko prstenje.