ANALIZA, MILORADOVIĆ: Bura u Piranskom zalivu

ANALIZA, MILORADOVIĆ: Bura u Piranskom zalivu


Za Srbiju je posebno zanimljiv deo odluke o razgraničenju Hrvatske i Slovenije na Muri i Sutli. S obzirom da se od tri nerešena granična pitanja sa Srbijom, dva odnose na sredinu Dunava tj. Vukovarsku i Šarengradsku adu, Beograd itekako mora da prouči odluku arbitraže u Hagu

Leto je u punom zamahu. Najvrelija destinacija u regionu ove godine nije ni Dubrovnik, niti je to ijedno od 602 hrvatska ostrva. Prvi put u mirnodopskoj istoriji Jadrana, najvrelije područje nema veze sa turzimom. Naravno da ste pogodili o čemu je reč, jer mediji već danima bruje o ovoj temi. Reč je o sudskom raspletu višedecenijskog pograničnog spora između Ljubljane i Zagreba, koji se mahom tiče Piranskog zaliva i izlaska Slovenije u međunarodne vode.

Sporni zaliv, koji odnedavno Hrvati zovu i Savudrijska (u)vala, prostire se na devetnaest kvadratnih kilometara od istoimenog rta na jugu do rta Madona na severu. Zaliv je epicentar slovenačkog turizima, jer se u njemu nalaze Portorož, Piran i manje poznata Lucija. Hrvatski turistički kapaciteti su znatno manji. Svode se na kampove Crveni vrh i Ka(za)negra, izgrađene tek osamdesetih godina prošlog veka. Prošlogodišnji prihod od turizma u Hrvatskoj premašio je 8,6 milijardi evra. To je skoro 19 odsto hrvatskog bruto nacionalnog proizvoda. Jasno je da crveni vrh i crna kuća nisu presudno uticale na ovakav bilans. A šta je sa ribolovom? U Hrvatskoj radi nešto manje od osam hiljada registrovanih ribara. Love se najviše tuna i sardele. Beru se mahom mušlje. Najviše se ulaže u uzgoj finije ribe, ali za sada ulov uglavnom čini jeftinija plava riba. U Piranskom zalivu ribari samo trinaest registrovanih preduzeća. Kažu da su te vode poznate po ulovu od tunjevine mnogo skupljeg lista. Što je još važnije, ribari, koji nisu iz samog zaliva, dobili su pre oko pola godine koncesiju od vlade u Zagrebu, koja im omogućava da u sledeće dve decenije uzgajaju i beru školjke na trideset hektara Piranskog zaliva. Da li je ova koncesija izdavanje računa bez krčmara?

Po, svoj prilici jeste. Krčmar u našoj priči je Stalni arbitražni sud u Hagu. Njemu su dve zemlje 25. maja (ima li u ovom datumu simbolike?) 2011. godine predale sudbinu zajedničke granice. Isti sud je 29. juna ove godine doneo odluku gde ima da se povuče crta, kako granična, tako i višedecenijskog trvenja dve bivše jugoslovenske republike oko toga dokle je čije. I pre nego što se pozabavim po(d)vlačenjem crte, red je da se osvrnem na događaje, koji su ovu crtu učinili spornom.

Trst je naš

Sve je počelo povicima “Trst je naš”. Njima su jugoslovenski partizani ušli u spor sa italijanskim levičarskim saborcima oko toga kako podeliti leš Musolinijeve države. Tršćanska kriza, a sa njom i povici, utihnuli su potpisivanjem Mirovnog sporazuma 10. februara 1947. godine. Tim dokumentom, međutim, nije utvrđena granica između Republike Italije i Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Dve zemlje će sledeći korak napraviti sedam godina kasnije u Londonu gde je memorandumom o razumevanju Zona A slobodnog područja Trsta pripala Italiji, a Zona B Jugoslaviji. Takva situacija je zabetonirana 1975. godine Osimskim sporazumima čiji su potpisnici bili tadašnji italijanski šef diplomatije (i dva puta pre toga premijer) Mariano Rumor i njegov jugoslovenski kolega Miloš Minić. Na prvi pogled bi se reklo da vinćentinac Mariano iz pokrajine Veneto, koja se graniči sa tršćanskom, ima više sluha za problem Italijana u spornom području nego što to ima čačanin Minić kada je reč o Slovencima i Hrvatima u slobodnoj zoni. Međutim, Osimski sporazumi, inače napisani na francuskom jeziku, bili su neuporedivo povoljniji po SFRJ, koja je njima nepredviđeno dobila i deset naselja. Italijansko javno mnjenje, a pre svega ekstremna desnica, dočekali su ovaj dogovor na nož. Nije ih bolelo samo to što je oblast Veneta i Istre još antička rimska teritorija, koja se završavala rekom Arsijom. Nije ih bolelo ni samo to što je Arsija postala Rača. Nije ih bolelo ni samo to što je ta teritorija bila deo Italije od kraja Prvog do okončanja Drugog svetskog rata. Nije ih bolelo ni samo to što ni Ante Pavelić ne samo da nije tražio Istru, već je u zamenu za Musolinijev amin njegovoj vlasti, fašističkoj Italiji ustupio čak 5400 kvadratnih kolematara Jadranske obale. Bolelo ih je iznad svega to što Italijani, koji su činili većinu na zapadnoj obali Istre, nisu dobili nikakve garancije zaštite manjinskih prava u komunističkoj Jugoslaviji. No, da bismo razumeli zašto je Italija bila toliko popustljiva prema SFRJ, treba da znamo da je u vreme Osimskih sporazuma na čelu vlade u Rimu bio čuveni Aldo Moro.

Ovaj demohrišćanin zagovarao je koaliciju sa Komunističkom partijom Italije, koja se u to vreme već bila uveliko odrekla Staljina, a posle sloma Mađarske revolucije zategla odnose sa Moskvom i manula ekstremnog levičarenja. Moro je mogućnost saveza svojih demohrišćana sa komunistima smatrao “istorijskim kompromisom”, koji bi stavio definitivnu tačku na fašističku prošlost zemlje. Zato je popustljivost prema jugoslovenskim komunistima bila signal domaćim – italijanskim, da je vreme za savez svih umerenih levih snaga.

Aldo Moro neće doživeti taj savez, jer su ga na putu ka parlamentu gde je uz glasove komunista trebalo da na čelo države stane vlada Đulija Andreotija, oteli ektremni levičari pripadnici “Crvenih brigada”. Pogubiće ga, na zaprepašćenje cele svetske javnosti, 16. marta 1978. godine posle pedeset pet dana zatočeništva. Tokom te terorističke krize Osimski sporazumi pali su u zapećak italijanske kolektivne svesti.

Hrvatske novine su dobile inspiraciju za naslov “Slovencima Piranski zaliv, nama Joško Joras – slovenački nacionalista čija je kuća ostala u Hrvatskoj

Berluskoni blokira Sloveniju

Međunarodno priznanje nezavisnosti Hrvatske i Slovenije vratilo je ovaj problem na sto vlade u Rimu. Naime, 31. jula 1992. godine Ljubljana je izdala deklaraciju, kojom je potvrdila punovažnost Osimskih sporazuma, a dug prema Italiji proglasila isplaćenim. Sa tim se nikako nije složilo 35 hiljada Italijana, koji su decenijama posle razgraničenja i dalje potraživali obeštećenja zbog imovine izgubljene u Istri. Iza njih je čvrsto stala i nacionalistička i separatistička Liga za sever, koju tadašnji premijer Berluskoni nije smeo da ignoriše. Medijski magnat je 1994. godine blokirao dalji pristup Slovenije Evropskoj uniji sve dok sve nadoknade ne budu isplaćene. Na sreću Ljubljane, italijanske vlade su poslovično nestabilne, a politike levice i desnice se dobrano razlikuju, te je ovaj zahtev povučen već sledeće godine kada je u fotelju premijera seo Lamberto Dini. Doduše, uz posredovanje Španije, postignut je sporazum, kojim je italijanskim državljanima sa minimalnim trogodišnjim boravištem u Sloveniiji, omogućeno da kupuju nekretnine u Istri tokom četiri godine po stavljanju potpisa na ovaj dogovor. Tako je Slovenija nastavila svoj put ka Evropskoj uniji, koji je 2004. godine okončan punopravnim članstvom.

Vlada u Zagrebu je još 25. jula 1991. godine potvrdila svoje republičke granice unutar SFRJ kao državne. Italija nikada nije dovela tu deklaraciju u pitanje. A i zašto bi kada je njenu ulogu blokatora ulaska Hrvatske u Evropsku uniju preuzela Slovenija. Doduše, nije da pokušaja dogovora nije bilo. Levičari Janez Drnovšek i Ivica Račan su kao premijeri svojih država 20. jula 2001. godine postigli dogovor o razgraničenju. Njima je Hrvatskoj pripala trečina Piranskog zaliva, a Slovenija dobila koridor prema međunarodnim vodama. Pogranični deo leve obale reke Dragonje, koja se u more uliva u ovom zalivu, pripao je Hrvatskoj. Ljubljana je bez problema ratifikovala sporazum. Međutim, desnica u Saboru odbacila je Račanovu diplomatsku inicijativu. Za nju je jedini arbitar bio Međunarodni sud pravde u Hagu. Slovenačka desnica uzvratila je dve godine kasnije. Tadašnji šef diplomatije Dimitrij Rupel saopštio je da ne samo njegova zemlja, već ni Bugarska, ni Rumunija više ne podržavaju ulazak Hrvatske u Evropsku uniju. Blokada je počela, iako je Janez Drnovšek negodovao iz predsedničkog kabineta. Napetost je kulminirala godinu dana kasnije kada je hrvatska pogranična policija pohapsila dvanaest Slovenaca, među kojima i lidera Slovenačke narodne partije Janeza Podobnika, jer su odbili da pokažu putne isprave na graničnom prelazu Sečovije. Podobnik i družina produbili su farsičnost situacije izjavom da su krenuli u posetu kandidatu za poslanika te ekstremno desne stranke Jošku Jorasu, koji živi baš na spornoj teritoriji između dve države. Za Zagreb je to bila neviđena provokacija. Za Ljubljanu, posle vanrednog sastanka vlade, razlog zbog koga Hrvatska nije zrela za ulazak u EU. Janezov prezimenjak Marijan, lider Slovenačkog nacionalnog saveza leteo je na političkim krilima borbe za ceo Piranski zaliv. Pretio je slovenačkim referendumom, kojim bi se rešavala sudbina ulaska Zagreba u evropski klub.

Svet piranski zaliv 6Ribari su od vlade u Zagrebu dobili koncesiju da u sledeće dve decenije uzgajaju školjke na trideset hektara Piranskog zaliva. Da li je ova koncesija račun bez krčmara

Crnogorski slučaj

Kao šef “Zavoda 25. Juni” za očuvanje nacionalne zaostavštine izdao je tako mapu, kojom je ne samo ceo Piranski zaliv pripao Sloveniji, već uz njega i dobar deo hrvatskog zaleđa. Predsednik Hrvatske Stipe Mesić na to je odgovorio da “prijatelji u Sloveniji mogu da crtaju kakve god mape žele i da one mogu da sadrže i Helsinki i Rejkjavik”, te zaključio da ga se to uopšte ne tiče.  Pokušaj da se glave ohlade dogodio se 2007. godine na Bledu gde su se mapama bavili desničari Ivo Sanader i Janez Janša. Bledski sporazum dočekan je mlako u Ljubljani. Iako Slovenija nikada formalno nije odustala od njega, sve se razvodnilo formiranjem radne grupe, koja se baktala crtanjem granice oko godinu i po dana, a onda polako bledela i izbledela. Dodatan šamar Ljubljani predstavljao je i sporazum Sanadera sa Milom Đukanovićem iz decembra 2008. godine, kojim je crnogorsko-hrvatski pogranični spor predat u ruke Hagu. Sanader je isto ponudio i slovenačkom premijeru Borutu Pahoru. On ne samo da je odbacio svaki dogovor, već je uspostavio potpunu blokadu hrvatskog pristupa Briselu dok se pitanje granice ne reši. Povod za tako tvrd stav bili su dokumenti, koje je Zagreb uvrstio u čak sedam pregovaračkih poglavlja sa EU, a koji su za Ljubljanu predstavljali pokušaj da se ispod žita de jure potvrdi de facto situacija na terenu. Tadašnji šef italijanske diplomatije Paskvale Ferara prividno iznad situacije primetio je da Evropska unija ne može da primi još jednu članicu, koja sa već postojećom ima pogranični spor. “Jedan Kipar je dovoljan”, primetio je Ferara. Umešali su se Francuzi, te je tako posle deset meseci natezanja Pahor postigao dogovor, doduše ne sa Sanderom, već sa Jadrankom Kosor. Ljubljansko “Delo” je sporazum nazvao “povratkom zdravom razumu”. No, da bi se zdrav razum vratio, u pregovore su bili umešani nama dobro znani Oli Ren, Marti Ahtisari i Badinter, pa čak i sam francuski predsednik Nikola Sarkozi, koji je u tekst Lisabonskog sporazuma proturio i obećanje da će Zagreb postati punopravni član EU do 2011. godine htela to Slovenija ili ne. Analitičari u Ljubljani otvoreno su to nazvali pobedom hrvatskih lobista nad domaćim.

Domunđavanje Slovenaca

I tako se stiglo do Međunarodnog arbitražnog suda. Nikoga nije začudilo što je glavni od pet sudija bio Francuz Žilber Gijom posle tolikog zalaganja Pariza, a zatim i Stokholma da se kriza reši. Uz Gijoma, za sudbinu preko 650 kilometara granice postali su odgovorni i Britanac Von Lov, kao i Nemac Bruno Sima. Slovenija i Hrvatska imenovale su svoje sudije i rad je konačno počeo. No, 22. Jula 2015. godine hrvatski “Večernji list” objavio je transkript audio snimka slovenačkog sudije Jerneja Sekoleca i predstavnice vlade u Ljubljani Simone Drenik u kojem se, suprotno pravilima suda, ovo dvoje domunđavaju kako da međunarodne sudije postanu naklonjenije zahtevima Ljubljane. Konspiratorski dvojac podneo je ostavke, sud zaključio da curenja poverljivih dokumenata nije bio, a vlada Zorana Milanovića i Sabor proglasili su arbitražu ništavnom i kontaminiranom. Septembra iste godine sud je imenovao sudije Rolfa Einara Fifea iz Norveške u Nikolasa Mišela iz Švajcarske da sednu u upražnjene stolice slovenačkih i hrvatskih kolega i nastavio rad.

Konačna odluka pala je 29. juna ove godine. Ispostavilo se da su međunarodne sudije najveću težinu dale Osimskim sporazumima i dogovoru Drnovšek-Račan. Više od dve trećine Piranskog zaliva pripalo Sloveniji, koja je dobila i dve i po nautičke milje širok koridor prema međunarodnim vodama. Kopnena granica uglavnom je povučena po katastarskim granicama opština. Tako je kuća vele-Slovenca Joška Jorasa ipak ostala u Hrvatskoj. Ako ništa drugo, hrvatski novinari su dobili inspiraciju za naslov “Slovencima Piranski zaliv, nama Joras”. Za Srbiju je posebno zanimljiv deo odluke, koji se odnosi na granice na Muri i Sutli. One idu katastarskom granicom. Međutim, granica na Murskom Središču povučena je sredinom reke. S obzirom da se od tri nerešena granična pitanja sa Srbijom, dva odnose na sredinu Dunava tj. Vukovarsku i Šarengradsku adu, Beograd itekako mora da prouči odluku Gijoma i družine. Međunarodna zajednica očigledno je zadovoljna radom Francuza, jer ga je Singapur upravo imenovao za svog predstavnika u sporu sa Malezijom u slučaju Pedra Blanke. I dok Gijom ide dalje, Slovenija i Hrvatska, uprkos međunarodnoj arbitraži, tapkaju u mestu.

Plenkovićeva vlada glat odbija primenu ove odluke. Kabinet Mira Cerara uputio je Zagrebu diplomatsku notu, kojom poziva Hrvate da sporazum zajednički primene. Situacija bi trebalo da bude jasnija posle razgovora dvojice premijera 12. jula u Ljubljani. Za to vreme, haos na moru je već počeo. I jedna I druga strana prijavljuju prekogranične “upade” komšijskih ribara u svoje teritorijalne vode. Hrvatski ribari brinu šta će biti ako počne da duva jugo. Već najavljuju da tridesetak posto ulova u Piranskom zalivu treba zaboraviti, a one koncesije sa početka priče takođe su dovedene u pitanje. Dakle, ni posle četvrt veka natezanja, granica Slovenije i Hrvatske nije povučena. Nije jasno ni da li će dve zemlje na ravne časti podeliti troškove arbitraže kako je to sud naložio. Hrvatska je bivša jugoslovenska republika sa najviše pograničnih sporova. Ako je suditi raspletu pogranične drame sa Slovenijom, ova generacija u Srbiji teško da se može ponadati povlačenju stabilne granice sa Hrvatskom, ali bi mogla da naiđe na poneku hrvatsku blokadu na putu ka EU po slovenačkom receptu. No, u međuvremenu, na Šarengradskoj adi kupaju se i Srbi i Hrvati, alasi ribare, a obnovljena je i stara pastirska kućica ne bi li se neometano roštiljalo. I tako … idu dani. Do neke nove arbitraže i novih miliona potrošenih u Hagu umesto u selima duž spornih balkanskih granica.

 

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar