PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Šećerpara

PRIČA NEBOJŠE JEVRIĆA: Šećerpara


Dok sam još išao u gimnaziju, pre pola veka, šaputalo se po Bijelom Polju o dvojici braće koja su imala privatni zatvor za dužnike. Davali su svima pare na vajdu. One koji nisu imali da vrate zelenaški dug držali su zatvorene sve dok ih familija ne otkupi.
Devedeset pete, restoran s pet zvezdica. Ne obraćajući pažnju na mene ili baš namerno da ja čujem, moj znanac s ratišta telefonirao je dužniku: “Slušaj, ako ne doneseš do sutra kamatu, ima da ti nabijem pur-penu u bulju. Jeste, pur-penu. Je l’ znaš šta je pur-pena? Imaš li majku? Imaš. Nećeš je još dugo imati. E pa, dobro, onda ćeš joj sigurno doći na sahranu, a ja te tamo čekam.”

Više mi nije prijao tartar biftek koji mi je poručio ne pitajući me. Da prezalogajim. Želeo sam samo da što pre pobegnem iz grada u kojem je on bio suvereni gospodar. Odustao sam od književne večeri u njegovoju diskoteci. Posle dve godine poginuo je u klasičnoj sačekuši kada je došao u Beograd.

2.

Šećerparu sam upoznao mnogo kasnije, u “Tršćari” na Karaburmi. Šećerpara nije ličio ni na koga od opasnih momaka koji su zelenašili. Niskog čela, crn kao gavran, u mladosti pelivan po svadbama, gotovo četvrtast, već u godinama. Odnekud s juga.

Nije bio u stanju da govori ni o čemu drugom do o hrani. Svaki razgovor je počinjao i završavao pričom o jelu. Tako je i postao pelivan. Pelivani su rvači na svadbama na Kosovu čija je svrha da zabave goste. Pamtio je svadbe po onome šta se na njima jelo.

“Koga je gladan otac napravio, taj se nikad ne najede.”
Kolače je obožavao.

Kako je imao mnogo para i visok šećer, zvali su ga Šećerpara. Istina, njemu iza leđa.

Šećerpara je kolač koji je preliven šerbetom. Davao je pare pod kiriju izbeglicama, đankozama, kockarima, nesrećnicima koji su poverovali žutaljima da infostan ne treba da plaćaju pa im sad stiglo petnaest godina da plate i ko zna kakvoj sve bulumenti iz predgrađa.

Imao je brkove kao Stašenjka Visirionović Brko.

“Sg su skupe pare. Sg je oskudacija”, imitirao je Manulaća pred dužnicima.
M. D., ukleti pesnik iz Ćuprije, čvrsto uveren da su svi krivi za njegove književne nespehe, nije mogao da mi oprosti čitaoce i prestao je da mi se javlja pre deset godina. Nikad ništa nije radio, po vasceli dan cevčio je rakiju koju su mu iz zavičaja slali. U četrdesetoj su ga izdržavali roditelji. Nisam se malo iznenadio kad me je, posle ćutnje od deset godina, u tri ujutru pozvao i rekao:
“Prenesi Šećerpari da će biti, ne bijen, nego ubijen.”

A onda mi je spustio slušalicu. Naravno da nisam preneo. Nikako nisam uspeo da skontam kakve veze njih dvojica imaju.  Takve se poruke ne prenose. Šećerpara se još bode insulinom.

Pesnik još cevči rakiju.

3.

Jedan dan sam proveo s razbijačem koji je uterivao dugove. Otišli smo kod nekih nesrećnih izbeglica iz Krajine, radnika fabrike obuće koja je izgorela u plamenu “Oluje”. U nevolji, kad su pobegli iz Krajine, odlučili su da otvore obućarsku radnju u Bloku 63. U lokalu na kraju zgrade koji vlasnici godinama nisu mogli da izdaju. Novac za mašinu su pozajmili.

Bilder Lale ih je slao po pivo, gnjavio, ponižavao… Nesrećni obućari ponosni Krajišnici morali su da mu glancaju cipele. Morali su da mu na crtu pivo donose. Nisu imali novca ni za pivo, a dug se iz nedelje u nedelju uvećavao. Bilo mi je u stomaku muka. Prekoračili su rok tri nedelje, a mušterija nije bilo. Bili su bukvalno u dužničkom ropstvu.

4.

U njihovoj sudbini video sam sudbine ponosnih naroda u dužničkom ropstvu. Kažu da su Portugalci nekad bili najveseliji narod na Mediteranu. Dok nisu zapali u dužničko ropstvo. Dok nisu pali šapa
lihvarskoj internacionali, o kojoj je moj pokojni prijatelj Dragoš Kalajić stotine stranica ispisao.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar