Zaostavština jedne misterije

Natali Vud je možda danas poznatija po misterioznoj smrti nego po glumačkom radu, a razlog je senzacionalizam koji je već odavno u fokusu interesovanja većine ljudi.

Dokumentarac “Natali Vud: Zaostavština” premijerno je prikazan 5. maja na TV HBO i po rečima njene ćerke Nataše Gregson Vagner, čudne i tragične okolnosti smrti njene majke zasenile su sve što je postigla u karijeri koja je trajala skoro ceo njen životni vek. Ovim filmom Nataša, koja je jedna od producenata dokumentarca, želi da preusmeri našu pažnju na ono što je prava zaostavština Natali Vud - izuzetan šarm i energija koju je donela na filmski ekran, počevši od svojih prvih uloga kao dete-glumac četrdesetih godina 20. veka.

Film, koji je režirao Loran Buzoro, uz puno poštovanja, rasvetljava šta je to što je Natali Vud učinilo jednom od najsjajnijih glumica poslednje polovine 20. veka. Loran Buzoro i Nataša Gregson Vagner okupili su brojne dugogodišnje prijatelje Natali Vud. Neki od njih su Robert Redford, Ričard Bendžamin i Mia Ferou, kao i dramski pisac Mart Krouli. Svi oni živopisno oslikavaju portret osobe koju su poznavali, ženu koja je bila posvećena svom zanatu, ali se takođe borila za svoju privatnost.

U filmu Nataša takođe intervjuiše dva čoveka koje obojicu naziva ocem. Njen pravi otac je drugi suprug Natali Vud, agent, producent i scenarista Ričard Gregson, a od njene druge godine odgajao ju je Robert Vagner. Natali Vud i Robert Vagner bili su u braku od 1957. do 1962. godine, a zatim ponovo od 1972. godine sve do njene smrti. Nataša je tokom detinjstva njih dvojicu zvala „tata Gregson“ i „tata Vagner“ kako ne bi došlo do zabune među članovima njene velike i bliske porodice sa mnogo polubraće i sestara. U filmu se pojavljuje Keti Vagner, ćerka Roberta Vagnera iz veze sa glumicom Merion Maršal, kao i ćerka Kortni Vagner, koju je dobio u braku sa Natali.

U filmu vidimo Natali Vud, glumicu koja je nasuprot nežnoj lepoti svojih mnogobrojnih uloga umela da kontroliše sliku o sebi i bori se za svoja prava u Holivudu, u sistemu koji je bio sve samo ne zasnovan na jednakosti. Publika je odrastala zajedno sa Natali. Kada je imala devet godina, u filmu “Čudo u 34. ulici” glumila je pronicljivu devojčicu Suzan Voker, skeptičnu kada je u pitanju postojanje Deda Mraza. Isečci iz ovog filma podsećaju nas na to koliko je bila očaravajuća u ovoj ulozi, kroz koju je uspela da dočara tu specifičnu i neuhvatljivu tugu karakterističnu za detinjstvo. Isečci iz filmova “Sjaj u travi” i “Bob, Kerol, Ted i Alis” pokazuju kako je stasavala kao glumica. Umela je da se u ulogama emotivno ogoli, ali i da pokaže veliku mudrost. Isečci iz filmova u ovom dokumentarcu prikazuju Natali kao blistavo inteligentnu osobu. Kako je to filmska novinarka Džuli Salamon istakla u jednom intervjuu, tužno je što nismo uspeli da vidimo sve što je Natali mogla da uradi.

Natali Vud je takođe, kao što pokazuje ovaj dokumentarac, žestoko štitila svoj privatni život i vreme sa porodicom. Nataša, koja je imala 11 godina kada joj je umrla majka, opisuje život kod kuće sa mnogo prazničnih zabava, kojima su prisustvovali Fred Aster i ser Lorens Olivije, kao i snažnu bliskost u porodici. Dokumentarac govori o nesigurnostima i sujeverju Vudove, kojima je verovatno doprinela njena majka, u ovom filmu prikazana kao melodramatična i žena opsednuta kontrolom. Tokom jedne posebno mračne epizode Natali je pokušala da izvrši samoubistvo popivši tablete za spavanje, ali se odmah obratila za pomoć svom prijatelju Martu Kroliju.

Ljubavna priča Natali Vud i Roberta Vagnera je deo njene komplikovane zaostavštine. Robert Vagner je bio jedan od troje ljudi koji su Natali poslednji put videli živu. U novembru 1981, u 43. godini udavila se u Tihom okeanu u blizini ostrva Santa Katalina. Noć pre nego što je njeno telo pronađeno, ona i Robert Vagner bili su na svom brodu sa glumcem Kristoferom Vokenom i kapetanom broda Denisom Devernom. Natali je pronađena sledećeg dana kako pluta u vodi, ali niko od ostalih putnika nije mogao da kaže kako ili kada je ona napustila brod, ili kako se udavila. Smrt je proglašena nesrećnim slučajem, mada je 2011. godine istraga ponovo pokrenuta, a 2018. godine Robert Vagner je okarakterisan kao ključna osoba u utvrđivanju toga šta se zaista dogodilo te noći, budući da je bio jedan od ljudi koji su je poslednji videli živu.

U ovom filmu Nataša Gregson Vagner razgovara sa čovekom koga zove “tata Vagner” i postavlja mu direktna pitanja o toj noći i događajima nakon nje. Njena pitanja nisu neprijateljska, ali može se reći da ga ne štedi. Dok Robert Vagner odgovara na pitanja, kamera zadržava kadar na njegovom licu kao da ga proučava. Da li on zna nešto o smrti Vudove što nam nije rekao? Svako ko bude pogledao ovaj film verovatno će na isti način posmatrati to lice. Lica, a posebno lica glumca, nisu uvek pouzdana, ne daju nam činjenice. Ali nam često kažu i više od reči. Sa lica Roberta Vagnera možete pročitati barem jednu istinu. To je lice čoveka koji je patio.