Intervju

Zoran Graovac: "Sreća ne može da se kupi na berzi"

Slikarstvo, slika, slikanje — Izvor: Shutterstock

Zoran Graovac je redovni profesor slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu.

Krećući se od osobe do osobe, od starih alata kojima vraća život, do replika koje i sam pravi, od puteva nasumično odabranih do čvrsto utemeljenih stavova koje treba poljuljati, gradi svoj život i svoju umetnost. Jedinstvena je i osobena pojava u našem slikarstvu. U vremenu estetike ružnog on se bavi lepotom i verom. Dela mu se nalaze u javnim i privatnim kolekcijama u zemlji i svetu. Od Narodnog muzeja u Beogradu do Bocvane, Toronta, Grčke, Mađarske, Njujorka… Skroman i tih, stvara svet lepote u tišini svog ateljea. Jedan od onih koji veruju da će lepota i dobrota spasti svet. Izlagao je na 16 samostalnih izložbi, od kojih je svaka bila kulturni događaj, i mnoštvu grupnih.

Umetnik lišen radoznalosti nema šta da traži u svetu umetnosti. Za stvaralaštvo je potrebna sloboda da je u sebi čuva i sledi. Vaša istraživačka širina odlikuje Vaše stvaralaštvo.

“Interesuje me priroda, svetlost, voda, more, jedrilice, čamci, plivanje, ronjenje, surfovanje. Izrada mašina, alata, izrada ručno pravljenog papira, izrada slikarskih četkica, izrada boja, umetnička keramika, izrada stakla, rad u drvetu, izrada skulptura, livenje, kamen. Da li je to pokušaj sagledavanja i spoznaje kakvim se to slikarstvom bavim.

Ne znam ni da li to više i istoričari umetnosti rade, nema više kritike, nepoželjna je bilo kakva kritika, da bi neko nešto kritikovao bilo bi dobro da može da vidi. Postoje afirmativno-analitički tekstovi sa puno citata i referenci, usiljeno intelektualne savremene prakse, koji su mi zamorni. Diskurzivne analize, kuratori i kuratorke koji preuzimaju uloge umetnika, dodeljuju sebi izlagačke termine, oni izlažu, ali šta? Istoričari umetnosti su autori, autori čega?

Slikam od najranijeg detinjstva i prolazio sam kroz razne faze od realizma do apstrakcije i nebitno kako, kako god da je slika rađena: linijski, precizno crtana ili sa flekama, tačkicama to nema veze.

Važno je samo delo. Da, oduševljen sam slobodom stvaranja, promišljanja i radosti dok radim sa raznim materijalima, pasionirana zainteresovanost za ono što radim i pravo na grešku. Kad nešto radim, opsednut sam tim poslom. Imam talenat za glumu, ali u mojim ulogama rezultati su stvarni. Obožavam da pravim stvari. Pretežno većina stvari koje radim mogu da se svrstaju pod likovnu umetnost ili umetnost i traženje lepote i radosti, to povezuje moj rad. U realnosti to je i dosta patnje i mučenja za poneki trenutak radosti i sjaja.

Neprestano menjanje svojih ideja u toku rada je za mene potpuno prirodna stvar, nikad se ne zna kako će na kraju delo izgledati, ali započinje se intuicijom, inicijalnom vizijom i velikom željom.“

Gledajući mozaik koji ste uradili u manastiru Ostrog, ne može čovek da se ne upita koliko je potrebno posta, vere i molitve da bi se ovo stvorilo.

“Potreban je mir za napredak, smirenost od napetosti i žurbe. Rasterećenost od rokova i pritisaka. Mozaik sa predstavom Časnog krsta, Cara Konstantina i Carice Jelene, na ulazu u gornji manastir Ostrog sam radio sa Snežanom Jovčić i Đurom Radlovićem pre više od trideset godina.

Od tada sam izveo veliki broj mozaika, svetovnih i sakralnih, izdvojio bih mozaik Svetog Save u Crkvi Svetog Save na Luštici, Sveti Simeon Mirotočivi i Sveti Sava na Sabornom hramu Svetog Simeona u Beranama, Sveti Đorđe, luneta hrama u Temerinu, Sveti Nikola, Sremski Karlovci, Hrist na tronu, manastir Grgeteg.

Monumentalni radovi originalnog rešenja i stila zahtevaju od slikara višestruke uloge u kojima je velika odgovornost prema delu, prema javnosti, zahtevima naručioca, kanonu, pravilima.

Od slikara se zahteva ne samo dobar crtež, dobro likovno rešenje, već naporan rad na terenu, u svim, vrlo često vremenski teškim uslovima, na skeli, na velikoj visini, nesaglediv rad, sa predviđanjem skraćenja. Neophodna je dobra organizacija posla u svim fazama likovno-tehnološkog postupka, od idejnog rešenja, plana, koncepta, osmišljene konstrukcije, majstorstvo i svest o spoju karakteristika materijala i doživljaja same slike. Složenost i zahtevnost zidnog slikarstva se zaboravlja kad se sa sigurnošću vlada tehnološkim postupkom i kad se sa lakoćom i poletom slika.

Oblast teorije sakralne likovne umetnosti u širem smislu je dosta izučavana kroz istoriju umetnosti, ali praktično postojao je veliki prekid u prenošenju slikarskog praktičnog znanja o srpsko-vizantijskom slikarstvu. Naše viđenje naslikanih ikona i mozaika ne budi kod svakoga zapitanost kako je to napravljeno, sa kakvom lakoćom ili sa koliko muke i strpljenja. Neki put mi se čini kao da svu tu veličanstvenu crkvenu umetnost naše Srpske pravoslavne crkve umetnici tek sada otkrivaju.

U mnogim našim svetinjama na zidnim slikama i mozaicima u crkvama i manastirima Srpske pravoslavne crkve može se videti slikarstvo u kome su slikari predstavljajući biblijske prizore postigli takvu lepotu oblika kao da su na pameti imali uzor skladne ljudske figure iz doba antičke Grčke.“

"Srećan je narod kome se dogodila Nadežda Petrović"

Intervju - Vanja Milačić

Scena 03.12.2021. 08:05

"Srećan je narod kome se dogodila Nadežda Petrović"

Samo Bog i čovek mogu da stvaraju ni iz čega…

“Mozaici su od srednjeg veka do danas najviše izrađivani od smaltija, stakla sa ostrva Murana u Veneciji, tajne izrade bojenog stakla u više od deset hiljada nijansi i izrada zlatne paste (prirodno 24-karatno zlato kovano u listiće, ubacuje se između dva sloja stakla, potom secka u kockice) i dalje se najkvalitetnije još od doba Vizantije proizvodi u Veneciji.

Na Fakultetu likovnih umetnosti mi studente učimo da izrađuju mozaike od prirodnog kamena, kockice kamena se prave ručno čekićem i nakovnjem, za lice mozaika koristimo isključivo površinu koja nije mašinski obrađena, već lomljena. Srbija je jako bogata raznovrsnim stenama i mineralima, kad tome dodamo kamen iz uvoza, praktično iz čitavog sveta, za izvođenje mozaika imamo jednu finu rafiniranu paletu. Studenti koriste kameni otpad koji svojim radom oblikuju u kockice kojima stvaraju umetnička dela.

Mozaik je u slikarstvu najteža i tehnološki najzahtevnija slikarska tehnika.“

Intuitivna radoznalost za nova istraživanja u naizgled staromodnim aktivnostima Vaša je neizostavna karakteristika.

“Od 1986. godine se ja i moja supruga, slikarka Aleksandra Rakonjac, bavimo umetnošću od ručno rađenog papira. Ne samo da izrađujemo ručno rađeni papir od raznovrsnih vlakana i pamuka za svoje grafike i crteže, već pre svega pravimo radove od papirne pulpe, koja omogućava da se sa bojenom papirnom kašom slika, da se liju komadi u kalupu. Ručnom izradom hartije dobija se kvalitetna hartija posebnih karakteristika, velike ili male gramature, u boji, sa posebnim dodacima i originalne teksture sa tragovima sita, filca ili tkanine, sa vodenim pečatom ili dugačkim vlaknima.

Pored slikanja, i bavimo se umetničkom grafikom, posebno dubokom štampom.“

Slikajući pejzaže, slikajući snove, dajete prvenstvo emociji koja ih prati…

“Ne znam da li ljudi više imaju snove, samo ih zanima novac. Volim Dunav i Savu, volim more, volim da veslam, da jedrim bez upotrebe motora, da se iza krme broda čuje samo žubor vode.

Ljudi rizikuju život jurcajući gliserima, vozeći kola trista na sat, pritom oko sebe ne vide ništa, ne vide ništa sem sebe, možda može da se pogine i za nešto lepše. Životinje brane svoj život i svoje potomstvo. Da li smo u stanju da gradimo kuću i obezbedimo život potomstvu? Kakav svet ostavljamo za sobom, da li će naša deca imati pitku vodu?

Kako to da se od pohlepe kod nas uništilo zadužbinarstvo, neobrazovani smo, obrazovanje nije besplatno, lečenje nije besplatno, uništen je amaterizam ‒ bavljenje nečim iz ljubavi, iz amaterskog sporta imali smo najbolje sportiste, aktivnosti za decu bile su besplatne, sport, likovne radionice, modelari, muzičke škole, balet. Ako neko želi da vesla, da jedri, ne mora da ima svoj brod ‒ učlani se u klub. Ranije je sve poniklo iz ljubavi.“

U vremenu estetike ružnog, Vi propovedate na svojim slikama vedre prostore snoviđenja i stvarnosti…

“Slikam ono što volim. Maštanje je besplatno i sanjanje i idealizovanje pa čak i kad smo do guše u problemima. Možemo slobodno da verujemo. Neke stvari ne mogu da se nauče na predavanju ili na tabli ili na akademiji. Možda treba da naučimo da živimo skromno, da onima koje volimo posvetimo vreme. Sreća ne može da se kupi na berzi, nema tržišta za sreću.“

Šta mislite o savremenoj srpskoj umetnosti?

“Imamo puno sjajnih i talentovanih umetnika, ali likovni umetnici nemaju uslove da se taj dar razvije, ne mislim na nagrade, na poznatost, popularnost, nego na deljenje sa drugima onoga što je dobro.

Na takvim postulatima razvio se Bauhaus. Pored radionica, estetike i izučavanja teorije forme, postojala je i dimenzija funkcionalnosti. Završio sam Dizajnersku školu u Beogradu, 1983. predavala mi je istoriju umetnosti profesorka Julijana, ona nam je govorila: ’Draga deco, ’boing 727’ je umetničko delo, videćete jednog dana, sigurna sam u to, a još i leti. Oblikovanje ‒ bavljenje dizajnom podrazumeva estetizovanje i praktičnost svega što čovek stvara.“

Koliko Vaši studenti uče od Vas, a koliko i da li naučite nešto i od njih?

“Sve se sa nekim velikim ubrzanjem menja, moguće je da studente za današnje uslove i novi stil života učim pogrešno ‒ da sve rade sami, da se oslone na sopstvene snage, da nauče što više znanja o slikarskim, vajarskim i grafičkim tehnikama, da nauče sve što mogu, da ispeku zanat kako bi uspešno mogli da realizuju svoju ideju, kako bi mogli da žive i egzistiraju od svojih veština. A danas samo što još umetnici ne traže podizvođače, da im neko drugi umesto njih napravi rad.

Gledano šire, danas studenti i mladi umetnici mogu mnogo lakše da putuju, za likovnu umetnost je važno da se gleda, što više. Divno je što su studenti Univerziteta umetnosti u Beogradu jako talentovani. I dalje je prijemni ispit na Fakultetu likovnih umetnosti vezan za rad po prirodi, crta se, slika i vaja po živom modelu, i ko dobro sagledava tu prirodu ispred sebe i uradi to što vidi ‒ taj prolazi prijemni.

Na fakultetu sam predavao na predmetima crtanje, večernji akt i zidno slikarstvo. Računajući i moje studiranje, proveo sam dosad na Likovnoj akademiji četrdeset godina, i naravno da sam naučio dosta toga od studenata jer uvek sam mislio da ne postoji ograničenje u uzrastu i to kad će neko da napravi remek-delo. Bilo je puno neponovljivih remek-dela umetnika u mladosti.

Tako se to često desi i u okviru regularne nastave na fakultetu. A zadatak profesora i jeste da studentima otvore stvaralački apetit. Dobar rezultat je obostrano zadovoljstvo.“

Šta se sprema novo u Vašoj majstorskoj radionici?

“Pripremam materijal za dva nova mozaika koji su za izvođenje tehnološki vrlo zahtevni. Mozaici su za jednu malu crkvu, kapelu. Hrist Pantokrator u kupoli, u pitanju je mozaik u obliku hemisfere i Bogorodica Šira od Nebesa u kaloti oltarske apside (grč. Panagia Platitera).

Izložba ’Odsjaj snova’ koju ste videli u Galeriji Beograd na Kosančićevom vencu prikazala je dvadeset uljanih slika nastalih u proteklih nekoliko godina, koje su izdvojene kao skladna celina i kao neki presek mojih novijih radova na platnu, ali imam još puno novih slika i želeo bih da uskoro napravim jednu veću izložbu.“

Divne vesti: Za Dan državnosti besplatna izložba dela Nadežde Petrović