"Atletičari iz Jugoslavije nisu mogli protiv 'hemije' istočnog bloka"

"Knjiga, dokumentarni portret jedne generacije olimpijaca, Tamarin je štampani prvenac, kojim autorka potvrđuje da uprkos svemu ima bogato iskustvo u traganju za manje osvetljenim delovima sportske istorije, a posebno atletike", uveravaju oni koji su imali tu sreću da pročitaju "Krugove". 

Beogradska promocija ovog s puno empatije napisanog štiva održaće se uz malu pomoć prijatelja početkom juna 2024, dakle neposredno uoči Letnjih olimpijskih igara u Parizu.

Čini se u pravom trenutku jer knjiga Tamare Malešev rasvetljava sudbinu atletičara Kraljevine Jugoslavije, odnosno onih takmičara koji su na svečanom otvaranju 11. Letnjih olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine hrabro odbili da pozdrave vođu Trećeg rajha Adolfa Hitlera nacističkim pozdravom, dizanjem desne ruke.

Da li im se zbog svega, bez obzira na vremensku distancu, možda sportska javnost divi ili, još bolje, šta zapravo o njima zna?

Posle "Krugova Berlina 1936." sigurno je da će puno toga biti jasnije. Tamara Malešev nije samo istražila i prikupila relevantne dokaze o tome šta se dešavalo na Igrama u Berlinu, već se bavila i životima odnosno sudbinama jugoslovenskih olimpijaca posle Berlina. Između ostalih, i šta su sve doživeli Vane Ivanović, Jovan Mikić Spartak, dr Veljko Narančić, Milan Stepišnik, Aleksa Kovačević, Jaša Bakov, Jelena Stojanović i ostali koji su učestvovali na Igrama.
Da temu, događaj i priču iz daleke 1936. razume bolje od većine dokaz je i njena sportska priča, posebno onaj trenutak koji se odnosi na Olimpijske igre.

"Bila sam članica tzv. bele ekipe reprezentacije Savezne Republike Jugoslavije na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. godine. Zbog sankcija međunarodne zajednice, prisetite se, jugoslovenski olimpijski tim nije učestvovao u svečanom defileu na otvaranju Igara", govori Tamara Malešev uz trunku gorčine koja ne jenjava.

Na olimpijskom zaletištu u skoku uvis čekalo je Tamaru drugo razočaranje.

"Sve je krenulo dobro, a onda se dogodila bolna povreda odrazne noge. Dovoljno da ne izborim mesto u finalu."

Barselonu pamti i po nečem sasvim trećem.

"Neposredno posle OI, zbog sankcija koje su uvedene mojoj zemlji, odselila sam se u SAD i prestala da se takmičim uprkos istini da sam najbolje rezultate u nekim disciplinama postizala baš u to vreme."

Rođena je u Novom Sadu u prvom mesecu 1967. godine. Imala je i ima punog toga novosadskog u sebi, od otmenosti do šarmantne drskosti omeđene zlatnim okvirom ravničarske ravnodušnosti. U sportskim almanasima ostaće zapisano da je branila boje jugoslovenskog nacionalnog atletskog tima uz oreol rekorderke države (SFRJ) u čak tri discipline: skok udalj (6,73 metara), troskok (13,51 metara) i skoku uvis u dvorani 1,92 metra). 

"Tih za mene i te kako vrednih 1,92 ostvarila sam još u martu 1984. godine na Prvenstvu Evrope (peto mesto) u Geteborgu. Imala sam tek sedamnaest godina. Uz nacionalni, to je ujedno bio i juniorski rekord Starog kontinenta. Za ovo drugo, to da je tih 1,92 rekord Evrope, niko nije tad znao. Ni moj trener, ljudi iz ASJ-a, novinari. Baš niko", priseća se Tamara.

Ponosi se, s razlogom, i titulom šampionke Mediterana odnosno Balkana u skoku udalj, kao i četvrtim mestom sa Svetskog dvoranskog prvenstva u troskoku. 

Da je bila moćnija od drugih, da je možda mogla da bude zvezda i u nekom drugom sportu, ilustruje i jedna priča zarad koje je kod onih koji su je gledali izazivala divljenje.

"Imala sam monstruozni odraz! Mogla sam hladno da zakucam tenisku lopticu kroz košarkaški obruč na visini od 3,05 metara", priseća se.

Ovaj i mnogo drugih doživljaja činili su njen život lepim. Bez zadrške priča i o najtežem životnom trenutku.

"Bilo je to kad sam saznala da bolujem od karcinoma dojke. Čudno je sve to bilo, taj neki nestvaran osećaj da ćeš umreti u tom trenutku kada ti je saopštena vest. I onda, nekoliko sekundi čekanja, gde se ništa ne dešava. Još uvek si živ, ti ne umireš, da bi se potom probudio racio, sportski racio usmeren na snagu i volju za predstojeću borbu. Već deset godina sam cancer-free."

Sasvim je moguće da bi Tamara Malešev i u nekim drugim oblastima možda bila moćna kao što je to bila na atletskim borilištima.

"Moj tata, Pavle Malešev, nekadašnji atletski reprezentativac a posle sportski novinar, urednik u novosadskom ’Dnevniku’, ipak je, šalimo se kad o tome pričamo, nešto znao o sportu i sa sedam godina odveo me je u DTV Partizan da malo ojačam i naučim osnove gimnastike. Moji roditelji kao da su znali da se neću dugo zadržati u gimnastici jer je mama odbijala da mi kupi crni dres pa sam trenirala bosa, u beloj majici i štrikanom šortsu. Posle godinu dana, na prvom takmičenju i prikazu vežbe na gredi, od silne treme, zaboravila sam elemente vežbe posle čega sam se samo prošetala po spravi i poklonila publici." 

Nakon gimnastičarskog debakla tata je Tamaru odveo na stadion Vojvodine gde se pridružila grupi pionira koju je vodio Ferenc Kamasi.

"Moj prvi atletski trener bio je nastavnik fizičkog vaspitanja i većina dece dolazila je iz njegove škole. Bila je to velika talentovana grupa pionira, nas pedesetak. Tri puta nedeljno trenirale su se sve atletske discipline, ali je na takmičenjima svako nastupao u svojoj koju je ’specijalizovao’." 

Tada nije bila skakačica uvis. Skakala je dalj i trčala prepone. Međutim...

"U leto 1980. godine popravila sam lični rekord u skoku uvis za čitavih 20 santimetara. Postala sam tako i zvanično skakačica uvis sa 13 godina i preskočenih 160 santimetara. Sve posle toga odvijalo se meteorskom brzinom. Napredovala sam iz godine u godinu, pobeđivala na juniorskim jugoslovenskim i balkanskim prvenstvima. Sa 16 godina osvojila sam srebrnu medalju na Evropskom šampionatu za juniorke (do 18 godina) u Švehatu 1983. godine sa preskočenih 188 santimetara."

Došla je i zima 1984. Sarajevo je bilo domaćin 14. ZOI, a atletičari su se žestoko pripremali za izazove nove sezone.

"Sećam se, te zime proveli smo nekoliko nedelja u Budimpešti na pripremama što mi je očigledno prijalo jer sam već na prvom takmičenju, u Beču, pobedila svetsku rekorderku Ljudmilu Andonovu koja je godinu dana kasnije pala na doping kontroli. Nova radost dogodila se na dvoranskom Evropskom šampionatu za seniore i seniorke u Geteborgu. Zauzela sam 5. mesto i skokom od 192 santimetra postavila evropski rekord u dvorani za juniorke, što sam saznala 30 godina kasnije."

Na tom istom takmičenju poslednja je bila Bugarka Stefka Kostadinova, nešto kasnije višestruka svetska rekorderka u skoku uvis.

"Posle Geteborga zvezde kao da mi više nisu bile naklonjene. Moju karijeru prekrila je tama. Silno sam želela da se dokažem na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu. Pojačala sam trening i dva meseca pre putovanja na Igre dogodila se povreda. Uprkos svim mogućim pokušajima, nisam uspela da je saniram i zarad svega sam donela i odluku da odustanem, da ne učestvujem na Igrama."

Možda njena sportska priča i ne bi imala tužan kraj da se nisu dogodile neke druge stvari.

"Umesto da odem na more i zaboravim na Los Anđeles, ja sam, ne poštujući uputstva trenera Kamasija, nastavila da treniram na vreloj vojvođanskoj sparini protrčavajući ispod prskalica za vodu. Jednostavno, nisam nikog slušala. Tenzija je vrlo brzo dostigla tačku usijanja, varnica je pala i posle svega poslata sam kući sa stadiona Vojvodine na koji se nisam vratila pune tri godine."

Mislila je da može i ono što ne može, da zna i ono što ne zna. Tvrdoglavo je išla svojim putem ne želeći da pruži ruku pomirenja treneru Kamasiju.

"Mislila sam da se stvari mogu rešiti i na drugi način. Napustila sam Vojvodinu i prešla u beogradsku Crvenu zvezdu da treniram sa Aleksandrom Marinkovićem, čuvenim trenerom još čuvenijeg Nenada Stekića. Mučili smo se zajedno dve godine. Iskreno, on nije znao puno o skoku uvis, nije umeo da mi tempira formu. Skakala sam visoko na nekim levim takmičenjima, a kada je trebalo nigde me nije bilo. Najbolji rezultat bio je onaj od 191 santimetar koji mi je doneo zlato na Balkanskim igrama. Činilo mi se da smo svi iz grupe (400-metraš Branislav Karaulić, skakač udalj Andreja Marinković i ja) jedno vreme bili Stekini sparing partneri jer sam i ja puno vremena provodila na zaletištu za dalj."

Bila je svesna da mora nešto da promeni i promenila je trenera. Kratko je trenirala sa Mihajlom Švrakom, stručnjakom koji je u orbitu lansirao Dragutina Topića. Zašto nije i duže razlog je zaista bio nesvakidašnji. Jedna njena izjava za medije poprimila je epitet kobne.

"U izjavi zagrebačkim ’Sportskim novostima’ na pitanje zašto ne skačem dva metra iskreno sam odgovorila da to ne uspevam jer nemam brkove."
Istina je da je ceo istočni blok, misli se na takmičarke, tada "imao brkove" i svi su to znali. Padom Berlinskog zida je i sve gore izrečeno i dokazano, dokumentovano. 

"Ne lezi vraže. Mene je ASJ suspendovao na godinu dana zbog navodne klevete! Ne sme se zaboraviti da sam tada imala samo 19 godina i blistavu sportsku budućnost. Međutim, vremena su bila takva da su svi trenirali neku strogoću. U ASJ-u su se ponašali kao da u Jugoslaviji imaju stotine nadarenih devojaka za skok uvis. Umesto da mi pomognu, da nađemo rešenje da skačem ponovo visoko, rešili su da me se otarase suspenzijom. Šta je bilo u glavama tih ljudi ne znam, ali tako je bilo", priseća se Tamara Malešev.

Oni koji vole atletiku bili su ubeđeni da će Tamara Malešev biti prva Jugoslovenka sa preskočena dva metra.

"O skoku preko dva metra bilo je lako pričati, ali je trebalo i puno uložiti da bi se došlo do tog rezultata. Novi Sad nije imao tartan stazu sve do 2006. godine. Trenirali smo uglavnom na šljaci, dok su zaletišta za vis i dalj bila popločana gumenim trakama. Tim istim trakama popločavao se i parket na Sajmištu gde smo trenirali preko zime. Kada sam prešla u Zvezdu, putovala sam tri puta nedeljno vozom iz Novog Sada u Beograd na trening, a ostatak nedelje trenirala na obližnjem igralištu Radničkog sa nešto malo trave i šljake. Jasno mi je i tad bilo, a i sad je, da se ne mogu skočiti ta dva famozna metra sa jednom mekikom ili burekom u stomaku kupljenim na železničkoj stanici na putu od škole do beogradske Marakane."

Ne krije da je kazna zbog klevete ostavila dubok trag na njenu karijeru i veliki životni ožiljak.

"Izgubila sam samopouzdanje, ugasio se i onaj žar na putu do (ne)mogućeg koji u sebi nosi svaki tinejdžer. Počela sam da se plašim letvice."

Mentalno skrhana i sa povredom Ahilovih tetiva vratila se u Novi Sad, Kamasiju i Vojvodini.

"Prebacila sam se na skok udalj, što zbog samopouzdanja, što zbog tetiva. Trebalo mi je dve godine da ukapiram tehniku i 1990, sa 23 godine, skočila sam 6,73 metara što je bilo dovoljno da budem povremeno prisutna na evropskoj sceni."

U skoku udalj osvojila je zlato na Mediteranskim (1991) i Balkanskim (1990) igrama i bila 10. na Evropskom prvenstvu (1990). 

"Nekako u isto vreme počela su i prva takmičenja u ženskom troskoku, što je u stvari trebalo da bude moja prava disciplina. Troskok se nije često skakao, a ja ga nisam puno ni trenirala. Ipak, uspela sam da skočim 13,51 metara i osvojim 4. mesto na Svetskom prvenstvu u dvorani 1991. godine."

I onda se dogodio rat, u ratu i Olimpijske igre u Barseloni 1992. gde su takmičari iz Jugoslavije (Srbija i Crna Gora) nastupali samo u pojedinačnim sportovima pod zastavom Međunarodnog olimpijskog komiteta."

"Usledile su zatim sankcije i inflacija. Užas, bila su teška vremena, ne ponovila se. Vremena u kojima nije bilo mesta za sport. Niko takođe nije znao koliko će trajati zabrana takmičenja jugoslovenskih sportista na međunarodnoj sceni. Čim mi se ukazala prilika, ja sam napustila Jugoslaviju."

Bilo je to posle Tamarinog učešća na Univerzijadi u Bafalu 1993. godine. Nije se vratila u Novi Sad, ostala je u SAD.

"Vrlo lako sam dobila atletsku školarinu na univerzitetu, a onda ubrzo i iseljeničku vizu, takozvanu zelenu kartu kao stranac sa natprosečnim dostignućima."

Prilagođavanje je, što je zapravo priča svih imigranata koji pristignu na tlo Amerike, bilo u početku teško. Radne navike i disciplinu iz sporta prenela je, kako kaže, i na civilni način života. 

"Istovremeno sam radila i završavala škole. Završila sam postmagistarske studije iz medicinskih nauka i danas radim kao nurse practitioner. Adekvatan naziv u srpskom ne postoji jer takvog zanimanja u našim krajevima nema. Zaposlena sam u Zavodu za zdravstveno osiguranje."

Na pitanje da li je i koliko zadovoljna onim što je ostvarila u karijeri atletičarke bez većeg dvoumljenja izgovara:
"Realno, nisam mogla da postignem više. Kad ovo kažem, mislim na osvajanje neke evropske ili svetske medalje. Mi u Jugoslaviji i zaista nismo imali one neophodne osnovne uslove. Takođe, bilo je to i vreme dominacije atletičarki iz istočnog bloka u gotovo svim disciplinama. Raspadom istočnog bloka i eliminacijom organizovanog doping programa kada se pobeda smatrala ideološkim trijumfom, kraljica sportova se manje-više vratila na neku normalu. Bez ostvarenja uz pomoć ovih ili onih sredstava, nauke i hemije, naše atletičarke su ušle u ravnopravnu borbu što se vidi i po bilansu medalja na velikim takmičenjima."

Priznaje i da atletika u njenom životu, u prvih deset godina od njenog dolaska u SAD, nije bila prisutna.

"Sve se promenilo pojavom društvenih mreža. Pre više od deset godina otvorila sam stranicu na Fejsbuku pod nazivom Atletski savez Jugoslavije sa idejom da nas atletičare ponovo povežem i da u elektronskom obliku ovekovečimo sve aktere koji su bili deo atletske istorije u periodu od 1919. do 1991. dok smo zvanično nastupali pod imenom Jugoslavije u ovom ili onom obliku." 

Stranica je nazvana ASJ jer ta organizacija, kaže Tamara Malešev, sada nikome ne pripada. 

"Cilj je bio, što je na neki način i ostvareno, da se iz senke na pijedestal sećanja vrate pre svega nepravedno zapostavljeni takmičari ne samo od strane svojih novonastalih saveza, već i javnosti generalno."

Ovo je bio, čini se, i Tamarin lajtmotiv prilikom prikupljana građe za knjigu "Krugovi Berlina 1936".

"Na neki način da, jer sam u pripremi tekstova u vezi sa atletičarima koji su nastupali na Olimpijskim igrama u Berlinu 1936. primetila da se posle Drugog svetskog rata za sudbinu polovine učesnika OI 1936. nije znalo. Meni je to bilo nezamislivo jer su u pitanju bili rekorderi i reprezentativci na koje sportski hroničari nisu smeli da zaborave."

Traganje je bilo više nego naporno. Krenula je, kako kaže, više nego naivno u potragu za sudbinom Flore Hofman, prve jugoslovenske rekorderke na stazi od 100 metara.

"Zbog njenog imena i prezimena tražila sam je po jevrejskim opštinama gde sam nailazila na odgovor da nikada nisu čuli za nju. Na kraju uputila sam molbu Jad muzeju i dobila Florine skenirane izbegličke dokumente. Ispostavilo da Flora nije bila Jevrejka, nego kćerka austrougarskog plemića Fon Hofmana koji je poginuo u Prvom svetskom ratu."
Onda se sve nastavilo uz mnogo više radoznalosti i nezamislivih sudbinskih priča. 

"Otkrila sam Vaneta Ivanovića, velikog sportistu, olimpijskog trkača prepona, bogatog brodovlasnika i pritajenog filantropa, čoveka velike skromnosti i iskrenog rodoljublja koji je duboko bio zabrinut nad sudbinom Južnih Slovena. Otkrila sam i tragičnu sudbinu inženjera Milana Stepišnika, olimpijca, barjaktara, reprezentativca, državnog rekordera u bacanju kladiva, koji je nestao, najverovatnije je ubijen, kao osuđenik nakon misterioznih Dahau procesa. U knjizi je predstavljen i lik dr Veljka Narančića, istaknutog atletičara, bacača diska i kugle, rekordera i reprezentativca, ali i čoveka koji je jedini tri puta učestvovao na Olimpijskim igrama uključujući i one u dalekom Los Anđelesu 1932. godine." 
Čitaoci će upoznati ljudsku i sportsku veličinu još i Jovana Mikića, Iva Buratovića, Pedra Gojića, Alekse Kovačevića, Jelice Stanojević. Junaci Tamarinih "Vatrenih kočija" su 22 jugoslovenka hrabra takmičara za OI 1936.

"Građa za knjigu sakupljana je godinama. Čitala sam i studirala članke koji su objavljeni u periodu pre Drugog svetskog rata u beogradskim dnevnim listovima ’Politika’, ’Pravda’ i ’Vreme’, kao i svim drugim koji mogu da se nađu u elektronskoj arhivi Narodne biblioteke Srbije. Iz Hrvatske sam dobila originalne kopije ’Ilustrovanih sportskih novosti’ i magazina ’Svijet’. Autobiografije Vaneta Ivanovića i Alekse Kovačevića su mi pomogle puno, a neprocenjive su porodične priče i zapisi naslednika mojih junaka koji su rasuti svuda po svetu, a koje sam pronašla i ostvarila kontakt preko interneta."

Knjiga "Krugovi Berlina 1936" takođe sadrži ukupno 115 fotografija koje nisu nikada objavljene na našim prostorima. 
"Fotografije sam dobijala iz svetskih arhiva i biblioteka, ali i iz porodičnih albuma junaka moje knjige", objašnjava Tamara Malešev.

Autorka knjige ukazuje i na posebnost Igara u Berlinu. Po mnogo čemu bile su kontroverzne. Fantastično organizovane, bogate i moderne, ali i upamćene po prvom zvaničnom otporu nacističkom režimu.

"Fašizam rođen u zemlji domaćina Igara bio je već tada spreman da nanese mnogo zla ostatku sveta. I zbog svega toga Igre 1936. su samo prolazna i vrlo važna stanica u sudbinama junaka moje knjige koji su na svečanom otvaranju XI Letnjih olimpijskih igara u Berlinu 1936. godine odbili da pozdrave vođu Trećeg rajha Adolfa Hitlera dizanjem desne ruke, odnosno nacističkim pozdravom." 

"Krugovi Berlina 1936" istovremeno su i omaž generaciji sportista koju je politika niza država i sistema osudila na zaborav i bacila ih u koš nepovrata.

"Tragala sam i zašto se to desilo i došla do nekog odgovora, ali ne znam koliko je ispravan. U Kraljevini Jugoslaviji Olimpijske igre u Berlinu 1936. imale su potpunu i jasnu podršku zvanične državne politike iako je postojala ideja da se Igre bojkotuju. Možda otuda i nema velikih komentara da bi se izbegla politizacija sporta, tako da ponašanje jugoslovenskih sportista na defileu nacija nije imalo velikog odjeka. A što se tiče komunističke Jugoslavije, čini se da nove vlasti nisu bile raspoložene da se pominje bilo šta dobro što se dešavalo pre njih. Moguće i zato jer je većina aktera hrabre berlinske priče bila i protiv komunističkog režima."

Tamara Malešev kaže i da je prilikom skupljanja građe za knjigu pronašla samo dva komentara o utiscima jugoslovenskih sportista sa svečanog defilea na Olimpijskom stadionu.

"Nešto slično desilo se i meni odnosno našim sportistima po povratku sa Olimpijskih igara u Barseloni 1992. godine kada smo nastupali za ’Independent Team’. Naime, Rezolucija 757 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i sankcije SR Jugoslaviji 1992. zabranile su učešće sportistima koji predstavljaju SR Jugoslaviju na međunarodnim takmičenjima, uključujući i Olimpijske igre u Barseloni 1992. godine. Bilo je povuci-potegni i 48 sati pred početak Igara smo otišli. Samo individualni sportovi sa ultimatumom da nećemo učestvovati na svečanom otvaranju i da nećemo predstavljati Jugoslaviju ili imati bilo kakva obeležja države, zemlje ili nacije. Obavezali smo se takođe i da ćemo se uzdržati od bilo kakvog oblika političkih izjava ili drugih političkih demonstracija, što uključuje bilo kakvu i svaku vezu sa Jugoslavijom, jer ćemo ako prekršimo ovo pravilo biti svi deportovani sa Igara. Kada smo se vratili kući, bili smo kolektivno mentalno slomljeni i niko nije našao za shodno da zabeleži pojedinačne utiske. I danas, posle 32 godine od Barselone, znaju se samo službeni detalji, ali nemamo zabeležene i priče. Neko bi već napisao silne studije na tu temu, a mi se uglavnom bavimo samo plasmanima, rezultatima i brojevima. Nema mesta emocijama."

Kao sportista od imena, za kraj ove priče Tamara Melešev takođe konstatuje da se Olimpijske igre 21. veka ne podudaraju sa tezom da je olimpijski pokret religija u kojoj nema nepravdi izazvanih klasom, rasom, poreklom ili bogatstvom, odnosno da su najsnažniji socijalni pokret na svetu.

"Na ovu temu dodala bih i razmišljanja našeg heroja iz Berlina Vaneta Ivanovića. U svojim memoarima štampanim 1976. godine Vane kao učesnik Igara u Berlinu i kao verni pratilac narednih olimpijskih okupljanja imao je određene, vrlo konkretne zamerke i predloge. Između ostalog, i da treba eliminisati sve ceremonije i besmislene rituale tokom otvaranja i zatvaranja Igara, i okupiti sve učesnike bez obeležja nacije i isticanja političkog opredeljenja. To bi bio pravi olimpijski duh", kaže Tamara Malešev u nadi da će predstojeće Igre u Parizu biti istinska sportska svetlost u Gradu svetlosti.