"Ljudima je lakše da budu ludi nego mudri"

U saradnji sa “Čigoja štampom“, 2015. godine izlazi njen prvi roman antiratne tematike “Božanska je snaga književnosti“. Krajem 2017. u izdanju “Mediarta“ iz Novog Sada izlazi i elektronsko izdanje romana. Iste godine, Udruženje pisaca “Poeta“ iz Beograda objavljuje njenu prvu zbirku poezije “Ptica iza žice“. Krajem 2023. godine, izdavačka kuća “Besani“ objavljuje roman “Okupljanje“, prvu knjigu iz trilogije “Bila je noć“.

O romanu “Okupljanje“, književnoj sceni danas i izazovima koje neizvesna budućnost nosi umetnosti i literaturi u intervjuu za nedeljnik “Ekspres“ govori književnica Marija Stojiljković Marstoj.

Kako biste našim čitaocima predstavili svoj novi roman “Okupljanje“?

“To je roman, u klasičnom smislu te reči, sa puno likova, opisa, događaja, pisan jednostavnim i skladnim književnim jezikom, prepun psihologije, dramatizacije, fabule, dijaloga, prostorno i vremenski jasno definisan, tematski šarolik. Dakle, nije autofikcija niti fragmentiran misaoni proces, čitaocima ne bi trebalo da bude teško da njegovu radnju isprate. Suština romana je potraga za identitetom glavnih junaka, dve žene i dva muškarca, koji svi boluju od nekih psihičkih poremećaja. Oni potiču iz uništenih porodica, neprilagođeni su, marginalizovani, odbačeni od društva jer su ljudi sa dijagnozom, čudnog i opasnog ponašanja. Međutim, ono što se dešava u njihovom umu, ta intimna, istovremeno, tragična i komična priča, meni kao piscu daje obilje materijala za stvaranje romana višeg nivoa pripovedanja o uzrocima nastanka ludila. I ne samo to, njihova imaginacija, vizije, depresija, agresivnost, šizofrenija, ceo misaoni proces u neku ruku odražava njihov odnos prema drugim, da kažemo, ’normalnim’ ljudima, situacijama, događajima, i tako stvara složenost i kompleksnost trenutka u kome i mi živimo, da se neminovno na kraju romana postavlja pitanje ‒ pa ko je ovde zaista lud?! ’Moje ime, dakle, znate, gospodo – kakav nadimak da vam dam? Arhiludaci, šta drugo mogu? Jer kakvim drugim časnijim imenom može božica Ludost da oslovi svoje vernike?’, piše u delu ’Pohvala ludosti’ Erazma Roterdamskog. Nasuprot ludosti stoji mudrost. Čini se da je ljudima lakše da budu ludi nego mudri. Ili je možda ključ zadobijanja mudrosti u spoznaji svoje ludosti. Sokratova filosofska škola stoji kao podsećanje da što više znamo uvećavamo svoj ego kao balon, a stvarnost nikad gora. Pa da li nam se sve to znanje isplati ili je bitnije imati zrnce mudrosti jedne tabule rasa.“

Za “Okupljanje“ kažete da je neobičan roman. Zašto?

“Vasa Radovanović, sjajan književnik i pesnik iz Beograda, naslovio je svoj osvrt na roman ’Okupljanje neobične družine’. Ludaci se okupljaju kako bi pobegli od problema koje imaju. Neobičan je njihov misaoni tok, sklop ličnosti, filozofija, pogled na okruženje, razlozi koji ih teraju da idu dalje kroz život ili da ga okončaju. Enigma romana je pojava crne rupe, koja se javlja u snu jednog od glavnih junaka, stvara od njega medijuma koji treba da iz nje oslobodi ono što je u njenom crnilu vekovima zarobljeno. Neobično je i to što glavni junaci, na kraju romana ’Okupljanje’, kreću u potragu za mestom kruga, crnom rupom, koja se nalazi negde u nekom srednjovekovnom utvrđenju u Srbiji. Čini se da je to samo beg iz jednog ludila u drugo, ali da li je tako otkriće se u sledećim nastavcima ovog velikog romana, čija se tematika dotiče i istorijske priče o Nemanjićima.“

“Okupljanje“ je prvi roman iz trilogije “Bila je noć“. Kako je ta trilogija zamišljena?

“Trilogiju ’Bila je noć’ čine romani: ’Okupljanje’, ’Potraga’ i ’Pad’. Oni su fikcija i istorijska hronika srpskog naroda. Radnja je smeštena u 2010. i u osamdesete godine 20. veka. U svakoj od njih ide se dalje u prošlost preko činjenica, mitova i legendi o Nemanjićima. Prostorno je roman veoma razgranat i kompleksan. Priča ide od jedne srednjovekovne tvrđave do druge, počevši od Beogradske, preko Smedereva, Golupca itd. Tu su i manastiri Manasija, Ravanica, Ljubostinja, Žiča, Studenica, Đurđevi stupovi, Petrova crkva, Sopoćani, Mileševa, Banjska, Gračanica, Visoki Dečani, Pećka patrijaršija… Prostorno se priča razgranava ne samo kroz glavne junake, nego i kroz sporedne, ali i kroz vremenska izmeštanja, prisećanja, uglavnom kroz dijalošku formu kroz koju se provlače istorijske činjenice. I sada dolazi poenta kako svu tu sveobuhvatnost, koja uključuje i priču o Jugoslaviji, celokupnoj dinastiji Nemanjića, kao i o ovom našem vremenu, napisati tako da to bude zanimljivo, lako za čitanje, da drži pažnju. Nadam se da sam uspela u tome.“

Uskoro će se navršiti decenija od Vašeg romana “Božanska je snaga književnosti“. Kako danas posmatrate ovaj, može se reći, antiratni roman?

“Posmatram ga kao svoj prvenac, nesavršen, bolan, hibridan, miks poezije i proze, ali istinit, tragičan i u neku ruku nevin i naivan. Sam naslov romana ’Božanska je snaga književnosti’ može iritirati književnu scenu, koja više nigde ne vidi snagu pisane reči. Možda baš takvi stvaraoci to delo treba da pročitaju, pošto je taj roman u suštini priča o rađanju jednog pisca. Od ’pisca u pokušaju’ koji prvo vodi dnevnik, pa pronalazi svoju nedovršenu poemu ’Časovi dostizanja Boga’, pa kroz komentarisanje stihova, preko stvaranja dve priče o ’Ulici’ i ’Zločinu’, on od nevernika u moć pisane reči postaje vernik, odnosno ’pisac iz budućnosti’. Šta je to rat, kaže se u romanu: ’Paljevina. Miris smrti raznosi vetar, kroz glave pokajanih provejava zadah mrtvih, na zemljici pokidani ljudi, raspolovljeni, okrvavljeni. Oni poživeli ostadoše uplakani, a mrtvi, u agoniji odumrli. Zlo u Čoveku buja, narasta ko kvasac, crni ga, boji u crno, nestaje u njemu jutarnje sunce i cvrkut ptica, samo se agonija javlja, užasi ubijanja, upereni pištolji zločinca u živo biće koje jeca, ili možda ne, možda samo ukočenog pogleda čeka na smrt i broji sekunde, koje i nisu sekunde, više beskonačnost su, više ko iščekivanje te nezatražene smrti’.“

Kad napišeš svoj prvi roman i odmah dobiješ nagradu

Mirjana Drljević

Mirjana Drljević

Scena 04.07.2023. 17:15

Kad napišeš svoj prvi roman i odmah dobiješ nagradu

Veoma je zapažena i Vaša zbirka pesama “Ptica iza žice“. Koliko se i da li se kao umetnik razlikujete kada stvarate poeziju i kada pišete prozu?

“Poezija je za mene stvar nadahnuća. To nije nešto što, barem u mom slučaju, može da nastane prinudom ili po nekoj zamisli. Ima puno ljudi koji pišu stihove, ali nisu svi pravi pesnici. Njen izvor je često nedokučiv, suptilan, tanan. U zbirci poezije ’Ptica iza žice’ nalaze se pesme koje su nastajale u dužem vremenskom periodu. Za razliku od poezije, proza je stvar organizacije, istraživanja, mukotrpnog rada i upornosti. Sebe više doživljavam kao romanopisca nego kao pesnikinju. Ono što se trenutno dešava sa savremenim romanom je njegova razgradnja i tviterizacija. Mislim da je to zbog brzine protoka vremena i postojanja društvenih mreža. Ljudima slabi pažnja, sve manje imaju slobodnog vremena koje će da izdvoje za dobru knjigu. Pored toga, izrazita je zavisnost od mobilnog telefona. Ali, ako na tom telefonu, pretražujući ga, ljudi nalete na Disovu ’Nirvanu’, Bojićevu ’Plavu grobnicu’ ili na ’Sumatru’ Miloša Crnjanskog, onda za njih nije sve izgubljeno.“

Na svom veb-sajtu ponudili ste svoje knjige za besplatno preuzimanje. To je do sada retko viđeno kod naših književnika. Šta je Vas opredelilo za ovakav potez?

“Na svu sreću, ne živim od prodaje svojih knjiga. Kada imate hiperprodukciju, puno pisaca, malo čitalaca, i kada jedna knjiga košta u proseku hiljadu dinara, a knjižare uzimaju polovinu para od prodaje i država porez na autorski honorar, šta vam preostaje kako biste pobedili i vreme koje bi trebalo da vašu knjigu baci u zaborav, jer ste ispod radara? Pa, jedino ono što sam ja i uradila, da neke svoje starije knjige stavim na sajt u PDF formatu za besplatno preuzimanje. To je moj dar budućim čitaocima. Onlajn biblioteka. Ja sam na svom veb-sajtu te dve besplatne knjige pretvorila i u blog članke. Budućnost književnosti mislim da će sve više biti vezana za internet. To ne znači da će biblioteke nestati, ili dobra stara štampana knjiga, nego da će se pisana reč sve više preneti na taj virtuelni svet. Prednost je i što će čitaoci tako lakše pronaći knjigu za sebe, a pisci će imati širu publiku od nacionalnih okvira.“

Može li se književnost podeliti na “mušku i žensku“?

“Muškarci i žene nisu isti, samim tim nije ni njihov način pisanja, pogled na svet. Ono što je bitno, to je kvalitet napisanog. Ne razlikuje njih odabir teme za pisanje, nego pristup. Dela koja su pisali muškarci obično su ozbiljna, filozofska, puna erudicije, istorijskih činjenica, politike, religije, ideologije, psihologije, ratnih doživljaja, društvenih zbivanja. Žene su senzibilne, okrenute ljubavi i porodici, lepršave, našminkane, privlačne... Takva je i njihova književnost. Ono što želim da istaknem i što smanjuje taj jaz između muškog i ženskog pisma, to je tip ličnosti koji stvara delo, bilo da je u pitanju muškarac ili žena. Tako imamo jednu Džejn Ostin, sestre Bronte, Agatu Kristi, Harper Li, Virdžiniju Vulf, Isidoru Sekulić, Desanku Maksimović, koje su stvarale ozbiljna dela, koja se ne bi mogla svesti na prostu podelu muško-žensko. Ili Lava Tolstoja i njegovu ’Anu Karenjinu’, zar ima lepšeg ljubavnog romana?! Drugim rečima, ne postoji muško i žensko pismo, nego samo predrasude, nerazumevanje, sukob polova, dobro i loše pisanje.“

Kako vidite književnu scenu u Srbiji danas?

“Vidim je kao ideološko bojno polje na kom se više ne zna ko koga više udara. Sujete su nabujale kao kvasac pa i neznatna kritika može da bude opasna. To nije dobro jer niti književni kritičar treba da zavisi od mišljenja pisca, niti pisac od mišljenja kritičara. Rasprava je korisna stvar, razvija moždane vijuge. Kvalitetna polemika ostaje u analima istorije. Ako je nema, to znači da je književna scena bljutava i da pisana reč ne može više ništa da ustalasa u društvu. Možda je to i suština fragmentizacije romana, da se ne kritikuje, jer ako je reč zamućena, arhaična, isuviše filozofski zašiljena, gde će ona prosečnog čitaoca da ubode. Ako je trend pisanje autofikcije, okrenutost pisca samom sebi, gde je tu čitalac, gde objektivno opisivanje trenutka u kome živimo. Književnost treba da bude slobodna. Ako nije, ona ne može verno da oslika duh vremena. Ona u sebi treba da sadrži splet suprotnih društvenih nastojanja, da opiše psihologiju gomile. Ne treba po svaku cenu da bude angažovana, ali mora da bude precizna da bi jasno fotografisala stvarnost u visokoj rezoluciji. To je čini vrednom i tako će da traje.“

Može li veštačka inteligencija da ugrozi književnost i pisce?

“Može u onolikoj meri koliko je prevagnulo zlo u čoveku sklonom zloupotrebama te iste tehnologije. Može da dođe do kršenja autorskih prava, ali ne i do nestanka pisaca ili velike književnosti. Može da bude uvod u cenzuru i totalitarizam, ali ne može da zaustavi slobodu našeg izbora da budemo ljudi, a ne robovi. Može da navede čoveka da ide lakšim putem i da zaglupi, ali to je njegov izbor, nije kriva mašina što je čovek rešio da manje koristi svoj mozak. Inače, ljudski mozak još uvek je neistraženo područje, a veštačka inteligencija je toliko razvijena, pa mi logično dolazi na um pitanje ‒ ko je tu inteligentniji? Ili, da li mašina može da zavoli drugu mašinu, onako kako može čovek ženu, majka dete, narod otadžbinu, vernik Boga…“

Počinje prijavljivanje za NIN-ovu nagradu

Najbolji roman

Najbolji roman

Scena 04.04.2024. 12:46

Počinje prijavljivanje za NIN-ovu nagradu