Književni superstar

Haruki Murakami: „Pisac kao profesija“; prevodilac: Divna Glumac; izdavač: „Geopoetika“

Zemlja izlazećeg sunca opirala se dugo savremenom načinu života, kao i svom porazu u ratu, veličajući one koji najradije ispijaju sake, jedu suši drvenim štapićima, ceremonijalno ispijaju čaj, izuvaju obuću u kući, ali i u hotelima, naročito ljubavnim, dele svoje kupke sa više osoba, nakon čega ogrću tradicionalni kimono, odlaze kod gejše, pričaju o samurajima, posmatraju kako raste trešnjin cvet ili bonsai, kreiraju ikebanu, praktikuju kaligrafiju, origami, vrše harakiri, prizivaju ptice i kamikaze, slaveći cara...

Murakami je nasuprot simbolima ostrvskog, izolovanog i homofobičnog društva, čija je ekonomija počela vrtoglavo da se uzdiže, nepovratno, postavio spontanost, neformalnost i muziku, a nasuprot ratničkog kodeksa i izgubljenog rata – mir, otvorio nove, belosvetske teme – otuđenje, odrastanje, adolescenciju, seksualnost, starost, rokenrol, džez, džemsešn, samoubistvo i beskrajne paralelne svetove svog specifičnog načina pripovedanja.

S jedne strane, Murakami je glas novog Japana, otvorenog, tolerantnog, visokotehnološkog, amerikanizovanog, evropeizovanog, urbanog, ali i sopstveni glas koji svetli u tami svakog od nas. On vodi i zavodi čitaoca ne objašnjavajući mu svaki detalj svoje pripovesti, ponekad i glavnu nit priče, neki njegovi junaci nemaju ni prošlost ni budućnost, ne zna se kako su završili, od čega boluju, ko su i kako izgledaju. Time se podražava opcionalnost i fragmentarnost vrlog novog sveta i veka.

Njegova najvažnija dela poređana hronološkim redom su romani: „Slušaj pesmu vetra“, „Fliper“, „Avantura oko ovce“, „Okorela zemlja čuda i Kraj sveta“, „Norveška šuma“, „Igraj, igraj, igraj“, „Južno od granice, zapadno od sunca“, „Sputnik ljubav“, „Kafka na obali mora“, „Kad padne noć“, „1Q84“ u tri toma, „Bezbojni Cukuru Tazaki i njegove godine hodočašća“, „Ubistvo Komtura“ u dva toma; knjige priča: „Ponovni napad na pekaru“, „Tokijske misterije“, „Muškarci bez žene“, memoarska, ispovedna proza: „O čemu govorim kad govorim o trčanju“, „Pisac kao profesija“. Filmovi po Murakamijevim delima – ekranizacija romana „Slušaj pesmu vetra“, istoimene kratke priče „Toni Takitani“ i konačno, kultnog romana „Norveška šuma“.

Povezane vesti - Od “Ljudske komedije” do ljudske agonije

Prevodio je na japanski Ficdžeralda, Karvera, Irvinga, Selindžera i druge američke pisce. Nakon višegodišnjih perioda provedenih u Americi i Evropi, sada živi u Japanu, a angažovan je kao gostujući profesor na Univerzitetu Prinston u SAD.

Murakami, jedan od najpoznatijih savremenih japanskih i svetskih pisaca, rođen je 1949. godine u Kjotu. Dobitnik je više prestižnih književnih nagrada, među kojima su i nagrada „Franc Kafka“, nagrada za kratku prozu „Frenk O’Konor“, najznačajnija međunarodna nagrada ovog žanra, nagrada „Jerusalim“ za slobodu pojedinca u društvu, najveće priznanje koje se u Izraelu dodeljuje stranim autorima, i danska književna nagrada „Hans Kristijan Andersen“.

Murakami je pripadnik nove generacije, otvorene, moderne, osvešćene muzikom i hipi pokretom. On je superstar koji povremeno, posredstvom interneta komunicira sa svojim čitaocima. „Pisac kao profesija“ dobar je način da nas uvede u svoj tajanstveni svet.

Nakon fakulteta, na kome je studirao dramu, radi u džez baru u Tokiju, koji zajedno sa suprugom vodi osam godina. Relativno kasno, u tridesetim, otkriva svoje interesovanje za pisanje, a inspiraciju dobija tokom bejzbol utakmice. I pre no što se 1986. preselio u Ameriku i Evropu, a onda spokojno vratio u Japan, njega zanimaju stvarni svet, moderno doba i usamljeni pojedinac. Svetsku slavu stekao je romanom „Norveška šuma“ po pesmi „Bitlsa“. Govoreći o sebi, uvodi nas u svet intime jednog besmrtnika, literarnog poluboga, bez kompleksa inferiornosti ili nacionalne sramežljivosti, koga sve relevantne izdavačke kuće smatraju najznačajnijim, ne samo japanskim, no i svetskim romanopiscem.

Kultni roman „Norveška šuma“ napisao je davne 1987. godine. Kao da ga je završio juče. Ovo je Petar Pan među romanima svetske književnosti. U njemu je prvi put imenovao svoje glavne junake, kako navodi u autobiografskoj prozi “Pisac kao  profesija”.

Bavi se i nagradama. Onim koje je dobio, i naročito onim koje nije dobio. Značajnije su mu one koje su mu izmakle. Akutagavina i Nobelova, dve gigantske stepenice prestiža, s tim što prvu nikako ne može dobiti, jer je izgleda u pitanju nagrada za književni debi.

Osim univerzalnih saveta koji važe za sve profesije, da treba da radite posao koji volite, uporno i posvećeno, nekoliko sati dnevno, Murakami nam daje i nekoliko konkretnih predloga, koji su preduslov za pisanje dugih romana, a prvi od njih je čitanje.

Murakamiju je bilo malo tržište od sto miliona Japanaca, koje u poređenju sa srpskim predstavlja mamutsku kulturu, u odnosu na japanskih sto procenata, sedam je procenata potencijalnih čitalaca ovde. Iako poznat u Japanu i Aziji, okrenuo se Americi i Evropi krećući od nule, gde se zahvaljujući sopstvenom trudu ponovo rodio kao pisac.