STO GODINA U BEOGRADU

STO GODINA U BEOGRADU


Živeti u Beogradu ceo XX vek i koju deceniju više, u najstrašnijoj i najlepšoj epohi našeg doba, koja je prestonici Srbije donela dva svetska rata, tri razorna bombardovanja i najmanje četiri različite države, taj veliki i uzbudljivi život ispresecan tragedijama i radostima, propastima i uzdignućima, veliko je i jedinstveno iskustvo. Ne znam da li sa ovakvim nasleđem živi ijedan grad u Evropi? Sumnjam. Takođe, retke su porodice čijih se pet naraštaja spaja u zajedničku nebesko-zemaljsku zadrugu na istom tlu, vezanu istim duhom mesta, koji je baš ovde, u Beogradu, opisivao engleski pisac Lorens Darel. Ovaj nemirni Englez pronalazio je svoj čuveni staroantički Genius loci u Egiptu, Heladi i drugde. A u Kartagini, u današnjem Tunisu, video sam statuu na koju se pozivao Darel: večni i krasni junoša predstavlja kasnoantički Duh mesta, kao što je i naš Beograd danas lepi mladić, star najmanje dva milenijuma.

Pet generacija, moja gospodo, nije mala stvar. Ni u Večnom gradu niti u Gradu svetlosti, a kamoli ovde, gde se isti areal praznio, punio i preslojavao sa svakim novim ratom, sa svakim komešanjem, kojih je bilo koliko i pokolenja koja su dolazila i odlazila. Kaže Vinaver: „Kod nas je sve privremeno, makar trajalo i pet stoleća”. Po svojoj duši pet naraštaja Beograđana, svezani u jedan sabor, u jednu povelju i mapu, čine neobičan rod. Iako sam na tu činjenicu veoma ponosan -ima i zašto, a pokušaću da vam u ovom filmu nešto više o tome prikažem -osećam i neku vrstu kajanja što to činim tek danas, u poznim godinama, i to ne samo da bih od propadanja sačuvao vreme. Tek nedavno otkrio sam da se sve neočekivano i iznenada vraća. Da se današnje doba već jednom dogodilo, i to zapanjujuće, gotovo istim redosledom, sa sličnim uzrocima i posledicama. Tako će ova dijegeza o Beogradu pobeći od istorijskog naklapanja: po svojoj naročitoj naravi Beograd je uvek mitsko sada, a prošlost i budućnost sveta.

Dakle film, o čemu ćemo podrobno kad za to dođe vreme.

U jesen 1908. godine, ovog septembra biće tome 110 godina, bečki apsolvent filozofije i matematike, Prečanin po imenu Božidar Zečević odlučio je da studije nastavi i završi na Beogradskom univerzitetu. Razlog je bio više nego dramatičan. Izbila je evropska kriza, koja će se završiti Velikim ratom. Austrougarska je protivpravno i ilegalno anektirala, tj. prisajedinila Bosnu i Hercegovinu, koju je do tada držala pod okupacijom. Kao član prve generacije polutajne organizacije „Mlada Bosna” na Bečkom univerzitetu, koja je na kraju i ubila prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu, Božidar je odlučio da napusti Austrougarsku i njenu prestonicu i pređe u podanstvo Kraljevine Srbije, a studije formalno završi u čuvenoj beogradskoj „košnici matematičara”, kojom je predsedavao profesor Mihajlo Petrović, za prijatelje i istoriju Mika Alas. Što nije ispalo baš tako, kriv je filmski razvoj događaja, neka vrsta balkanske „Igre prestola”. Izbio je prvo balkanski, a zatim i svetski rat, u kojem je deda Božidar jedva preživeo Golgotu.

Ovde je, međutim, od značaja da je burne 1908. započeo život mojih pet generacija u Beogradu, od kojih će svaka, bukvalno svaka, doživeti svoju stigmu i svoje novo rođenje. One će se, gle čuda, poklapati s najznačajnijim istorijskim datumima Beograda i Srbije u XX veku. Takav sticaj okolnosti još više me zaprepašćuje misterioznim prisustvom osmice među svim datumima kroz koje su ove generacije, kao kroz neke kapije istorije, prolazile. Moj otac, Slobodan Zečević, rođen je poslednjih dana 1918, tek što je stvorena nova država, po čemu je i dobio svoje tada retko ime. Beogradski 27. mart 1941, u kojem su učestvovala oba moja roditelja, najveličanstveniji datum u celom stoleću i novojoj istoriji srpskog naroda, bio je uvod u Drugi svetski i zatim građanski rat, koji je potrajao gotovo do rođenja moje malenkosti, 1948. Ova godina označila je novu svetsku krizu, strah od novog rata i razaranja, raskid sa Staljinom, strašnu reč Informbiro i „godine koje su pojeli skakavci”. Posle dve decenije varljivog mira i prosperiteta, došla je nova kriza, 1968. godina, koja je obeležila vek moje generacije. Kao buntovni student, uhapšen sam u prvoj noći studentskih demonstracija na Beogradskom univerzitetu, 4. na 5. jun 1968, ispred fabrike traktora u Rakovici, gde sam te noći doživeo svoj prvi i poslednji susret s radničkom klasom. Ta 1968. bila je godina sna i nove vere u promenu sveta. „Biće bolje, ali se ne da popraviti”, jedan je od šezdesetosmaških slogana, kojeg nikako da se oslobodimo do dana današnjeg.

U sedamdesetim godinama, jedinom zaista mirnijem periodu tokom stoleća, rasla je generacija mojih ćerki. U Beogradu, koji se baškario u prividu boljeg života, svi smo strepeli od novog belaja, za koji smo znali da će se dogoditi posle Tita. I on je počeo na Kosovu i u Ljubljani 1988. godine, s procesom četvorici, i odmah zatim secesijom, koja se začela u Cankarovom domu nekoliko meseci kasnije. Započela je, u stvari, agonija Titove Jugoslavije, a generacija moje dece suočila se sa svojim ratom 1990-1995, u kojem sam na neki način učestvovao kao ratni dopisnik. I kad se sve to nekako završilo, sručila se na Beograd kob Rambujea 1998, novo bombardovanje u poslednjoj godini drugog milenijuma. Dve nedelje pre tog bombardovanja rođen je u Beogradu vesnik pete generacije, moj unuk Igor, današnji maturant.

I eto to je, od 1908. do 2018, osvetljeni ekran u kojem će se prikazivati moj film o Beogradu ako bude imao ko da ga gleda.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar