Nevidljivi u Parizu

Iako smešten u centru Pariza, na jednoj od najboljih lokacija, program Kulturnog centra Srbije nije dovoljno vidljiv na pariskoj kulturnoj sceni

Opravdano ili ne, primetno je da su retki naslovi i napisi koji su u poslednje četiri godine na pozitivan način isticali Kulturni centar Srbije u Parizu, jedinu zvaničnu kulturnu instituciju koju naša zemlja ima u inostranstvu.
Smešten u pešačkoj zoni centralnog Četvrtog pariskog arondismana, preko puta Bobura - Centra „Žorž Pompidu", kroz koju dnevno prođe nekoliko desetina hiljada ljudi, KC Srbije se nalazi na jednoj od najboljih lokacija među svim stranim kulturnim centrima. Grad svetlosti se i dalje smatra planetarnom kulturnom prestonicom i mnoge zemlje su prepoznale interes da baš tu otvaraju svoje kulturne ambasade. Trenutno ih postoji blizu 60, što je najveća koncentracija stranih kulturnih centara u jednom gradu na svetu. Sa oko hiljadu kulturnih dešavanja dnevno, Pariz je ozbiljan izazov za svakog umetnika, ali i za producente, kustose, organizatore i druge profesionalce čiji je zadatak promocija savremenog umetničkog stvaralaštva, kao i predstavljanje i promocija stranih kultura. To je i glavni zadatak KC Srbije.

Povećan budžet
Osnovan 1973. godine, po protokolu o kulturno-prosvetnoj saradnji između francuske i jugoslovenske vlade, KC Jugoslavije prvobitno je bio smešten u ulici Kolize, blizu Jelisejskih polja. Na sadašnju lokaciju preselio se 1980. zahvaljujući diplomatskim manevrima tadašnjeg direktora Ota Deneša i preduhitrivši „Gete institut", koji je bio zainteresovan za isti prostor. Od 12 centara, koliko je svojevremeno SFRJ osnovala, KC Srbije u Parizu jedini je koji i danas funkcioniše. Ostali su se ugasili s početkom ratnih sukoba i nestankom zajedničke države.
Tri galerijska prostora, biblioteka, kancelarije i direktorski stan prostiru se na više od 400 kvadratnih metara raspoređenih na dva sprata i u podrumu lepe zgrade iz 18. veka, što bi trebalo da predstavlja moćno oruđe kulturne diplomatije u rukama jedne ozbiljne države. Administrativno, KC Srbije funkcioniše u sklopu Ministarstva spoljnih poslova (MSP) i Ambasade Srbije koji pokrivaju troškove iznajmljivanja prostora i njegovog održavanja, kao i zarade angažovanih lica. Od 2007. godine, Ministarstvo kulture i informisanja preuzelo je finansiranje programa KCS, što je imalo za cilj profesionalizaciju te institucije i olakšavanje organizacije aktivnosti, a od 2014. Ministarstvo kulture raspisalo je poseban javni konkurs za sufinansiranje programa KCS.

Sa oko hiljadu kulturnih dešavanja dnevno, Pariz je izazov za svakog umetnika, ali i za promociju stranih kultura, nasleđa i savremenog stvaralaštva

Primera radi, u 2007. godišnji budžet za programe KCS bio je 40.000 evra, a rezultati poslednjeg konkursa, koji su objavljeni 26. juna 2017. i na kojem je odabran 31 projekat, pokazuju da je ukupan iznos 10 miliona dinara (oko 84.000 evra). Ne ulazeći u kvalitativnu analizu programa odabranih od stručnih komisija, primetno je da se godišnji budžet za programe KCS znatno povećao i da Ministarstvo kulture insistira na transparentnom odabiru. Isto to, nažalost, nije slučaj s drugom stranom priče - kriterijumima izbora rukovodećeg i profesionalnog kadra ove institucije i strategijama za promociju navedenih sadržaja na jednom izuzetno teškom i prezasićenom tržištu.

Profesionalci
Što se kadrovskih rešenja tiče, trenutna sistematizacija radnih mesta u KC Srbije predviđa samo jednog zaposlenog, a to je direktor, koji po pravilu MSP ima diplomatski status u rangu ministar-savetnik s mandatom do četiri godine.
Za ovo mesto ne postoji javni, već interni konkurs u MSP, s preciznim uslovima koje kandidat mora da ispuni. Međutim, u članu 22 Zakona o spoljnim poslovima stoji da direktora imenuje i razrešava ministar spoljnih poslova, što otvara prostor za političku trgovinu i namirivanje apetita partijskih kadrova. Slično je i s drugim radnim mestom koje je nekada postojalo u sistematizaciji KCS - mestom koordinatora kulturnih aktivnosti, koje bi po opisu dužnosti i zadataka trebalo da bude rezervisano za iskusnog profesionalca iz oblasti organizacije kulturnih aktivnosti. Međutim, na ovu poziciju, kao i na direktorsku funkciju, postavljene su u aprilu 2011. osobe koje nisu ispunjavale uslove propisane pravilnikom MSP i sistematizacijom KCS. Ta postavljenja osporila je Državna revizorska inspekcija u izveštaju s kraja 2012. i protiv tadašnjeg ambasadora Dušana T. Batakovića podnela prekršajnu prijavu.
Na internet sajtu KC Srbije vidi se da postoji i mesto asistenta kulturnih aktivnosti, a u jednom trenutku, od marta 2014. pa do marta 2015, u KC Srbije je postojalo čak šest pozicija koje su u međuvremenu volšebno nestale, osobe se menjale, a mesta gasila i aktivirala po potrebi, takođe bez jasnih objašnjenja.
Zato možda i ne čudi što su programi KC Srbije u Parizu, koliko god mogli raspravljati o njihovom kvalitetu, praktično nevidljivi na pariskoj kulturnoj sceni. Nedostatak sredstava za zakup prostora u medijima jeste jedan od razloga te nevidljivosti. Ali u eri interneta i društvenih mreža, drugi strani kulturni centri i te kako koriste nova sredstva komunikacije pomoću kojih postižu vidljivost i povećavaju posećenost, a samim tim podižu i ugled zemlje, a što poreske obveznike u Srbiji na godišnjem nivou košta oko 300.000 evra. Mislite o tome kada se sledeći put budete šetali ispred našeg Kulturnog centra u Parizu.