Sport
23.04.2022. 09:10
Scena
07.04.2024. 15:05
Zoran Šećerov
Intervju
Zagorka Žeravica: "Naša kuća bila je bunker za buduće igrače Partizana"
Zaga i Ranko, obožavani i najzaljubljeniji košarkaški par ikada ne samo u Beogradu, već i mnogo šire. Da nisu toliko voleli i bili posvećeni košarci, verovatno nikada ne bi toliko voleli jedno drugo. Može sve da se ispriča i obrnutim redosledom.
Za sve one koji je poznaju, uvažavaju i iznad svega poštuju, ona je Zaga Žeravica. Međutim, postoji i jedan deo života koji je živela i proživela, dokazujući sebe u okruženju prepunom izazova, kao Zagorka Zaga Simić.
Sećanja kazuju da je u to vreme bila lepo vaspitano beogradsko dete, omiljeno u kraju, vredna i uporna, istrajna, dobra kćerka i sestra, najbolji drug, sjajna košarkašica, reprezentativka.
U priči koju ukrašava iskrenim osmehom i iskrom radosti jedva vidljivom u njenim i danas radoznalim očima priseća se najranijeg detinjstva.
“Rođena sam 1940. u Beogradu, u Starine Novaka 6. Tamo sam odrasla, sa iste adrese se i udala. Završila sam u mom kraju osnovnu školu, zatim Petu beogradsku gimnaziju, upisala Pravni fakultet, priča uz osmeh ova danas 84-godišnja dama znana u svetu košarke i kao “kraljica Aragona“.
U svet košarke zakoračili ste sa 14 godina?
“Bile smo osmi razred, bio je neki plakat u školi koji poziva zainteresovane devojčice da dođu u BSK, klub u kome su igrali Korać i Gordić. Zanimljiv je podatak da je taj plakat napravio Radivojev brat Đorđe Korać, koji je išao sa nama od prvog do osmog. Posle je završio Akademiju za primenjenu umetnost. I tako je nas pedesetak u crnim keceljama s belim kragnicama otišlo na trening. Mene, verovali ili ne, nisu izabrali.“
Sport
05.11.2023. 04:05
Košarkaški genije i neobični čovek koji je doneo rokenrol u Srbiju
A bili ste neko ko je za školu igrao rukomet, odbojku, između četiri vatre, učestvovali na sletovima povodom 25. maja.
“Svi su bili u čudu. Moje drugarice Vesna i Stanislava Staša Pešić, sa kojima sam odrasla, nisu mogle da veruju. Pred njima nisam htela da plačem, ali sam već tog trenutka rešila da sutra odem na trening nepozvana. Od 25 odabranih došlo je 12 ili 15. Trener Lazić čita Mirjana Živković, ne javlja se niko, ja kažem ja. Sutra opet isto, čita neko ime, taj se neko ne javi i ja kažem ja. Posle drugog treninga, priđe mi trener i pita kako tebe svi zovu Zaga, a ja ovde na spisku nemam nijednu Zagu. I ja onda kažem čoveku da me nije odabrao. Kako, kaže, pa ti si ovde najbolja. Od onih 50 devojaka na kraju sam ostala samo ja.“
U konkurenciji juniorki osvojili ste s BSK-om prvenstvo Jugoslavije?
“Devojke u konkurenciji juniorki, muškarci kod juniora. Radivoj Korać bio je najbolji igrač muškog turnira, a ja sam izabrana u najbolju žensku petorku.“
Odmah posle toga održan je i Turnir republika na Cetinju?
“Igrala sam za Srbiju kao najmlađa, proglasili su me najboljom igračicom na tom turniru. Izađe i slika u novinama, a ja majci rekla da idem na ekskurziju sa školom. Kad sam došla kući, pita mama kako je bilo na ekskurziji i naravno tu sam dobila dva šamara zato što lažem. Sreća da sam bila dobar đak, inače ne znam šta bi bilo. I tako ostanem u košarci.“
Zvali su Vas tada u svoje redove i Zvezda i Partizan, ali ste ih glatko odbili.
“Ranko (Žeravica) je došao u školu da me vrbuje da pređem u Radnički. Kad sam ga videla, zaljubila sam se istog trenutka i bez razmišljanja otišla na Crveni krst.“
Tamo je Ranko, mlad i ambiciozan trener, stvarao novu žensku ekipu.
“Zahvalio se nekim devojkama, sedam ili osam ih je otišlo, doveo je talentovane juniorke. Među njima i Nadu Jovičić koja se posle udala za Dejana Popovića i otišla rano iz košarke, a bila je sjajna. Ostale su Milica Radovanović, Boska Pešić, Ljubica Radulović… Njima je pridružio nas juniorke. Čak smo i Zvezdu pobedile na njihovom terenu. To je meni zapravo bio jedini put kad sam igrala protiv te strašne ekipe Zvezde u kojoj su bile Branka Cipruš, Beba Gec, Branka Prelević, Emilija Radulović... Više se ne sećam da li smo te godine bile prve, ali znam da smo posle osvojile sedam šampionskih titula, dva Kupa Jugoslavije i da je iz ekipe Radničkog u to vreme igralo bar pet ili šest devojaka u reprezentaciji.“
Bile ste kao klub zapažene i u Evropi?
“Igrale smo dva evropska polufinala. Jednom sa ekipom iz Lenjingrada, drugi put sa nekim Bugarkama. U to vreme ženskom košarkom vladale su ekipe sa Istoka, tek kasnije su na scenu stupile Francuska, Italija, Jugoslavija.“
U Radničkom ste i završili karijeru uz uspomene koje ni do danas nisu potamnele.
“Moja generacija igrala je zajedno za Radnički 12, možda čak i 15 godina. Osećale smo tu kuću kao svoju i taj dres kao svoj. Po ceo dan smo provodili ili u školi ili na fakultetu, posle na Radničkom. Na Krstu sam shvatila da je kolektivni sport predivna stvar između ostalog i zato što kod mladog čoveka razvija borbenost i kompetitivnost, što mu omogućava da gledajući druge shvati da i sam isto može. Konkretno da položi ispit na fakultetu. Kolektivni sport je dobar i zato jer te uči da se boriš i dokazuješ unutar svoje ekipe pa onda sa svojom ekipom protiv drugih.“
Kao generacija dokazale ste se ne samo u sportu.
“U tim nekim generacijama imali smo samo tri ili četiri košarkašice sa srednjom školom, isto toliko i sa višom, dok su sve ostale završile fakultete. Jelica Kalinić bila je specijalista interne medicine i kardiologije, Brana Topalović vrhunski ginekolog, radila je posle u Tuzli, bila načelnik klinike. I da ne nabrajam dalje. Mnoge od ovih koje se danas bave košarkom ne znaju da pročitaju dve prosto-proširene rečenice, što je tužno.“
Jelica Kalinić kaže “da nije bilo Zage, nikada ne bih bila košarkašica“.
“I ne bi. Ranko i ja smo je sreli na ulici, sećam se, padao je sneg, prolazili smo pored ’Politike’, tamo imaju oni stubovi i Ranko kaže vidi onu devojčicu koliko je visoka. Ona sa majkom, Ranko im priđe, kaže ko je i šta je, i ona sutra dođe na trening Radničkog. Tako je počela. Od početka sam je mnogo zavolela i bilo je ono ja ću da ti namignem i onda joj dodam loptu. Imala je nesrećan život, nenormalno nesrećan, ali je isplivala iz toga, postala je veliki čovek i profesionalac.“
Kažu da se u Vašem braku sve znalo, između ostalog i ono najvažnije ‒ ko je bolji košarkaš, a ko trener.
“Kao igrač bila sam neuporedivo bolja. Ranko je igrao za neku reprezentaciju Beograda, davao je i neke koševe, ali je rano otišao u trenerske vode. I dobro je što je to uradio. Nikad neću zaboraviti Ivu Daneua. Kad je prestao da igra košarku, preuzeo je Olimpiju. Ranko i ja odemo da ga gledamo u Halu sportova, sačekamo ga posle utakmice koju je izgubio i on nama kaže ‒ ja ovo ne znam da radim. Znao sam da igram košarku, ali da budem trener ‒ to ne znam. Zaboravim da tražim tajmaut, počnem da navijam, svađam se sa sudijama. I sa igračima se svađam, zadržim ga, oni daju koševe, ja ovo neću više da radim. I zaista je prestao. Na vreme je shvatio da je potpuno druga priča da ti igraš košarku od priče da ti druge treniraš.“
Ranko je upamćen kao jedan od najboljih trenera u svetu košarke svih vremena, ali u svemu tome je podosta i Vaših zasluga.
“Ne bih se baš složila, mada kažu da iza svakog uspešnog muškarca stoji jedna uspešna žena. Da li sam ja imala sreću da nađem njega ili on mene, i nije bitno. On je bio stariji 11 godina, bežao je od mene, zapravo nije bežao, samo je bio razuman čovek. Par puta mi je rekao pa i ja i ti smo znali u šta ulazimo. Istina je da sam ga podržavala jer sam kao neko ko je u košarci od 14. godine sve to razumela. On je naprosto imao sreće da je kao Lala bio vrlo strpljiv, temeljan, pouzdan i pre svega dobar čovek.“
Brak ste krunisali i rađanjem dva sina.
“Mi nismo imali decu sedam-osam godina, ja to nisam želela. Rekla sam Ranku ako hoćeš decu, nemoj da me ženiš. Bila sam najstarija sestra, dva mlađa brata i gde god je trebalo da idem, sa razredom, školom ili drugaricama, bilo je možeš, ali vodi i njih. Išla sam i na roditeljske sastanke, radila domaće, ma mrzela sam decu kao đavo. Zapravo volela sam decu ovako, ali ne moju, ne u mojoj kući, nego u tuđoj. I kad je Korać poginuo desilo se to da odemo na Ohrid.“
Puno puta ste rekli da je Koraćev prerani odlazak bio za Vas najveća tragedija.
“Prva velika tragedija koju nikada neću zaboraviti bila je kad su mi četnici zaklali ujaka. Imala sam pet godina, već je bio kraj rata, odnosno rat je bio završen. I onda ovo sa Koraćem. Odrasli smo zajedno, hleb i mast delili. Nije odmah izdahnuo, srce ga je držalo u životu još sedam sati, ležao je u mom krilu do bolnice. Kad smo se vratili s kovčegom u Beograd, njegova majka mi je rekla ‒ dušo moja, na rukama jedne Zagorke je došao na svet, a na rukama druge je otišao. Možete samo misliti kako sam se osećala tog trenutka.“
Malo je nedostajalo da cela porodica Korać završi u koncentracionom logoru.
“U vreme rata oni su živeli u Somboru. Zajedno sa Srbima i Ciganima bili su u koloni koju su Nemci odvodili u logor. Međutim, jedan tamošnji folksdojčer je prepoznao Koraćevu majku, izveo je sa decom iz kolone i tamo nekom Švabi objasnio da je žena završila tehniku, da je radila u pošti, bila šef. I tako su se spasli.“
U Beogradu je Radivoj bio nerazdvojan sa Ricom Gordićem.
“Živeli su u istoj zgradi, na uglu Džordža Vašingtona i Takovske, Korać na četvrtom, a Rica sprat niže. Tu su odrasli, išli u školu prekoputa, tu je Korać skidao obruče sa buradi i pravio koševe. Rica je zapravo znatno uticao na to da Korać igra košarku jer on i nije bio nešto zaluđen sportom. Najviše je voleo šah i da čita. Bio je odličan đak, genije.“
I Slobodan Rica Gordić je bio u mnogo čemu poseban. Njegov nedavni odlazak različito se tumači.
“Ja mu se divim, stvarno se divim. I u Španiji je donet Zakon o eutanaziji, iz sve snage navijam da se tako nešto desi i kod nas. Ako bude potpisivanje, ja ću da potpišem jer mislim da ako čovek ne može da odluči o svom rođenju, onda ima pravo da odluči o svom kraju, pogotovo ako to nije dostojno i dostojanstveno života tog čoveka. Za tako nešto treba imati hrabrosti.“
Zagorka je pravoslavno ime, ali ne baš često?
“Moj tata je imao prijatelja, godinama su zajedno radili kao konobari u ’Složnoj braći’, i kad sam se rodila predložio mu je da mi bude kum. Njegova žena bila je iz Zagorja i rekla je neka bude Zagorka. Ova priča ima i nastavak. Kad smo otišli u Španiju, kod njih svako ime ima neko značenje, pa su tako pitali i mene šta znači moje. Kažem, znate, to vam je dobra vila sa visokih planina. Posle je Ranko pravio šalu u smislu ‒ ok, ono sa visokih planina i vila, ali baš dobra, tu si preterala.“
Ranko dobije angažman u Španiji, prati ga i porodica, i Vi onda odlučite da i sami zaplovite trenerskim vodama.
“Ne, nisam ja odlučila. Iz dosade odlazila sam na Rankove treninge da gledam. Jednog dana sedim tamo i prilazi mi čovek, kaže ja sam predsednik ženske košarkaške sekcije Saragose. Oni tamo nemaju klub, već pri fudbalskim klubovima sekcije drugih sportova. Kaže, imamo ekipu, ali i trenera koji je zaposlen u ’Dženeral motorsu’ i radi po smenama. Pita da li bih ja preuzela ekipu. Kaže još i da znaju da sam dugo igrala košarku, osvajala titule, nosila dres reprezentacije. Kažem sebi ‒ kad ti je već toliko dosadno, bar probaj. I dogovorimo se mi da dođem jedno prepodne. Većina njih nije došla, ukapiram da je to školski tim, vidim i da one znaju, ali i da ja ne znam.“
Za licencu nije bio problem?
“Španci imaju propis da reprezentativci sa više od 25 utakmica mogu automatski da dobiju trenersku licencu. Imala sam 37 i vrlo brzo je ta formalnost rešena. Ranko mi je dao neke papire, kaže čitaj i uči, i ja tako krenem. Brzo sam se nametnula, ta deca jesu nešto znala, ali ja sam znala više od njih i brzo sam postala autoritet. I bukvalno smo zajedno rasle, one kao košarkašice, ja kao trener.“
Usledilo je 19 utakmica i isto toliko pobeda.
“Bio je to apsolutni španski rekord u svim takmičarskim nivoima. Te prve godine čak preskočimo i dva takmičarska stepena i uđemo u Prvu B, a onda i Prvu A ligu. Sve devojčice su bile iz Saragose. Onda dovedemo i pojačanja. Prvo dve Španjolke, jednu iz Pamplone, drugu iz Sevilje, i još dve Amerikanke, najjeftinije koje su mogle da se nađu na tržištu. Jedna je rekla da ima 1,90, a imala je 1,78, a ova druga je bila kao trokrilni šifonjer, debela i ogromna, ali je bila u mnogo čemu sjajna. I krenemo i tu da pobeđujemo i u prvoj sezoni zauzmemo peto mesto. Stigle smo čak i na evropsku scenu jer su neke bolje plasirane ekipe odustale. Istina, ispale smo već u drugom kolu, ali i to je bio za nas uspeh.“
Sport
02.04.2022. 08:25
Nenadmašan centar NBA lige
Sport
22.12.2023. 18:50
Legendarni srpski treneri kandidati za "Kuću slavnih"
U trećoj godini urađeno je najviše.
“Bile smo druge u Ligi, ali i pobednice Kupa Španije. Finale je igrano na jugu u Herezu, došle smo tamo kao Pepeljuge, rival iz Madrida u punom sastavu u pratnji TV ekipa. I mi, totalni autsajderi, posle dva produžetka pobedimo taj moćni tim. Imali smo jednu Argentinku, koja je u Saragosu stigla na preporuku Ranka, imala je 18 godina, u finalu je ubacila 48 koševa, ja sam nju kao što danas Saša Obradović radi sa Džejmsom pustila da radi šta hoće jer je bila tip igrača koga je nemoguće uklopiti u bilo kakve šeme. Bilo je to neviđeno slavlje, i danas me zovu kad se obeležava taj veliki trijumf.“
Koliko Vas cene, dokaz je i ambasadorsko zvanje.
“Da, 2027. godina je proglašena sportskom godinom i cela EU će biti u znaku sporta. I naš Ekspo biće delimično u znaku sporta. Svaka zemlja dobila je zadatak da u naredne dve, tri godine ima jedan grad koji će biti posvećen jednom sportu. Španci su odlučili da Saragosa bude grad košarke i onda su izabrali San Epifanija za ambasadora, a mene za ambasadorku, što me je jako iznenadilo. Održana je tim povodom i svečanost kojoj nisam mogla da prisustvujem, ali je umesto mene tamo bio naš unuk.“
Porodicu Žeravica i San Epifanija puno toga veže.
“Njega je Ranko doveo u Barselonu kao 18-godišnjeg klinca. Ranka su zapravo poslali da gleda njegovog brata, ali se on odlučio za mlađeg koji je posle 20 godina nosio dres Barse i bio jedan od najboljih košarkaša Španije svih vremena.“
Ranko je znao da napravi igrače koji dugo traju.
“Jeste, ali mene zapravo boli to što je on napravio veliki Partizan. S njim su prošli plej-of i vratili se u Prvu ligu. Onda je Ranko doveo Praju. Išli su u Mostar i na povratku je pričao da je video momka koji nenormalno skače, koji daje i ne daje koševe, ali skače. Ranko je rekao ja hoću njega i tako je Praja stigao u Partizan.“
Dobro, ali vratite se na početak priče.
“Onda je doveo i Kiću, Todorić se 24 sata skrivao ovde kod nas u stanu jer mu je Zvezda bila za petama. Onda i Savović, čiji su roditelji bili zvezdaši, na kraju i Vujačić. Naša kuća bila je bunker za buduće igrače Partizana, Ranko je te godine udario temelj ’crno-belih’.“
Ali je, priča se, Partizanu i košarci darovao i jednu novu publiku.
“Do tada su košarku gledali prijatelji, rođaci i komšije da bi onda, odjednom, košarkaška dvorana na Novom Beogradu postala mala. Sa tribina se čulo i ono ’Kića, Praja pobeda do kraja’... I na kraju taj isti Partizan zamerio je Ranku što je otišao u Zvezdu. I to su mu najviše zamerili isti oni koji su nešto kasnije u Partizan doveli Moku Slavnića, odnosno Laleta Lučića i da ne nabrajam neke druge prelaske.“
Partizanu najviše zamerate što u Novom Miloševu u Muzeju Ranka Žeravice nedostaje deo koji se odnosi na njegov rad u Partizanu.
“Molila sam ih da pošalju neke predmete i fotografije iz tog vremena za Muzej i Fondaciju Ranka Žeravice. Nisu se udostojili čak ni odgovora. Nisam razočarana nego tužna jer on je tom Partizanu u suštini dao najviše.“
Vaši sinovi su daleko od košarke?
“Nije mi žao, to je logično. Nedavno mi je supruga glumca Ivana Bekjareva pričala kako je njihov sin išao na sve tatine predstave, ali i da od kako je Ivan umro nije kročio nogom u pozorište. Više ga pozorište ne interesuje. Podsvesno ta deca ne da mrze, već jednostavno ne mogu da vole to što njima oduzima oca. Ranko je tri četvrtine godine bio na putu, Duško ga je do treće godine zvao Ranko, a ne tata. Krojfov sin je pričao da ga saigrači prozivaju, da mu govore ako je tvoj tata Krojf, to ne znači da ti moraš da igraš. I naš Duško se sa košarkaških treninga vraćao uplakan jer su ga deca prozivala zbog Ranka. Na kraju je digao ruke od košarke. Retka su deca velikih sportista ili trenera koja su nadmašila karijeru oca.“
Šta je zapravo u Vašem životu bila košarka?
“Pod jedan, najveći deo mog života. Mi smo bili siromašni, otac tuberkulozan još iz zarobljeništva, majka obična radnica, troje dece koje je trebalo samo nahraniti. Meni je košarka sve dala, naučila me je životu, da se borim i učim, da se takmičim. Na sreću, tu sam našla i Ranka. Mnogo ima tih sportskih brakova i ja ne znam neki u mom okruženju da je propao. Kod nas u Radničkom, nedavno smo nabrojali, sedam ili osam brakova je opstalo i sve su to bile i ostale porodice sa decom i puno razumevanje."
Sport
01.03.2022. 17:05
Obradović objasnio zbog čega nikada ne bi vodio reprezentaciju Hrvatske
Radnički je, pogotovo u onim vremenima, bio klub s posebnim identitetom i naglašenim personalitijem.
“Jeste, osvojeno je malo trofeja, ali je u Radničkom rođeno puno ljudi koji su zadužili košarku za sva vremena. Nismo bili ni Zvezda ni Partizan, jedni gradska elita, a drugi moćna vojska, već neko ko je bio samo omiljen poput psa avlijanera iz komšiluka. Sećam se jedne majstorice sa Zvezdom za titulu, one su došle doterane i spremne za unapred zakazano slavlje i večeru u ’Golf klubu’ i u pratnji velike grupe navijača. Bilo je i malo naših sa Krsta, mi tu pobedimo i onda Duda i Piva (Ivkovići), Raša Arežina i još neki uzmu dve prazne staklene flaše ’knjaz miloša’ i krenu da skupljaju pare, ljudi urolaju novčanicu i ubace unutra. Posle svi zajedno odemo do Krsta, bio tamo neki roštilj, nije bilo skupo, i mi tako naš veliki trijumf proslavimo sa po deset ćevapa. To je nešto što se, kao što vidite, ne zaboravlja.“
Mnoge ste dobrim delom zadužili za ceo život, mnogi ističu i Vašu dobru volju da pomognete.
“Moja majka je uvek govorila ’neka bog da da ti možeš da činiš’. Ostala su ta neka divna prijateljstva. Meni je Ranko jednom rekao ‒ tebe, Zago, treba puno voleti da bi te čovek trpeo ponekad. To je laž. Imam to neko društvo, kad sam operisala kuk, meni su tog dana moje drugarice donele sedam tegli kojekakvih supa i čorbi.“
Ko Vas je u svetu košarke možda razočarao?
“E pa to ne mogu da vam kažem. Ima ih puno. Deklarisali su se kao veliki prijatelji da bi onda... Ali, to je najmanje bitno. Svako ima pravo na svoj izbor.“
Utisak je da ste Ranko i Vi više poštovani u svetu nego u Srbiji.
“Ne mislim da smo tamo negde više poštovani. Suština je da tamo ljudi nisu kratke pameti. Ljudi tamo poštuju to što sam radila i uradila. Prošle godine slavilo se 30 godina od osvajanja Kupa kraljice. Tada sam bila u bolnici, ali svaki dan su me zvali. U tamošnjim novinama bilo je i mojih fotografija iz vremena trijumfa. Lepo se zapravo osećate kad shvatite da vas ljudi nisu zaboravili.“
Da li su Vas u Srbiji možda nekada zvali da radite kao trener?
“Ne, nisu, a i da jesu ‒ ne bih prihvatila. Trenerskim poslom sam tamo počela da se bavim iz čiste dosade, uspela sam zato što sam bila uporna i temeljna, a to je opet moj pečat iz detinjstva. Majka je rekla ‒ može sport, ali ti moraš i sve drugo. I da kuvaš i da spremaš, da ideš u školu i da brineš o braći. Posle sam bila udata, sa nepune 22, bila reprezentativka i student. Završila sam Pravni fakultet za četiri i po godine, nisam pala ni na jednom ispitu.“
Danas se slične priče ne događaju, bar ne u srpskom sportu.
“Neću da kažem krivi su roditelji, ali moram da kažem da im strašno zameram. Njima ako neko kaže da im je dete talentovano oni odmah misle da će biti Jokić, Đoković ili ne znam ko drugi. Zato od starta i igraju na jednu kartu. To dete mora da završi nešto jer čak ako i kroz sportsku karijeru i zaradi taj neki stan ne može celog života da jede taj stan. Mora dakle nešto da zna i da radi. A da ne govorim o povredama ili mogućnosti da za ceo život ostane invalid.“
Kada se osvrnete unazad, šta je to što Vas posle svega čini pre svega ponosnom osobom?
“To što sam znala da pored Ranka opstanem, da ga podržim jer je on imao užasne trenutke i u KSS-u i u klubovima u kojima je radio i to je trebalo preživeti. Kad god se pobeđuje onda su zaslužni igrači, kad se gubi ‒ trener je kriv i onda se traži dlaka u jajetu. Istina je i da su mu radili o glavi. Zvezda je igrala u Čačku, zove me neko i kaže mi znamo da imate dva sina i u koju školu idu, ako večeras Zvezda pobedi, čuvajte se. Bilo je to strašno, ali sam i vrlo ponosna što sve to nije bilo lako izdržati. Sve vreme sam radila kad sam završila fakultet, podigla sam i tu decu, možda sam bila malo stroga, ali to je na neki način razumljivo jer sam bila sama. Ponosna sam na tu decu kakvi su bili, a mogli su da budu i ovakvi i onakvi jer Ranko nije bio tu.“
Nije bio kod kuće, ali su mu uprkos svemu pisali pisma.
“Jeste, i ovakva i onakva. Jednom je posle šampionata sveta došlo i jedno pismo iz Amerike na kome je samo pisalo Ranko Žeravica, Jugoslavija. I to je bilo božanstveno, stiglo je na pravu adresu. To pismo smo sačuvali, nalazi se u Rankovom muzeju u njegovom rodnom Novom Miloševu.“
Sport
22.12.2022. 10:06
Dušan Ivković i Ranko Žeravica kandidati za prijem u "Kuću slavnih"
Komentari
