Scena
21.06.2020. 21:23
Zoran Šećerov
Potkovica i Nevestin veo
Postoje prilike koje jednostavno ne treba propustiti. Jedna od njih je i susret sa lepotom Nijagarinih vodopada ili kaskadom slapova na granici Amerike i Kanade. Na ovom spektakularnom prelomu Zemljine kore između američke države Njujork i kanadske provincije Ontario vode reke Nijagara padaju sa 50 metara visoke litice uz veliku buku i fascinantan doživljaj, da bi posle nastavile svoje putovanje do jezera Iri. Vodopadi se protežu u širini od 1.000 metara i nenadmašno su prirodno čudo severnoameričkog kontinenta.
Na kraju poslednjeg ledenog doba, pre 12.000 godina, nakon povlačenja grandioznog lednika, formiralo se pet velikih jezera: Gornje, Mičigen, Huron, Ontario i Iri. Ogromne količine vode koje su isticale iz jezera stvorile su reku Nijagaru. U jednom trenutku na svom vodotoku ona se obrušava kaskadno sa litice poznate kao Nijagara škarpa (zemljana barijera) u jezero Ontario.
Nijagarini vodopadi su zapravo tri odvojena vodopada.
Potkovica je trenutno najveći vodopad i pripada Kanadi. Preko puta, sa američke strane su Američki vodopad i Nevestin veo. Vodopadi su odvojeni nizom malih ostrva od kojih je najveće, takozvano Magareće ostrvo na kanadskoj strani. Skoro 90 odsto vodene mase reke Nijagare pada sa Potkovice, a samo 10 odsto prolazi kroz američku teritoriju.
Nijagarini vodopadi, kao i svi drugi u svetu, izgledaju drugačije ne samo u zavisnosti od doba dana već i od perioda godine. U proleće i leto kipuća bela masa vode je zasenjena bujnim zelenilom, a u jesen grimiznim bojama. Zimi se smrzava samo ivica reke. Možda je tada doživljaj ovog prirodnog čuda i najneverovatniji.
Sa litica grebena gigantske ledenice se presijavaju kao dijamanti na površini pobesnele vode. Mnoge su šuplje iznutra. S proleća rekom plutaju sante leda. Ogromne, poput ledenih bregova, razbijaju se i uz tutnjavu nestaju u ponoru.
Postoji i zanimljiva priča iz prošlosti. Podseća da je kod jezera Iri 1848. stvorena debela naslaga leda koja je zatvorila izvor reke Nijagare i voda na slapovima je presušila. Lokalni stanovnici, ne razumejući šta se dešava, ponašali su se kao da ih je stigao sudnji dan. Niko nije spavao a onda je posle 30 sati velikog iščekivanja voda probila ledeni čep. Nastala je čudesna erupcija vode sa letećim santama leda nalik na one vulkanske uz, neizostavan zemljotres.
Pogled na slapove moguć je sa nekoliko osmatračkih platformi. Stona stena, nazvana po kamenom vencu, nalazi se na desnoj ivici kanadske Potkovice. Na izletu pod nazivom „Putovanje iza vodopada” koračaćete iza moćnog zida padajuće vode. U cenu izleta uključeno je i iznajmljivanje zaštitne opreme, ali u blizini Nijagare ništa nije sto odsto vodootporno. Zato je jako bitno i da imate mogućnost da posle obilaska delove mokre odeće zamenite suvim.
Po vedrom vremenu sunčevi zraci se prelamaju i u najmanjim kapljicama vode stvaraju sedmobojnu dugu. Međutim, ova i ovakva duga, sama po sebi zadivljujuća, ne može se porediti sa fascinacijom one noćne nastale pod uticajem mesečeve svetlosti. Igra vode i svetlosti ostavlja turiste bukvalno bez daha. Utisku doprinose i desetine raznobojnih reflektora, ukupne snage 1,5 miliona kilovata, čije prisustvo pojačava već impresivnu sliku. Zato se poseta Nijagarinim vodopadima, ukoliko ste došli da ih vidite, jednostavno mora planirati i danju i noću. Draž večernje posete je i vatromet koji se organizuje na kanadskoj strani. Obično počinje u 22 časa.
Povezane vesti - Sa ljudima koji jedu ljudsko meso
Slika vodopada dekorisana noćnim svetlom je više od doživljaja zahvaljujući i vatrenim potocima koji se zajedno sa onim vodenim obrušavaju u ponor. Sve ovo je i trenutak kada se traži mesto više u blizni vodopada jer nije svejedno gde postavljate stativ za kameru ili odakle snimate fotoaparatom ili telefonom. Zato su uz reku, iznad i ispod vodopada, izgrađeni mostovi i platforme za posmatranje.
Ukoliko ste na kanadskoj strani, u gradiću Nijagara Fols, vredi upamtiti da Nijagara strit i Mejn strit vode do granice, a Rejnbou bridž je zapravo granični prelaz iz Kanade u SAD. Sa vrha planine, odakle je vodotok reke Nijagare kao na dlanu, vidi se i malo ostrvo Goat, koje voda deli na dve polovine.
Jedna obrazuje vodopad Nevestin veo koji pripada SAD a druga vodopad Potkovica na kanadskoj strani.
U prevodu sa indijanskog, Nijagara znači “velika buka”. Ime apsolutno odgovara jer se tutnjava čuje kilometrima daleko.
Jedna od avantura je i izlet „Sluškinja iz magle”. Ovo iskustvo nije za razmažene koji se plaše da se ne pokvase jer brodić kojim se plovi dovozi turiste do samog podnožja vodopada gde turiste čeka veliko kupanje. Kabanice ne pomažu. Brodić u početku pluta pored strme obale koja ne obećava posebna iznenađenja i lagano se ljulja na talasima uz mogućnost da se divite veličini padajuće reke. Posle nekoliko minuta, uz samo jedno okretanje kormila, upadate u čeljust vodene stihije iz koje, čini se, nema izlaza. Za tili čas sve na vama je mokro a sustižu vas i neopisiva osećanja. Ova atrakcija daruje mnogo vredniju predstavu o snazi vodopada. Ukoliko ste spremni da sasvim uronite u Nijagaru, sasvim sigurno će vas privući plovidba specijalnim čamcima na kojoj se posetioci vezuju sigurnosnim pojasevima, opremaju prslucima za spasavanje i kolektivno zaranjaju u ponor stihije.
Na američkoj strani Nijagarinih vodopada postoji Pećina vetrova u kojoj turisti obučeni u žute plastične kabanice i specijalne papuče, držeći se za rukohvat drvenog mosta, imaju priliku da osete svu snagu padajuće vode. Simbol pećine je figura muškarca koji stoji na mostu i ispruženom rukom pokazuje u pravcu vodopada. Prilikom kupovine karata dobija se pećinski set sa tradicionalnom pončo kabanicom, plastičnom kesom za lične predmete i papučama.
Pogled sa osmatračkih platformi smeštenih uz stazu za spuštanje do podnožja vodopada, zadivljuje ne manje od krstarenja brodićem. Donja paluba, koja nosi naziv Uraganska, nalazi se samo šest metara od vodopada Nevestin veo. Voda oko posetilaca lije sa svih strana uz napomenu da vodopad ubrzava vetar koji preti da zbaci pončo dok milijarde mlazeva prska sa svih strana. Preporuka je da se na ovaj izlet ne nosi kamera osim ako nema vodootpornu zaštitu.
Kamen ispod škarpe je neobičan. Odozgo je prekriven slojem izdržljivog dolomita otpornog na eroziju dok je donji deo veoma ranjiv tako da ga tone padajuće vode lako i brzo spiraju. Zbog svega toga meka stena se urušava ne zadržavajući potporni dolomit pa se i on odvaja i pada u ogromnim komadima u olujne vode reke. Svake godine na ovaj način voda uništava dva metra stene zbog čega su Nijagarini vodopadi uspeli da se povuku 11 metara uzvodno tokom 200 godina.
I ljudske aktivnosti su uticale na prirodne procese. Brojne elektrane na Nijagari znatno su smanjile količinu vode tako da sada reci ostavljaju samo 6.000 kubnih metara vode u sekundi, što je upola manje nego nekada.
Na Nijagarinim vodopadima je 1812. počela jedna od presudnih bitaka između Amerike i Kanade koja je trajala tri godine i poznata je pod nazivom „Bela kuća“. U blizini Nijagare je živela Lora Sekord, kanadska heroina, koja je slučajno čula razgovor američkih oficira koji su raspravljali o mestu udara na anglo-kanadske snage, prošla liniju fronta od skoro 32 kilometra pešice i rekla kanadskim komandantima šta je čula. Amerikanci su izgubili bitku a engleski general je ubijen. Na mestu njegove pogibije je danas visoki stub a kuća Lore Sekord je pretvorena u muzej.
Nedaleko je i tvrđava Svetog Đorđa. Tamo još stoji kanadski garnizon u uniformama iz tog rata. Bastion je sačuvan i na američkoj strani. Topovi su okrenuti prema lepom istoimenom gradiću koji je igrao veliku ulogu u istoriji zemlje. U njemu je sačuvano zdanje parlamenta, sud i prva apoteka na kontinentu, a gradić ima 15.000 stanovnika.
Nijagarini vodopadi su oduvek bili veoma popularni među turistima i mladencima, ali bili su i podsticaj za zapanjujuće manifestacije hrabrosti što je stvorilo i mnoge legende. Oko 20 ljudi godišnje bira vodopade za mesto samoubistva. Ima i onih koje privlače samo avanture sa namerom da postanu slavni.
Tako je već 200 godina. U oktobru 1829. Sem Peč, koji je sebe nazivao Jenki Liperom, skočio je sa vodopada “Potkovica” i postao prva osoba koja je preživela skok. U sledećem pokušaju, mesec dana kasnije, poginuo je. Posle njegove pogibije stvoren je klub „Derdevil” (klub smelih, odvažnih) skakača. To je stvorilo dugu tradiciju skakanja i uprkos nepredviđenosti rezultata i danas traje.
U julu 1930, grčki pisac George Stratakis, tražeći inspiraciju za novu knjigu, spustio se u vodopad u specijalno za njega konstruisanoj i hermetički zatvorenoj kapsuli sa rezervom vazduha za osam sati. Nažalost, umro je od gušenja i pronađen je tek 22 sata kasnije.
Pre nego što krenete da ponovite neki od podviga, imajte na umu da su svi slučajevi čudesnog spasenja zabeleženi na vodopadima Potkovica i Nevestin veo. Posle skoka sa Američkog vodopada niko nije preživeo jer je njegovo dno prekriveno balvanima, a snaga vode je prilično slaba i ne može da odbaci čoveka dalje od ivice.
Komentari
