NEBOJŠA JEVRIĆ: Tajni život Miodraga Bulatovića

NEBOJŠA JEVRIĆ: Tajni život Miodraga Bulatovića

Miodrag Bulatović


Za beogradske i pariske prijatelje bio je Miša, za „Klub književnika” Bule, a za one koji su dolazili sa čudesnih Rodopskih planina, okruženih Dinaridima, punih endemskih primeraka biljnih i ljudski podvrsta, za nas s Lise, odazivao se na nadimak – Vuk!

Miodrag Bulatović je imao deset godina kada mu je poginuo otac.
Poginuo je tu, pred očima dečaka.
Bilo je proleće i cvetale su trešnje.
Ubio ga je Fjodor Arhipov, beli Rus, emigrant koga je talas krvavog rata izbacio na obalu Lješnice kod Bijelog Polja. Fjodor Arhipov je bio oženjen Buletovom tetkom, sestrom njegovog oca.
Prvim metkom je ubio oca. Drugi je bio namenjen sinu, budućem piscu, ali je francuska trometka slagala: 18. avgusta 1941.
Dok smo se vozili put Avale, prema Ripnju i maloj crkvi kod oca Milana i oca Milovana, pričao mi je o tetki:
„Sve je gledala. Vikala je i bodrila Rusa:
‘Pucaj i u njega. Šta čekaš?'”
To imanje u blizini Bijelog Polja, Bulatović je zasadio voćem koje je sa svojih dalekih putovanja donosio.
Prodao ga je porodici Varagića.
(Na istom mestu gde je ubijen šumar Bulatović, kupac imanja je ubio sina. Iz pištolja.
„Posadio sam silan voćnjak! Imali su mnogo rakije. Ponapijali su se i poludeli”, pričao mi je pokušavajući da pronađe i u tom zlu deo krivice!)
Fjodora Arhipova su uhvatili seljaci. Došli su po Miodraga, koji je tad imao jedanaest godina, da dečak osveti oca.
„Ne dam dete. S Rusom na duši, biće vazda nesrećan”, rekla je Milica Bulatović.
Seljaci su ubili Fjodora pod vrhom Lise, pored vode koja se nekada zvala Hodžina voda, a sad se zove Rusova voda.
Iz Bijelog Polja je poneo gladne oči i nadimak za koji su znali samo najbliži – Vuk!
Za beogradske i pariske prijatelje bio je Miša, za „Klub književnika” Bule, a za one koji su dolazili sa čudesnih Rodopskih planina, okruženih Dinaridima, punih endemskih primeraka biljnih i ljudski podvrsta, za nas s Lise, odazivao se na nadimak Vuk!
Kada bih ga pozvao: „Vuče!”, lice večitog klovna koji traje je postajalo strogo, ozbiljno i nežno, a na obrazima mu se pojavljivalo crvenilo.
Lako ćeš vuka prepoznati. Na njega je vazda otvoren lovostaj.
Bio je vuk s Terazijskog grebena, sa brega Monmartr, s venca Dinare.
„Gospodo, ako ovog izbacite kroz vrata, on će ući kroz dimnjak”, rekao je Andrić i otvorio mu vrata Francuske 7.
Ali on je ipak odabrao da uđe kroz odžak.
Uživao je u polemikama, tvrdeći da je Biblija polemički tekst protiv onih iz Hrama.
Ove zime došlo je do velikog sukoba pisaca.
„Kako možeš da budeš protiv pisaca kada su svi protiv njih!”, govorio je Bule.
Optužen još prve godine boravka u Beogradu da je silovao gospođicu Hadzi Čaršiju Salijeri, bio je opravdano odsutan.
Bio je u Baden-Badenu, gde je plaćao kockarske dugove Dostojevskog.
Na zaključana vrata Francuske 7, udarao je novi književni poredak, uz punu medijsku podršku.
Odbrana udruženja, po principu odbrane Knina, da sigurno izgubi bitku, bila je označena kao leglo eksponenata propalog sistema.
(Pre dvadeset godina istu rečenicu o udruženju upotrebio je Mihailo Lalić!)
Iz Baden-Badena sam dobio telegram:
„Vrata udruženja su se uvek otvarala pred onima koji beže, a zatvarala pred onima koji ćeraju!
Bule
PS. Upadaj kroz odžak i proveri da li su mi oprali kola!”
Video sam ga prvi put u Bijelom Polju.
Govorio je s terase hotela.
„Dajem hiljadu dolara za onaj metar pruge koji spaja Srbiju i Crnu Goru. I još hiljadu onom čobančetu koje međaš nađe.”
Pronašao sam ga u jesen 1977. u Beogradu, i rekao mu da sam došao da učim zanat za pisca.
Pitao sam da li bi hteo da me primi za šegrta.
„Jedi, ko zna kad ćeš sledeći put jesti”, bila je prva lekcije za ručkom u Kolarcu.
„Mi gorštaci koji dolazimo nemamo drugog opterećenja osim literature. Toliko bi gradske njuške i njuške vlasti, književne i svake druge, morale da shvate u trenutku kad sretnu talentovanog dečaka, bilo da dolazi iz Sandžaka, sa Zlatibora, ili iz Crne Gore, Knina. Kriminalna je njihova osionost.”
Pita Mirko Kovač moju majku kako joj se sviđa ono što on i ja pišemo.
A Milica ga pogleda i kaže:
„Pišite, pišite, samo pazite da vas ne uhvate.”
Bila je to njegova druga pouka.
„Vidim, i na zapadu nedaroviti traže više slobode. Darovit čovjek je uvek slobodan.”

Bio je vuk s Terazijskog grebena, s brega Monmartr, s venca Dinare. „Gospodo, ako ovog izbacite kroz vrata, on će ući kroz dimnjak”, rekao je Andrić i otvorio mu vrata Francuske 7. Ali on je ipak odabrao da uđe kroz odžak

Ličio je na pasioniranog skupljača leptirova.
Nije bilo toga što nije bio u stanju da učini da bi upoznao neki novi, njemu do tada nepoznati egzotični i endemski primerak ljudske vrste.
Od Vesne Tuberke do Salvadora Dalija.
Od Hristosa do Grofa Drakule.
Od komšiluka iz Ulice Bogdana Žerajića do vladajuće familije.
Pamtim samo jedan slučaj kad su uspeli da ga spreče. Hteo je da se sretne s Jovankom Broz.
Bio je besan danima.
Nikad se nije desilo da sretnemo čoveka koji ga nije zanimao.
Glavno njegovo naukovanje i poduka se sastojala u tome da u meni do opsednutosti razvije strast za kolekcionarstvom najneobičnijih poznanika i susretnika.
„Lako je krojiti kad ima štofa dovoljno. Ne moraš da kraduckaš i čituckaš iz tuđih rukopisa!”
Zaticao sam ga s doktorima svinjarstva, balističarima, seljacima sa Avale, sveštenicama, Arnautima, ubicama…
Kad bih ujutru stigao na kafu i doručak, vrata su mi otvarala svaki put nove žene, mamurni pisci, akviziteri iz provincije, guslar iz Bosne, sestra krimosa roknutog u Parizu.
Za tajne ljubavne sastanke svim oženjenim piscima, bezdomnim pesnicima i svim mnogobrojnim poznanicima, ključevi njegovog stana bili su uvek na raspolaganju.
Rekao je:
„Nisam komunista, ja sam normalan. Svi komunisti koje poznajem uglavnom vole pare.”
A tužilo ga je Dežurno Uvo da je rekao:
„Privredna reforma neće uspeti.”
Na suđenju je priznao delo:
„Naravno da neće uspeti ako svi ne zapnemo.”
Odlukom istorije književnosti, oslobođen je i glavne tačke optužbe:
„Postoji samo jedan neoprostivi greh literature. To je dosada. Miodrag Bulatović je, što se nje tiče, potpuno i neopozivo nevin.”
Od njega sam jednog decembarskog jutra, dok sam u mokrim crvljama bazao Terazijama, dobio kaput na dar.
Obećavao sam da ću mu se odužiti:
„Pre mnogo godina, Andrić mi je rekao kako dobro treba da ide ukrug. Nikada ne zahvaljuj odmah onome ko ti je dobro uradio. Pomozi onima koji su potrebitiji umesto da meni vratiš.”
I pokazao mi je kaput koji je pre mnogo godina dobio od Andrića.
Kaput koji je na kraju završio kod pisca sa Ilidže.
Nikada se nije pomirio s partizanskom književnošću:
„Bili su komunisti, koji su izdali svoju ideju, pa im nije bilo teško ni da izdaju svoju književnost. Veliki pisci drugog reda i druge proleterske.”
Kada je došlo vreme za odlazak, ušao je u autobus i rekao onima koji su sedeli s desne strane:
„Petokraka je crvena žaba.”
Okrenuo se na levu stranu i poručio onima što su sedeli s leve strane:
„I oltar je crvene boje.”
I krenuo je u Baden-Baden da isplati kockarske dugove Dostojevskog.
Američki novinar uperutane kose pet godina posle smrti Miodraga Bulatovića pitao je ko je najveći silovatelj među Srbima.
Društvo koje je sedelo za astalom se usaglasilo istog momenta.
„Ne može biti niko drugi nego Don Gruban od Bijelog Polja.”
Junak Buletovog romana „Heroj na magarcu”, knjige prevedene na dvadeset šest jezika.
Haški tribunal je izdao poternicu za književnim junakom Miodraga Bulatovića – Don Grubanom, srpskim Don Kihotom, kome su onu mušku rabotu vezivali u čvor.
Tek kad je bruka obelodanjena, povukli su optužnicu iako je Don Gruban sa književnog Olimpa, gde se druži s Raskoljnikovom, uputio priznanje:
„Priznajem svu mušku decu rođenu za vrijeme rata u Bosni za svoju. Svim Srbima treba da se sudi. Krivi da odgovaraju, a ostali po kratkom postupku.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar