LAKOĆA HOLOGRAMSKE: Virtuelno je novi kod digitalne umetnosti

LAKOĆA HOLOGRAMSKE: Virtuelno je novi kod digitalne umetnosti


Umetnost je ogledalo čoveka i stvarnosti koje se menja, nadahnjuje, šokira i zapanjuje. Kada je Kazimir Maljevič bacio čuvene bele kvadrate na belu pozadinu, otvorio je jedan od puteva najluđe transformacije. Forma i sadržina. Velika dvojka umetničkog oka. Danas, kada nas više ne zapanjuju toliko ni Maljevič, ni Miro, Pikaso ili Dali, niti nas dotiče sva vojska postmodernista, forma i sadržina imaju najčudniju poziciju u umetničkom svetu jer se umetnička dela, zagolicavši nam maštu, odmah potom smeštaju u galerije kao u male kaveze realnosti. Gde imaju svoj registarski broj i cenu. Stvarnost kapitalizma i modernog doba, koje nam je donelo barkodove. I ironično, upravo tu, u tim galerijama, događa se poslednja kreativna revolucija, baš sad, baš u ove dane! Jer ako je umetnost odraz realnosti, kako dešifrovati digitalne tehnologije i umetnost, kojima mic po mic – stvarnost nije ni potrebna?
Virtuelna realnost je dugo vrebala na ivici interesovanja i snova internet zaluđenika, gejmera i filmofila, a sada postaje najnoviji vesnik kulturne revolucije. Već smo navikli na 3D filmove, igrice koje varaju naša čula jer, kada stavimo digitalne naočari i kacigu, imamo osećaj da se zaista borimo u nekakvom Kameronovom svetu „Avatara”. Virtuelno je izašlo iz domena zabave i nauke, i dobrano zašlo u umetnost, kulturu. Danas postoje ne samo virtuelne koje možete posetiti preko sopstvenog računara već i one u kojima je potrebno da stavite 3D naočari kako biste uživali u umetničkim delima. U suprotnom, sve što vidite je prazna soba, što baš i nije interesantno.
Virtuelno je, dakle, novi umetnički kod, i to nam je potvrdio Hans Ulrih Obrist, umetnički direktor galerije Serpentajn u Londonu, na salonu „Digital Life Design” kada je izjavio da su digitalne umetnosti i virtuelna realnost budućnost za sve kreativce.

„Umetnost ima sposobnost da nevidljivo načini vidljivim, a digitalne tehnologije su revolucija koja već menja svet. Umetnost je radar, ona hvata sve nove struje i promene. Umetnost je toliko potrebna da bi svaka kompanija i svaka administracija trebalo da imaju svoje umetnike. U okviru digitalne revolucije, virtuelna stvarnost zauzima posebno mesto, ona je mešavina stvarnosti i irealnog, ona je specijalna.

Ona je, paradoksalno, jedinstveni vid sećanja, ali i napretka. U doba kada sve može nestati dok trepnete okom, ne samo životinjske vrste koje izumiru već i kulturni fenomeni, smešno je to što ni sećanje, koje je od suštinske važnosti za čovečanstvo, ne mora biti dugovečno. Baš stoga je važno što su digitalne umetnosti omogućile da se stvari očuvaju u jednom novom kvalitetnom obliku, kojeg ne dotiče propadljivost”, kaže Obrist.

Obrist, koji je ukazao na lepotu i inovativnost radova arhitekte Zahe Hadid realizovane u saradnji s kompanijom „Gugl”, ili umetnički projekat mešanja realnosti, koji je realizovao Kristo, ističe da je veštačka inteligencija za jedan veliki korak bliža samom čoveku, baš stoga što već može da konstruiše i dekonstruiše realnost, skoro podjednako dobro kao i sam čovek. To su potvrdili projekti kao što je džinovska piramida od neonskih megapiksela koja blešti nad jezerom galerije Serpentajn, govori da je kompjuterski svet danas jednak imaginaciji i najlepšoj Rafaelovoj statui.

Filmovi, interaktivni izlozi u kojima se naš odraz smanjuje, crtaći rađeni tehnikom „frame by frame”, digitalno uskrsnuće na velikom platnu kao što je to bio slučaj s Gajem Henrijem, čuvenim glumcem koji je tumačio lik Tarkina iz Lukasove trilogije „Rat zvezda”, sve je to pomerilo granice mašte. I uništilo granice stvarnosti, dajući novu slobodu ljudskom duhu. Jer gde je stvarnost onda ako je ona „stvarnija” u virtuelnom svetu? Da li je digitalna revolucija u umetnosti jasan pokazatelj da se zatvaramo sve više u iluzioni mehur, i da poput parodije malog božanstva možemo danas ignorisati javu? Ili, još bolje, stvarati javu po sopstvenom izboru?

Austrijski teoretičar medija Oliver Grau, pisac knjige „Virtuelna umetnost”, duboko veruje da čovek nikada neće uspeti da stvori totalnu virtuelnu stvarnost, budući da mu takve stvarnosti postaju dosadne čim počne da ih sagledava kritički. Ovaj teoretičar, pravi digitalni skeptik, veruje kako virtuelni svet i veštačka inteligencija na kraju neće biti dorasli tome da zadovolje umetnički apetit čoveka. Po njegovom mišljenju, digitalna umetnost je samo jedan korak u nizu razvoja. Grau, koji je 1998. godine stao iza stvaranja prve međunarodne baze podataka digitalne umetnosti, sasvim nonšalantno je rekao da je virtuelna umetnost ekstremni rezultat evolucije medija i da vrtoglavica koja se kod nekih ljudi javlja pri gledanju 3D filmova ima istorijski pandan u mučnini koju su osećali prvi posmatrači kružnih panoramskih slika – ciklorama – pre dva veka.

Pa, bilo da se slažete sa Obristom i verujete kako će umetnost iz megabajta postati najnoviji kreativni izraz, ili sa Grauom te smatrate da je sve samo preveliko hvaljenje medija, neopoziva je činjenica da smo savremenici i svedoci najveće revolucije u ljudskoj istoriji. Nikada do sada nismo imali situaciju da nešto što nema pravu vrednost u realnom prostoru, nešto što se ne može opipati, pomirisati ili uzeti, nešto što zaista ne postoji, ipak bude tu igrajući se hologramskim svetlima, mameći naš mozak da izađe iz kaveza tradicionalne forme i sadržine. To je najveći paradoks umetnosti do sada, jedan veštački svet stvara kreativnost – jedino što ne može veštački da se stvori. Drugim rečima, šta god smatrali, čiji god pristalica bili, mrzeli ili voleli nove tehnologije i medije, digitalna era nam je donela novu umetnost, novi pravac, čuvenu hologramsku umetnost, i ne planira tu da stane.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar