Scena
17.01.2024. 23:00
Scena
08.02.2024. 23:00
Nebojša Jevrić
Kolumna
Urbane legende: Bermudski trougao na Savi
Opet se vidi Sava. I opet sećanja kako je izgledala dok se bahati vlasnici nisu zauzeli.
Postojao je na Terazijskom grebenu Bermudski trougao ‒ “Lipa“, “Šumatovac“, “Grmeč“, sa pratećem objektima. I nestao.
I na poslednjoj stanici tramvaja 7‒9‒11 bio je Bermudski trougao na Savi.
Ovo je mesto gde Sava ulazi u grad.
Tu gde je nekada bila Svinjska plaža, pa šljunkara, a pored nje splav “Bata Laki“, na drugoj obali splav Marka Pilota i Bušina kafana na špicu Međice. To je bio Bermudski trougao na Savi.
Sahranili smo juče Batu Kapetana. Više ovde nikog od starih ”savskih“ nema. Nema ni Kapora, ni Gage Nikolića, Pavla Vujisića. Nema Nede Arifovića, Bata Lakija, Kaluđerka, Ise…
Ovde se, kažu, izgubio nekad Andrićev Zeka. Tu je Pavle Vujisić dolazio kad je pio i pisao poeziju kod Duleta Glavonje. I sad ga viđaju kako na savskom biciklu, pedalini, u noćima punog meseca ispija špricere.
Ovde na sredini Bermudskog trougla živeo je na brodu “Arizona Drim“ Savski đavo ‒ Ratko Lakićević. Sad je u Engleskoj. Svakog proleća go je ulazio u grmove gde se komarci legu. Po čitav dan lutao bez odela praćen rojevima komaraca po Adi Međici. Došao je katamaranom sa Jamajke. Tamo je to naučio.
Posle ga čitave godine komarci ne ujedaju.
Ovde je Babura, Savska Veštica, svoje povratke sa Save uklapao sa prvim jutarnjim polascima autobusa.
Okupljenim i smrznutim samoupravljačima držao je u četiri ujutru prve vatrene govore protiv prava na rad, protiv države i vladara, kad niko o tome nije smeo da sanja.
Leta na Savi se ne računaju. Ovde se samo računa koliko si zima proveo na Savi.
Leti kao i na Jadranu svi koji žive na Savi i od Save zauzeti su zarađivanjem novca od letnjih gostiju – turista.
Zima je bila vreme kad se uz bubnjare skupe savski ‒ “naši“ kako jedni druge zovu. I tad uz rakiju kuvanu i kuvano vino, uz kiseo kupus i prebranac počinju priče.
Nekad je na špicu Ade Međice bila kafana “I to će proći“. Bušina kafana.
Zapisano je: kafana je jedina srpska demokratska institucija.
U kafanu “I to će proći“ dolazio sam zbog pića i zbog demokratije.
U skladu sa demokratskim načelima slobodnog sveta, ako nemaš čamac moraš da imaš pištaljku.
Tako se i dele gosti: na one sa čamcem i one sa pištaljkom.
Oni koji imaju čamac mogu da dođu odmah ‒ kad se zažele pića i demokratije.
Oni koji imaju samo pištaljku moraju da duvaju, zvižde i viču dok Buša ne dođe čamcem po njih.
Scena
10.01.2024. 23:00
Urbane legende: Otvoreno pismo Hadži Čaršiji Salijeri
Scena
20.12.2023. 22:00
Urbane legende: Štakorova štikla
Magacin sa pićem je na sojenici. Buša se penje stepeništem, a silazi toboganom.
Demokratski.
Jednom pre mnogo godina komarac je uletio u uvo Bati Lakiju, kako su ga od milošte zvali. Bata je bio genije.
Skakutao je na jednoj nozi pokušavajući da komarca istera. Ali komarac je sve dublje i dublje ulazio.
Ko je predložio upotrebu spreja za muve ne zna se.
Ili se Bata Laki sam toga setio.
Uglavnom, izručio je pola spreja u uvo.
Otada ne čuje na jedno uvo.
Samo što niko ne zna na koje.
Na splavu “Bata Lakija“, kad se ne igra tablić, uglavnom su vođeni u skladu sa imenom ozbiljni geopolitički razgovori.
Ako su levičari bili prisutniji, Bata je čuo bolje na levo uvo, ako desničari, bolje na desno.
Niko ne zna da li je levičar ili desničar.
Bez Andrića, nikud da se mrdne, uvek na njega natrčim, piše da je na turskom dvoru jedno vreme bio nagluv predsednik vlade.
Svi članovi vlade trudili su se da sagovornicima stave do znanja da ni oni dobro ne čuju na jedno uvo.
Ali Bata Laki je demokrata.
Nisi morao da se trudiš.
Svi su u kafani vikali, ali nikom to nije teško padalo. Kroz Bata Lakijevu kafanu se šetao petao i četiri kokoši. Dobio ih je u nasledstvo od nekoga strika.
“Pa šta ako neko od gostiju ugazi u govance. To je sreća, lova“, mudrovao je Bata Laki.
Najstariji splav bio je onaj Isin. Nekad je bio mnogo niže. Kod Beogradskog kupatila. Sećao se Isa prvih splavara. I splava Đorđa Karađorđevića.
Po Savi se priča da je Isa u svoju mrežu jednoga jutra u svitanje ulovio savsku sirenu.
(Kao što postoje morske, tako postoje i rečne sirene. Umorne i ranjene burlake sa Volge lečila je pesma rečnih sirena. O savskim sirenama mnogo je znao stari majstor Momo Kapor koji ih je slikao sa vodenim biljem u kosi.)
Umesto tri, imao je samo jednu želju: da peva kao ona. A Isa je samo jednu pesmu pevao: “O sole mio.“
Marka Pilota ubili su iz pištolja, Bata Laki se nije oporavio od udarca sekirom i bolesne jetre, Buša je zatvorio kafanu “I to će proći“. I umro. Na Savi nema više “naših“.
Scena
07.12.2023. 23:00
Urbane legende: Književno veče
Komentari
