Na nekim krovovima

„Postavši žrtvom, Beograd je poslužio kao žrtvenik slikaru koji nam nudi sukrvicu boja. Svaki torzo je autorov. Giljotinirani Titani bore se poput gubitnika. Pegazov pastorak, slepljenih krila, curi krvavi znoj. Čije je telo, duh, pero? Kad pođemo, svi ćemo poneti parče Prometejeve džigerice. Onog koji bi da se ponovo rodi iz litice. Milenko Mihajlović je zakovao sebe za ramove“, pisao je Dušan Prelević, pisac, pevač, urbana legenda Beograda, o Milenku Mihajloviću.

Najveći srpski greben je Terazijski greben. Lutajući po krovovima Terazijskog grebena Vi slikate?

„Kao mali, osim terazijskog parkića i Bezistana jedino mesto za igranje su bili terazijski krovovi. I u životu kad god krenem da slikam prati me sećanje kako sam prelazio sa krova na krov. Ne plašim se te visine. I onda, sada kada slikam, nemam strah na ivici, na krovovima koji imaju strminu, na dva krova, gde postoje žice od antena i ovoga i onoga. Zato što sam ja to iskustvo već imao kao mali. Burazer me odvede gore na krov, tada se gradila Robna kuća ’Beograd’, i mi sa jednog krova na drugi, sa drugog na treći, odemo do Nušićevog sokačeta, gde je sada tržni centar, sve po krovovima. Valjda je burazer mislio da ću ja da se okliznem i padnem, da ne mora više da me čuva.

Međutim, ja sam preživeo i to mi je koristilo kada sam, recimo, slikao ’Beogradski krovovi noću’. To je prva moja velika izložba kada sam ukapirao da sam ja slikar. Pošto sam uvek bio dobar, najbolji u odeljenju, ja svima nacrtam, svi dobiju petice, a ja dobijem trojku, mene to nije interesovalo. I jednog dana završio sam Likovnu akademiju, ali više sam se bavio pecanjem, fudbalom, šetanjem kučeta, nego što sam slikao. Meni je to bilo, kao ono, znaš da slikaš, pa šta – sad slikaš. Međutim, galerija kod pozorišta imala je akciju koja se zvala ’Perspektive’, neki likovni kritičari odu, izaberu ljude sa pete godine koji im se dopadaju i naprave im zajedničku izložbu u Dositeju, dobijem nagradu, i za to dobijem izložbu.

Kada sam došao mesec dana pre izložbe, ja nemam slike. A obećao sam. Ja kada nešto obećam, ja to i ispunim. I onda je meni bilo zanimljivo da se popnem na krov, bilo koji, jedno sat-dva pre nego što padne mrak. Onda ja slikam dok ne padne mrak, a kada padne mrak, ja ne vidim ni platno ni paletu sa bojama. I onda sam zapravo prvi put došao do te tačke da slikanje nije znanje, da je slikanje igra, da je slikanje muzika. I onda sam napravio celu izložbu, naslepo. To se zvalo ’Beogradski krovovi noću’. Zapravo ja nikada nisam video tokom slikanja kako izgleda slika. Meni je dan služio samo za prvih sat, sat i po, da ubijem tu belinu platna koja je najgora stvar koja postoji. To je praznina. Posle sam slikao po osećaju i to je zapravo bila slika. A to vodi poreklo od tih mojih prvih krovova. Po dvorištima su komšije ljute, misle da ćeš nešto da im ukradeš, da im se useliš. I ti kada uđeš u neko dvorište uvek se nađe neko da te istera. A na krovovima nema nikoga osim mene. Mada i na krovovima svi misle da ću da im ukradem potkrovlje, a ja kradem moje slike.“

To nisu slike, već krik. Krik od kojeg se ledi krv. Vi niste morali da dođete ni Balkanskom ni Kameničkom ulicom. Već ste bili tu. Slika dolazi preko slike, ruši se i stvara čitav jedan grad...

„To belo platno i taj moj pogled na grad, to je gotova slika, ja tu nemam šta da tražim. Belina platna izaziva u meni takav bes da napadam platno četkama i bojama. Ranjavam ga dok ne ugasim tu belinu. I kada ugasim tu belinu onda počinje slika. I platno se stopi sa tim gradom, sa time što ja slikam. I onda ja uronim u tu sliku kao što uranjam u grad.“

Rušite i nikad dovoljno lepe ulice i stvarate. Ulicama teku reke svetlosti koje vode prema Hramu?

„Kada sam odlazio u daleke gradove Melburn, Pariz, Barselonu, nikada nisam kupovao kartu. Voleo sam da idem tim ulicama i da se izgubim. I tako, lutajući, upoznavao sam grad, dok se ne nađemo. Dok taj grad ne postane Beograd, sa svojim ulicama, pasažima, dvorištima. Tako i slikam. Krenem po platnu nekim tokovima sa provizornim planom. Tokom slikanja menjam pravce, lutam, vraćam se, ulazim u jednosmerne ulice dok mi se ne pojavi nit slike, kao klupče.

Uhvatim taj kraj tog konopca, klupčeta, i krenem sa njim da ga namotavam. Pravim novo klupče. I ja onda tako slikam, slikam, prolazim neke ulice, trgove, budžake, dok ne dođem do najvećeg trga gde je Hram. I onda sam ja pred Hramom i znam da sam ja tu suvišan. Pakujem se i odlazim. A slika ostaje. Već sam rekao, belo platno je najgora stvar. Belo platno je crna rupa i ti ne znaš šta se tu dešava. Ti kada staneš pred belo platno to je najgora stvar.

Postoje ljudi koji naprave pripreme, crteže, naprave maltene sliku da bi znali šta će da slikaju. Ali ako ja to već uradim, to je onda gotova slika, mene ne interesuje, to je meni dosadno. To je kao da gledam fudbal sutradan, reprizu, a znam rezultat. Gledam ga, ali to nije to. Uzbuđenje je ne rezultat, nego trenutak tog stvaranja, kada ti ne znaš šta će da bude u toj crnoj rupi, nego kreneš na brzaka, onako na brzaka samo da postaviš nešto i kada postaviš i dođeš do pola slike ustanoviš da je pogrešan položaj platna, da ti slikaš horizontalno, a vidiš da slika treba da bude vertikalno. Onda uspraviš platno i ponovo udariš preko onoga, međutim, uvek ostane neki potez i neka boja iz prethodne slike, koja se uklapa u novu sliku.

Zapravo cilj slikanja je igra. Igra, istraživanje, kao ovi što vole da idu po šumama, pa se izgube, pa se onda nalaze, nađu neki potok, nešto. Tako i ja volim grad, volim da se izgubim u gradu, u mojim slikama. I tu ima jedna priča, znanje. Recimo, završio sam Likovnu akademiju, magistrirao sam slikarstvo. To znanje služi samo kad završiš sliku da pogledaš da li postoji neka greška. A znanjem da ispraviš. Znanjem se slika ne slika. Znanje je samo za ispravke. Međutim, tu moraš da budeš oprezan. Znači, slikanje je poezija... Pamet ti služi samo da bi počeo da radiš i da završiš to što si počeo. Kaže slika – ja sam gotova. Ti je gledaš i jedino što je pametno jeste da kažeš – da, ti si gotova. I prekineš. Mnogi slikari nemaju tu pamet da poslušaju sliku, nego nastave da slikaju i onda to bude ništa od slike.

Znači, počinješ sliku tako što hoćeš da pobediš belo platno da to više ne bude crna rupa. A završava se tako što slušaš sliku i slika ti kaže – ja sam slikar, skloni se odatle. I onda ti, kao što moraš da pustiš svoje dete jednog dana da ode i da živi svoj život, tako i slika ide da živi svoj život i ti je pustiš.“

Ne postoje greške. Sve što je tu, namerno je tu. Negde u dubini naziru se kafane kojih nema, koje pamtimo po ljudima kojih više nema. Oblaci se pretvaraju u nekad draga lica.

„Kad slikaš, pratiš ritam. Ne slikaš nešto pametno, nego imaš iskustva i kad povučeš prvi potez, on zahteva drugi potez. To se zove ritam. I tu, ako si znalac, nema greške. Ti samo pratiš, kao pas u fudbalu. Ako osećaš igru, igraš. I ko ima osećaj za igru odigrava prave stvari. I na kraju ako su pravi pasovi, slika pobeđuje. A sudija? Ko jebe sudiju. Sudija je istorija, a ja tu neću biti jer sam ja već pobedio. Prolaziš nekom ulicom, sediš u nekoj kafani godinama, ali ne vidiš neke skulpture na zidovima, menjaju se ljudi u toj kafani, sretneš nekog usput, odeš u drugu kafanu. Nisi svestan da se stvari dešavaju van tebe.

Međutim, kada staviš platno i staneš na to jedno mesto gde slikaš jednu kafanu, odjednom ne prolaziš ti sa drugim ljudima, ti stojiš, a vreme polazi, ljudi prolaze. Dešava se kao u bioskopu. Ti sediš u stolici, nešto se tamo dešava, neki život, neki automobili, neko ubija, neko trči, ljubi... to je film, to nije stvarno. To je neko drugi napravio, a ti si gledalac. Ja kada slikam, ja sam upravo gledalac, a tamo se dešava neki film. S tim što onda ja gledam taj film, pa razmišljam ko zna o čemu, šta mi se desilo što liči na to, a to moje razmišljanje nesvesno prenosim četkom i bojom na platno. I to je onaj dupli odnos, ništa tu nije stvarno, ni ja ni film, ni ta sala u kojoj sedim, ni taj grad u kome je ta sala, a zapravo na kraju iz tog filma se rodio neki drugi film, to jest moja slika.“

Vi ste slikar koji se igra sa stvarnošću, spreman da je menja. Spreman da je opeva jer bez poezije nema ni proze, ni muzike, ni slike.

„Ja kao slikar, ja sam kao neka prizma između stvarnog sveta, stvarne slike i platna. Slikar je pesnik boje, umetnik koji kao neki dijamant prelama i krivi stvarnost stvarajući novi svet. Ostavljam trag. To je poezija, to je slikarstvo. To je slika.“

Stojeći na vrhu solitera petnaest sati beležite kako se menjaju senke, kako dolazi noć...

„Slikanje je kao pecanje. Staviš platno, zabaciš onu ideju i hvataš život u promenama. Znači, sediš na obali reke koja je život i pored tebe prolazi svetlo, tramvaji, zvukovi, vetrovi, tvoje raspoloženje, alkohol i sve to otiskuješ na platnu. Menjaš mamce, kada vidiš da si negde zaglavio, da nisi naslikao kako treba, ti promeniš mamac, premažeš... u jednom trenutku, a ne zna se kad, može da bude za sat vremena, a može da bude za 15 sati, moraš da budeš strpljiv – na kraju uloviš sliku.

Onda kao pošten ribolovac prvo to izložiš, napraviš izložbu, a onda nešto pojedeš, što sad znači prodaš, a ostatak pustiš u vodu. Znači da slike žive dok ne nađu svog kupca, drugog ribolovca, koji će da drži taj trofej u kući. Jer ja nemam trofeje, meni je cilj da ja ulovim, a trofej će da dobije neko drugi. Prvi put sam to čuo od jednog čoveka, ukapirao što je on rekao – da to je to. Samo ja nisam bio svestan toga. Bio je jedan čudan čovek, Lubarda, profesor na Likovnoj akademiji, predavao je večernji akt, nešto se nismo u početku ljubili, jer on kad god vidi da tebi nešto ne odgovara, on ti upravo postavi taj zadatak.

Meni je postavio da crtam bandere i prave linije. Moja ruka je krivila. Ja sam umirao što moram da mu crtam pravu liniju, banderu, žicu. I na kraju sam mu rekao – ej, daj mi šta god hoćeš samo nemoj da me teraš da crtam te crteže. Onda je nešto rekao, zapamtio sam. Ne postoji greška. Greška je kad ne pratiš grešku. Kada uradiš jednu pogrešnu stvar onda moraš da uradiš drugu pogrešnu stvar, pa ta druga pogrešna stvar prati treću pogrešnu stvar i onda zbir pogrešnih stvari je slika, prava stvar. Da, ja sam to znao, ali valjda je to jedino što sam zapamtio od njega, jer ga nisam slušao, ja nikoga ne slušam. I onda sam shvatio. Savršenstvo slike je da, od početka do kraja, ona ima svoju priču, a ne moju.“

Vidite još

Izložba: Mika Alas i sve što nismo znali o njemu

Ne propustite

Izložba: Mika Alas i sve što nismo znali o njemu

Maj nam donosi brojne pozorišne premijere

Bogat program

Maj nam donosi brojne pozorišne premijere

Neki klinci još sviraju rok

Za njih će se tek čuti

Neki klinci još sviraju rok

Video

Muzej na otvorenom

Književni guru

Muzej na otvorenom

Reke teku noseći svetlost, nama dobro poznate reke...

„Vidiš, u šestom pitanju sam već predosetio sedmo jer sam govorio o pecanju. Svaka slika je moj život. Platno je posteljica i slikar je oplođuje bojama. Slika nosi gene slikara koji je i otac i majka, i muško i žensko. Roditelj i Bog. Tu ne pomažu ni trezvenost ni pijanstvo, stvara se novi svet, novi život, SLIKA.“

Svetlosti – senke grada, njegovi požari i zgarišta su tajna sastajališta zaverenika koji u njega veruju?

„Dok slikaš, ne misliš na sliku. Misliš na prošle ljubavi po kapijama, parkovima, na pišanje udalj. Kad praviš prve slike na zidovima tako što pišaš. Na sankalištima detinjstva, na prošlost iz sećanja, stvoriš neke nove, tvoje stare nestale ulice.“

Vaš Beograd je stvoren od vatre snova.

„Beograd, sve čega se sećam je Beograd. Kad se vraćaš u taj grad, prelaziš most i misliš ko zna šta se desilo dok ti nisi bio tu. A desio si se ti. Gde god išao, nosiš taj grad u sebi. U svakom gradu prepoznaješ Beograd – u tim ulicama, tim zavijucima, i zato voliš te gradove, jer su oni Beograd. I slikaš ga u glavi dok lutaš. I to je Beograd, i to je moja slika.“

Gradom lutaju senke onih koji su u večnost grada verovali.

„Mi smo kao kamera opskura. Tamna soba u kojoj su zadržana sva sećanja i činom stvaranja propuštamo tu svetlost na papir, platno, zid...“

Vi ste pesnik Beograda i opevate ga drsko, sa visine, sa krovova na kojima su odrastale generacije bez dvorišta.

„Pesnik boje i reči koje nestaju u etru. Dok slikam, ja joj tepam. Sebe psujem, uzdižem, ja sam genije, ja sam kreten. Tučem je, mazim je, dok ona ne kaže – ej, dosta je. Ja sam slika, ja sam savršena i završena. Ja sam odrasla, pusti me da živim, a ti idi, stvaraj novi život, jer ja sam slika, ti idi slikaj nove slike. Budi novi otac. Stvaralac.“

Kako gledate na savremenu srpsku likovnu scenu?

„Ne postoji savremenost. Jer mi smo u svakom trenutku i prošlost i sadašnjost i budućnost. Prepoznajemo se u sebi i druge prepoznajemo u sebi. I mi smo u sebi i mi smo u drugima i mi smo ta scena.

Dopada mi se ovo pitanje samo zbog onog – srpsku. Ne postoji savremeno. Bata Mihajlović je moj savremenik, on je mrtav. Nadežda Petrović je moj savremenik. Šumanović iz ove njegove Pariske moj je savremenik, Bijelić iz one njegove faze kada je slikao one planine u Bosni, ono sve mračno, on je moj savremenik. Peđa je moj savremenik. Svi su oni moji savremenici. Ja kada naslikam, ja u mojoj slici vidim sve njih. Od ovoga imam potez, od ovoga imam boju, a nisam ih ja preslikavao, to je taj gen srpski.

To što su oni imali, to sam i ja dobio. Ali ne iz neke pameti, ne što sam ja njih puno gledao, ja sam bio vrlo glup, ja sam uglavnom slušao muziku, nisam gledao slikare. Ali odjednom kada vidiš neku sliku, odjednom prepoznaješ sebe, i kažeš – da, to je to. Ja ne slikam po pameti, nego po nesvesti. Ja to imam. Šta je vreme, šta je savremenost... Ja imam teoriju da, zapravo, mi nismo živi, mi smo duhovna bića koja trenutno imamo fizičko telo. Sada gledamo neku zvezdu i ona sija, ona je već davno mrtva, a mi tek sada dobijamo informaciju o njenom životu. Tako i mi, kao fizička tela, toliko smo spori da mi tek sada dobijamo informaciju o našem životu. Mi smo već odavno prošlost. Ja sam već odavno savremenik Nadežde Petrović, ali ja tek sada imam informaciju da sam ja živ, i to se zove sudbina.

Ja sam naslikao jednu sliku koja se zove ’Kosovski anđeo’. I slikajući tu sliku ja sam u jednom trenutku, ne znam, nekog pijanog ludila, bio u nekoj koloniji kada su ubili Srbe na nekom auto-putu, sve kafane su bile pozatvarane po Kosovu. A ja sam sa ovim Kostićem, on je sad neki predsednik udruženja u Republici Srpskoj, pesnik, seo u neka kola kod neke budale, koji je tvrdio da je naš, i krenuli smo da tražimo kafanu koja radi. Ništa nije radilo. Na kraju smo došli u Prištinu u ’Grand hotel’ i nisu hteli da nas prime jer smo Srbi. Naravno, gde smo krenuli – krenuli smo na Gazimestan, kao neke budale. Popeo sam se na tu kulu. I najstrašnije što sam ja pogledao, a polje je bilo krvavocrveno, nije bilo zeleno, bilo je krvavocrveno, ne znam da li je bila zora, ne znam zašto... Nisam imao foto-aparat, pošto to nikada ne nosim, nemam mobilni onaj koji fotografiše, ali ja sam potpuno ostao zapanjen. Kosovo polje krvavocrveno. Posle dve-tri godine, radio sam ciklus anđela. I rešio sam da naslikam Kosovo polje. I dok sam slikao, ja sam ukapirao, shvatio sam da se bitka na Kosovu polju upravo sada dešava.

Da sve što mi živimo u budućnosti, prošlosti, dešava se sada... Kao što mi gledamo film i sada su, kao, nove sličice, a to ne znači da ne postoji ona sličica. I jednog dana, kada bismo umeli da vratimo film unazad, mi bismo opet bili na Kosovu polju. Znači, sve što se dešavalo i što će se dešavati, dešava se u ovom trenutku, sad. Samo se mi fizički nalazimo baš u ovoj sličici, i još sledeće tri-četiri, dok ne umremo. Znači, to je savremena srpska likovna scena. Ja tvrdim – sve što se dešavalo i što će se desiti, to je savremena srpska scena. Ti prepoznaješ jezik ne po značenju, nego po melodiji, a melodija je, zapravo, umetnost.“

Šta ima u Vašoj majstorskoj radionici?

„Tok. Vreme teče, prolazi kroz nas i nanosi razne panjeve, životinje, ljude. Mi stojimo na toj obali i vadimo to što reka nosi, što nam se dopada. Možda prolaze najlepši panjevi tom rekom, ali vadimo samo ono što možemo da izvučemo, dok nas neki prelepi, najveći panj ne odvuče sa sobom jer ne možemo da ga izvadimo, a nećemo ni da ga ostavimo u reci. Odvuče nas sa sobom u tok, negde u neku meandru, neko veliko ušće i neko more. A u međuvremenu plivamo i slikamo do kraja. This is the end.“