INTERVJU SVETISLAV BULE GONCIĆ: Da li postoji svemirska ustanova koja kaže šta je kultura

INTERVJU SVETISLAV BULE GONCIĆ: Da li postoji svemirska ustanova koja kaže šta je kultura


Za pozorište tvrdi da je živa refleksija onoga što živimo, a ako nije, onda kao i da ne postoji.Odigrao je 22 pozorišne uloge i 65 filmskih, ali Svetislav Bule Goncić sebe i dalje definiše kao zanatliju, jer ne mogu svi da budu umetnici. Za njega je to stvar principa, ne skromnosti.

 

Priča se da će sadašnja scena u “Vuku Karadžiću” postati pozorište. Jel to znači i novi koncept ili samo novo pozorište?
To jeste ideja. Plan je da se formira prostor gde će mladi ljudi imati šansu i da ne bude prostor koji je vezan isključivo za pozorište, već i za muzičku scenu ili izvođačku u smislu igračke scene. Spremni smo da rizikujemo. Mislim da je to davanje šanse i budućnosti najveća stvar. Konzumiramo društvene formate iz šezdesetih, sedamdesetih, osamdesetih i to nas zadovoljava kad smo sigurni u to šta konzumiramo, ali kad je u pitanju nešto novo i neizvesno čovek se plaši. Mislim da je ovo vreme sada fundamentalno, jer nije pitanje metaforički ,,da razmestimo nameštaj u prostoriji” nego moramo da promenimo odnos prema tome. Tu treba hvatati korak. Mladi ljudi i nova estetika. Tu je ideja oko novog teatra. Ne znači da sam ja taj. Postoje ljudi koji smatraju da su mnogo značajniji i imaju značajnije resurse i smatraju da treba da se bave time, ali mi skromno mislimo da se bavimo nečim interesantnim.

 

Ima li publike za to?
Ima. Ne mislim da je to nešto ekstremno različito i nemoguće dok smo mi u okolnostima u kojima živimo, moramo tu korespodenciju sa publikom da radimo na odgovarajući način, ali mi nismo samo za konzumni teatar, već i za istraživački. Pravimo predstave koje možda i nisu uvek za svaku publiku. Imamo nekomercijalne reditelje. Međutim, to nailazi na odziv zato što su teme koje obrađujemo sve više interesantne. Obrađujemo teme manjinskih, ugroženih grupacija jer svako ima pravo i slobodu da kaže i radi ono što misli. Čovek treba da shvati da ima pravo da kaže različito mišljenje, da to nije isključivo mišljenje, da on nije jedini u pravu. U različitosti mišljenja se stvara nov kvalitet.

 

Biskopske sale su sve praznije, ni u pozorište se ne ide previše. Da li je recept da otkrijemo za koga igramo, za koga pišemo?
Menja se nbačin konzumacije određenih kulturnih sadržaja.Od informatičke revolucije nismo dobili promenu kvaliteta informacije, nego samo promenu distribucije. One se sada ubrzavaju i stižu bez filtera. Mi sami odlučujemo šta je ispravno, a šta nije. To kod ljudi pravi jednu vrstu situacije da imaju strahovit conformation bias. Sklapaju informacije kako njima odgovara. Pozorište nikada ne može da nestane. Oni je ritualna živa stvar između ljudi. Postoji od pećinskog doba do danas. Pozorište je visoko estetizovana refleksija onoga što živimo. Mora da postoji, jer nam je potrebna ta kritička distanca, da sagledamo svoj život. Zato je kultura esencija. Ne mislim da je politički teatar vrhovni pozorišni izraz, zato što je pozorište ritual, pa ima različite izraze. Sedamdeset posto mog života je u telefonu, u tom virtuelnom prostoru koji nas je kompletno obuhvatio. Mi više nismo u realnosti i sada tu realnost koja je nekad u analognom vremenu bila na ulici, sada je nalazimo u pozorištu gde je glumac opipljiv.

 

Kad već govorimo o zabludama i politici, zašto se kultura nađe u fokusu interesovanja tek kada se umeša politika? Bilo da je reč o angažmanu glumaca, predstavama…
Zbog interesa. On je značajan na jednom nivou. Ovde se ne radi o tome. Mi smo na ideološkoj prekretnici. Konzumiramo jedan ideološki model od 1945. godine. Da podsetim Zakon o socijalističkom samoupravljanju donesen je 1950. Nemam problem sa levom idejom, mislim da je ona napredna, međutim vreme je ekonomiju socijalizma pojelo. Nemamo više ideološki sukob između istoka i zapada, već je taj sukob ekonomski. Događa se pozivanje na konzumaciju društvenih sadržaja kroz ideološku matricu postsocijalizma, i to ne u onom dobrom smislu.Razočaran kad čujem da se koriste atributi koji su važili sedamdesetih da bi se ostvario neki rezultat.Za mene je neshvatljivo da ljudi ne žele da vide da u ideološkom smislu postoji nešto drugo. U kulturi se primenjuje ista matrica.

 

Znači li to da je naše pozorište ostalo u socijalizmu?
Ne govorim konkretno o predstavama, nego o strukturi. Neminovno da socio-ekonomski okvir definiše ponašanje u tom okviru. Mi smo od radničke klase koja je nastala, mi nismo imali takvu radničku klasu pre Drugog svetskog rata. Jugoslavija je bila seljačka zemlja. Dobijamo radničku klasu koja zida i Brčko Banovića i nije dobro osvešćena levo jer imaju kapaciteta za to, nego zato što su počeli da konzumiraju socijalistički model ekonomije. Iz toga nastaje moderan urban intelektualni korpus Beograda koji nije isti kao onaj iz Drugog svetskog rata. Te okolnosti definišu kako će čovek da misli kao društveno biće. Kritička distanca je potrebna i mislim da je izostala u celom procesu.

 

Jednom ste izjavili da ne mogu svi da budu umetnici, da je to mali procenat. Kako biste definisali današnje umetnike?
Ne može svako ko je završio taj zanatski deo koji se eksplicitno bavi takvim sadržajima da misli da je umetnik. Ja sam zanatlija. Ne mislim da sam bilo kakav umetnik. Svaki put ću skinuti kapu pravom umetniku, a njih nema mnogo. Oni su stožeri, refleksija koju treba da pratimo. Treba pomoći da se razvijaju novi umetnici koji će u vremenu da zapišu kroz umetničko delo neko određeno vreme. Zato sam spreman da dam šansu ne ne pojedincima koji su najbolji, jer ne znači da ja znam ko je najbolje, nego treba svako da ima istu šansu. Kako će se dalje razviti, to je njegova stvar. Ne može svako ko pomisli da je umetnik,da to i bude. To nije tako.

 

Opširnije pročitajte u štampanom izdanju Ekspresa…

 

Pročitajte još: