ATLETIKA JE KAD TRČIŠ POSLEDNJI KRUG, A NE ZNAŠ GDE SI

ATLETIKA JE KAD TRČIŠ POSLEDNJI KRUG, A NE ZNAŠ GDE SI


Kao šesnaestogodišnjakinja pobedila je na Balkanskim igrama, kao neko ko nije napunio 18 godina trijumfovala je na Prvenstvu Evrope sada već daleke 1966, dve godine kasnije trčala je u Londonu i postavila svetski rekord na 800 metara, osvojila je bronzu na EP u Atini 1969, zatim i novu titulu šampiona Evrope u Helsinkiju 1971. Ali uprkos svemu, sve nije bilo med i mleko

Vera Nikolić je uvek i u svakoj prilici Vera Nikolić. Zvezda za sva vremena, legenda srpske i svetske kraljice sportova, atletičarka kojom se na planetarnom nivou i danas ponose. Evropska šampionka i svetska rekorderka. Pričamo, sasvim namerno, o događaju od pre pola veka, možda i najvažnijem detalju njene fascinantne karijere, o onome što se 20. jula 1968. dogodilo na londonskom Kristal Palasu. Deonicu od 800 metara srpska atletičarka, tada zvanično jugoslovenska, istrčala je za 2:00,5… Bio je to novi svetski rekord.

– Da na Kristal Palasu te večeri nije duvao vetar, sad znam da bih bila prva žena u istoriji svetske atletike koja je stazu od 800 metara istrčala brže od dva minuta – prisećala se tih dana uz osmeh dobrog raspoloženja legendarna Vera Nikolić, možda i najbolja sportistkinja svih vremena sa ovih prostora, koja je 23. septembra napunila 70 godina.
Svi su se složili da je to bila trka kakvu svet do tada nije video. Izveštač engleskog „Dejli telegrafa” koji se, uprkos svemu, nije „pravio Englez” te nije krio oduševljenje onim što je video na tartan stazi Kristal Palasa svojim mnogobrojnim čitaocima, i ne samo njima, darovao je utisak prepun emocije.

„U trci na 800 metara pobednik je bila jugoslovenska devojka očiju boje lešnika. Vera Nikolić. Zvanična šampionka Evrope na ovoj stazi od sada više nego zasluženo drži i svetski rekord na ovoj deonici. Nikolićeva je pokazala kako je sve to lako plešući u oduševljenju na stazi dva minuta posle svoje epske trke.”

Vera ili „zlatna Vera”, kako su je zarad svega što je učinila za kraljicu sportova novinari oslovljavali, prisećajući se svega ne jednom je pričala i ovo:

– Došla sam u London posle žestokih priprema u Sent Moricu s najboljim rezultatom sezone. Međutim, novinari i fotoreporteri nisu obraćali pažnju na mene, trčali su isključivo oko Engleskinje, danas pokojne Lilijan Bord. Mene je to povredilo i zarekla sam se da u toj trci mogu biti i pretposlednja, ali da će Lilijan biti iza mene. Povela sam trku znajući da nemam šta da čekam pošto je ona bila odlična četiristometrašica. Želela sam da nametnem brz tempo, ali prvih 400 metara smo prošle sa sporih 60,08. Onda je počela sumanuta jurnjava do cilja. Kada sam prošla šest stotina metara, moj trener Aca Petrović je vikao da nastavim, da imam svetski rekord. I bio je u pravu. Nastalo je pravo oduševljenje čak i među hladnim Englezima. Od sreće sam pala u travu. Ta slika s mojim srećnim brojem 44 brzo je obišla svet.

Jedna od njenih ljudskih vrlina je iskrenost. Uz osmeh i neskrivenu radost što se posle toliko vremena svega seća do u detalj, ispričala je i ovo:

– Skoro sam sanjala Kristal Palas i trku kad sam postala svetska rekorderka. I šta mi se dogodilo, naravno u snu? Posle 200 metara ostala sam bez sprinterice… Ne znam šta je bilo do kraja jer sam se probudila u strahu da neću stići do cilja.

Kada govori o legendarnoj londonskoj trci, priseća se i nekih drugih (ne)bitnih momenata.

– Bila je to jedina trka u mojoj karijeri u kojoj sam istrčala brže drugi deo nego prvih 400 metara. Čula sam i spikera koji je zvanično objavio da sam trčala novi svetski rekord. Međutim, meni su se u tom trenutku kroz glavu vrzmale samo dve stvari. Prva, da sam pobedila Lilijan Bord, i druga, da bih mogla konačno nešto negde da pojedem. Nisam bila svesna da sam tog momenta zauzela posebno mesto u istoriji svetske atletike.

Englezi, koji ne vole da gube ili da budu pobeđeni pod svojim krovom, tada su predlagali da se duel dve moćne osamstometrašice u ime lepote atletike reprizira, da se za tri dana na istom stadionu i na novom mitingu kao šlager dana trči trka na 800 metara u kojoj bi koplja ukrstile Vera Nikolić i Lilijan Bord.

– Da se to zaista dogodilo, ponavljam, bila bih, sigurna sam i danas, prva žena koja je trčala osam stotina metara za manje od dva minuta, jer mi u toj ponovljenoj trci vetar ne bi bio protivnik – kazuje Vera Nikolić.

Njen svetski rekord, koji svet atletike i danas pamti, oborila je 1971. godine Nemica Hildegard Falk u Štutgartu.
Možda ove priče i ne bi bilo, možda svet nikada ne bi saznao da se tamo negde u selu Grabovica pored Despotovca, a nedaleko od Ćuprije, rodila buduća svetska rekorderka da…

– Volela sam da se takmičim, ali moguće je da nikada ne bih bila atletičarka da profesor Aca Petrović nije ubedio moje roditelje pričom kako imaju izuzetno talentovanu kćerku. Poverovali su mu. U početku sam trčala 200 i 400 metara.

Iz albuma sećanja izvukla je još jedan bitan detalj koji zapravo puno govori o njoj i njenom talentu.

– Beograd sam prvi put videla i doživela s napunjenih 15 godina. Bila sam u ekipi Morave, koja se takmičila na Prvenstvu Srbije. Trčala sam 400 metara i na opšte iznenađenje u toj trci pobedila državnu rekorderku, sjajnu Nadu Simić.

Na insistiranje Aleksandra Petrovića, ubrzo je prešla na deonicu od 800 metara. Da je iskusni trenerski vuk bio u prvu, pokazalo se na Verinom debiju za reprezentaciju Jugoslavije.

– Atina je u proleće 1965. bila domaćin Balkanskih atletskih igara. Trčala sam 800 metara umesto Mirke Petrović. Bila je to moja prva međunarodna trka, prvi prelazak granice i debi u reprezentaciji. Bila sam presrećna, prepuna samopouzdanja i u vrhunskoj formi. Trijumfovala sam pred prepunim tribinama i tako ostvarila prvu veliku pobedu u karijeri. Tada ni u snu nisam pretpostavljala šta me sve čeka.

Publika u Atini bila je oduševljenja atletskim moćima šesnaestogodišnje tinejdžerke iz Ćuprije, one koja je samo dve godine kasnije zadivila i Evropu.

– Na Evropsko prvenstvo u Budimpešti došla sam kao sedamnaestogodišnja atletičarka koja nosi pocepanu trenerku kao amajliju. U dve kvalifikacione trke lako sam pobedila. Finalnu trku organizatori su zakazali za poslednji dan prvenstva kako bi ceo stadion pozdravio mađarsku atletičarku Žužu Sabo, koja je važila za apsolutnu favoritkinju u trci na 800 metara. Izveštači su pisali da sam u finalu bila vihor. Postala sam, malo i iz inata, prvakinja Evrope s nepunih osamnaest godina.

Vera Skoro sam sanjala Kristal Palas i trku kad sam postala svetska rekorderka. I šta mi se dogodilo, naravno u snu? Posle 200 metara, ostala sam bez sprinterice… Ne znam šta je bilo do kraja jer sam se probudila u strahu da neću stići do cilja

Bila je to prva zlatna medalja na evropskim atletskim prvenstvima za Jugoslaviju, a Vera Nikolić je te godine proglašena za najbolju sportistkinju države. Posle zlata u Budimpešti, svima je bilo jasno da su Jugoslavija i jugoslovenska atletika tog trenutka dobili novog heroja, a mladi idola.
– I danas se rado prisećam trenutaka uoči finala šampionata Evrope u Budimpešti. Sišla sam iz sobe u hotelski hol i sela, bez ikakve poslednje namere, a potpuno slučajno i tinejdžerski naivno, pored šampionke Žuže Sabo Nađ. Onog momenta kad me je prepoznala, ustala je kao oparena. Bila sam šokirana tim njenim postupkom. Onako začuđenoj i zbunjenoj prišao mi je trener Aca Petrović i uz zagonetan osmeh rekao: „Ti si od danas novi prvak Evrope”. Tak kasnije sam shvatila da Žuže od mene nije pobegla zato što sam niko i ništa, već zato što je znala da sam zapravo ja ta koja može da ugrozi njenu veličinu. A znao je to i Aca.
Kao šesnaestogodišnjakinja pobedila je na Balkanskim igrama, kao neko ko nije napunio 18 godina trijumfovala je na Prvenstvu Evrope sada već daleke 1966, dve godine kasnije trčala je u Londonu i svetski rekord na 800 metara, osvojila bronzu na EP u Atini 1969, zatim novu titulu šampiona Evrope u Helsinkiju 1971… Ali uprkos svemu, sve nije bilo med i mleko. U karijeri Vere Nikolić dogodile su se i Olimpijske igre u Meksiku 1968. U daleku zemlju, u veliki grad podno moćnog vulkanskog grotla Popokatepetla, doputovala je s imperativom da mora da osvoji zlato. Čak je i zvanični spiker na otvaranju Igara, u trenutku kada je predstavljao jugoslovensku reprezentaciju, najavio da će publika biti u prilici da za sedam dana sluša još jednom jugoslovensku himnu „kada Vera…”. Do priče o tom detalju karijere stižemo uz pitanje Veri Nikolić kada je bila najljuća na sebe.
– Ne jednom, bilo je to mnogo puta. Ipak, ono što sebi neću nikada oprostiti jesu Olimpijske igre u Meksiku. Dva meseca pre toga trčala sam svetski rekord i, kako su se Igre približavale, ja sam bila sve uplašenija. Nisam znala da iznesem taj pritisak, negde sam čak poverovala, ubedila sebe da me čeka linč ako budem druga. Sad znam da sam bila previše mlada, ali znam i to da bih bila olimpijska šampionka da se sve to u meni i oko mene nije događalo.
U finalnoj trci na Igrama u Meksiku 1968. Vera Nikolić je odustala. Ono što je očekivala i dogodilo se. Linč na balkanski način, prizeman i neprimereno uvredljiv, nije izostao.
– Pričalo se i pisalo kako sam silne pare potrošila na pripremama u Sent Moricu, da sam pre trke na travu bacila verenički prsten, a bio je to ručni sat koji sam dobila od roditelja i koji sam zaboravila da skinem, zatim i da sam trudna i da zbog toga nisam mogla da trčim – priseća se tih ružnih trenutaka Vera Nikolić.
Pala je, ali i ustala. Da ostane u atletici, hrabrio ju je i predsednik Tito, sin svih naroda i narodnosti ondašnje Jugoslavije. Na prijemu koji je priredio za olimpijce posle povratka iz Meksika, tražio je da vidi i Veru Nikolić, koja se povukla u ćošak. Njegove reči: „Glavu gore, Vera, hoću još našu himnu da slušam” donele su sa sobom i toliko potrebno ohrabrenje. Znala je da nešto mora da promeni u karijeri i životu, ali šta, u prvom trenutku nije bila sigurna.
– Posle Meksika bilo je jasno da Aca (Petrović) više ne veruje u mene i da ja više ne verujem u njega. Ne, nismo se prerečili. Ostali smo prijatelji. I meni i njemu je bilo jasno da smo izgubili samo bitku, ne i rat. Otišla sam u Zagreb kod takođe čuvenog trenera Lea Langa. Pozvala sam ga samoinicijativno, tražio je da sačekam dva dana i onda se javio. Prihvatio je saradnju uz priču da je kod gradskih čelnika Zagreba uspeo da mi obezbedi čak i stan.
Novo bolno otrežnjenje stiglo je prvog dana saradnje s novim i dokazanim trenerom.
– Na prvom treningu u Zagrebu, Leo Lang, tada pedesetogodišnjak, pobedio me je na pet kilometara. Hteo je da mi zapravo pokaže koliko je povratak sportiste težak, pretežak. Shvatila sam poruku i sama sebi ispričala u bradu: Vera, sada ćeš pljuvati krv, ali vratićeš se.
I zaista, vrlo brzo bila je ponovo u evropskom vrhu. Prvo je na šampionatu države u Subotici završila trku i tako, po rečima Langa, pobedila sebe, da bi onda na Prvenstvu Evrope osvojila treće mesto i bronzanu medalju. Međutim, ubrzo je došao još jedan trenutak u karijeri koji prepričava s gorčinom u glasu. S pravom, jer se u tom času osećala izneverenom.
– Ko me je izneverio? Krešo Račić. Bio je savezni kapiten i nije hteo da me povede na EP u Rimu 1974. Istina je da nisam imala normu, ali jesam neki unutrašnji osećaj da se, ukoliko odem, neću obrukati. To sam mu i rekla. Nije mi pružio priliku. Spakovala sam sprinterice i kao takmičarka otišla za sva vremena iz atletike.
Osvrćući se na prošla vremena, na sve ono što je doživela i preživela, izgovara i rečenice koje možda na najbolji način oslikavaju njen karakter.
– Često sam nemilosrdna, surova jednako prema sebi koliko i prema drugima. Dok sam trenirala, ubijala sam samu sebe, nije postojalo to što nisam mogla da uradim na treningu ili u trci. Sad znam, da nisam bila takva, ne bih trčala svetski rekord i ne bih u atletici napravila to što sam napravila. Surova sam bila i prema svojoj deci, prema ljudima oko sebe. Surova i zahtevna. Možda me je to i održalo. Da kroz život nisam sledila misao i surovost koju sam u sebi nosila kao takmičar, mnoge nevolje koje su me snašle u životu verovatno ne bih na pravi način iznela. Uvek sam davala sve od sebe, a to sam tražila i od drugih.
Osvrćući se i na ono što se zove život ili 70 godina života, sagovornika razoružava rečima da je ljubav prema porodici dominantna.
– Sve medalje, sve što sam kao atletičarka osvojila i uradila, sve te radosti i sva ta zadovoljstva, sve to se ne može porediti s radošću koju mi priređuju moj muž, moje troje dece i mojih šestoro unučadi.
Vera i Paja Ćasić imaju troje dece, ćerku Jelenu i sinove blizance Dejana i Milana, i šestoro unučadi. Ova velika porodica je nešto čime se Vera i njen muž ponose. U njih su uložili sve, ponajviše ljubavi, koju sada nesebično poklanjaju unucima.
– Ponosna sam majka i baka. Nemate pojma koliko sam srećna kada mi deca kažu: „Ti si naša kraljica”.
Tri grada obeležila su život Vere Nikolić. Priču je počela u Ćupriji, a nastavila u Zagrebu. Danas živi u Kruševcu, gradu koji je nju i njenu porodicu prihvatio posle svih ružnih događanja u prestonici Hrvatske.
– Bio je to život koji se činio lepim. Mislim na onaj u Zagrebu. Rešen stambeni problem, deca dobri đaci, vikendica blizu kuće, dobar posao za muža i mene. A onda se sve srušilo. Ostali smo bez svega, ali smo zato sačuvali ono što je najvrednije, našu porodicu. Sa 42 godine počela sam život iz početka u novoj sredini. Uspeli smo – govori bez grama mržnje legendarna atletičarka.
Nikada se nije libila da kaže ono što misli. Zbog svega je imala i neprijatnosti, ali se nije menjala. Ostala je dosledna sebi i svojim stavovima, ne krijući da prezire licemerje, laž i nepoštenje.
– Nacionalno priznanje koje svakog meseca u vidu nadoknade pristiže na moj račun zapravo je mnogo više od pukog novčanog iznosa. Saznanje da te država kojoj pripadaš ceni, da ti se i na taj način revanšira za sve ono što si učinio kao sportista, čini me ponosnim građaninom Srbije. Ono što me, opet, u svemu čini manje srećnom jeste to da u ovoj priči, kažu, ima uljeza, ljudi koji primaju novac, a to nisu zaslužili. Neka im je na čast to što rade. Takođe, volela bih da, osim sportista, sve benefite koje donosi nacionalno priznanje uživaju i treneri. Na početku je bilo tako, onda je uredba promenjena. Uprkos svemu, treneri tako nešto zaslužuju, oni stvaraju šampione. Mislim da je u celoj priči najviše oštećen Goran Obradović, trener Ivane Španović.
Imala je kao takmičar dva velika trenera pored sebe: Aleksandra Petrovića i Lea Langa. Obojici je zahvalna za sve što su učinili za nju. Neke stvari možda je shvatila tek kada je i sama postala trener. Kao i uvek, i danas s mnogo poštovanja govori o Aci Petroviću. S razlogom.

vera-nikolic 1Čula sam i spikera koji je zvanično objavio da sam trčala novi svetski rekord. Međutim, meni su se u tom trenutku kroz glavu vrzmale samo dve stvari. Prva, da sam pobedila Lilijan Bord, i druga, da bih mogla konačno nešto negde da pojedem

– Aca je bio genije. Zvali su ga i Aca Luđa i Aca Seljak, Profesor i kako sve nisu, ali Aca je bio i ostao, ponavljam, genije. Imao je nos, znao je ko može da bude šampion. Pre 18 godina na Krosu RTS-a zajedno smo gledali trku juniora. Kad se sve završilo, tražio je da mu dovedu momka koji je bio 12. U čudu sam ga pitala šta će mu taj, zar nije bolje da razgovara s pobednicima, rekla mu da je trener koji trenira šampione, a on je i dalje uporno tražio baš dvanaestoplasiranog. I nije pogrešio. Baš taj momak, nije bitno kako se zvao, bio je ono pravo.
Na trenutak zastaje, a onda glasno dodaje:

– Ako mislite da je Aca slučajno svetu atletike darovao Vladana Đorđevića, Zoru Tomecić, Ljilju Šušnjar, Dragana Zdravkovića, Snežanu Pajkić i neke druge manje znane asove, onda se grdno varate. Čovek je bio čudo od trenera. Kamo sreće da srpska atletika i danas ima takve kakav je bio Aca.

Vera Nikolic 3

I novinari su imali značajno mesto u karijeri Vere Nikolić. Neki su joj bili naklonjeni, drugi su prema njoj bili kritički nastrojeni, ponekad i bez pravog razloga…

– S novinarima sam uvek lepo sarađivala. Ko je napisao najlepši tekst o meni? To ne znam, to je na kraju i stvar ukusa, ali zato pamtim dve rečenice iz dva teksta koje čak i unucima rado prepričavam. Prvu je napisao jedan engleski novinar, čovek je preživeo onu minhensku tragediju posle utakmice Crvena zvezda – Mančester junajted. Ne, ne znam mu ime, ali znam da je napisao: „Vera Nikolić, najženstvenije stvorenje koje sam video na atletskoj stazi”. Prijalo mi je i ono što je jednog dana osvanulo u zagrebačkim „Sportskim novostima” iz pera legendarnog Vilka Luncera. Napisao je: „Celi grad Zagreb u 15.00 može da namesti kazaljke na satu jer tog trenutka svakog dana Vera Nikolić ulazi trčeći u Maksimirski park”.

Inat, prkos, hrabrost da drugima u lice kaže ono što drugi nisu smeli, naglašeno htenje da bude najbolja, iskrenost i poštenje, dobra namera i spremnost da drugima pomogne, vulkanska energija i još puno toga učinilo je da i danas bude neko čije se ime izgovara s poštovanjem. Koliko je darovala atletici i koliko je zapravo to bilo veliko delo, može se zaključiti i iz sledećih reči:

– Bez ikakvog preterivanja, svi ti moji rezultati bili su zaista nešto fantastično. Toliko vredno da bih i danas, 50 godina kasnije, sa istim rezultatom rado trčala svako finale na svim velikim takmičenjima, od evropskih šampionata do Olimpijskih igara. I još nešto. Atletika je u mnogo čemu posebna. Ako joj daš maksimum, maksimum će ti se i vratiti. Ima istine u onome što mnogo ljudi priča, što tvrde da je plasman u finale u nekim od atletskih disciplina jednako vredan koliko i medalja u nekim drugim sportovima. Ali to je najmanje bitno za mene za koju je sport kada ti zvanično najave poslednji krug, a ti ne znaš gde si.

Ćuprija i Kristal Palas

– Moram priznati da o tom Kristal Palasu nikada nisam razmišljala kao stadionu sreće za nas Ćupričane. U pravu ste, čini se da je baš tako jer ja sam na Kristal Palasu trčala svetski rekord, a Dragan Zdravković je, prisetite se, baš na Kristal Palasu godinama kasnije (1983) prosto samleo u to vreme neuništivog Sebastijana Koua, o čemu je takođe brujao ceo atletski svet. Koliko se sećam, čak je i Bi-Bi-Si dva-tri puta reprizirao tu trku, trku koja je obeležila karijeru Dragana Zdravkovića.  

Novak i Federer

– Ne, nemam dilemu da je Novak Đoković najuspešniji sportista koga je ova zemlja podarila svetu. Ono što je do sada ostvario je grandiozno delo, a sigurna sam da može i više.

– Imam i listu najuspešnijih sportista sveta u istoriji. Svojih top 5. Na petom mestu je Džesi Ovens, legenda atletike i sporta. Zahvaljujući onome što je uradio na OI u Berlinu 1936, svet atletike i sporta dobio je sasvim neku drugu dimenziju. Četvrti je fudbalski genije Zinedin Zidan, a treći skijaš iz nešto starije generacije, nenadmašni i nadasve elegantni Francuz Žan-Klod Kili, bez koga, sigurna sam, skijanje nikad ne bi bilo ono što jeste. Drugi na toj listi je legendarni sprinter Husein Bolt, a prvi, najbolji među najboljima, jeste niko drugi do Rodžer Federer. On je moj sportski supermen.

– Ko je najbolja atletičarka svih vremena? Moram priznati da se godinama dvoumim, ali da i posle toliko decenija zapravo ne znam da li je to Čehinja Jarmila Kratohvilova ili legendarna Poljakinja Irena Ševinska.

Priznanje AS SRBIJE

Vera Nikolić ne krije i da je bila prijatno iznenađena kad je dobila poziv da prisustvuje svečanosti povodom 50 godina od obaranja svetskog rekorda na londonskom Kristal Palasu.

– Prelepu svečanost u sali Starog dvora u Beogradu, u moju čast, priredio je AS Srbije. U prisustvu brojnih velikana našeg sporta, primila sam i Zlatnu plaketu AS Srbije. Ponosna sam na taj trenutak.

Komentarišući trenutno stanje u srpskoj atletici, Vera Nikolić, koja je kao trener i sama stvarala šampione, glasno govori:

– Srpska atletika ima danas Vesu Jevrosimovića, čije su menadžerske sposobnosti izuzetne i vizija budućnosti atletskog sporta više nego pozitivna. Tu je i Slobodan Branković, koji u ulozi generalnog sekretara sve to pretvara u korisnu stvar. Za dobrobit srpske atletike, koja ima čime da se pohvali pred svetom i Evropom, trebalo bi da svi podržimo ono što rade.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte komentar