Reportaže
31.08.2016. 11:08
ekspres
REPORTAŽA, JAPAN: Sjaj i trijumf kulturnog kapitalizma
Dok smo leteli pevušili smo pesmu grupe "Alfavil" "Big in Japan" sa refrenom "Things are easy when you are big in Japan". Ali kada smo bili primorani da kupujemo garderobu osvedočili smo se da uopšte nije lako kada ste "big in Japan" jer rukavi njihovog najvećeg broja XL bili su mi do laktova, košulje do pupka
Kada je "Aeroflotov" "erbas", sa imenom velikog pisca Borisa Pasternaka na svom nosu, uzleteo uveče iz Moskve i na jedanaest hiljada metara visine zaplovio ka Tokiju, nije iznad Sibira uleteo u dugu noć. Putovali smo vremenskim zonama kroz trajni sumrak i uleteli pravo u trajnu zoru - tako je izgledala noć od "Šeremetjeva" do "Narite" i nije čudno što je sinonim za Japan - Zemlja izlazećeg sunca.
Čim smo izašli iz aviona bilo nam je jasno da smo u drugom svetu, za naš način života i navike potpuno virtuelnom, kao da smo ubačeni u kompjutersku igricu. Na svakih nekoliko metara ljubazno su se smešile uniformisane devojke i masu od trista ljudi vrlo gracioznim i vrlo učtivim pokretom ruke usmeravale ka izlazu.
Slovensku nemarnost i talenat za dar-mar, neljubazni i nadrndani personal sa "Šeremetjeva" koji je stalno u nekom kašnjenju i ličnoj odsutnosti zamenjuje japanska puna poštovanja strogost i disciplina koje vam odmah stavljaju do znanja da ulazite u kodeks ponašanja koji ne toleriše spontanost i improvizaciju. Naši ljudi odmah primećuju i naglašavaju da su Japanci "pogubljeni" kada iz bilo kog razloga iskoče iz procedure, našli su im slabu tačku i našu slabost ka improvizaciji pretvorili u superiornu vrlinu nad njima. U takvom načinu vrednovanja ne ometa ih ni očigledno japansko čudo sa kojim se suočavaju, jer za nas improvizacija, zapravo izbegavanje trajnog i konačnog rešavanja, voluntarističko življenje u provizorijumu, ima veću vrednost.
Japanci po zakonu imaju 15 dana godišnjeg odmora, međutim iskoriste samo nedelju dana, ali je prosečna plata oko 400.000 dinara
Protokoli ulaska u Japan se odvijaju tako munjevitom brzinom da uopšte i ne osećamo da smo postali njihov sadržaj. Kao da smo na pokretnoj traci, klizimo bez zaustavljanja. Procedura je usklađena sa našim disanjem i kretanjem, potpuno se osećamo slobodno, nema frustracije, nema nervoze. Nema čekanja, nema konfuzije. Ipak nas stiže i šokira slovenska nemarnost i službenice na "Nariti" promptno obaveštavaju putnike iz Beograda da njihov prtljag nije stigao iz Moskve jer za dva i po sata između dva leta radnici na "Šeremetjevu" "nisu imali vremena" da ga prebace iz jednog u drugi avion. U Tokiju je vrućina, preko 30 stepeni, posle 12 sati leta od Beograda vapimo za presvlačenjem, ljubazni Japanci nas teše da ćemo stvari dobiti sutra. Sutra?! Tek sutra! Moj saputnik i ja, međutim, putujemo dalje, hiljadu kilometara na sever, grad Saporo, na ostrvu Hokaido, i prtljag će za nama stići tek četvrtog dana. Dok smo leteli pevušili smo pesmu grupe "Alfavil" "Big in Japan" sa refrenom "Things are easy when you are big in Japan". Ali kada smo bili primorani da kupujemo garderobu osvedočili smo se da uopšte nije lako kada ste Big in Japan jer rukavi njihovog najvećeg broja XL bili su meni do laktova, košulje i majice do pupka. Ali Japanci ne bi bili Japanci kada ne bi mogli da reše i problem koji drugi naprave. Bez nervoze, vrlo učtivo, da se nijednog trenutka ne osetite postiđeno.
Celim boravkom pratiće nas, nazovimo je, situaciona označenost svega oko nas, tako da smo u svakom trenutku jednostavno sve znali. Nije slučajno Rolan Bart Japan nazvao "carstvom znakova" i da se samorazumljivo, bez stresa, uključujete u sva značenja oko vas uprkos "šuštavoj masi nepoznatog jezika koja stranca obmotava kao zvučni film". Uostalom, nisam primetio da na javnim mestima Japanci mnogo pričaju, možda i zato što razgovaraju tiho, bez eksplozije emocija na licima, bez dranja, bečenja, dovikivanja, psovanja, a nema ni objašnjavanja rukama.
U Kjotu na železničkoj stanici kroz koju dnevno prođe milion ljudi zebli smo kako ćemo kroz tu masu naći put do čuvenog šinkasena, metak-voza. Za nekoliko su nas minuta, međutim, znaci i logika doveli do perona, vagona i smestili tačno na naša dva mesta
U Kjotu na železničkoj stanici kroz koju dnevno, bez ostavljanja ikakvog traga za sobom, prođe milion ljudi, a možda i više, zebli smo kako ćemo kroz tu masu naći put do čuvenog šinkasena, metak-voza. Za nekoliko su nas minuta, međutim, znaci i logika pravaca doveli do perona, do jednog od mnogobrojnih vagona i smestili tačno na naša dva mesta.
Ukoliko nema nacrtanog znaka i obaveštenja na engleskom, tu je čovek koga možete da pitate. Naravno da postoji mogućnost da se izgubite ukoliko niste koncentrisani i pažljivi. Upravo to - koncentracija i pažljivost jesu odlike neophodne za život u Japanu. Vi ste koncentrisani na njih, oni su koncentrisani na vas. Na svim raskrsnicama, stanicama, u metrou, restoranima, prodavnicama, bankama, gde god se može stvoriti kakva gužva, sveprisutni uniformisani redari "uteruju u red", uspostavljaju komfornost i kontrolišu bezbednost kretanja, ukrcavanja i iskrcavanja, čekanja, sedenja, naručivanja. Teško da ćete naći gradilište, a ima ih mnogo, sa kojih izlaze kamioni, bilo u rikverc ili pravo, a da nema nekog u uniformi koji će upozoravati i vozača i pešake. Jednostavno - u Japanu ste, i o vama se vodi računa od ulaska, kada vas pažljivo slikaju i uzmu otiske prstiju, do izlaska kada vam na aerodromu, bez obzira na gužvu i cajtnot, ne čekiraju kartu za odlazak dok vam uz vaš potpis ne vrate penu za brijanje koju niste smeli da imate u koferu u internom vazdušnom saobraćaju.
Na japanskom arhipelagu živi 127 miliona stanovnika. Jedna je od najgušće naseljenih država, jer se može stanovati samo na trećini njene teritorije (ostalo su planine), a veličine je Nemačke, veća je od Velike Britanije, ali manja od Francuske ili Italije. Klaustofobičnu prenaseljenost ne možete osetiti na svojoj koži, čak ni u Tokiju sa 13 miliona koji je potpuno srastao u urbanu aglomeraciju od 34 miliona stanovnika. Tokio je već na početku 19. veka imao milion stanovnika. Nema oko vas ni šangajske drečave gomile ni zastrašujuće usamljene gomile zapadnih metropola. I u Saporu, Osaki, Kjotu, Tokiju preko dana su ulice prazne, restorani prazni, retko gde radi kafić, tu i tamo po koji turista. Đaci i studenti uče u školama, laboratorijama i bibliotekama, a oko škola i fakulteta nema kafića, picerija, pekara, kockarnica, menjačnica i ostalih radionica za traćenje vremena...
Moj saputnik dr Nebojša Zečević, dok obilazimo te prazne a prostrane i mnogoljudne gradove u najsavremenijem arhitektonskom dizajnu, uz smešak citira Irfana Mensura koji u filmu Miće Miloševića "Tesna koža" glumi profesora engleskog jezika, deca ga zovu Japanac jer je bio u Japanu, a njegova uzrečica je "Japanci imaju samo jedan praznik, a i tada rade". Mada uzrečica opisuje situaciju iz japanskog buma 60-ih i 70-ih, apsolutna predanost poslu još uvek je opštenarodni običaj. Japanci po zakonu imaju 15 dana godišnjeg odmora, međutim iskoriste samo nedelju dana, ali je prosečna plata oko 400.000 dinara. Sasvim je banalna stvar da devojčice sa trinaest godina počinju da nose torbu "luj viton".
Ti skromni ljudi napravili su na potpuno negostoljubivom tlu, pod stalnim zemljotresima i uprkos ćudi klime, posle strašnog poraza u Drugom svetskom ratu, jedan od najhumanijih modela života. Zapad je razvio neoliberalistički kapitalizam, a oni su se trudili da uzmu od njega sve najbolje i da izgrade, kako ga sami zovu - "kulturni kapitalizam"
Mnogi građani su, međutim, sve nezadovoljniji što standardi stanovanja nisu u skladu sa svetskim nacionalnim statusom druge ekonomske sile na svetu. Bogati su, a stešnjeni. Ograničeni prostor i prenaseljenost nagone ih da savladavaju tešku veštinu suživota sa drugima. Prosečna veličina stana je 45 kvadrata i u njemu često žive tri generacije. To je pogodovalo razvoju tzv. ljubavnih hotela za bračne parove da bi mogli preko vikenda slobodno da se prepuste intimnosti i seksu, a da im babe, dede i deca ne drže sveću. Mnogi stanovnici Tokija poseduju bicikle, javni prevoz je savršen, garaže i parkiranja su preskupi, tako da im je automobil samo beda oko vrata, pa ga i ne kupuju.
Nekada sam se na konferencijama za štampu čudio ironičnim rečima čuvenog japanskog diplomate u Beogradu Tadaši Nagaija, ali ih tek sada na putovanju po japanskom arhipelagu razumem. Obično bi nam se predstavljao na sledeći način: "Ja potičem iz jedne daleke, male i siromašne zemlje, okružene morima i uvek se divim vama kada vidim koliko mnogo vi zemlje imate, divim se koliko ste bogati. Ali se uvek pitam zašto je ta zemlja zapuštena, zašto su oranice neobrađene. Šta vas to sprečava da ih obradite i učinite dobro i sebi i njima? Kao što ne mogu da razumem zašto vaši biznismeni ne mogu da sklope posao a da ne odu na ručak koji traje satima. Ako vam u Japanu poslovna stranka ponudi ručak, to je poziv na korupciju koja se kažnjava."
U Japanu poslovni partneri ne prave poslove ručajući, ali je on uprkos tome fascinantno izgrađen sa moćnim infrastrukturama, naročito Tokio. Već na prvi pogled deluju kao jedna od najprosperitetnijih zemalja 21. veka na planeti. Pravi model za budućnost sveta u pozitivnim utopijama. Zar Kampanela nije svoju utopiju nazvao "Grad sunca", a upravo Zemlja izlazećeg sunca nosi tu solarnu futurističku radost kakvu je priželjkivao za čovečanstvo. To uspešno i bogato društvo za nas je naučna fantastika. Ti skromni ljudi krhke građe za razliku od nas velikih i bahatih napravili su na potpuno negostoljubivom tlu, pod stalnim zemljotresima i uprkos ćudi klime i okeana, posle strašnog poraza u Drugom svetskom ratu, jedan od najprogresivnijih i najhumanijih modela života. Zapad je razvio neoliberalistički kapitalizam, a oni su se trudili da uzmu od njega sve najbolje i da izgrade, kako ga sami zovu - "kulturni kapitalizam".
Ukoliko primete da ih posmatrate, Japanke će vam odgovoriti vam ljubaznim osmehom koji je samo to - ljubaznost, nikakav poziv na flert. Fascinirani ste njenim izgledom? Molim, uljudno će vam zahvaliti. I produžiti, naravno i nažalost.
O japanskom čudu su napisane čitave biblioteke, retko koja zemlja je toliko privlačila pažnju naučnika i novinara. Prostudirana je do svakog svog segmenta, pa ipak je i dalje tajna poput skamenjenog lica sa prorezima za oči na njihovim crtežima. I svaki od istraživača priznaje da ih nije odgonetnuo i naglašava da japanskom čudu nije kraj i da će nas tek iznenađivati. Sa takvim sudom se slaže i naš japanolog Ilja Musulin koji već 16 godina živi u Tokiju. Pored prevoda japanskih književnika, nedavno mu je izašla vrlo informativna knjiga "Japan iznutra", a u septembru mu izdavač "Tanesi" objavljuje drugu knjigu o japanskoj kulturi i religiji. A japanski sociolozi i politikolozi konstatuju da je u poslednje tri godine došlo do obnavljanja i promidžbe latentnog nacionalizma. Oživljavaju se stari mitovi, govori se o teritorijama, ne priznaju se nedela japanskog imperijalizma, menja se tumačenje istorijskih događaja, što izaziva znatnu napetost sa susedima i u regionu, menja se ustav i oživljava militarizam.
Sedimo uveče na Ginzi u kafeu u kom se može dobiti pravi italijanski espreso. Japanci piju tople ili hladne filter kafe sa šakom ledenih kocki u velikoj plastičnoj čaši, a među mladima u petak i subotu uveče kada se opuštaju popularan je miks piva sa paradajz sokom. Divim se Japankama koje prolaze, njihovoj čistoti, izvanrednoj nenapadnoj udešenosti, savršenom smislu za usklađivanje "tihih" boja, otmeno se drže i vrlo su odmerene u hodanju i pokretima. Ukoliko primete da ih posmatrate, odgovoriće vam ljubaznim osmehom koji je samo to - ljubaznost, nikakav poziv na flert. Fascinirani ste njenim izgledom? Molim, uljudno će vam zahvaliti. I produžiti, naravno i nažalost. Ilja nam objašnjava paradoksalnost da iako japansko društvo važi da je patrijarhalno, i mužem i porodicom ipak upravlja žena. Njoj društvo ispostavlja imperativ da bude "dobra supruga i pametna majka", ali da bi to bila muškarci je moraju slušati. U većini slučajeva, primećuje Ilja, i slušaju. Na kraju meseca plata ide njoj na ruke i ona odlučuje šta će se kupovati. Ona bira nameštaj, ona određuje šta će se jesti, ona vaspitava decu. Ukoliko želiš vezu sa Japankom, moraš je titrati i paziti kao malo vode na dlanu, i Kineskinje i Koreanke su mnogo bolje i za brak i za zabavljanje, zaključuje Ilja.
U Srbiji ima poznavalaca Japana i njegove kulture, tu je i katedra za japanski jezik, a izdavači "Tanesi", "Kokoro", "Buka" i "Geopolitika" objavili su priličan broj književnih dela, antologija i studija i to prevedenih sa japanskog. Ima prevoda japanskih autora sa engleskog, verovatno je jeftinije, ali svakako nepouzdano u onome šta je najvažnije, a to je šta je književnik stvarno hteo da kaže. Bolje ih je onda čitati na engleskom, zašto ih prevode? Margarit Jursenar je u eseju o Mišimi upozorila na teškoće prevođenja njegovih dela i navela je primer knjige koja je loše prevedena na engleski kao "The Decay of the angel". Na srpski je upravo prevedena sa tog lošeg engleskog kao "Pad anđela". Jursenar navodi preporuku da bi bolji prevod bio "Anđeo truli", ali da je najekvivalentniji originalu Galimarov prevod "Anđeo u raspadanju". Zašto naš izdavač koji na koricama knjige citira Jursenar nije poslušao njen savet i delo preveo sa francuskog, ako se već nije mogao naći japanski prevodilac, pa tako izbegao lošu interpretaciju?
Prvu, odličnu knjigu o Japanu u Beogradu je 1935. godine objavio oficir jugoslovenske kraljevske vojske Milivoje J. Marinković. Iscrpna u informacijama o geografiji, istoriji, društvu, privredi, kulturi, religiji i vojsci i analitička u obradi savremenih političkih i geostrateških zbivanja sa mapama, skicama i sa oko pedeset fotografija, Marinkovićeva studija "Japan i Japanci" bila je briljantna i moderna, remek-delo publicistike u sredini koja gotovo ništa nije znala o Dalekom istoku. On je sedam godina pre početka rata utemeljeno obrazložio da do velikog sukoba nacija na Pacifiku mora doći i predvideo je da će Japan imati velikih žrtava. Ipak, o ishodu rata i pobedniku se nije izjašnjavao držeći se oprezno duhovite japanske izreke da "kada se govori o budućnosti i pacovi se cerekaju na tavanu". A njemu se iz te bliske budućnosti zacerekala smrt.
Ko je taj srpski oficir koji je probio tu skramu provincijskog neznanja i baš sa Japanom globalizovao ondašnju beogradsku javnost i upozorio je na približavanje svetskog rata? Ko je taj Srbin koji je savladao strah i oplovio svetske okeane? Ko je taj prvi Beograđanin na japanskom arhipelagu? A nije ih, pretpostavljam, mnogo sa Balkana ni dospelo posle Marka Pola.
Milivoje J. Marinković bio je rođen 1886. godine i u vojne škole ulazi 1906, a 1914. biva teško ranjen na Mačkovom kamenu zbog čega mu je amputirana noga. Odmah po završetku rata dok je još trajala mirovna konferencija u Parizu odlazi u Odesu da bi se oženio Anom, ćerkom trgovca Aleksija Danilevskog. Iz Odese brodom je sa mladom plovio za Beograd preko luke Nagasaki i mesec dana obilazio gradove Tokio, Osaku, Kobe, Jokohamu i Kjoto. Fasciniran Japanom, impresioniran njegovim militarizmom i imperijalnim ambicijama, te željama cara i elite da se suprotstave pre svega Sjedinjenim Američkim Državama, ali i ostalim zapadnim silama, po povratku se bacio na nalaženje knjiga na engleskom, francuskom, nemačkom i ruskom jeziku i sublimiravši svoje doživljaje i literaturu napisao "Japan i Japance".
Pred Drugi svetski rat unapređen je u čin artiljerijskog brigadnog generala, ali sa suprugom i ćerkama gine u porti Vaznesenske crkve 6. aprila 1941. kada je bomba pogodila sklonište. Sudbinska veza do kraja: završio je sa celom porodicom pod nemačkim bombama, kao što će i tema njegovog života, Japan, biti uništen američkim atomskim bombama četiri godina kasnije.
Ali o tome kako su Japanci zavoleli sopstveni strašni porazi svog okupatora, te o njihovom čudesnom vaskrsavanju do danas - u sledećem broju Ekspresa.
Komentari
