KRUGU DVOJKE U NEMANJIĆIMA SKRAĆENA MINUTAŽA

I pored brojnih intervencija, uvođenja naratora i dorađivanja „Nemanjića", revnosna publika je opet razočarana. S pravom. Poverenje u RTS i autore, koji su pompezno najavljivali početak doterane serije, po drugi put je izigrano. Obećavani rezultat je izostao, a odgledano je nanovo pobudilo rezigniranost javnosti

Nakon mesec i po dana od emitovanja prve epizode serije „Nemanjići", kada se s pravom digla velika buka kod nezadovoljne publike i stručne javnosti, prošlog vikenda je usledila repriza premontirane prve epizode, kao i druga epizoda, koja je naslovljena „Miroslavljevo jevanđelje".

Fer je reći da je bilo pokušaja da se stvar popravi. Kritike na račun „Nemanjića", koje su preplavile društvene mreže nakon pilot-epizode emitovane u novogodišnjoj noći, donekle su urodile plodom. Serija je prerađena, dosta scena je izbačeno, radnja je ubrzana i deluje dinamičnije. Ideja o uvođenju naratora u seriju ispostavila se kao dobra, a Vojin Ćetković, kome je ta uloga poverena, dobro je obavlja. Primetno je da je i deci glumcima koja su imala najviše problema sa akcentom iz kruga dvojke znatno skraćena minutaža.

Za komentar smo pitali istoričara dr Aleksandra Uzelca, koji kaže da nema sumnje da doterana prva epizoda serije ostavlja bolji utisak od njene takozvane pilot-verzije.

- Izbacivanje nesuvislih dijaloga i monologa, kao i uvođenje naratora u liku Stefana Prvovenčanog, seriju je učinilo dinamičnijom, primamljivijom i gledljivijom. S druge strane, u montaži su se potkrali neki novi propusti poput upotrebe termina „Vizantija" i „Balkan", koji su nastali mnogo vekova nakon perioda u kojem se dešava radnja serije. I pored toga, činilo se da su kritike najšire javnosti barem delimično urodile plodom.

Jedno od pitanja koje se nameće od samog početka jeste da li u scenariju prema kojem su „Nemanjići" rađeni uopšte nešto bitno može da se popravi.

Uzelac ističe da ne treba zaboraviti da je osnova svake priče scenario i da nema dobrog filma ili serije bez dobrog scenarija.

- Kostimografija i vizuelni efekti služe tome da priču upotpune, a ne da budu njeni nosioci. Samim tim malo je verovatno da neke značajnije promene mogu da uslede u montaži, osim ukoliko nisu čisto vizuelnog karaktera. To se pokazalo i u drugoj epizodi, nazvanoj „Miroslavljevo jevanđelje", iako ne znam zašto pošto se ono pojavljuje otprilike desetak sekundi u kadru.

Da li je postojala adekvatna selekcija kada se scenario za ovu seriju birao, da li je onima koji su odabrali Mihićev tekst jasno da je dobar scenario osnov da određena tema bude dobro realizovana, i da je to nešto u šta treba uložiti, od validnog konkursa do odabira kompetentne komisije. Većina se slaže s tim da je tema „Nemanjića" zanimljiva, ali se sve ostalo pokazalo kao problematično. Čelnici RTS-a, kao i autori „Nemanjića", naglasili su da su se tokom rada na seriji konsultovali sa istoričarima. Otkud onda toliko materijalnih grešaka?

- Teško mi je da poverujem da je ideja stručnjaka bila da se Nemanjin dvor prikaže kao nekakva šumska brvnara i da su im promakle takve istorijske greške poput već pominjane upotrebe anahronih termina „Vizantija" i „Balkan", računanja godina od rođenja Hrista, koje se tada nije koristilo, prikazivanja Vukana i Stefana kao vršnjaka iako je Vukan bio znatno stariji od brata, cara Manojla kao starijeg od Nemanje iako je bio mladi od njega... - kaže Uzelac.

Primera je mnogo. U drugoj epizodi, recimo, svedočimo izrazima u sceni gde se pojavljuje vizantijska princeza koju hoće da „uvale", društvo joj prave Vukan i Stefan, koji idu „na zabave" i „sve češće izlaze" valjda da umire Vukana, koga svi na dvoru „nerviraju", dok najmlađi brat Rastko ne pravi društvo jer „štaviše" oseća neki „prolećni zamor".

Ono što je možda najviše sablaznilo gledaoce jeste rečenica koju je izgovorio Goran Sultanović u ulozi Prosigoja u poslednjoj sceni te epizode -„Pričvrlji nešto!"
O navedenom, kao i odgledanom, Uzelac kaže da, nažalost, Nemanja i članovi njegove porodice pre podsećaju na likove iz humorističkih kafanskih serijala nego na ozbiljne istorijske ličnosti, nosioce sudbonosnih i dalekosežnih odluka koje su obeležile srpsku istoriju.

Rečju, tužno, bledo i tragikomično, na momente šokantno, zbog u tadašnje vreme nepostojećih izraza (već navedenih) te amaterske scenografije koju čini palata od betonskih blokova... A uloženi su ogroman rad, talenti mnogih učesnika, kao i milioni evra.
Konkretno, i dalje nema priče i atmosfere, sve je krajnje uprošćeno, dvodimenzionalno, likovi su crno-beli i banalni, dijalozi izveštačeni, izrazi i pored dorade više asociraju na govor s Dorćola nego na srednji vek, a realizacija na školsku predstavu, što ostavlja gorak ukus.

Uzelac smatra da se, nevezano od toga šta ko misli o ovoj seriji, stav jednog naroda prema prošlosti ne ogleda u kvalitetu ili atraktivnosti nekakvog istorijskog serijala, već prevashodno u odnosu prema kulturnoj baštini, istorijskim spomenicima, muzejima... Što se „Nemanjića" tiče, ipak se čini da je serija podstakla zanimanje najšire publike za nemanjićku epohu, što je svakako dobro.