INTERVJU, MILICA TOMOVIĆ: BUNT U 20 MINUTA

INTERVJU, MILICA TOMOVIĆ: BUNT U 20 MINUTA


Čuveno filmsko Dalijevo rezanje očne jabučice koje izaziva vrisak u publici, voz koji pristaje na stanicu i rasteruje uspaničene gledaoce iz bioskopske sale jer veruju da je lokomotiva probila zid, kinematografska slika puta na Mesec i burni aplauz jesu dokazi da je kratak film, još od prve pojave na velikom platnu, bocnuo publiku pravo u živac. I to na najbolji mogući način. Kratki igrani film je posve drugačija komunikaciona forma od dugometražnog, i iako ga je prilično izubijala niskim udarcima popularna kultura, on je uspeo da se održi na promenljivom kinematografskom bojištu. Ali i da istovremeno očuva svoj oreol kritičke umetnosti, one koja ne povija kičmu ni pred tabuima, propagandom, niti politikom ili modom.

Kratki film ima tu slobodu kritičkog pogleda i socijalnog bunta koja je nešto malo teže dostupna dugometražnim ostvarenjima jer, s jedne strane, nije vezan novcem za svoju produkciju i često mu je budžet negde oko nula stepeni Celzijusa, tu baš na tački mržnjenja. A kada ne morate toliko da brinete o „sitnicama” kao što su oprema, skupi kostimi, glumačke nadnice, nije teško da svojoj mašti pustite na volju. Mada, ruku na srce, bilo je i onih vrlo skupih i nagrađivanih filmova kratke forme kao što je to bio film „Pre zore” (Before dawn) Balinta Kenjeresa iz Mađarske, koji je koštao više od 35.000 evra! Pa, ko su ti ljudi koji se bave kratkim filmom u svetu i kod nas? Ukratko, to su uglavnom entuzijasti koji kače šta im se prohte na „Jutjub” i imaju milione pregleda ako je sadržaj interesantan, ili propadnu nazad u anonimnost ako ih publika ne zavoli, ili su posredi novopečeni diplomirani studenti dramskih umetnosti koji žele da svoj talenat dokažu na jednom od najizazovnijih filmskih formi. Jer nije jednostavno prikazati jednu neverovatnu i provokativnu priču u svega dvadesetak minuta, koliko obično traju kratki filmovi. To iziskuje suptilnost, promišljenost, kreativnost i nadasve – talenat. Nekada su asovi kratkog metra bili Stefan Arsenijević, Andrijana Stojković, Jelena Stanković, Bojan Vuletić, Miloš Tomić i Pavle Vučković. Naravno, i mnogi drugi umetnici, sjajni autori i scenaristi, virtuozi režije, koji su pokosili konkurenciju na festivalima širom sveta. I oni su i dalje živi na našoj kinematografskoj sceni.

Ipak, iako su reditelji poput Stefana Arsenijevića već duže vreme vrlo priznata imena u svetu kratkog filma kod nas, ali i šire, mora se priznati da je došlo vreme da se štafeta umetničkog provokatora i genija preda u ruke mlađoj generaciji. Novim avangardistima koji će bez zazora i autocenzure poneti umetnički plašt. Jedna od njih je svako Milica Tomović, mlada autorka, koja je već požnjela prve uspehe svojim originalnim filmom „Tranzicija”, koji je ovenčan lovorovim vencem na festivalima u Kanu, Sarajevu, Beogradu. Ona je pristala da sa „Ekspresom” podeli svoje stavove o kratkom filmu, njegovoj poziciji u Srbiji i svetu i da nam kaže nešto više o svom stvaralaštvu.

Može li kratkometražni film da otvori oči ljudima za društvena pitanja koja se često guraju pod tepih?
– Mislim da može, ali nažalost to je publika koja dolazi s predumišljajem da će nešto dobiti od kratkog filma, a oni ljudi na koje bismo mi najviše voleli da utičemo ne posećuju festivale kratkog filma.

Zbog čega kratki film?
– Zato što ta forma u smislu doživljaja može da uradi mnogo za kratko vreme. I pored toga što je potrebna ista količina vremena za pripreme i posvećenosti kao i za dug metar, ipak postoji jedna vrsta rasterećenja jer očekivanja nisu velika. Zato mislim da je za mene kao tada mladu rediteljku bio odličan prvi korak posle fakulteta.

Da li je kratki film slobodniji i kritičniji od dugometražnog?
– Mislim da kratki i dugi filmovi mogu da budu i jedno i drugo jer je to samo pitanje forme kao i žanr. Naravno, sve zavisi od autora, reditelja, scenariste. Od njihovog pristupa i izbora teme. Ja mislim da su svi naši filmovi socio-politički angažovani zbog vremena u kojem moja generacija živi posle raspada Jugoslavije u zemlji čije su se granice ponovo postavile ratom početkom devedesetih – onda, naravno, ne možeš da budeš ravnodušan. S tim na umu, ta angažovanost ne mora uvek biti direktna, ona može istovremeno biti suptilna i duhovita.

Da li su kratki filmovi cenzurisani i da li Vi nekada podležete autocenzuri?
– Mislim da nisu, a što se tiče autocenzure, ne mogu da govorim za sve kratke filmove, ali ja mislim da joj ja ne podležem.

Kakva je situacija u svetu, a kakva kod nas kad je reč o krakom filmu?
– Kao i s dugim metrom, velika razlika postoji u budžetima, ali to se ne odražava na kvalitet jer uvek pokušavaš da nađeš kompromis između onoga što si zamislio i onoga što je izvodljivo. I to uglavnom ispadne dobro. Međutim, mislim da se većina mojih kolega nada vremenu kada taj kompromis neće uvek biti potreban.

Kako ste Vi doživeli petooktobarsku revoluciju, koju ste na jedan način preneli u „Diplomiranje”?
– Iz ove perspektive to izgleda kao dosta utrošene energije na nešto što nije uspelo. Ali tada… Bilo je to vreme kad se u vazduhu osećalo da se nešto veliko desilo i da je sve moguće. Polet tih sledećih nekoliko godina nakon revolucije, kao i energija koja je to pratila, bio je prelep.

„Tranzicija” je prvi srpski film o devojci koja želi da menja pol. Zašto baš ova tema i da li ju je bilo izazovno obraditi u Srbiji?
– Iskreno, zanimalo me je kako je to buditi se svaki dan u pogrešnom telu. Pitala sam se kolika snaga i volja su potrebni da se tako nešto psihički podnese, a onda i neverovatna hrabrost da sebi to priznaš i potom se usudiš da uradiš nešto povodom toga.

Kako ste se pripremali da priđete kvir filmu?
– Nisam razmišljala na taj način, samo sam napravila film o Vukši koji je zarobljen u telu Jane i o njegovom opraštanju s ljudima koje voli u telu koje mrzi.

Da li ste nekada bili na Paradi ponosa?
– Da, 2010. godine. Bila sam okružena hrabrim ljudima koji su preplašeni jer se tokom cele godine vodila antikampanja protiv Parade ponosa, tako da je ceo grad bio prekriven homofobičnim grafitima. Pretnje su stizale sa svih strana i na kraju jedino o čemu se pričalo jeste uništen grad koji je navodno bio takav zbog te manifestacije, a ne zbog nahuškanih mladih ljudi bez glave kojima je odobreno da lome sve što stignu, pa i mamograf. Bilo je dosta drugačije nego danas. Sada je Parada ponosa nekako ispod radara i stavljena negde u pozadinu novina, toliko da i ne znaš da se održava. I sad je sve kao OK.

Da li ste se plašili da će film biti žigosan ili sagledan samo u jednom spektru?
– Nisam, i nikada nije.

Da li je nagrada festivala „Merlinka” deo te priče o etiketiranju filma ili je to ipak još jedno značajno priznanje kao što je bilo i „Srce Sarajeva” ili Zlatna plaketa za najbolji igrani film u Beogradu?
– Nije etiketiranje jer se film ipak bavi transrodnom osobom pa je nekako samim tim i prirodno da bude na LGBT festivalima. Ta nagrada mi je među najdražima.

Šta mislite o Vjeranu Miladinoviću, čuvenoj Merlinki? Jeste li ga poznavali?
– Nisam ga poznavala, ali mislim da je to što je ona učinila za trans zajednicu bilo jako hrabro. Naročito u to vreme. I taj stav da bude svoja i da se nikome ne izvinjava zbog toga bilo je vredno divljenja i veoma mi je tužan način na koji je okončan njen život i što niko nije osuđen za njeno ubistvo.

Šta mislite o položaju članova LGBT zajednice u Srbiji? Da li su pozdravili Vaš film kao korak u revoluciji rodnih sloboda?
– Mislim da zaista nije napravio korak u revoluciji rodnih sloboda i ne znam šta je potrebno kako bi se ta revolucija desila. Ja, nažalost, mislim da to film ne može da uradi. To jedino može društvo, i to zahteva rad od malih nogu, da se počne od porodice, škole, medija koji će se takođe baviti edukacijom, i najvažnije, to zavisi od onih koji vode našu državu.

Iako je kvir motiv jedan od dominantnih u „Tranziciji”, film ima i drugu poruku. Zašto junakinja Vašeg filma mora da ode iz rodne zemlje kako bi spoznala svoje pravo ja?
– On mora da ode jer samo van svog okruženja (porodice i prijatelja), u kojem je bio doživljen na jedan način – kao žensko, može da dozvoli sebi tu promenu fizičku i psihičku. Jer iako je on bio dovoljno jak da prizna sebi da je transrodna osoba, nije bio dovoljno hrabar da se suoči sa svojim najbližima u strahu od njihove reakcije. Zato on beži da bi imao šansu da počne iz početka, ali da, to je prilično usamljen početak.

Vaš film je učestvovao i na Festivalu kratkometražnog filma u Kanu. Kakvi su Vaši utisci o tome? Kako je ondašnja publika reagovala na Vaš film?
– On je bio deo ACID programa, u okviru kojeg se prikazivao s još nekoliko kratkih filmova mojih kolega Vladimira Tagića, Stefana Ivančića, Marka Singh Grbe i Koste Ristića. ACID program je te godine imao fokus na srpsku kinematografiju i publika je bila znatiželjna i vrlo otvorena za naše priče.

Da li je svaki festival tako otvoren?
– Svaki festival ima drugačiji karakter i ima svoju publiku. To ne znači da će ti se svideti svaki film koji bude prikazan, ali se nećeš začuditi drugačijem stilu, drugoj kulturi i idejama. Ipak, ima i onih koji zalutaju na festivale, onih koje dovedu prijatelji pa se posle pitaju šta li su to gledali.

Vaš film „Kelti”, kao i priča „Diplomiranje”, takođe se bavi ozbiljnom temom. Da li verujete da tragedija obične srpske porodice može da stane u dvadesetak minuta, koliko uglavnom traju kratki filmovi?
– Pa baš zato što sumnjam da može sve da stane u dvadesetak minuta, film „Kelti” će trajati oko dva sata. Biće to ovaj put dugometražni film. Biće to naš prvi dugometražni film.

Na koji način uspevate da spojite dijalog i ono neizrečeno u filmu i da oslikate najsnažnije probleme našeg društva?
– Iskreno, ne znam da li uspevam

Koliko je izazovno biti rediteljka, scenaristkinja u Srbiji? Može li se živeti od toga?
– Veoma je teško jer se pravi mali broj filmova godišnje. Ni afirmisani reditelji i rediteljke ne mogu da dožive kontinuirani rad, a kamoli mi koji smo tek na početku. Mada je tako sa svima koji žele da se bave umetnošću jer je kultura ipak na poslednjem mestu. Ko nam je kriv!

U Srbiji je malo žena reditelja, da li je to zbog interesovanja, predubeđenja ili nečeg trećeg?
– Mislim da ima dosta rediteljki, samo smo svi mi, filmski radnici i radnice, nevidljivi sve dok se ne dobije neka nagrada ili dok nam se film ne prikaže na nekom bitnom festivalu. Ali one su tu, jake su, kreativne i talentovane. Senka Domanović je imala premijeru svog dugometražnog dokumentarca „Okupirani bioskop” na Beldoksu, pa odmah zapaženu projekciju na Sarajevo film festivalu, Maša Nešković uskoro završava svoj debitantski film „Asimetrija”, na kojem sam i ja imala zadovoljstvo da radim. Maja Miloš počinje sa snimanjem. I uvek čekamo da vidimo šta će novo Jelena Gavrilović uraditi. Pored njih, na našoj sceni su i mlade rediteljke Maša Šarović i Tamara Todorović, čiji su kratki filmovi neverovatni.

Kako obezbeđujete sredstva?
– Uglavnom preko Filmskog centra Srbije i određenih rentala tehnike, koji onda dobiju funkciju ko-produkcije. Nažalost, nisam se susrela još s tim da neko želi da sponzoriše film.

Diplomirali ste u klasi Slobodana Šijana. Kako je to uticalo na Vaš rad?
– Slobodan Šijan i Stefan Arsenijević su najzaslužniji za to gde sam u izražajnom smislu. Oni su našli način da moju klasu puste da istražuje, a istovremeno su nas usmeravali u onom pravcu u kojem nama najviše prija. Nije to lako. Ni dan-danas ne razumem kako su to uradili.

Koji su Vaši filmski uzori?
– To su Miša Radivojević i Oleg Novković, a od stranih autora neke divne žene: Andrea Arnold, Lukrecija Martel i Maren Ade.

Kakav film biste želeli da napravite?
– Volela bih da bude dobar, emotivan, iskren i da se svidi publici.

Da li ćete se možda posle kratkog metra posvetiti dugometražnom filmu? Kojem i zbog čega?
– Da, hoću, posvetiću se dugom filmu koji se zove „Kelti”. Pisala sam ga zajedno sa svojom talentovanom drugaricom Tanjom Šljivar, i obe jedva čekamo da vidimo kako će funkcionisati taj dugo pisan scenario. Ove godine smo dobile sredstva od Filmskog centra Srbije i početkom 2019. godine počinje snimanje.

Vi ste radili i na seriji.
– Ekipa je snimala pet meseci bez prekida, imali su 122 snimajuća dana, obišli su 250 lokacija i angažovali više od 280 glumaca. Bilo je to za mene ogromno iskustvo, koje sam zahvaljujući svojim kolegama i prijateljima, autorima ove serije Vladimiru Tagiću i Goranu Stankoviću, imala mogućnost da doživim. Rad sa ekipom koja je mlada, talentovana i beskompromisna u želji da kaže istinu o svojoj generaciji nešto je najlepše što mi se desilo u poslednje vreme. Za razliku od mojih pređašnjih iskustava rada na kratkom filmu, ovo se u potpunosti razlikuje u odnosu na koncentraciju i organizaciju snimajućeg dana. Na kratkom metru dan je uvek bio nekako dug i opušten, a na seriji mi se činilo da mi uvek fali bar još dva sata za snimanje. To me je nateralo da budem pripremljenija i da teram sebe da za scenu maksimalno izvučem u datom trenutku. Jako uzbudljiv period, pun adrenalina i pozitivnih stresova u želji da kvalitet materijala bude što bolji.

Kakav film biste želeli da pravite?
-Volela bih da bude dobar, emotivan, iskren i da se svidi publici.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar