HOĆE LI DATI JUG ZA SEVER

Albance iz Preševa, Bujanovca i Medveđe ni Beograd ni Priština ne pozivaju da iznesu svoj stav, niti se oni sami nešto posebno trude da ih ostali čuju. Čekaju rasplet događaja

U glasnoj i sve prisutnijoj priči o istorijskom dogovoru Srba i Albanaca, upadljivo je odsustvo glasa
pripadnika albanskog naroda koncentrisanih u tri opštine: Medveđi, Bujanovcu i Preševu. Niti ih iz Beograda i Prištine pozivaju da iznesu svoj stav, niti se oni sami nešto posebno trude da ih ostali čuju. Čekaju rasplet događaja, jer su - kao i uvek do sada - bili tek dodatak, aneks, "kosovskom pitanju".

Ko je autor ideje o razmeni teritorije

Od završetka rata na Kosovu pa do danas, uporno opstaje ideja o razmeni teritorija: sever Kosova za teritoriju ove tri opštine. Kome je prvo pala na pamet, teško je utvrditi, ali pamtimo da je američki kongresmen Dejna Rohrabeker 2009. i 2013. žalio što takva razmena nije realizovana. A njen najveći zagovornik u Prištini je akademik Redžep Ćosja, nazvan "otac nacije". Za Albance na Kosovu do rata, bio je ono što i Dobrica Ćosić za Srbe, arhitekta budućnosti nacije.

"Srpski problem može biti rešen odvajanjem severnog dela Kosova, a ulaskom Kosova u Preševsku dolinu. Ovo nije  lako i možemo da mislimo da Srbija neće lako da se složi. Ali, to je koncept koji je trebalo imati i ranije, rekao je prošle godine.

U jednom je, bar, Ćosja bio u pravu: Srbija se sa ovim ne slaže, bar je tako bilo do sada. Od 1999. pa do danas, politički vrh Srbije, bez obzira na konkretan politički predznak vladajuće stranke, energično je odbijao ovu ideju, ali se uspostavljena simetrija "sever za jug" uporno održava, a njeno postojanje manifestuje se u različitim oblicima i u ponašanju Srba. Tako, kad hoće Prištini da pokaže mišiće zbog pretnji severu Kosova, Beograd pošalje avione da lete nad jugom Srbije. Ili, Mile Dodik. Ocenjujući da je hapšenje Marka Đurića "nedopustivo", on će u intervjuu radio Beogradu predložiti vlastma da "manifestuju svoj odnos prema tom pitanju tako što će i Albancima, Šiptarima koji se nalaze na prostoru Srbije adekvatnim merama, isto tako uzvratiti".

I Dodik, i mnogi koji se bave ovom temom, međutim, zaboravljaju da su Albanci iz Medveđe, Bujanovca i Preševa punopravni državljani i Srbije. I hteli mi to da priznamo ili ne, svoji na svome. Kao i Srbi koji sa njima, ili pored njih, žive na teritoriji ovih opština.

Istorija Juga Srbije

Pobedom u ratu sa Turskom 1878. godine, Srbija je oslobodila Vranje, i granicu Kneževine postavila između ovog grada i Bujanovca i Preševa, koji su ostali u Turskoj. (Tada je oslobođena i Medveđa, ali u to vreme nije vredna spomena - sve do 1921. vodiće se u spisima kao selo.) Tek posle Prvog Balkanskog rata, 1912. godine, zajedno sa sunarodnicima sa Kosova, Albanci iz pomenuta dva grada ući će u sastav Kraljevine Srbije.

U Jugoslaviji, i u kraljevini, i u onoj socijalističkoj, Albanci su dizali bune, i u dva navrata čak otvoreno ratovali na suprotnoj strani, ali im ni država nije ostajala dužna, neštedimice koristeći silu da ih pokori.

Pogrešno bi, međutim, bilo misliti da u ovom odnosu nije bilo ljubavi, makar iz računa.

Ko je Šerif Voca

Zanimljv je, tako, primer Šerifa Voce, koji je 1915. godine spasio život kralju Petru. On i njegov otac, Bećir, pomagali su posle Prvog svetskog rata žandarmima u suzbijanju pobuna kačaka. A kad se u junu 1922. kralj Aleksnadar ženio Marijom od Rumunije, Šerif Voca je bio pozvan na svadbu. "Politika" je detaljno i egzaltirano opisala dolazak ovog svata, koji je mladencim na dar dovezao - sto ovnova. Od železničke stanice Nemanjinom pa Ulicom Kneza Miloša do dvora prošao je praćen stadom, kroz špalir radoznalih Beograđana. Novinar beleži: "Napred je išao stasit, kao strela prav Arnautin, u lepom i čistom narodnom odelu. Za njim su mirno stupala dva krupna i debela ovna pozlaćenih rogova na kojima su bile utvrđene dve staklene jabuke zlatne boje a preko čela im se lelujali retki snopovi belog i žutog tila. A iza ova dva ovna predvodnika išlo je čitavo veliko stado ovnova od kojih je svaki imao na čelu privezano malo ogledalce u žutome ramu".

Voca je u godinam između dva rata bio skupštinski poslanik i kraljev prijatelj i pouzdanik, letovali su zajedno na Bledu... ali se albanski političar krajem tridesetih godina, zbog državnog plana o proterivanju 40.000 Albanaca u Trusku, priklonio opoziciji. Voca je morao da beži iz zemlje, a vratio se početkom Drugog svetskog rata, kao saradnik italijanskih okupatora. Ubili su ga jugoslovenski vojnici u aprilskom metežu 1941. Nejgovog brata Adema, jednog od vođe pobune u Drenici na kraju rata, ubili su partizani 1945...

Mir pa rat. Rat pa mir

Mir pa rat. Rat pa mir. Jedan od poslednjih vođa među Albancima na jugu Srbije, u januaru preminuli predsednik Nacionalnog saveta Jonuz Musliu, bio je ratni komandant Oslobodilačke vojske Preševa, Medveđe i Bujanovca (OVPMB) u pobuni 1999-2001. godine. Taj je sukob u mnogome odredio današnju sudbinu Preševske doline. Otpočeo je posle Kumanovskog sporazuma, kad se nekim Albancima na jugu Srbije učinilo da je pravi trenutak da "ostvare vekovne težnje i spoje se sa braćom", a završen 31. avgusta 2001. godine. Uniformisani pripadnici OVPMB prvi put su se pojavili u javnosti krajem januara 2000. godine u bujanovačkom selu Dobrosin, na sahrani dvojice Albanaca stradalih od policije. Sukob je esklairao desetak meseci kasnije, posle napada OVPMB na policijsku patrolu, kada su tri policajca poginula a petorica ranjena. U toku narednih šest meseci, ubijeno je, povređeno ili oteto više od 100 ljudi, Albanaca i Srba, civila i pripadnika vojske i policije. Mir je postignut uz posredovanje NATO, UN i OEBS  srpsku stranu predstavljao je Nebojša Čović - a Savezna skupština je 2002. godine donela Zakon o amnestiji svih bivših pripadnika OVPM.

Iako je omogućio mir, ovaj zakon postao je tema sporenja. Albanci su smatrali da im je na taj način, retroaktivno, priznato pravo na borbu, a Srbi da je ovo "pomilovanje terorista" iznuđeno. Iz svog tumačenja Albanci su izveli pravo da podižu spomenike "poginulima za slobodu", koje su  rpske vlasti - svakako pod pritiskom međunarodnih emisara - tolerisale, praveći se da ne postoje i dobro pazeći da se ne pominju severno do Vranja.

Postavljanje spomenika centru Preševa 

Tako je bilo moguće da postavljanje jednog takvog spomenika u centru Preševa 2012. u srpskoj javnosti bude doživljeno kao presedan i izazove buru, koja je pretila da eskalira u sukob.

"Šiptari dižu spomenike teroristima!", vrištali su naslovi, pa sena kraju uključila i Žandarmerija, koja je u dramatičnoj akciji, uz blokadu grada, obeležje uklonila. (Tadašnji komandant Žandarmerije Bratislav Dikić, posle ovoga na svoju ruku je iznad sela Lučane, podigao ogroman krst "u spomen svim policajcima poginulim na jugu Srbije". Pošto uonaokolo dvadeset kilometara u poluprečniku nije živeo niko ko se krsti, spomenik je trebalo čuvati od skrnavljenja i eventualnog rušenja, pa su u toj zabiti u svakom trenutku bila parkirana četiri džipa, a žandarmi nisu dozvoljavali ni zaustavljanje automobila na putu pored ograđenog kompleksa. Posle nekoliko meseci, krst je svečano prenet u portu crkve između Bujanovca i Vranja...)

Drama oko uklanjanja spomenika borcima OVPBM u Preševu - na njegovom mestu od tada je uvek sveže cveće, što efekat akcije Žandarmerije dovodi u sumnju - imala je još jednu, značajniju i dalekosežniju posledicu: Albanci su tada predložili, a vlada u Beogradu - kao ustupak - prihvatila je 2013. plan rešavanja problema koji opterećuju svakodnevni život Albanaca na ovim prostorima.

Zahtevi su bili svrstani u sedam grupa, pa je ovaj dokument nazvan Planom sedam tačaka. Činjenica da ni jedan od ovih problema nije u potpunosti rešen (neki ni delimično) najbolje odslikava realno stanje na jugu Srbije. I vraća nas na početak teksta, odnosno, objašnjava zašto neki ovaj deo državne teritorije smatraju spremnim za trampu.

Šta su tražili Albanci nastanjeni u Preševu, Bujanovcu i Medveđi?

Najkraće rečeno, sve ono što im kao ravnopravnim sa ostalim građanima Srbije pripada: zastupljenost u državnim institucijama, ekonomski oporavak, pravo na upotrebu jezika i zastave, decentralizaciju pravosuđa, obrazovanje na albanskom, bolju socijalnu i zdravstvenu zaštitu i garancije za bezbednost.

U principu, ništa ovde nije sporno. Neke od tačaka potpisali bi odmah i lokalni Srbi, za sebe, a one koje se tiču prava manjina, smatraju se svuda u svetu opštim vrednostima. Ali, tu dolazimo do napred pominjane "punopravnosti" samo na papiru.

- Najveći problem u obrazovanju predstavlja nedostatak udžbenika - kaže za "Ekspres" predsednik
acionalnog saveta Albanaca Šukri Imeri.

- Dok su, vremenom, knjige za osnovce obezbeđene, učenici srednjih škola nemaju ni jedan udžbenik. On i uče iz beleški koje im na času diktiarju profesori...Najkraće: tiraži su mali, pa se nikome u Srbiji ne isplati da ih piše i štampa na albanskom, a nema ni dovoljno autora sposobnih za to. Iz istih razloga ne isplati se ni prevođenje sa srpskog. Potrebne knjige postoje u Albaniji, ali Beograd zahteva da se svaki udžbenik izdat u Tirani prevede i prevod dostavi na odobrenje. Što je isti đavo - neisplativo je, i što je važnije, neizvodljivo u razmnom roku. Plus što je besmisleno. Ako je odobrenje potrebno za "škakljive" predmete: istoriju i maternji jezik, zašto bi to moralo da se radi sa udžbenicima hemije, biologije, matematike... i nizom sličnih?

U ovom, i sličnim slučajevima, postaje očigledno odsustvo političke volje da se rešavaju bar oni problemi u kojima nisu odlučujuće pare.

Jer, na jugu Srbije siromašni su i Albanci i Srbi.

U Bujanovcu godinama unazad pa do pre dva meseca nije otvoren ni jedan proizvodni pogon, pa radnih mesta osim u opštinskim administracijama prosto - nema. Prvog dana februara Jumko je u Bujanovcu otvorio pogon za šivenje policijskih i vojnih uniformi i primio 64 radnika. Da se dogodilo negde severnije u Srbiji, to bi bila dobra vest. Ovako, zakucan je još jedan klin između Srba i Albanaca. Jer, zaposlen je 61 Srbin, i tri Albanca, iako je nacionalna struktura nezaposlenih, i uopšte, drugačija.

- To je nastavak institucionalne diskriminacije koju država vrši nad Albancima - kaže Šaip Kamberi, predsednik bujanovačke opštine.

Ovaj pedesetčetvorogodišnji pravnik, rodom iz Velikog Trnovca, otac dvoje dece, godinama je predvodio Odbor za zaštitu ljudskih prava i pokazao veliku doslednost i upornost u borbi za njihovo ostvarivanje. U okruženju u kojem su neretko vrile nacionalističke strasti, i odake su stizale i zapaljive izjave, Kamberi se razlikovao smirenošću i insistiranjem na poštovanju zakona Srbije i opšteprihvaćenih principa u svetu. Predsednik opštine bio je već od 2008. do 2012. a nakon toga poslanik u Skupštini Srbije.

- Beograd ne brine o stanovništvu Preševske doline. Ovde ne govorim o standardima Evropske Unije, čiji član Srbija želi da postane, već se ne poštuju čak ni neki unutrašnji standardi. Ovo je ozbiljno narušili multietničnost za koju se zalažemo i pokušavamo da je unapredimo - ocenjuje Kamberi. Prošle godine putovao je u Skadar, u Albaniji, u pokušaju da tamo ugovori otkup bujanovačkog duvana, ali kaže da ne zna šta da radi sa mlekom. Bujanovac je seljačka opština, dosta ljudi gaji krave, ali zbog raznih propisa i zakona, mleko ne mogu da izvoze. A u Srbiji niko nije zainteresovan za plasman ovog proizvoda na tržište jer se (opravdano) veruje da su izgledi za uspeh, odnosno dobit, mali.

Da ekonomija udružena sa politikom predstavlja kombinaciju koja vodi u propast, svedoči i primer Bujanovačke banje, jedinstvne u Srbiji po svojim lekovitim svojstvima. Kad se pre neku godinu javio biznismen iz Turske, a poreklom iz Bujanovca, spreman da je kupi, neki Srbi digli su glas: "Nećemo da prodajemo prirodna blaga Šiptaru!", pa od posla nije bilo ništa. Eno ga prirodno blago u nimalo reprezentativnom stanju i danas tamo, državno, ljušti se malter sa fasade i propada...

Popisni problem

Odsustvo političke volje da se stvari pomere sa mrtve tačke ogleda se i u takozvanom "popisnom
problemu". Zbog toga što Beograd nije pružio garancije da će biti uzeti u obzir i oni Albanci koji  su izbegli u vreme sukoba krajem devedesetih, albanske partije na jugu Srbije donele su odluku o bojkotu popisa 2011. godine. Tako se desilo da ih ukupno u ove tri opštine bude 1.187, iako je popisom iz 2002. godine, takozvanim "Čovićevim", utvrđeno da u Preševu, Bujanovcu i Medveđi živi 57.595 Albanaca!

Šta se onda dogodilo? Beograd je rekao: Ko vam je kriv?, i počeo da barata sa rezultatima iz 2011. kao stvarnim, pa je tako, između ostalog, ukinut i sud u Preševu, gde je "ustanovljeno" svega 3.000 ljudi... Ili kad se utrđuju nacionalne kvote za upis na lokalna odeljenja fakuteta iz Srbije...Pokušaj da se takva situacija prevaziđe načinjen je 2015. godine, kada je grupa međunarodnih eksperata uz podršku Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu načinila približnu procenu relanog stanja stvari, ali je "učenje pameti Albanaca  " njihovo " "kažnjavanje" zbog bojkota nastavljeno u raznim oblicima do danas... Inače, eksperti su zaključili da Preševo ima 29.600, Bujanovac 38.300, a Medveđa ukupno 7.400 stanovnika. Orijentacije radi, 2002. godine Albanaca je u Preševu bilo 90 odsto,u Bujanovcu 55, a Medveđi 26 odsto. I ti se procenti bitno ne menjaju... iako se iseljavaju i jedni i drugi.

Da li bi Albanci sa juga Srbije radije ostali u postojećoj državi ili se pripojili Kosovu?

Imalo bi svašta još da se priča na ovu temu, aktuelnu i živu duže od dve decenije, ali sve to simbolično staje u odgovor na pitanje: "Da li bi Albanci sa juga Srbije radije ostali u postojećoj državi ili se pripojili Kosovu?

Slično je bilo formulisano i pitanje na referendumu, inače nepriznatom od Srbije, održanom davne 1992. godine. Tada je skoro 99 odsto izabralo Kosovo. U godinama koje si sledile, a sve su bile manje ili više burne, taj je rezutat često pominjan, a na njega se, u razogovoru za "Ekspres" poziva i Šukri Imeri:

- Šta je tada odlučeno, važi i danas... - kaže on.

Sličan stav ima i Šaip Kamberi, ali dodaje da je takav ishod u ovom momentu malo verovatan, budući da je međunarodna zajednica protiv promene granica.

Naslednik Šaipa Kamberija na čelu Odboru za zaštitu ljudskih prava je Beljgzim Kamberi (nisu u srodstvu).

- Da su ekonomski uslovi drugačiji, dilema bi imala smisla. Ovako, kad se i na Kosovu i u Srbiji loše živi, ljudi kažu: hajde bar da budemo sa svojima!

Nedžad Beljulji, biznismen iz Bujanovca, izazavao je negodovanje nekih krugova u Bujanovcu kad je na jednoj beogradskoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom rekao da Albanci javno govore da su za Kosovo, a da tajno nisu ni za Kosovo ni za Srbiju, već za neku bogatiju zemlju u Evropi.

- Mene niko nije pitao gde ću da se rodim. A da su me pitali - izabrao bih Švajcarsku - kaže polušaljivo.

Na još veći i ozbiljnij otpor naišao je Šćiprim Arifi, gradonačelnik Preševa.

Dete gastarbajtera iz jednog prepevskog sela, rodio se 1976. i školovao u Nemačkoj. Tamo je razvio  uspešan špediterski posao, i zasnovao porodicu. On je 2015. u Preševu osnovao Alteternativu zapromene, tada sedmu stranku Albanaca u ovom gradu, i već naredne godine postao predsednik opštine.

Po drugi put je biran za istu funkciju sada u februaru.

- Nacionalista stavi zastavu preko lica, i od nje ništa ne vidi. Ja zastavu vezujem oko vrata,kao ukras, i gledam kuda idem. Spas za stanovnike Preševa je u ekonomskom razvoju opštine, a on nije moguć bez pomoći Vlade Srbije - govori, mešajući reči dva jezika, jer je srpski prvi put čuo, i počeo da uči, tek 2015. Njegovim zalaganjem, Beograd je odredio sredstva za nekoliko razvojnih projekata, a obećano mu je i rešavanje nekih starih problema, kao što je otvaranje malograničnog prelaza i okončanje nekih privatizacija.

Šćiprim Arifi uveo je još jednu promenu u politički život Preševa - prvi put od višestranačja, odbornici srpske nacionalnosti - dvojica sa liste "Aleksandar Vučić" - učestvuju vlasti. Sve do sada, Albanci kojih, rekosmo, u Preševu ima 90 odsto, vladali su sami. Alternativa za promene imala je većinu i bez ta dva glasa, ali je Arifi praktično pokazao šta znači ime njegove stranke, šta je "alternativa" i šta su " promene".

I njegov stav prema razmeni severa Kosova za jug Srbije drugačiji je o većine:

- Ja se potpuno slažem sa stavom međunarodne zajednice da bi promena postojećih granica bila opasna. Preševo, Bujanovac i Medveđa zato treba da ostanu u sastavu Srbije.

Na pitanje o odnosu sa Beogradom, otpio je nekoliko gutljaja vode iz čaše i spustio je pred sebe:

- Vidiš ovo? Neko bi rekao da je do pola prazna, a ja kažem: do pola je puna. Važan je pozitivan pristup, i uzajamno razumevanje.

Ovakvi stavovi obezbedili su pobedu njegovoj partiji, ali mu i doneli mnogo političkih protivnika, koji u neformalnim razgovorima i na društvenim mrežama ne kriju netrpeljivost.

Za sada se dobro nosi sa njima. ali ako ga Srbija ostavi bez podrške, nastaće problemi. I to mnogo veći za Srbiju, nego za njega...