SLOBODU OSVAJAMO NA LIČNI RIZIK

 Važna je ta igra, istraživanje, postizanje slobode. Mislim da nisam još uvek dostigla tu vrstu slobode, ali krećem se ka njoj, osetim je. Dosegnuti to i biti možda jednog dana umetnik, za mene je teško pojmljivo. Nadam se i težim ka tome da probijem neke granice i da ostavim ovom narodu nešto kvalitetno. Ali da li sam ja za to stvorena, to ćemo tek videti

Svoj pravac u slikarstvu definiše kao emociju, ni u sto svojih slika nije pronašla nagoveštaj svog najboljeg platna, a ovih dana je u pariskom Salonu nezavisnih. Tamo gde su nekad bili Petar Lubarda, Sava Šumanović, Milan Konjević... Veruje da je to još jedan trenutak kada se spoje neki ljudi i pozivi, važno je prepoznati znakove, uspeh je teško definisati.

Kažu, Gala je osvojila ceo svet, a ima tek 31 godinu.

- To je malo nadrealno postavljeno, ali da, dosta sam izlagala.

I dogodio se taj fatalni 12. februar i Pariz. Vi ste u stvari odsanjali san svih umetnika.

- Ja mislim da su svi oni tu oduvek i zauvek. Svi umetnici su deo toga, svi su mnogo toga promenili, uneli tu slobodu izražavanja, a to je važno.

Vi ste jedini student Akademije umetnosti koji je za godinu dana završio dve godine master studija. Zahvaljujući tome dobili ste prvu stipendiju fondacije iz Njujorka. Da li je dovoljno biti vanserijski talenat ili mora da se dogodi i to nešto?

- Kad ste toliko posvećeni i toliko želite, onda valjda iz te prevelike želje i energije nešto se spaja. To se meni desilo, da se spoje neki ljudi, neki pozivi. To je sve usko povezano, samo to treba da shvatimo, da oslušnemo, da vidimo te znake.

Šta ste odneli u Pariz?

- Sliku „Ples kokošaka". Sada sam u fazi nekih fantastičnih bića, poučena Borhesovom „Zoologijom fantastičnih životinja". Viđala sam neke čudne životinje u Indoneziji, i pošto volim ta neobična mesta koja imaju neki drugi duh u odnosu na Evropu, odlučila sam da to predstavljam Parizu, koji nije navikao na takvo izražavanje, ali rizikujem, volim da ponudim nešto drugačije.

Pariz je inače grad rizika, novih ideja, nove energije.

- Mislim da će prihvatiti taj rizik. Videćemo.

Da li je istina da uvek radite na najmanje dva platna. Zašto?  

- Više. Čak sedam-osam. Mislim da tako najbolje učim, nemam vremena da zastanem. Ne znam da li je to dobro, ali meni prija, imam dobar osećaj kad radim više stvari u isto vreme.

Šta Vas inspiriše, ljudi, događaji, emocije, filozofi?

- Ljudi. Nebitno je da li su živi, da li su profesori, da li su filozofi, slučajni prolaznik na ulici... Svako može da vas zaintrigira, nikada ne znate ko će vas otvoriti, odškrinuti neku vašu fioku koja je skrivena, pri čemu se pojavljuje taj neki novi svet. Nema veze da li je to ljubav, mržnja, štagod. Onda spoznajete sebe zapravo. I kroz te ljude vi dolazite do sebe. Nadam se da ću doći jednog dana do sebe. Igrate se na neki način.

Koliko ste do sada u tim svojim igrarijama napravili slika?

- Dosta. Više ne znam.

Više nego što imate godina?

- Mnogo više. Imam oko sto slika. Baš dosta radim. Nisu sve slike dobre, neke su tu da reše neki određeni problem, da napredujem, ali ako mi za života ostane jedan dobar i kvalitetan rad, onda sam uradila nešto.

Kako ste Vi definisali svoj pravac u slikarstvu? Šta želite da poručite svojim slikama kao doktor umetnosti, kao žena, kao stvaralac?

- Emociju, samo čistu emociju. To koliko smo pametni, obrazovani, da li smo žena ili muškarac, trivijalne su stvari. Jednostavno, ako imate tu neku emociju da vas nagna da nešto posmatrate drugačije, kroz emociju, kroz tu lepotu ljudstva koju drugi nemaju, onda je to pravi pogodak. Važno je prenositi energiju. Sve drugo je nebitno. Mi smo toliko mali, naša pamet je toliko nebitna. I šta je uopšte naša pamet u odnosu na našu energiju i emociju kojom zračimo?

Kada sa svega 31 godinu imate slike u mnogim poznatim kolekcijama, izlažete u Parizu, šta je još potrebno? Šta je dalje cilj?

- Zainteresovana sam da pomognem mladima. I sama sam i dalje mlada, i možda je čudna ta želja što se javlja u meni, ali meni su pomogli mnogi ljudi u inostranstvu kad nisam imala prođu u Srbiji, dok nisam prolazila ni na jednom konkursu. To me je baš povredilo i tada se javio neki bunt u meni da kažem „Ja vredim". Ali nisu svi mladi takvi, nisu svi mladi borbeni. Ja sam stvarno sama uspela. I ako sam ja uspela da izdržavam sebe i da budem nezavisna, to mogu i drugi koji to žele. Zato hoću da u sve ove projekte koje pravim uključujem mlade, da njihova dela plasiram na tržište, da im pomognem da se otisnu. To je neka moja želja pored mog ličnog rasejavanja po svetu. Nadam se da ćemo nešto pokrenuti jer mi zaista imamo izvanredne slikare u Srbiji, koji imaju finu poetiku u odnosu na druge zemlje. To treba koristiti, to treba pokazati svetu jer stvarno vredimo.

Često se govori o tome da je naišao jedan talas zanimljivih mladih slikara, ali javnost o njima objektivno malo zna.

- Oni moraju da znaju da ne smeju da kopiraju. To ne mora biti foto-realizam, niti njihova dela treba da budu slična velikim umetnicima. Oni treba da budu ono što jesu, ali za to treba sigurnost. Tako da moramo da im pokažemo da vrede, da poštujemo tu njihovu fantastiku, ličnu poetiku. To želim da pokažem svetu! Imamo stvarno izvanredne mlade umetnike i ja sve njih doživljavam kao svoju malu misiju. Zašto im ne omogućiti više? Eto, sad u Pekingu radim veliki projekat. Čuli ste da je otvoren kulturni centar i Ministarstvo kulture mi je omogućilo da pokrenem svoj projekat. U njega želim da uključim kineske poznate umetnike, ali i neke naše mlade umetnike. Neka pokušaju, neka vide kako izgleda kada se izmeste iz prostora Srbije, neka vide ko su, gde je njihovo mesto na toj lestvici. Tako će i naučiti. Rad na samoj Akademiji vam ništa ne znači ako to ne pokažete, ako ne vidite kako ljudi reaguju na vaš rad.

Jeste li u tih prvih sto svojih slika pronašli svoju savršenu sliku ili makar deo tog savršenstva, i da li uopšte mislite da to postoji?

- Ja nisam savršena, a to su sve moji autoportreti. Nikada nisam zadovoljna sobom, a možda neću nikada ni biti. Važna je ta igra, istraživanje, postizanje slobode. Mislim da nisam još uvek dostigla tu vrstu slobode, ali krećem se ka njoj, osetim je. Dosegnuti to i biti možda jednog dana umetnik, za mene je teško pojmljivo. Nadam se i težim ka tome da probijem neke granice i da ostavim ovom narodu nešto kvalitetno. Ali da li sam ja za to stvorena, to ćemo tek videti.

Vi ste odbranom doktorske disertacije zaokružili obrazovanje. Da li je za iskonsko stvaralaštvo kojem težite uopšte potrebno toliko obrazovanje?

- Mi se konstantno obrazujemo čitajući, upoznajući ljude, i to je neko neformalno obrazovanje. A formalno je više potrebno da bih muškarcima pokazala da jedna žena može da bude i vrlo obrazovana i da cene njenih slika mogu da porastu s tim doktoratom.

A kad govorimo o pomeranju granica kvaliteta, koliko mi u Srbiji težimo da pomerimo naše granice kad je reč o umetnosti i kad je reč o otvaranju ka Evropi ili svetu?

- Pojedinci će uvek pokrenuti promene. Uvek neki pojedinci imaju veću energiju, sposobnost da okupe oko sebe kvalitetne ljude i tek onda stvaraju nešto novo. Sve počinje od toga.

Vaše slike se nalaze u mnogim poznatim kolekcijama, a čiju biste Vi sliku želeli da kupite?

- El Greka, bilo koju. Mada mislim da je žalosno kad slike ostanu u privatnim posedima jer mnogi ljudi onda nemaju šanse da ih vide, da uživaju u njima, da spoznaju naše svetove. Neke od mojih najboljih slika su u privatnim kolekcijama i ljudi ih neće videti, kao ni mnoge dobre svetske slike. Priznajem da mi je žao što ljudi bivaju neuhranjeni za svu tu lepotu koja, eto, postoji, a mi ne znamo da postoji. Tako da možda i ne bih kupila ničiju sliku, neka hrani druge.

Jedino na Vašim slikama crvena boja, koja obično sluti na radost, predviđa neko beznađe.

- Čudna sam ja ličnost, dvojna ja mislim. Zato što, kao što vidite, vrlo sam otvorena, srećna, ne fali mi ništa u životu, ali imam neku unutrašnju tragediju i mogućnost da tuđi život, tuđu tragediju nekako prožmem i to prenesem na platno. Ne znam zašto sam tako skrojena, ali tragedija me nekako definiše.

Da li mislite da je to taj trenutak na Vašoj slici koji privlači ljude? Šta se ljudima u stvari dopada na Vašim slikama?

- Priznajem da sam se bojala da ih niko neće hteti. Uvek sam razmišljala kome ću ja prodati svoje teške slike. To nisu slike za srećne ljude, i možda ih je teško svakodnevno gledati na zidu. Treba živeti s tom težinom. Ali iznenadila sam se koliko ima dubokih ljudi koji to poimaju na neki drugačiji način, ima i tih koji mogu da žive s tom težinom.

A kada govorimo o danima koji su pred Vama, kako se odnosite prema Borhesovoj izjavi da je vreme jedan od najlepših čovekovih izuma? Da li ga Vi svojim slikama kupujete ili odlažete?

- Odlažem. Ne prihvatam vreme, što je vrlo očigledno na mojim slikama. Čak se u svom radu igram s ljudima koji nestanu i kupujem im novo vreme na ovom svetu. Vreme je jedan vrlo relativan pojam za igru.

Šta sada, posle Pariza? Kuda odlazite Vi, a kuda Vaše slike?

- Idemo u martu na Kipar. Ministarstvo kulture i informisanja otvara novi muzej i zove žene širom sveta. To je simpozijum za žene, tamo idem. Zatim idem u Peking od 15. juna do 15. oktobra, i praviću tri izložbe. Prva je s tim poznatim kineskim umetnicima, zatim moja samostalna, a treću još osmišljavam. Onda opet Kina. Moj simpozijum. Pravila sam simpozijum „Gala" prvi put prošle godine u Novom Sadu. Odazvalo se 12 svetski poznatih umetnika i dvoje naših mladih. Bila je premijerka, ambasadori, moji kolekcionari... Moja neka ideja je bila da spojim sve te ljude na jedno mesto pa da i oni imaju svest da treba to da podrže. Sve sam sama uradila, rizikovala sam dosta, ali mislim da sada to ima nekog odziva, da i oni shvataju da ima ljudi koji rade ozbiljno i da mogu nešto da menjaju. Tako da se nadam da će se sve to razviti u neke dugogodišnje projekte. London sam zaboravila, to je u decembru.

Gde uopšte živite i gde je Vaš atelje?

- Ja sam često tamo-amo. Gde god da ste, vi tamo živite. Meni mesto nije važno, važni su ljudi, tako da gde god da odem, kod kuće sam.

Malopre ste rekli da je svaka slika na neki način Vaš autoportret. Čiji biste Vi portret pravili, koga biste naslikali?

- Sve koji me zaintrigiraju. Eto, Vas.