SAMO JE ODBOJKA BOLJA SAD NEGO U BIVŠOJ JUGI

SAMO JE ODBOJKA BOLJA SAD NEGO U BIVŠOJ JUGI

Zoran Gajic Odbojkaski Savez Srbije, (credit image & photo: Pedja Milosavljevic / STARSPORT)


U ovom trenutku 220 mladih odbojkaša i odbojkašica iz Srbije boravi na univerzitetima u SAD. To bi moralo ozbiljno da nas zabrine

Zoran Gajić je predsednik Odbojkaškog saveza Srbije treću kalendarsku godinu. Čak i oni koji o odbojci malo znaju, tvrde da je Gajić pravi čovek na pravom mestu. Karijeru je počeo u Mladosti iz Omoljice, nastavio u novosadskoj Vojvodini, zatim je sedeo na klupi Arisa, Orestijada, Olimpijakosa, Arčelika iz Istanbula, Odincova i Urala. Sa azerbejdžanskom ženskom odbojkaškom ekipom Rabita, za koju je igralo pet srpskih odbojkašica, osvojio je 2011. titulu svetskog klupskog prvaka. Ono što ga je uprkos vrednim klupskim ostvarenjima učinilo slavnim, jesu rezultati s reprezentacijom SRJ, koju je preuzeo kao mlad i ambiciozan stručnjak u martu 1995. Osvojio je dve bronzane medalje na šampionatima Evrope, u Grčkoj i Austriji, srebro u Holandiji i zlato 2001. u Češkoj, srebro na Svetskom prvenstvu 1998. godine u Japanu i dve olimpijske medalje – bronzanu u Atlanti 1996. i zlatnu na Letnjim olimpijskim igrama u Sidneju.

U ovoj rekapitulaciji samo je jedna medalja sa šampionata sveta. Da je bilo pravde, i to je trebalo da bude zlato, ali nije. Zašto?

– Zato što pravila o antidoping kontroli tada nisu bila ista kao danas. To je bio izuzetno naporan šampionat, na kojem smo za 15 dana odigrali 11 utakmica. Poslednji meč je bilo finale protiv Italijana. Noć ranije oni su imali težak meč i pobedili su sa 3:2, a mi smo dan pre toga dobili Kubu sa 3:1. Međutim, sutradan su utakmicu s nama dočekali sveži i odmorni. Bilo nam je odmah dosta toga sumnjivo. Ispostavilo se da su dva igrača Italije bila dopingovana. Ipak, rezultat je ostao, zlato je pripalo njima, a nama nije preostalo ništa nego da se pomirimo sa sudbinom. Sada sam siguran da smo bili u pravu što od svega nismo napravili slučaj, jer takvom reakcijom ništa ne bismo promenili.

Svet odbojke iznenadili ste i kad ste odlučili da preuzmete žensku ekipu azerbejdžanskog Rabita.

– Bilo je to posle Rusije, gde sam pored reprezentacije trenirao i tri muška kluba. Ruska liga je izuzetno naporna, pre svega zbog dugih putovanja. Trebao mi je predah, ali onda je stigla ponuda iz Azerbejdžana, nešto kao dobar izazov. Prihvatio sam. Rad u muškoj i ženskoj odbojci je zapravo isti. Ono što znam jeste da nema razlike u polu, već u profesionalnom nivou. Isto kao kad idete kod zubara ili zubarke. U Azerbejdžanu sam očekivao uspeh i on se dogodio. Kruna rada bila je titula svetskog klupskog šampiona. S ponosom ističem da je u tom sastavu bilo i pet naših devojaka.

Ponosni ste i na dane provedene u Iranu i sve ono što ste učinili za odbojku te zemlje.

– U Iran sam došao slučajno. Uzeo sam tu selekciju još u juniorskom uzrastu i krenuo u veliku avanturu. Zahvaljujući Aleksandru Boričiću, danas prvom čoveku evropske odbojkaške federacije i njegovim savetima koje su Iranci poslušali, zatim i nesebičnoj pomoći Rasima Ljajića, koji je prijatelj s predsednikom njihovog saveza, uspeli smo i pored embarga pod kojim je bio Iran da ih ubacimo u Svetsku ligu. Danas sam ponosan na nivo na koji su došli, na ono što je kao moj naslednik uradio Boba Kovač i što danas radi u toj zemlji Igor Kolaković. Ako je neka svetska selekcija Srbija 2, onda je to Iran, gde je osnove odbojke radeći s mlađim kategorijama izgradio naš Jovica Cvetković.

Odbojka je u mnogo čemu specifična kao sport. Jedan od neverovatnih podataka je da su odbojkašice bolje plaćene od odbojkaša.

– Ni meni nije jasno zašto je to tako, ali jeste. Objašnjenje bi moglo da bude i to što ih je mnogo manje nego odbojkaša, pa im to, pretpostavljam, podiže cenu. Naročito kada su u pitanju primači i dizači. Zanimljivo je i to što je mnogo zemalja u svetu gde je kvalitativno ženska odbojka ispred muške. Kineskinje su, konkretno, osvojile sve što se moglo osvojiti, a njihovi odbojkaši nemaju šansu da se kvalifikuju čak ni za Olimpijske igre osim ako nisu domaćini. Odbojkašice imaju prednost i u Japanu i Koreji.

Šta se događa sa obećanjem da će Srbija uskoro dobiti Nacionalni odbojkaški centar?

– Imamo maksimalnu podršku države i onog časa kada se završi kompletan papirološki proces, počećemo sa izgradnjom centra. U celoj priči smo, priznajem, malo i neiskusni, ali zato imamo sreću da su ljudi iz Ministarstva sporta oko svega maksimalno angažovani. Lokacija se zna, novac je obezbeđen. Nacionalni odbojkaški centar gradiće se u neposrednoj blizini Studentskog grada, na Novom Beogradu. Pod istim krovom biće dvorana sa 800 sedišta, uz mogućnost da se podeli na tri terena, zatim moderna teretana, medicinski centar, hotel za sportiste, dvorana za bič volej i veliki parking. Kad tu ne budu reprezentativci, to će biti veliki trenažni centar za sve kategorije, jer trenutno odbojkašima od septembra do maja fali dvorana za adekvatan i ozbiljan rad. Da ne govorim o tome da će to biti i mesto susreta za razmenu mišljenja, dogovaranje, pravljenje strategije…

Dosta energije ulažete u saradnju sa odbojkaškim federacijama iz sveta. Potpisani su i protokolarni ugovori s Rusijom i Kinom.

– Ugovor o saradnji s Rusijom za sada znači odlazak naših pionirskih selekcija na veliki turnir u Sankt Peterburg. Domaćin plaća avio-karte i smeštaj za naše selekcije, koje dobijaju priliku da odmere snage u izuzetno jakoj konkurenciji. S Kinezima je druga priča. Jedan od vidova saradnje predviđa mogućnost da se jedna kineska muška ekipa uskoro uključi u takmičenje naše Druge ili Prve B lige. To je njihov zahtev, oni veruju u to da se ovde kvalitetno radi i žele da budu deo toga. Ugostićemo ih s velikom radošću.

Mnoge ste iznenadili obilaskom srpskih klubova kako biste lično uvideli njihove muke.

– Obišli smo više od 30 klubova i gradova. Raduje nas emocija prema odbojci u tim sredinama, ali i želja gradonačelnika da pomognu klubovima koliko je to moguće. Sjajnu stvar smo napravili u Kraljevu, koje je bilo odličan domaćin Lige nacije. Za tih šest dana odbojku je gledalo 28.000 ljudi. Trudićemo se da dobijemo organizaciju što više balkanskih šampionata koji bi se igrali u gradovima Srbije, što tim gradovima daje priliku da u sedam dana pruže gostoprimstvo za osam ekipa iz okruženja. Reč je o šampionatima u konkurenciji pionira, kadeta i juniora. Biće to, siguran sam, sjajna promocija odbojke u tim sredinama. I ne samo odbojke.

Da li možemo zaključiti da je odbojka popularan sport kod nas?

– Jedini sport u Srbiji koji se posle raspada Jugoslavije razvijao, i to drastično nabolje, jeste odbojka. Savez sve čini da u projekat razvoja uključi što više dece. Problemi su na drugoj strani. Delimo sudbinu svih ekipnih sportova u Srbiji – odlazak reprezentativaca u inostranstvo. To da se što pre ode gotovo da je trend. Sada je sasvim normalno da se već sa 18 godina potpisuje ugovor sa inostranim klubom. Uostalom, poslednji igrači u prvoj postavi reprezentacije koji pre toga nisu igrali u inostranstvu bili su Goran Vujević i Ivan Miljković, koji su bili reprezentativci kao prvotimci Partizana. Od tada je prošlo 20 godina. Strašno, ali je tako. Kod nas nema novca, kod nas se ne može živeti od odbojke ni biti profesionalac u tom sportu. U inostranstvu je to moguće i zato svi sve čine da što pre odu. S druge strane, time se provetrava naša liga, stasavaju novi asovi, ali ja i dalje glasno govorim da ne treba prerano odlaziti.

Priča se da su od igrača nestrpljiviji njihovi menadžeri.

– Krovna organizacija, misli se na Evropu, omogućila je menadžerima s licencom da nesmetano rade svoj posao. I mi smo tu nemoćni. Ono što je pozitivno kada smo mi u pitanju jeste da su kod nas menadžeri uglavnom bivši igrači, odbojkaši i odbojkašice. Oni tu decu ipak znaju da vode kroz karijeru. Ali da nam sve to prija, ne prija nam. Poražavajući podatak, neproveren ali moguće sasvim tačan, jeste da u ovom trenutku 220 mladih odbojkaša i odbojkašica iz Srbije boravi na univerzitetima u SAD. To bi moralo ozbiljno da nas zabrine.

Zameraju Vam da ste po dolasku na funkciju ugasili Udruženje klubova i da je zahvaljujući toj i takvoj odluci OSS zapravo jedini savez u Srbiji koji rukovodi takmičenjem. Nonsens?

– Ne, nije. Mnoge stvari nisu onakve kako na prvi pogled izgledaju. Udruženje klubova i dalje postoji, ali je istina da je OSS preuzeo od njih ingerencije oko vođenja takmičenja. Zašto? Zato jer je Liga pod okriljem udruženja bila skupa. Klubovi koji kubure s novcem su plaćali obavezne kotizacije za takmičenje. Odlukom o preuzimanju takmičenja, koje danas vode zaposleni u OSS, pomogli smo klubovima da ne troše pare, da ne izdvajaju iz skromnih budžeta i za tu famoznu kotizaciju. Pored toga, zahvaljujući sponzorskim ugovorima 68 srpskih klubova koji se takmiče u ligama nemaju ni trošak suđenja jer sudije sada plaća OSS.

Šta ste zatekli u OSS kad ste postali predsednik?

– Zatekao sam savez koji u kontinuitetu pravi dobre rezultate. Bio je to i trenutak kada je ženska reprezentacija bila u naletu. Znali smo da je ekipa koju predvode Tijana Bošković i Brankica Mihajlović, uz pomoć iskusne Maje Ognjenović, nestvarno moćna. To se i pokazalo. Sada je ženska ekipa jača od muške. Zatekao sam i veoma tešku situaciju na klupskom nivou. Nažalost, u lokalnim samoupravama prioriteti su nešto drugo, najmanje sport. Ali i tu su napravljeni dobri potezi koji će, verujem uskoro, doneti pozitivne rezultate. Ponikao sam u malom klubu, radio u Vojvodini, koja je krčila put ka slavi. Znam i to da, ako nema malog kluba, nema ni velike odbojke. Tamo se kuju medalje.

Naredna, 2020. godina je olimpijska. Nacija priželjkuje nove medalje u obe konkurencije.

– Prvi zadatak je da se kvalifikujemo. Iz Evrope to nije nimalo lako, ali ako se kvalifikujete, dosta toga se menja. Zapravo, čim se kvalifikuješ, već si među osam, zatim posle jedne pobede među četiri. Učinićemo sve ne bismo li cilj ostvarili već u prvom krugu kvalifikacije od 2. do 11. avgusta 2019. Rivali su Kamerun, Australija i Italija. Domaćin turnira se još ne zna, odnosno mi znamo da to neće biti Srbija jer za tako nešto nemamo dovoljno novca. I devojke igraju kvalifikacije u avgustu, i takođe neće biti domaćini. Ali siguran sam da će priču o odlasku na OI zaokružiti već tada.

Da li ste zadovoljni medijskom pažnjom odbojke u Srbiji?

– Iskreno, nisam. Ne pada mi na pamet da odbojku poredim s fudbalom, košarkom ili tenisom. Još manje da uređujem novine ili portale, ali bih voleo da je odbojke više u medijima. Ovaj sport to zaslužuje, odbojkaši i odbojkašice takođe. Ali to je problem odbojke i na globalnoj sceni. Bilo bi lepo da imamo moćnu Ligu Evrope i dovoljan broj utakmica kako bismo osam meseci godišnje bili u žiži. Bilo bi tada i više novca, sponzora, medijske pažnje…

Da li je sreća ili nesreća to što je Vaš prethodnik Aleksandar Boričić danas prvi čovek Evropske odbojkaške federacije?

– Sjajno sarađujemo. Znam da je to pitanje i mala provokacija, da se aludira na to da Boričićev kandidat za predsednika OSS 2017. nisam bio ja, ali to nije prepreka za dobru i obostrano korisnu saradnju. On uživa moje maksimalno poštovanje, često se čujemo, konsultujemo u vezi s nekim pitanjima. Boričić je mnogo uradio za srpsku odbojku, za evropsku takođe, i pozicija na kojoj je trenutno apsolutno mu pripada.

Heroina 2018. bila je Tijana Bošković.

– Ona je trenutno bez premca najbolja evropska odbojkašica, zasluženo je bila MVP svih takmičenja na kojima je učestvovala. Izvanredan je korektor, uz napomenu da bi mogla da bude i sjajan primač, što je zapravo kompliment za njenu besprekornu tehniku. Tijana je i ličnost za primer. I ove godine je organizovala humanitarnu pomoć bolesnoj deci. Moram reći i to da je dobila diplomatski pasoš. Slava njen mentalni sklop nije pomerila ni za jotu. Odbojka je srećna što je ima.

Za kraj, šta Srbija sme da očekuje od odbojkaša i odbojkašica u 2019?

– Pred nama su četiri teška zadatka. Prioriteti su kvalifikacije za Olimpijske igre. U junu i julu obe selekcije čeka Liga nacija. Evropsko prvenstvo za žene igra se od 23. avgusta do 8. septembra. Nas je žreb pogledao, od početka do kraja nećemo se seliti iz Turske. Muškarci su u Belgiji u poslednjoj nedelji septembra. I oni jurišaju na medalju. I na kraju, 2019. je Kup sveta u Japanu. Verujem da nećemo izneveriti očekivanja.

Vanja Grbić je i dalje u odbojci

Srbija je za predsednika OSS izabrala Vas. Jedan od najboljih svetskih odbojkaša u istoriji tog sporta, Vanja Grbić, osetio se povređeno i iznevereno. Da li su ratne sekire zakopane?

– S moje strane ratnih sekira nije ni bilo. Dogodilo se što se dogodilo, dobio sam poverenje onih koji su birali i sada radim najbolje što znam. Vanja Grbić je i dalje u odbojci, radi kampove i mi to kao OSS apsolutno podržavamo.
Da li je izbor imao za posledicu nesuglasice u Vašoj saradnji sa selektorom Nikolom Grbićem, Vanjinim bratom?

– Nikoli je možda bilo i najteže, ali sada je to prošlost. Nastavio je da radi kao selektor, i taj posao radiće i ubuduće. On je mlad trener, ali stari odbojkaš. Posvećen je sto odsto poslu koji radi. Sasvim je normalno i to da ponekad luta, pre svega u organizacionom smislu. Ali on je totalni odbojkaš, neko ko svakog dana napreduje.

Nikakav predsednik

Pojedini Vam iza leđa govore da ste „nikakav predsednik”, da nikog niste smenili, čak ni selektora ženske reprezentacije, koji je na kormilu 17 godina i koji je osvojio sve što se osvojiti moglo.

– Naravno, kome je potreban selektor koji je posvećen poslu 24 sata dnevno, koji osvaja medalje, puno toga zna, neizmerno voli odbojku? Zoran Terzić je zapravo primer da samo onaj ko svakog dana uči, ko se usavršava, ima pravo i da se nada vrhunskim ostvarenjima. Uz to, odlikuje ga i sjajna komunikacija s ljudima iz stručnog štaba, devojkama… Priznanje koje je dobio za ostvarenja u 2018, i sva ona u prethodnim sezonama, mala su satisfakcija za ono koliko je uradio za žensku odbojku na ovim prostorima. Mnogi bi bili presrećni da ga imaju!

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar