Od kolevke do incesta

I kritičari i čitalačka javnost proglasili su "Nasleđe“ za vrhunsko književno delo. Roman je dobio norveške nagrade knjižara i književne kritike, a našao se u izboru za Nacionalnu književnu nagradu i Nagradu Nordijskog saveta. Jedno od najstarijih pozorišta u Norveškoj postavilo je adaptaciju "Nasleđa“ na scenu.

Svoj roman objavila je 2016. godine u vreme kad je Karl Uve Knausgor bio na vrhuncu popularnosti. Norveško društvo polemisalo je o pojmu autofikcije podjednako u „Mojoj borbi“ i tumačeći znakove pored puta u "Nasleđu“ Vigdis Jurt. Lov na veštice sprovela je celokupna norveška javnost, utvrđujući autobiografske činjenice i kod Knausgorovih i kod književnih junaka Vigdis Jurt. Roman "Nasleđe“ problematizuje nasilje u porodici, traumu gurnutu pod tepih, a članovi porodice osećaju se prozvanima u oba dela. Kao da su time što su postali književni junaci dostigli nekakvo novo pravo da iznova tumače napisano, tvrdeći da je istina relativna, a ne apsolutna, a pravda – slepa.

Ljubivoje Ršumović: "Ja sam mačor u rerni"

Intervju

Intervju

Scena 27.05.2022. 15:05

Ljubivoje Ršumović: "Ja sam mačor u rerni"

Miljenko Jergović: Nije časno ćutati ako ste u manjini

Intervju

Intervju

Scena 19.03.2022. 06:05

Miljenko Jergović: Nije časno ćutati ako ste u manjini

Mlađa sestra Vidgis Jurt, advokatica Helga Jurt, proziva samu sebe da sopstvenom knjigom odgovori na takozvani izazov starije sestre iznet u "Nasleđu“, kapitalizujući svojom ravnodušnošću i kolebanjem sestrinu tragediju.

U tome i jeste problem, što u iznošenju svog traumatičnog iskustva žrtva ima podjednak tretman kao i svedoci, ali i odgovorni i nasilnici. Sa takvim antietičkim stavom, bez Kanta i Hegela, bez klasične nemačke filozofije, hijerarhije ljudskosti, ponovljenom viktimizacijom žrtava i abolicijom despota, tirana i nasilnika, izjednačavanjem uloge deteta i odraslih, nastaje pakao na zemlji. U njemu žrtva ne može da dokaže svoju istinu, koju zapravo i ne zna. Ona je seksualno zlostavljana od pete do sedme godine života od strane oca, uglednog člana norveškog društva. Kasnije godine, od sedme do puberteta, utrošene su na zataškavanje zločina.

Ćerka koju je otac-despot koristio za svoje najmračnije porive zapala je u ćorsokak sopstvene psihe, sećajući se svoje traume samo u flešbekovima, koji su poput električnih munja zasijali na nebu njene svakodnevice, samo da bi je u sledećem trenu dramatično srušili. Bergljut uobražava da njen muž noću ustaje iz bračnog kreveta i tajno odlazi u krevet njihove petogodišnje kćeri. Ovaj iracionalni, ali katarzični trenutak predstavlja Arijadninu nit bekstva iz lavirinta minotaura. Uz pomoć psihoanalize o trošku države, žrtva zataškanog incesta dolazi sebi. Taj proces ubrzava nejednakost tokom nasleđivanja porodičnih vikendica, forsiranje dve mlađe ćerke, lojalne roditeljima, i nepravednu ekskomunikaciju starije dece, okrutnu demonizaciju žrtve očeve požude i majčine distanciranosti, koja je trpeći nasilje stvorila i Elektrin kompleks i sve užase po redu, oslobođene iz Pandorine kutije.

Šestočlana porodica, otac, majka i četvoro dece, cepa se u klinču drastičnog zapleta, otelovljenom u norveškom kralju Liru – nekažnjenom pedofilu, koji uzdiže ulizištvo mlađih kćeri do paradigme zahvalnosti, nagrađujući ih vikendicama – delovima svoga "kraljevstva“, iz koga je volšebno isključio stariju decu koju je prethodno nemilice zlostavljao. Kao u bajkama mraka i crnog kulta. Posle čitanja "Nasleđa“ zapitaćemo se koja je svrha porodice, ako nije zaštitnička? Treba li je satrti u času kada postane predatorska?