LET IZNAD KUKAVIČJEG GNEZDA U ŠTIMLJU: Duševno oboleli Srbi 30 godina čekaju da neko dođe po njih

LET IZNAD KUKAVIČJEG GNEZDA U ŠTIMLJU: Duševno oboleli Srbi 30 godina čekaju da neko dođe po njih


Pojedini pacijenti iz Srbije u psihijatrijskoj bolnici u Štimlju, na Kosovu, leže duže od 30 godina. Njih su zaboravile i porodice i država, koja ne odgovara na kosovske dopise o preuzimanju svojih građana

Bolnica ili logor? Bolnica koja liči na logor. Tako se pre desetak godina moglo reći za Centar za rehabilitaciju i integraciju psihijatrijskih bolesnika u Štimlju, na Kosovu i Metohiji. Sada je situacija malo drugačija, ovaj centar ipak više liči na bolnicu.
Dve nedelje natezanja povodom dozvole za ulazak u prostorije Centra i razgovor s lekarima, direktorom i pacijentima, i na kraju zabrana. Na dopise koji su uredno poslati na više adresa na Kosovu i Metohiji, nikada nije stigao odgovor. Jedinu povratnu informaciju poslala je jedna službenica kosovske vlade koju lično poznajem.
„Isto je kao i prošli put, niko ne želi da preuzme obavezu i odgovornost, tako da će dozvola izostati. Budi strpljiv, čekaj da se formira vlada, pa će ti odobriti”, pisalo je u SMS-u koji sam dobio od poznanice iz kosovske vlade.
E pa, nisam imao strpljenja, čekao sam dve nedelje, a i to je previše. Idem, makar me vratili s kapije. I tako je i bilo, skoro pa tako.
Opasan dvometarskom ogradom, pokriven video-nadzorom i obezbeđenjem, ovaj centar, koji krije mračne tajne o sudbini svojih pacijenata, predstavlja jedini dom za 60 ljudi koje su ostavile njihove porodice. Neki od njih tu borave duže od trideset godina, za drugi dom ne znaju niti znaju da li imaju rodbinu.
Na kapiji me je dočekao portir, na albanskom jeziku me je pitao koga tražim. Uspeo sam da ga razumem. Često sam na Kosovu, pa sam nešto reči naučio. Ponavljao sam samo ime direktora Miftara Zeneljaja. Onda je portir počeo nešto da govori, ništa ga nisam razumeo, ali sam shvatio da me tera, da treba da idem, da odem s kapije.
Nisam ga poslušao jer sam želeo da uđem unutra. Pokazujem mu dopis koji sam na srpskom jeziku poslao resornom kosovskom ministarstvu. Gospodin s kapije je najverovatnije pomislio da je to dozvola za ulazak i pustio me je da uđem u dvorište.
– A nuk pikturoj, a nuk pikturoj – ponavljao je za mnom. Slikaću, makar me uhapsili, pomislio sam. Kada je primetio da telefonom pravim fotografije, ljubazno mi je rukom pokazao ka izlazu.
Miftar Zeneljaj, nešto više od dve godine direktor je ovog centra. Kada se javio na telefon i na srpskom čuo „dobar dan, direktore”, najpre je ućutao, a zatim na isti način odgovorio.
– Nisam u Centru, na putu sam. Šta vas zanima? Pošaljite zahtev. Ako vam odobre, onda dođite, zakazaću vam termin. Ne mogu tek tako da vam odgovaram na pitanja, postoje neka pravila, molim vas, razumite me – rekao je Zeneljaj, a zatim spustio slušalicu.
Opet sam ga nazvao i rekao mu da sam zaboravio da mu prenesem pozdrav od doktora Beljuljija, koji radi u Cirihu. Kada je čuo njegovo ime, Miftar je promenio ploču. Nakon što se dobro raspitao o svom starom prijatelju, rekao je da je spreman da mi kaže sve što me zanima.
– Vas sigurno zanimaju pacijenti iz Srbije. Gledajte ovako, poznato mi je da je nekoliko puta slat dopis vašoj zemlji da preuzme svoje pacijente, ali se to nikada nije dogodilo. Oni su još kod nas, neki su tu duže od tri decenije. Nama ne smetaju, mi pacijente ne odvajamo po nacionalnosti, svi su isti. Lekova imamo dovoljno, hrane ima, sobe su čiste. Prošle godine smo pacijente vodili na more. Ko je to još uradio? Niko – priča Miftar.
On je potvrdio da za većinu pacijenata niko nikada od rodbine nije pitao, niti ih iko obilazi. Sahranjuju ih na parceli koju su dobili od opštine. Pored tela polože i flašu u kojoj je papir sa svim podacima o preminuloj osobi. Grobno mesto je neobeleženo.

U ovoj bolnici živi Jugoslavija u malom, ima tu Albanaca, Srba, Bošnjaka, Makedonaca… Za njih ratovi ne postoje, nikada se nisu desili

Prošle godine je na toj parceli sahranjena R. S. iz Jagodine, napuštena od svoje porodice. Sahrani su prisustvovali samo zaposleni iz ovog centra. Oni su joj, u stvari, bili jedina porodica.
U ovoj bolnici živi Jugoslavija u malom, ima tu Albanaca, Srba, Bošnjaka, Makedonaca… Za njih ratovi ne postoje, nikada se nisu desili. Ali postoje osnovane sumnje da su neki pacijenti ipak žrtve suludog rata.
Sudbina 40 ljudi iz psihijatrijske bolnice u Štimlju nije do kraja rasvetljena. Najmanje se zna o dve žene koje su poreklom iz istočne Srbije, koje su ovde, preko Centra za socijalni rad, prebačene pre 32 godine. Glavno pitanje koje se postavlja više od 15 godina jeste da li su one žrtve trgovine organima. Da li su zaista umrle prirodnom smrću? Da li im je neko naživo vadio bubrege, rožnjače i pluća? Istraga do sada nije dala precizne odgovore na ova pitanja, što ostavlja prostora za nagađanja.
Te dve žene imaju svoja imena i tačno se zna odakle su došle. Jedna je Ljiljana Salim Jovanović, rodom iz Bora, a druga je iz Knjaževca i zove se Mirjana Paunović. One su zajedno, dan uoči pravoslavne Nove godine 1996. godine, iz Bora prebačene na lečenje u Štimlje.
Nekoliko godina posle bombardovanja, Srbija je pokazala želju da ih preuzme, poslala je upravi Centra dopis, a onda je stigao odgovor: pacijenti koje tražite su preminuli. Sumnjivo je to da je, navodno, Ljiljana Salim Jovanović preminula baš tih dana kada je Srbija želela da preuzme brigu o njenom lečenju.
Mnogi su još tada ukazivali na to da se u ovoj psihijatrijskoj ustanovi dešavaju čudne stvari. Čudne? Možda je „strašne” adekvatniji termin. Tadašnji direktor bolnice u Kosovskoj Mitrovici Marko Jakšić obelodanio je informaciju da „150 pacijenata Centra za rehabilitaciju i integraciju psihijatrijskih bolesnika u Štimlju, od kojih su većina Srbi, svakodnevno trpi maltretiranje i ponižavanje od albanskih lekara i medicinskog osoblja”.
– Njih niko ne štiti niti to želi da radi – rekao je tada Jakšić.
Sadašnji direktor Miftar Zeneljaj kaže da njegove pacijente niko ne maltretira i da oni imaju sve što im je potrebno, ne samo za lečenje već i za svakodnevni život.
– Vodili smo pacijente na more. Ko je to još uradio osim nas? Opet vas to pitam. Činimo sve što možemo da im bude bolje, da se prijatnije osećaju – kaže Zeneljaj.
Tužna lica pacijenata koje sam video nakratko u dvorištu ove ustanove govore drugačije. Svi oni bi želeli da odu svojoj kući, da budu s porodicom. Odlazak na more s medicinskim osobljem i lekarima ne može im odmeniti porodicu koja ih se odrekla.

VODI ME, SREĆO, TAMO DALEKO
Dok sam prolazio dvorištem Centra za rehabilitaciju i integraciju psihijatrijskih bolesnika u Štimlju, čuo sam stihove pesme „Vodi me, srećo, tamo daleko, gde more ljubi obale svoje…”. Pogledom sam tražio osobu koja to peva i video sam muškarca u trenerci i papučama. Ispod debele dukserice držao je lične stvari. Odavao je sliku čoveka koji je spreman da ode negde, verovatno kući. Poslao mi je poljubac i rekao: „Je l’ ja to idem kući, je l’ me puštate kući, je l’ idem odavde, je l’ to tačno?”
Je l’, je l’, je l’, je l’, a kako da mu kažem da nije tako, da neće ići, da će još ostati tu? Nasmejao sam mu se i zajedno s njim zapevao Janinu pesmu… tako se valjda zove pevačica čiji su ono stihovi.

DECA PREBAČENA U GRAČANICU
U Centru za rehabilitaciju i integraciju psihijatrijskih bolesnika u Štimlju bilo je i dece koja su tu boravila zajedno sa odraslim pacijentima. Mnogi od njih su odrasli u ovom centru. Odlukom, još uvek se ne zna čijom, deca su pre petnaestak godina preseljena iz ovog centra. Prebačena su u Gračanicu, a neka su odatle pronašla novi dom.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar