SRBI U “KVADRATURI KRUGA”

SRBI U “KVADRATURI KRUGA”

Foto: Ekspres/ Nemanja Jovanović


Svojatajući matematiku kao jedinu savršenu nauku, filozofi veruju da je kvadratura kruga traganje za suštinom života. Branka Stankovića, novinara RTS-a, autora kultne emisije „Kvadratura kruga“, nisu mučile te velike filozofske teme. On u tom svevremenom matematičkom problemu vidi čoveka, dobrog i zlog, i već šesnaest godina traga za njim kao za večitom i nerešivom civilizacijskom zagonetkom.

– Ime i koncept emisije sam osmislio sam, od same špice do naziva. Danas na slična pitanja odgovaram frazom da je kvadratura kruga u matematici velika nerešiva zagonetka, ali sam se rukovodio mišlju da je i čovek isto to. I onaj Leonardov znak, skica po Vitruviju (Markus Vitrius Pollio, starorimski arhitekta koji je uspostavio zakone duhovne i fizičke proporcije čoveka i svemira, op. Đ. K.), nosi baš tu poruku, koja nije samo estetska nego posve višeslojna. Ono jesu idealne proporcije čoveka, ali to je znamen koji nosi bezbroj poruka. Ja pokušavam bar donekle da uputim, da te prave putokaze dam ljudima kakvi bi trebalo da budu. To je sve vezano jedno s drugim i sam taj naziv i špica koji se ne menjaju godinama.

Kakvi bi trebalo da budemo, da li su Da Vinčijeve idealne proporcije čoveka i svemira, estetske, duhovne i svekolike – zadatak za svakog?

– S Leonardom je sve to, uz brojne misterije i dileme, razjašnjeno. A ova televizijska emisija je zamišljena, i na toj matrici opstaje već šesnaest godina, da govori o ljudima – kakvi smo i kakvi bi trebalo da budemo. Da ne bude pretenciozno, ali se kao autor nosim tom mišlju u svakoj emisiji.

Novinarstvo jeste u neku ruku iluzija pa otuda i pitanje da li ste posle toliko emisija uspeli da od nas, ovakvi kakvi smo, bar nekoga učinite boljim?

– Mislim da jesam, zapravo duboko verujem u to. Jer ako se deset ljudi posle emisije bar malo zamisli, a ova emisija redovno ima visok rejting, onda je to uspeh. U to verujem jer mi se događa da se sretnem s nekim ljudima i da mi pominju priču od pre deset godina, što znači da je njima nešto ostalo u svesti, da su se zamislili, da ih je zabolelo. Znači da je to ostavilo neki trag u njihovoj psihi, da je to sve vredelo. E sad, problem je što čovek 21. veka sve manje ima osećaja za drugog, što je raspamećen, što je raspolućen, što je ispunjen strahovima, što je izbezumljen pred tim da će izgubiti posao ili status. Sve to podrazumeva druge gubitke. Zbunjen je čovek, ne snalazi se u vremenu kad mu u medijima serviraju jedno, društvene mreže drugo, zvanična i nezvanična politika treće, oni u rijalitiju četvrto. Ja pokušavam da ih uputim.

Profesionalno, postavili ste visoko lestvicu svim kolegama, a postali ste marktrejd nacionalne televizije?

– Čak su emisiju proglasili brendom, ali je ne poštuju kao brend.

Branko Stankovic, Nemanja Jovanovic (1)S Leonardom je sve to, uz brojne misterije i dileme, razjašnjeno. A ova televizijska emisija je zamišljena, i na toj matrici opstaje već šesnaest godina, da govori o ljudima – kakvi smo i kakvi bi trebalo da budemo

Kako ste uopšte došli na ideju da u prvi plan ne stavljate događaje, nego čoveka?

– Meni je čovek mera svega, a kroz čoveka, najobičnijeg, reflektuje se sve ono što se dešava u društvu, od politike pa do onih socijalnih momenata kako opstati u ovom vremenu. Kroz to čitate kakvi su odnosi u društvu, kroz sudbinu jednog čoveka ako je to sudbina, kakvo je okruženje njegovo najbliže. Govorim o onima koji su do njega i oko njega. Nikad ne gubim taj rakus u priči, ne smem, niti hoću. Ne možete ni jednodimenzionalno da sve usmerite samo na tu tačku. Ako je priča o sjajnom studentu, stvaraocu ili detetu kome je život uskratio mnogo toga, ako ga izdvojim iz okruženja, onda će ta priča biti jednodimenzionalna, neće se u njoj prepoznati sve što čini celinu. Kad sve to uokvirite celovitom slikom i celom pričom, onda to postaje važan dokument vremena u kojem živimo.

Imate širok rakus rada, od istorije, genetskog koda Dinaraca i Moravaca, NDH, Jasenovca, ustaških logora za decu, stradanja u poslednjem ratu, do Glamoča.

– I u tim velikim zločinima opet je tu bio čovek. Čovek, s jedne strane žrtva, s druge strane monstrum. Šta smo u stanju jedni drugima da učinimo. Zato sam se bavio tim temama, i u pričama o logorima za decu i o logorima za odrasle sve se vidi kroz ljude, kroz čoveka žrtvu ili zločinca. I o velikoj Dijani Budisavljević, koja je spasla toliko srpske dece.

Radili ste na tu temu tri priče.

– Prvi put sam jednoj temi posvetio tri emisije. Zvala se „Dubina zločina“. O zločinima NDH nad Srbima, o Dijani Budisavljević, i o deci Kozare. O deci Kozare od velike koristi mi je bila knjiga „Rat i deca Kozare“ pokojnog novinara i publiciste Dragoja Lukića. Ta knjiga je bila dragocena jer sam imao dokument sa imenima.

Branko Stankovic, Nemanja Jovanovic (7)Meni je čovek mera svega, a kroz čoveka najobičnijeg se reflektuje sve ono što se dešava u društvu, od politike pa do onih socijalnih momenata kako opstati u ovom vremenu

Vaša priča o Golom otoku je neverovatno svedočanstvo o tome šta čovek može da uradi čoveku, šta čovek može da istrpi?

– Šta sve može da izdrži. Što se tiče trpljenja, kažem da je često čovek gori od najgore životinje, šta je u stanju da podnese, šta je u stanju da istrpi, koje strahote čini drugome. Istovremeno, ponekad Bog ili neka viša sila ili nešta drugo čoveku da neku unutrašnju snagu i potpuno ga uzdigne u nekim vanvremenskim okolnostima, životnim situacijama, kad je ne znam gde pao fizički i psihički. To je za mene neobjašnjivo i u tim okolnostima čovek je zagonetka.

Nisam uspeo da otkrijem gde je granica ljudskih trpila, tako da kažem, zato što ono što su ljudi preživljavali za mene je strašno, ono što su im činili drugi za mene je monstruozno. Mene zbunjuje kako su mogli jedni druge da istrpe. Znate šta se sve tamo dešavalo, i kako su ovi mogli to da im čine i da mirno spavaju. Ja i dalje mislim da je Jovo Kapičić morao da ima neke košmarne snove.

Gledao sam Vašu emisiju o NDH, o Dijani Budisavljević. Kako se potvrđuje ta čuvena Dučićeva rečenica da su „Hrvati najhrabriji narod na svetu, ne radi toga što se nikoga ne boje, nego zato što se ničega ne stide“?

– Nisam znao tu misao. Znam jednu surovu pesmu koja govori o njima kao narodu, da su večno bili tuđe sluge i da nemaju svoju prošlost. To je surova bol, ali ja mislim da ima istine u toj pesmi. Kada pogledaš ono što se danas dešava u Hrvatskoj, vidiš da se u svesti mnogih ljudi ništa nije promenilo u poslednjih 80-100 godina.

Ja mislim da taj narod još uvek nije prošao katarzu, pogledao istini u oči. Pripremajući se za priču o logorima za decu, neko je to otvorio kao pitanje, anketu. Mnogi i ne znaju, kao, za Jasenovac, ili se prave ludi, a postojanje logora za decu negiraju. Da li su to duboki kompleksi, da li su to pokušaji prikrivanja istine, da li je to stid zbog onoga što su uradili, ne znam. Plašim se tog povampirenog ustaštva, koje je danas vidljivo, dok država ne sankcioniše nikoga. Oni su članica EU, niko to nije sankcionisao. Mene je strah.

Danas Srbi u Hrvatskoj žive loše, ne vidi se da sadašnja politika Srbije mnogo vodi računa o njima.

– Bio sam u nekoliko gradova, u Kninu i u Srbu. Prvi korak koji država Srbija treba da traži je da im se vrati imovina da bi oni bili ekonomski sigurni. Oni koji su se vratili tamo, malo ih je koji su ekonomski obezbeđeni. Vratila se uglavnom sirotinja koja pokušava da skrpi život s nekoliko desetina ovaca. Oni se ne uzdaju mnogo u Srbiju, a još manje u Hrvatsku. Pomirili su se sa sudbinom. Bezvoljnost, apatija, gubitak vere i nade… Hrvatska je članica EU, nacionalne manjine na papiru imaju sva prava, a u životu je sve drugačije.

Povratnik dođe na svoje imanje, treba da priključi struju. Posle 12 godina on mora da plati 1.200 evra. Sa čim da plati to čovek koji počinje iznova na srušenim temeljima. I simbolično žive mnogi u mraku, ne samo bukvalno. Pokušavaju da nađu posao, pokušaju da vrate deo svoje imovine, govorim pre svega o zemlji, a onda se ispostavi da nisu koristili dvadeset godina to i ne postoji u papirima dokaz da je imanje njihovo. Nit mogu da se žale Srbiji, a Hrvatskoj se ne vredi žaliti…

Da li Srpska pravoslavna crkva radi išta na zaštiti ljudi, na okupljanju, na pomoći?

– SPC radi na okupljanju, posebno u delovima u kojima sam bio, Dalmacija, Lika. Manastir Krka je i dalje saborno mesto svih Srba, koje nudi neku nadu. Gro crkava je obnovljeno i ljude je to animiralo kao nešto što će ih vezivati i skupljati, a da li im je pomoglo – nije. Za razliku od Katoličke crkve, koja stanovništvo pomaže materijalno, organizuje vrtiće, diskoteke… Da li je nemoćna ili nespremna SPC, ne znam.

Da li ste u Vašim istraživanjima i pričama s ljudima došli do podataka o pokatoličavanju Srba u Hrvatskoj od 1990?

– Ima toga, ali o tome se ćuti. Ja sam otvorio tu priču, i jedan sagovornik mi je rekao ovako: „Neka njih. Ja se ne stidim svoga imena i prezimena. Oni koji su to uradili neka se stide.“ Drugi sagovornik kaže: „Ja ne bih da govorim o tome. Mene je strah, poznajem neke ljude koji su promenili ime i veru, ali to je njihov put.“ Barata se nekim brojkama od 24.000 do 30.000. Oni koji su to uradili, oni neće pred kamere pa da kažu zašto su to učinili.

Zbog čega ni država srpska, ni crkva u Srbiji o tome ne pričaju?

– U jednoj emisiji o Kninu otvorio sam taj problem. Tematski je emisija bila posvećena tome. I načeo sam stvar. A ne bave se time verovatno iz želje da ne otvaraju tu temu. Ona bi probudila mnogo toga i mislim da bi zadirala duboko u prošlost. Isto se to dešavalo i u prošlosti. Vekovima. Srpska pravoslavna crkva je prećutala i odbacila Srbe katolike od Dubrovnika, preko Dalmacije, do Šibenika.

Vaša priča s Petrom Šijanom u Liki je istinski epska priča.

– Kad sam je posle spakovao i ponovo pogledao, ja sam je doživeo kao psihološku dramu. Stavio sam se u njegovu ulogu, u njegovu kožu. Samotnjački život gde jednom u mesec dana sretneš čoveka. Šta taj čovek preživljava? On je i dalje psihički jak. Čovek koji je došao na temelje urušene kuće i na temelje svog srušenog života i koji je opet našao snage da počne iz početka. To je selo blizu Gračaca. Hteo sam da radim paralelnu priču o dve sudbine. O Petru i jednoj ženi koja se vratila. Ali toj ženi se vratila sestra, one su rođake Petra Škundrića, našeg političara.

Petar je jedna snažna ličnost. On se praktično izlečio. Imao je probleme psihološke prirode koji su mu izazivali preskakanje srca, aritmije, nije mogao uz stepenište. Tamo kad se vratio, nov čovek. I sjajno nosi tu samoću, ali valjda čovek u samoći često sam preispituje sebe. On je uspeo da nađe i unutrašnje zadovoljstvo i sreću. Čovek mora s nekim da progovori, da izađe. A on priča s tim blagom – ovcama, kozama…

Radili ste ta događanja iz Drugog svetskog rata, od Jasenovca do Knina, Golubnjače. U čemu je razlika između stradanju u tom prvom ratu i stradanja u ratu u Hrvatskoj i Bosni?

– Nema nikakve razlike. Ono što je mene šokiralo jeste da su se zločini ponavljali gotovo na istim mestima kao u Drugom svetskom ratu. Kao da su prepisivali. A zločina je u ovom ratu bilo mnogo više nego u prošlom na sve tri strane. U prošlosti se znalo šta su činile ustaše, šta su činili četnici, šta muslimanska policija, crnokošuljaši u Sandžaku.

Ponovila su se stradanja na mestima iz Drugog svetskog rata?

– Da navedem Prebilovce, stradalničko mesto, gde je pobijeno devedeset odsto stanovništva i bačeno u jame. Kada je izbio rat u Bosni, među prvim mestima u Hercegovini stradali su Prebilovci, gde je najpre uništen trag zločina iz prošlog rata, ta spomen-kosturnica. Potom su sve kuće zapaljene, pobijeni oni koji su ostali. Srećom, ovog puta je srpsko stanovništvo pobeglo, ali oni koji su ostali, starci, pobijeni su. Da pomenem šta se dešavalo na Kazanima, u Sarajevu. Govorim, naravno, o srpskom narodu. Isto se dešavalo u Foči s muslimanima. Ono što se dešavalo u prošlom ratu, dešavalo se i u ovom ratu, u Foči, zločini su bili na istim mestima. Ne znam da li je to duboko urezano u svest ili je to neka božja kazna da potomke stiže kao želja za osvetom ili je to neka uzavrela krv koja pod zemljom budi u čoveku nešto da se sveti i čini zločine na istom mestu.

U „Kvadraturi“ se trudite da napravite objektivnu sliku, da ne umanjite ničiju krivicu. Da ne budete Srbin, nego objektivni posmatrač. Jeste li imali problema zbog toga?

– Nisam nikada. Bilo je komentara na društvenim mrežama ovakvih ili onakvih, ali nisam imao problema nigde gde god sam išao. Evo, sad sam se vratio iz Sarajeva i ono što me je iznenadilo jeste da se „Kvadratura kruga“ među muslimanima i Hrvatima dosta gleda. Po reakcijama ljudi i pozdravljanju na ulici, to je jedno poštovanje, iako sam ja uglavnom otvarao kroz prošlost ono što se dešavalo srpskom narodu.

Muslimani Vas uvažavaju?

– Da. Poštovanje, prilazak na ulici i pružanje ruke, jer gledaju emisiju. Radio sam ja, doduše, nekoliko priča iz Sarajeva, o Sarajevu kao podeljenom gradu, o Bošku i Admiri, o čoveku Goranu Čengiću koji je spasavao svog komšiju. Ljudi gledaju. Valjda su željni i da vide da je neko bio čovek u ratu i da je zato stradao. Ja svaki izvor proveravam bar tri puta. Pominjem, na primer, ta stradanja dece u logorima i ulogu Katoličke crkve, koliko je katoličkih sveštenika bilo u zločinu. Dao sam izveštaj Zemaljske komisije, dao sam izveštaj Bulajićev, izveštaj Američke komisije. Američki izveštaj tvrdi da je bilo 1.410 katoličkih sveštenika u tim zločinima.

Da li su Vam prilazili Hrvati, recimo u Kninu?

– Ne. Prilazili su mi Hrvati u Bosni, ali u Hrvatskoj ne, osim jedan čovek u mestu Đevrske, kod Kistanja. Ne jedan, nego tri u stvari. Jedan je čak želeo da govori pred kamerom, sam se ponudio, ali on je došao s Kosova. Čovek koji uređuje naš sajt i koji sve postavlja na „Jutjub“ kaže da nas dosta gledaju i komentarišu Hrvati, koji nemaju emisiju tog tipa na svom programu. Ali nisu osuđivali ni hvalili.

Radoslav Zelenović, bivši direktor Kinoteke, nedavno za „Kvadraturu kruga“ reče: „Kakva zaostavština za budućnost“. Kako nosite teret značaja toga što radite?

– Teško. Mnoge priče i teme koje sam radio projektovao sam kroz sebe. Projektuješ sve kroz sebe i koža ne samo da ti bude tesna nego te i žulja i boli. Od onih, da kažem, malih velikih ljudi kojima smo pomogli do stradanja čitavog naroda. Kada se do te mere udubiš, uživiš, često dočekaš jutro bez sna.

I u našem poslu se mnogo toga promenilo. Da li se promenilo nešto u RTS-u?

– Ono što meni smeta jesu trendovi koji nemaju pokriće u profesiji i neznanje kod nekih kolega. Ja sam čovek starog kova koji zna šta je standard u dokumentarnoj emisiji, i ja ga se držim. Ono što mi smeta jeste velika površnost. Ne može se prilaziti priči s rečenicom: „Recite nam nešto više o tome“. Moraš da se spremiš da vladaš materijom bar 40 odsto kao sagovornik. U RTS-u se ti standardi profesije ne poštuju do kraja. Govorim od onog klasičnog, zanatskog u televizijskom smislu, ne samo novinarskom, gde vi vidite neznanje koje se pokriva efektima. Znači, montaža počinje na terenu. Kad dođete u montažu, ne možete tražiti od montažera „daj mi ovo“. Ti moraš da razmišljaš već na terenu šta ti treba. Ako to nemaš, onda koristiš te efekte razne. Kod mene je i dalje rez standard, kao u filmu. Samo na rez.

Ne odlazim, ali lajem

Portal „Srbija danas“ piše da ćete napustiti RTS?

To je vešto iskorišćeno moje nezadovoljstvo koje sam izrazio povodom 16 godina emisije, nezadovoljstvo uslovima rada. Nije reč o plati i nekim privilegijama, nikada nisam razmišljao o tome, nikada nisam postavljao uslove u firmi… I onda je to neko preneo. Jasno se vidi, citirano je sve što sam rekao. Nisam rekao da ću napustiti RTS. Rekao sam čime sam nezadovoljan. Ako se to nastavi tako, kažem, možda ću jednog dana i otići. Ali mislim da će to doći sve na svoje mesto. Ja jednostavno ne dam na sebe, ne dam da se ruše standardi, ne dam da se smanjuje ekipa, broj snimajućih dana iako su oni odavno katirani… I lajem, pravo da ti kažem, u kući kažem – ovo ne valja. Moram da kažem kad nešto ne valja. Kažem i drugima, znam gde se ugrađujete, šta radite. Pretprošle godine je bio deo tih gluposti i ja kažem: „Ja od danas objavljujem rat svim prevarantima i manipulantima u ovoj kući i znam neke koji su ušli u kineskim patikama, a danas izlaze u džipovima“. Rekoh, što ja nisam takav. Što se nisam promenio? Sad to smeta. Đoko, ti znaš kakvi smo, kakvo je društvo, kakvo okruženje, kakvo je stanje u medijima, ali kad si čist, onda ti ne mogu ništa. Štiti me emisija, ti rejtinzi. Toliki da mi ništa ne mogu i da hoće.

Emotivno me potrošilo

Radili ste emisiju o Romeu i Juliji iz Sarajeva.

– Boško i Admira. To me mnogo emotivno istrošilo. Da li veruješ da je ta priča prošla kroz moje ruke od početka do kraja, čak sam ja birao muziku. Sad kad je pogledam, još uvek me emotivno uzdrma. Čovek s našeg sajta mi je rekao da je to u Bosni jedna od najposećenijih emisija.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar