NA SLOBINOM GROBU: MIRIS LIPE NA BALKANU

U Požarevac treba poći bez predrasuda, posebno ako se uputite na Slobin grob. Šta inače može jedan novinar danas, tačno 12 godina nakon Miloševićeve smrti, novo da otkrije pod lipom u Nemanjinoj 41.

Između reda šuštanja na gradskim radio-talasima, čiji se signal lagano gubi na autoputu, ređaju se rezultati taze održanih beogradskih izbora. Neko mudrački reče da od svih stranaka iz devedesetih iznad cenzusa ostade samo, ponavljam, samo, SPS. Možda onda i nije čudan urednički predlog: „Napravite reportažu iz Požarevca". Naravno, nije povod to što je izborni cunami preživela stranka koju danas vodi jedan Ivica. Reč je o onom i onakvom SPS, strahu i trepetu. O Miloševiću i njegovoj smrti ili barem o onome što je od nje ostalo.

Svaka generacija ide na svoje groblje. Neki u Kuću cveća, neki u Požarevac.

Ovih dana navršava se dvanaest godina od kada je beli kovčeg sa telom preminulog Slobodana Miloševića dopremljen iz Haga, a potom iz bele limuzine, u režiji Milorada Vučelića, spušten u raku u dvorištu porodične kuće u Požarevcu. U suton, uz sveće, plastično cveće i ulične preprodavce rakije, vina i čaja od hibiskusa...

Za razliku od tog 18. marta 2006. godine, kada su Nemanjinu ulicu zakrčili novinari i obožavaoci lika i dela, danas u ovoj mirnoj požarevačkoj ulici nema nikoga. Nema čak ni te kiše i blata kojom je povorka tada gacala, jer iznad krova nekadašnje porodične vikend kuće Miloševića danas je sijalo sunce. Jedino su, više od deceniju kasnije, ostale misteriozne koordinate članova Slobine uže porodice.

U kućama na porodičnom placu nema nikoga, sve je zabravljeno i prazno. Čak su i snajka Milica Gajić i unuk Marko Milošević odnedavno u Beogradu, gde naslednik loze studira prava. Toliko je vremena prošlo. Pred kapijom nas nije dočekao čak ni čuveni čika Jova, koji je godinama Slobino dvorište i kuću držao kao pod konac. I on je umro pre mesec dana...

Pred kapijom nas nije dočekao čak ni čuveni čika Jova, koji je godinama Slobino dvorište i kuću držao kao pod konac. I on je umro pre mesec dana...

Lutajući pred plotovima komšijskih kuća u stilu pravog inspektora, presrete nas Dušan Rakočević, u kraju poznatiji kao Raka. Potkresanih brkova, u „mont“ jakni.

On je čuvar ključa od kapije broj 41, ispisan na keramičkoj pločici. Nakon nagovaranja, pušta nas da uđemo iako nije godišnjica.

Unutar visoko opasanih bedema zavija betonski puteljak koji vodi pored bele, očuvane, ali potpuno prazne kuće. Kroz PVC prozore vidi se samo polomljeno staklo u prostoriji koja je verovatno nekada bila primaća soba. U dnu dvorišta, pored borića, pod čuvenom lipom, beli se Slobina bista i mermerna ploča na kojoj zlatnim slovima piše „Slobodan Milošević 1941-2006. i Mirjana Marković 1942-“. Na mermeru i dalje stoje plastične, crvene ruže.

- Ne, ne, od šire familije niko ne dolazi. Mariju nisam video ni čuo godinama, Marka vrlo retko, jedino Mira zove nekoliko puta godišnje, da nas pita za zdravlje i decu. Kaže da bi volela da se vrati u Srbiju, na šta joj ja svaki put odgovorim da više ništa nije onako kako je bilo. Jedino ako želi da dođe zbog Slobe... To razumem - oprezno se otvara Raka.

U kuću, po najavi, kako kaže, može da dođe svaki putnik namernik.

- Iznenađen sam što svraća dosta mladog sveta, dolaze ovde s poštovanjem. Baš pre nekoliko dana su bile neke mlade odbojkašice od kojih mi se jedna pohvalila da se preziva Milošević. Presrećne su bile kada sam ih pozvao da uđu u dvorište kuće. Slikale su se pored groba, upisale u knjigu. Izgleda da vreme ipak radi svoje i da mladi drugačije gledaju na ono što je bilo - kaže Rakočević.

Kroz neobaveznu priču, okupljeni oko groba, saznajemo da Raka nije samo obični komšija čije se dvorište nalazi s druge strane Slobinog bedema, ispostavlja se, kao što smo i slutili, da je Rakočević, Raka, kojem je Milošević nadenuo nadimak Rakone, bio požarevački policajac i šef obezbeđenja bivšeg predsednika.

- Preko policije, pošto sam bio visoko rangiran, do bio sam stan u Požarevcu. Posle me je Sloba nagovorio da taj stan prodam i kupim nedovršenu kuću pored njegove. Dosta smo vremena provodili zajedno, majstorisali, družili se. Imam troje dece, a blizanci se zovu baš Marko i Marija. Ali, to je samo slučajnost. Marko se družio sa mojom decom i dolazio nam je u kuću, ali nas Marija nije posećivala. Sloba je bio dobar čovek, razuman i racionalan, pomagao je ljudima. Jednom prilikom se radnik koji je postavljao crepove na komšijinoj kući umalo nije onesvestio kada smo mu Sloba i ja pripomogli u poslu - priseća se Slobin Rakone.

Međutim, da ništa nije onako kako se na prvi pogled čini, a posebno kada je u pitanju Slobodan Milošević, uverili smo se kada nam je Rakočević otkrio da on nije samo majstorisao sa Slobom, već da je uz njega bio u najtežim trenucima, aprila 2001. u vili „Mir“ na Dedinju.

- Tog petka krenuo sam kući sa posla kada su me ovi moji pozvali u vilu na Dedinju, jer su shvatili da će biti problema. Bio sam tamo sve do nedelje. Svašta se tu dešavalo, bilo je i ono čuveno pucanje... Žena me pozvala i molila da se vratim kući jer imam malu decu, ali su me dečica potom krišom pozvala i rekla da ostanem da čuvam Miloševiće, samo da se sakrijem iza zida ako opet neko zapuca. Bio sam sa Slobodanom sve dok nije odlučio da se preda policiji, jer nikoga nije mogao da nosi na duši. Pitao sam ga samo da li je siguran u odluku, na šta mi je odgovorio da je potpisao papire sa Čedom, Đinđićem, Koštunicom i Milutinovićem o neizručivanju i tražio je da ga baš ja odvezem u CZ. To je poslednji put da smo se videli. Posle me je par puta zvao iz zatvora u Hagu i to je sve. A planirali smo da u penziji zajedno majstorišemo po dvorištu...

U odlasku je dodao da je Milošević u pravom smislu reči bio državnik i da će tek istorija pokazati pravu istinu.

- I onda neko kaže da je bio diktator... To ne razumem, ali dobro. Hoćete li možda da se potpišete u knjigu? - upitao je domaćinski.

Nismo se potpisali.

Možemo samo da citiramo Mirjanu Marković:

„Lipe su cvetale, a sreda je. Nije vikend. Ne mogu, prema tome, da idem u Požarevac. A za mene je cvetanje lipa, cvetanje samo jedne lipe. One iz našeg vrta u Požarevcu. One pod kojom sam ja odrasla, one pod kojom su odrasla moja deca. Pod kojom sam učila, slušala prvu jugoslovensku zabavnu muziku, čitala sve bajke svojoj ćerki, čuvala svog malog sina. Sedela sa mužem u prve prolećne dane, nekih godina - čitavog leta. Kao da je ta lipa jedina na svetu, kao da samo ona cveta krajem juna. Čekam subotu da odem tamo kao da nikad tamo nisam bila, kao da hiljadu godina nisam tamo bila, kao da tamo želim da ostanem zauvek.“ („Juče ili sutra“, zapis za 18. jun 1997).