Šamar o kom pisci ne govore

Šamar o kom pisci ne govore


Dvojica velikih pisaca su se posle Ljosine pesnice u Markesovo oko zarekla da o razlozima nikada neće progovoriti, i do sada su održali reč

 

Čuveni latinoamerički bum u književnosti bila je generacija pisaca koji nisu samo zauvek promenili literaturu već ih je, igrom slučaja, bilo toliko malo da su postali i jako bliski prijatelji. U osnovi su ga činili Gabrijel Garsija Markes iz Kolumbije, Peruanac Mario Vargas Ljosa, argentinski pisac Hulio Kortasar, te Meksikanac Karlos Fuentes. Listom su bili klijenti čuvene književne urednice Karmen Balseljs. Posle smrti Markesa, Ljosa je ostao poslednji „dečak buma” među živima.

Ipak, dvojica od te četvorice su postala istinski najbolji drugari na svetu. Čak su im se i supruge družile. Ljosina Patrisija i Gabova Mercedes bile su nerazdvojne. Markes i Ljosa su imali vrlo neobičnu istoriju drugarstva. Ali ono što je to drugovanje obeležilo nije ni to kako je ono nastalo ni šta ga je činilo, već kako se završilo. A završilo se dramatično. Sve se raspalo 1976. godine u Meksiko Sitiju, gde je Markes je prisustvovao prikazivanju filma „Odiseja na Andima”, za koji je scenario napisao Ljosa. Videvši svog prijatelja, Markes je prišao da ga zagrli. Ljosa ga je udario posred lica obarajući ga na zemlju i darujući mu šljivu na levom oku.

Na to je Markes, ustajući i otresajući prašinu sa sakoa, rekao: „Sad kad si me oborio na zemlju, zašto mi ne bi saopštio i razlog”.
Sve od tada ljudi od književnosti u Južnoj Americi su se pitali zašto. Jedna od priča je da je Markes poverio zajedničkom prijatelju da nalazi da je Patrisija „manje nego lepa”. Druga je da je Patrisija, saznavši da njen muž Ljosa ima aferu (a imao ih je često), pitala Gaba šta da radi, a on joj je rekao da ga ostavi. Ljosa je izjavio samo da je reč o „ličnom problemu”.

Drugi pisac je rekao Mariju: „Pričuvaj se, ne želiš da budeš upamćen kao čovek koji je zveknuo autora ‘Sto godina samoće'”.
Do danas je Vargas Ljosa kategorički odbijao da govori o incidentu i tvrdio je da su se Gabo i on dogovorili da istinu ponesu sa sobom u grob. Markes je umro 2014. i zaista nikada nije o tome progovorio. Štaviše, veliki Gabo je odbijao da uopšte govori o Ljosi.

Bio je stidljiv čovek koji je izbegavao predavanja i odbijao intervjue. Unapred bi novinarima govorio da ga o Ljosi ništa ne pitaju. Ako bi se ipak usudili da to učine, on bi samo nemo sedeo pred njima kao da pitanje nije čuo. Nije protestovao, skidao mikrofon ili napuštao razgovor. Prosto bi oćutao.
Ljosa je, s druge strane, govorio o Gabovom delu, čak i njihovom prijateljstvu, ali je tu temu ipak izbegavao, svestan koliko radoznalost golica novinare. Na pitanje o pesnici za Gaba, samo je ponavljao da je reč o privatnoj stvari i da njih dvojica imaju dogovor da o tome za života ne govore.
U nedavnom razgovoru na Univerzitetu Kompultense u Madridu, Ljosa, koji je i sam nobelovac, dirljivo i nadugačko je govorio o tome šta je Markes značio za njega od prvog susreta na aerodromu u Karakasu 1967. godine, preko cimerisanja u Barseloni, do plana o zajedničkom romanu o ratu između Perua i Kolumbije iz 1828. godine. Govorio je i o „Sto godina samoće”, o kojima je pisao „smesta, smesta” kad su dospele do njega par nedelja nakon izdavanja.
„To je bila knjiga koja je proširila krug čitalaca španske literature na intelektualce, ali je uključivala i obične čitaoce zbog svog čistog i transparentnog stila. Istovremeno, bila je to veoma reprezentativna knjiga: građanski ratovi Latinske Amerike, nejednakosti Latinske Amerike, mašta Latinske Amerike, ljubav prema muzici, boje – sve je to bilo sadržano u romanu u kojem su realizam i fantazija bili pomešani na savršen način.”

O svom sukobu sa Gabom nije želeo da govori, osim:
„To je tajna za neke buduće biografe. Neka se potrude da otkriju. Ja im u tome neću pomoći.”

 

 

 

Prijatelji i pre viđenja
Ljosa je ispričao i kako se upoznao sa Gabom. Zapravo, kako se prvo upoznao s njegovim radom kada je u Parizu radio kao urednik na nacionalnom radiju uređujući, između ostalog, rubriku o hispanoameričkoj literaturi.
„I tada sam dobio knjigu jednog mladog pisca iz Kolumbije. Sećam se naslova – ‘Pukovniku nema ko da piše’. Knjiga Markesa me je oduševila, a i on sam je govorio kako je to njegov najbolji roman, a ne ‘Sto godina samoće’. Odmah sam potražio i druge njegove radove. Ne mogu da se setim kada smo počeli da se dopisujemo, ali znam da sam već bio u Londonu.
Imali smo vrlo intenzivnu korespondenciju. Pisali smo o radovima onog drugog koje smo čitali, trendovima u svetskoj književnosti, raznim aktuelnostima… Čak smo došli na ideju da u četiri ruke napišemo knjigu o ratu Perua i Kolumbije oko regiona u Amazoniji. On je o tome znao mnogo i vrlo duhovito mi je opisivao te događaje. Ali nikada tu knjigu nismo napisali. Elem, mi smo se sreli tek 1967. godine u Karakasu, na aerodromu. Ja sam putovao da bih primio nagradu ‘Romul Galjego’, a Gabo je upravo bio objavio ‘Sto godina samoće’. Tada smo se prvi put videli, ali smo godinama ranije bili pravi prijatelji”, priseća se Ljosa.

 

 

 

Umetnik, ne i intelektualac
Jedan komentar Ljose sa Univerziteta Kompultense posebno je razgnevio ljubitelje Markesove književnosti, koji smatraju da veliki Mario nije uspeo da se mentalno makne od onog nokauta iz Meksiko Sitija.
„Naš razlaz je počeo zbog kubanske revolucije. Kao i svi progresivci i intelektualci Latinske Amerike, i mi smo bili entuzijasti zbog pobede Fidela Kastra i njegovih bradonja na Kubi. Ali s vremenom sam ja počeo da uviđam da Kastro ne donosi slobodu, već drugu vrstu represije. Prelomni trenutak je bio slučaj kubanskog pesnika Eberta Padilje. On je kao disident zatvoren na Kubi, maltretiran i ponižen. Mi smo tada bili u Barseloni i grupa pisaca je odlučila da napiše protestno pismo. Neko je rekao da moramo potpisati i Gaba. Ja sam bio protiv toga da ga potpisujemo na svoju ruku, ali sam bio ubeđen da bi on to parafirao da je bio tu. Ali avaj, usledila je mučna reakcija Gaba kada je video svoje ime u novinama. Javno je demantovao svoju podršku. Ne znam šta mu se desilo te je zavoleo diktaturu i Kastra, osim ako mu to nije bilo nekako u modi. Ranije je uvek s cinizmom govorio o Kubi i socijalističkim revolucijama. Sve u svemu, znate, Markes nije bio intelektualac. Bio je vrhunski umetnik, koji, mislim, čak i nije bio svestan šta radi. Stvarao je, živeo i nastupao instiktivno i u tome je bio maestralan, ali nije imao intelektualnu širinu”, rekao je Ljosa.

 

 

© Zabranjeno je preuzimanje tekstova kao i njihovih delova. Neovlašćeno preuzimanje smatra se kršenjem autorskih prava.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar