INTERVJU DŽEVAD PREKAZI: Partizan smrdi od glave

INTERVJU DŽEVAD PREKAZI: Partizan smrdi od glave


Nedavno je u Istanbulu promovisana knjiga o jugoslovenskom fudbalskom asu Dževadu Prekaziju koju je potpisao mladi turski kolega, publicista i novinar Onur Bajrakčiken. Štampana je u 10.000 primeraka i već prvog dana je prodat dobar deo tiraža s potpisom čoveka koga Turska obožava.
– Bilo je nezaboravno. Uz brojne novinare pisanih medija, čak 40 TV ekipa je prisustvovalo tom događaju. Počelo je u 10, a završilo se oko 19 časova. Više i ne znam koliko sam intervjua dao tog dana – govori Dževad Prekazi.
Na promociji je rečeno da je to knjiga o čoveku koji voli knjigu, koji je igrao fudbal i koji ne krije ogromnu ljubav prema muzici i čitanju?
– Turke je sve to zbunilo još kad sam kao fudbaler stigao u Istanbul, kada sam obukao dres Galatasaraja. Njima je bilo nezamislivo da jedan fudbaler, pored toga što igra fudbal, još i čita knjige. To ih je impresioniralo. Sećam se da je, kad sam stigao u Galatu, samo kapiten ekipe imao završenu srednju školu, a ostali najviše četiri razreda.

Odakle tako naglašena ljubav prema čitanju?
– Za sve je zapravo kriv Beograd, u koji sam stigao 1975. Svaki korak na tom asfaltu u tom trenutku je bio fascinacija. Svi su tada, u onoj staroj dobroj Jugoslaviji, želeli da dođu u Beograd. To je i pored kojekakvih priča prava istina. Za mene je to opet bilo kao da sam zakoračio u drugi svet. Beograd je i tada imao nešto što niko drugi nije imao, što ni danas nema nijedan grad na svetu. Zaljubio sam se na prvu loptu u grad, za koji i danas tvrdim da je meni bukvalno sve. I moj grad i moja država. Beograd je tada imao i puno knjižara. Da na brojnim putovanjima, pripremama ili karantinima ne bih blejao, ja sam počeo da čitam. Tako sam zavoleo knjigu.

Volite i muziku, onu koju većina fudbalera ne sluša rado.
– Moj stariji brat Ljuan je takođe igrao u Partizanu. Kad je dolazio kući, u Mitrovicu, donosio je gramofonske ploče, a imao je i onaj veliki magnetofon trakaš s brdom dobre nasnimljene muzike. Tako su sol, bluz i dobri stari rok ušli u moje srce i postali nešto što sam počeo da volim. Sa 10 godina znao sam ko su „Bitlsi”, „Rolingstonsi”, Areta Frenklin ili Džejms Braun. Rastao sam uz tu muziku, koja je i danas deo mene.

Odavno ste Beograđanin i Dorćolac, čovek kosmopolita, neko ko vrednost ljudi ne meri po naciji i veri. Da li posećujete rodnu Mitrovicu?
– Ne, moja kuća tamo više ne postoji. Srušena je i zapaljena. Ko je to uradio, ne znam, a ne znam ni šta bih imao od toga da znam. Otišao sam tamo pre dve godine, a posle dve decenije na neku svadbu, želeo sam da vidim mesto gde sam odrastao, obilazio sam i grobove. Nije bilo prijatno, sve je kao uspomena suviše bolno, ne osećaš se srećno što tamo gde si rođen, gde su tvoji potomci nemaš baš ništa.
Znani ste u fudbalskom svetu kao neko kome su dali epitet buntovnika, nekoga ko misli svojom glavom i govori ono što misli, kome nepravda ne prija.
– Neko sam ko ne može da gleda nepravdu. Moj otac je govorio da nikad ne smem da dozvolim da me neko gazi, pogotovo ako znam da sam u pravu. Ne žalim što sam ponekad zbog svega toga plaćao ceh. I dalje ljudima govorim ono što mislim i gledam ih u oči. Ako se neko zbog toga ljuti, neka se ljuti. Svima kažem da postoji samo jedna istina, da druge nema. Nažalost, živimo u vremenima gde je laž postala istina, gde je sve što je naopako postalo normalno. Ja u tome ne mogu da plivam.

Kad su Vas nepravda i laž najviše zaboleli?
– Mnogo puta. Zapravo, najteže mi je bilo kad sam morao da napustim Partizan. Napravili su takvu priču da sam ja bio u najmanju ruku neprijatelj. Ko je to uradio? Nije više bitno, bili su to neki ljudi iz tadašnje uprave, ne želim da izgovaram njihova imena. Uz mene je stao legendarni Moca Vukotić. To je ono što me čini srećnim, tim pre jer i danas znam da sam časno i pošteno sve radio i uradio, što mi je bilo sasvim dovoljno da iz Partizana odem uzdignute glave.

Kao fudbaler bili ste, svi su to znali, ljubimac Ante Mladinića i posebno Zorana Miladinovića.
– Kad me je upoznao kao čoveka, Zoran nije krio da sam mu ljubimac. Voleo je ljude kakav sam bio ja. I sam nije trpeo nepravdu, a ja sam, kako je to govorio moj drug iz ekipe Zvonko Živković, bio buntovnik. Uostalom, na nagovor Mladinića sam posle i otišao u Split.

Zašto baš Split, koliko se zna bilo je još poziva?
– Tačno je, zvali su me i iz Zvezde, Dinama i Prištine. Dragan Džajić i ja smo nekoliko puta razgovarali telefonom, doslovce mi je tada rekao da su vrata Zvezde za mene uvek otvorena. Vlatko Marković je opet insistirao da se preselim na „Maksimir”. Trebao sam Dinamu, govorio mi je da, ako potpišem za Dinamo, istovremeno potpisujem i za Nicu, jer je on tada tamo bio trener. Trebalo je samo da igrajući u Dinamu napunim 28 godina. Najkonkretniji su bili ljudi iz Prištine. Tadašnji predsednik kluba, mislim da je po funkciji bio zamenik guvernera Narodne banke ili tako nešto, nudio mi je ček uz pravo da sam upišem sumu koju želim. Sve je to bilo lepo, ali ja nisam mogao da prevarim ljude iz Hajduka. Njima sam dao reč da dolazim u Split.

Posle samo godinu i po odleteli ste za Ameriku da igrate mali fudbal?
– Jeste, u Americi sam zatekao Rešada Kunovca, Srbu Stamenkovića i Majkla Stankovića. Uživali su oni koji su nas gledali. Sve je to trajalo nekih šest meseci. Trebalo je, međutim, da umesto u Ameriku, odem u Španiju. Menadžer Zoran Vekić je insistirao na tome da potpišem za Elče, ali nisam prošao jer su uzeli nekog Danca, uz obrazloženje da sam preskup i da po kvalitetu nisam igrač za male timove. Predlagali su da prođe šest meseci i da odem u Betis iz Sevilje, koji je tada bio treći na tabeli.

Možda bi tako i bilo da nije stigao poziv iz Turske. Javio se Vaš saigrač iz Hajduka Zoran Simović?
– Predložio mi je da dođem u Galatu. Njega je tamo odveo Tomislav Ivić, drugi saigrač iz Hajduka Duca Pešić je bio u Fenerbahčeu kod Toze Veselinovića. Sve bi palo u vodu da trener Galate nije bio Jup Derval. Turci su prvo tražili da uzmem dvojno državljanstvo, što ja nisam hteo, onda sam posle silnih ubeđivanja pristao, ali uz uslov da otkupe stan u Beogradu na koji sam polagao samo stanarsko pravo. Bilo im je skupo i onda je uskočio Derval s pričom: ili Prekazi ili niko drugi. Prihvatili su.

Malo ljudi zna kakvu su Vam čast ukazali u Galatasaraju.
– Istina je, svrstali su me na četvrto mesto u konkurenciji ličnosti koje su obeležile istoriju kluba, koji postoji još od 1905. Na prvoj poziciji je Ali Samija, čovek koji je osnovao klub. Čuveni trener Gindus Krleč je na poziciji dva, treći je njihov kralj fudbala Metin Oktaj, a četvrti sam ja.

Tamo Vas podjednako poštuju i kao fudbalera i kao ličnost. Kako ste to uspeli?
– Sa Galatom sam osvojio dve titule i nekoliko pehara nacionalnog kupa. Za to drugo krivo je moje buntovničko ponašanje. Prve pripreme imali smo u Nemačkoj i odmah sam posle sletanja na aerodrom u Minhenu uvideo koliko Nemci ne uvažavaju Turke. Poslali su nas u neke posebne prostorije, skinuli do kože. Zbog svega toga sam napravio mali skandal na aerodromu, pitao glasno Dervala šta se događa, a on je samo slegnuo ramenima i rekao da ništa ne može da učini. Oni koji su sve čuli i videli, mislim na igrače, stručni štab i novinare iz Turke, nisu mogli da veruju da ih od te diskriminacije štiti jedan stranac. Onaj koji je Nemce glasno pitao zašto se tako ružno odnose prema Turcima, narodu koji zajedno s njima izgrađuje Nemačku. To je bilo ono čime sam ih kao čovek zadivio.

Da li je tačno da ste lični prijatelj čak trojice predsednika Turske?
– Upoznao sam Kenana Evrena, Turguta Ozala i nedavno Erdogana, koji je preko turskog ambasadora u Beogradu izrazio želju da se vidimo kada poseti Srbiju. Ja sam to prihvatio, uz šalu da pripadamo različitim partijama, da sam ja levičar, što naravno nije uticalo na srdačnost atmosfere tokom upoznavanja. Sjajno sam se slagao i sa Ozalom. Voleo me je i Evren. U šali mi je govorio da sam „nervozni Albanac”.

 

Ceo intervju možete pročitati u štampanom izdanju Ekspresa…