ANALIZA, MILORADOVIĆ: Čekajući Sjedinjene Evropske Države

ANALIZA, MILORADOVIĆ: Čekajući Sjedinjene Evropske Države

Foto: AP/Martin Meissner


Šezdeseti rođendan Evropske unije događa se u najkritičnije vreme za evropski projekat. Da li je sada trenutak da se započne proces još tešnje političke integracije: savez federalnih država sa širokim ovlašćenjima? Uz očekivan snažan otpor

„Za manje od mesec dana, mi, predsednici nacionalnih parlamenata članica Evropske unije, kao i predsednici vlada, ponovo ćemo se okupiti u Rimu povodom obeležavanja šezdesetogodišnjice sporazuma iz kojeg je rođena naša Unija. No, svima je jasno da ovo okupljanje zahteva da se preduzme više od običnog osvrta na istoriju. Rođendan se događa u najkritičnije vreme za evropski projekat. Nezaposlenost i rastuća nejednakost u mnogim zemljama dolivaju ulje na vatru gubitka poverenja javnosti, koje dodatno pojačava nesposobnost država članica da zajedno usmeravaju migracione tokove. Ovakva klima plodno je tle za populističke pokrete, nacionaliste i ksenofobe. Oni dovode u pitanje slobodu kretanja i druga dostignuća procesa integracije. Prvi put je i jedna zemlja članica odlučila da napusti Uniju.

Zato je sada trenutak da se započne proces još tešnje političke integracije: savez federalnih država sa širokim ovlašćenjima. Dobro znamo da će takav projekat naići na snažan otpor. Međutim, inertnost nekolicine ne sme da dovede do paralize svih. Oni koji veruju u evropski ideal morali bi da mu daju novi zamajac kako ne bi bili saučesnici u njegovoj nemoći i daljem postepenom propadanju. Državama članicama koje nisu voljne da se odmah uključe u tešnje integracije trebalo bi da bude omogućeno da to učine kasnije.”

Ovaj citat je početak i sam kraj pisma koje je 25. februara upućeno u Brisel, ali se našlo i na stranicama italijanske „La Stampe”. Potpisnici su predsednici donjih domova parlamenata Nemačke Norbert Lamert, Luksemburga Mars di Bartolomeo, Francuske Klod Bartolone i Italije Laura Boldini. Ko su ovi ljudi i ko stoji iza njih? Već na prvi pogled je jasno da nemaju podršku svih poslanika svojih nacionalnih parlamenata jer nijedna od četiri zemlje nije imuna na evroskepticizam u skupštinskim klupama. Klod Bartolone je socijalista koji je kao sin imigranata s Malte i Sicilije odrastao u siromašnom opštinskom bloku u jednom od pariskih predgrađa. Laura Boldrini je pravnica i bivša novinarka italijanskog javnog servisa RAI. Godinama je bila portparol Svetskog programa za hranu, a zatim i Visokog komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija. Prošla je sva krizna žarišta od Balkana do Avganistana. Danas je poslanik levičarske Stranke za ekološku slobodu u Italiji. Mars di Bartolomeo je njen kolega novinar iz luksemburškog lista „Tageblat”. Kao generalni sekretar Socijalističke radničke partije Luksemburga, uspeo se do ministra zdravlja, a potom i zaštite čovekove sredine. Jedini desničar u grupi je Norbert Lamert iz nemačke Demohrišćanske unije kancelarke Merkel. Međutim, ovaj sin pekara dobro zna šta je posleratno siromaštvo u Nemačkoj, a kao oksfordski đak političke teorije i moderne istorije odlično može da sagleda istorijske zamke za mir u Evropi.

Dakle, družina je šarolika, ali manje-više social-demokratski orijentisana (Lamert kao da je promašio stranku). Iz toga se može zaključiti da je ovo vapaj trezvenih, koji su se našli pritisnuti između neoliberalne Scile i ekstremno-desne Haribde, da se u poslednjem trenutku spase što se spasti može od evropskog sna o jedinstvu. Ovo pismo je i svojevrstan odjek Manifesta iz Ventotena, koji je u zatvoru u Musolinijevoj Italiji na cigaret-papiru napisao novinar i komunista po kome danas ime nosi jedna od zgrada Evropskog parlamenta – Altijero Spineli.

„Linija razdvajanja progresivnih od reakcionarnih stranaka više ne prati formalnu podelu na manju ili veću demokratsku orijentaciju, niti prati da li neka partija želi da uvede socijalizam u većoj ili manjoj meri. Umesto toga, podele se kreću duž veoma nove i značajne linije koja deli članove svih stranaka u dve grupe. Prvu čine svi koji doživljavaju suštinsku svrhu i cilj borbe kao prastaro osvajanje nacionalne političke moći. Oni, iako nevoljno, idu naruku reakcionarnim snagama, dopuštajući da užarena lava populističkih strasti napuni stare kalupe i time omogući novi uspon za stare apsurde. Drugi su oni koji glavni cilj vide u stvaranju čvrste međunarodne države. Oni će narodnu snagu usmeriti ka tom cilju i, pošto osvoje vlast na nacionalnom nivou, upotrebiće je pre i iznad svega kao instrument za postizanje međunarodnog jedinstva.”

Da bismo razumeli gde je jezgro ove „federalističke zavere”, ne treba da se vratimo u 15. vek, kada su se javile prve ideje o ujedinjenoj Evropi

Ovaj tekst zvuči kao da je pisan danas, a ne pre 75 godina. No, najnovije pismo nije prvi potez ove evropske četvorke. U njemu podsećaju da su još 14. septembra 2015. godine svoje potpise stavili na tekst naslovljen „Tešnje evropske integracije: Put unapred”. Teško je poverovati da ovo četvoro političara deluje samostalno. U predbregzitovskoj Britaniji, u jeku referendumske kampanje prošlog aprila, desničarska štampa je u prilično slavodobitno-histeričnom tonu izvestila o „zaveri” koja se u Briselu kuje kako bi se stvorila evropska „superdržava” po meri birokrata iz Brisela – najveći bauk za prosečnog evroskeptika u Britaniji. Taj deo štampe tada je najavio majski sastanak u Luksemburgu tokom kojeg se navodno krojila nova federalna Evropa sa zajedničkom fiskalnom, socijalnom, spoljnom i odbrambenom politikom na koju inače i pozivaju četiri potpisnika najnovijeg pisma. Ako je to tačno, ova frakcija evropskih političara predvidela je ne samo Bregzit već i blagovremeno diskutovala o mogućem odgovoru.

Da bismo razumeli gde je jezgro ove „federalističke zavere”, ne treba da se vratimo u 15. vek, kada su se javile prve ideje o ujedinjenoj Evropi. Ne treba ni da se setimo prvog američkog predsednika i vođe tamošnje antikolonijalne građanske revolucije (robovlasnika) Džordža Vašingtona, koji se otvoreno zalagao za Sjedinjene Evropske Države. Ne treba ni da se pozovemo na razgovor Napoleona Bonaparte u izgnanstvu na Svetoj Jeleni tokom kojeg je rekao: „Evropa koju čine slobodno stvorene nacije slobodne iznutra omogućila bi lakši mir među državama. Time bi Sjedinjene Evropske Države postale moguće.” Ne treba da se prisetimo ni Poljaka Vojčeka Jastržebovskog, koji je još 1831. predlagao uniju evropskih država ne kao naddržavu, već kao međunarodnu organizaciju. Ne treba da se osvrnemo ni na Italijana Đuzepa Mazinija, koji je Sjedinjene Evropske Države video kao logični nastavak ujedinjenja Italije pod Garibaldijem. Ne treba ni da pročitamo govor slavnog francuskog književnika Viktora Igoa pred učesnicima Pariskog mirovnog kongresa 1849. godine u kojem je rekao: „Doći će dan kada će se Sjedinjene Američke Države i Sjedinjene Evropske Države pogledati u oči i pružiti jedne drugima ruku preko mora.” Ne treba ni da pomenemo da su se 18 godina kasnije u Ženevi Viktoru Igou pridružili sam Garibaldi i slavni engleski filozof utilitarista Džon Stjuart Mil na kongresu Lige za mir i slobodu. Ne treba ni da iz naftalina izvlačimo ruskog anarhistu Bakunjina, koji je tada rekao: „Da bi došlo do trijumfa slobode, pravde i mira u međunarodnim odnosima u Evropi, da bi građanski ratovi između naroda koji čine evropsku porodicu postali nemogući, postoji samo jedan put – stvaranje Sjedinjenih Evropskih Država.” Ne treba se pozivati ni na Trockog, koji je smatrao da do ovakvog ishoda može da dovede samo proleterijat, a ni na nemačkog cara Vilhelma II, koji je, iako u egzilu, pobedu nacističke Nemačke 1940. godine prokomentarisao sledećim rečima: „Božja ruka stvara novi svet i čini čuda. Postajemo Sjedinjene Evropske Države pod nemačkim vođstvom – ujedinjeni evropski kontinent.”

Umesto cele ove istorije evropskog federalizma, koja je pre 60 godina kulminirala Rimskim sporazumom i stvaranjem Evropske ekonomske zajednice, treba da se vratimo samo 12 godina unazad. Tada su Francuzi i Holanđani rekli referendumsko „ne” nacrtu evropskog ustava. Na to je tadašnji belgijski premijer Gi Ferhofštat zaoštrio pero i izdao knjigu „Ujedinjene Evropske Države”. I to na holandskom. On je svoju tezu razvio na osnovu ispitivanja javnog mnjenja Eurobarometra po kojima je većina Evropljana bila za tešnju integraciju. Isto raspoloženje vladalo je i pre četiri godine – 69 odsto Evropljana želelo je da se predsednik Evropske komisije bira direktnim glasanjem. To se, doduše, ne mora tumačiti kao izraz federalizma, već kao želja da se evropski zvaničnici demokratski biraju, a ne da se postavljaju po ključu. Ipak, tada su čak dve trećine Evropljana smatrale da treba da postoji jedinstvena spoljna politika. Možda zbog dva svetska rata na koja sećanje još nije izbledelo, ali Evropljani nisu većinski bili za stvaranje zajedničke vojske. Samu ideju federalizacije podržalo je 44 procenata ispitanih, a usprotivilo se njih 35 odsto. Dakle, nijedna strana nije dobila većinu. Najveći evroskeptici bili su severnjaci – Britanci i Skandinavci. Ferhofštat je i za to imao rešenje. Predložio je da u federaciju stupi ko želi, a ko ne želi, ostaće kao spoljni pojas oko samog jezgra Evropske unije. Zgodan recept za sve, koji su doslovce ponovili predsednici četiri parlamenta u svom najnovijem pismu. Ne treba zaboraviti ni da je Ferhofštat postao prvi laureat Evropske književne nagrade u vrednosti od 20.000 evra, koju mu je Evropski parlament za ovo delo dodelio 5. decembra 2007. godine. Tada je predsednik žirija, švedski književnik Hening Mankel objasnio da su „sudije prepoznale političku hrabrost belgijskog premijera. U Evropi, koja obiluje sumnjama u sopstvenu snagu, koja postavlja brojna pitanja o svojoj budućnosti, on nudi jasan predlog za budućnost i pruža jasne razloge zašto treba verovati u evropski ustav.”

Dakle, bilo da su britanski mediji u pravu što najnovija kretanja u panevropskoj politici zovu zaverom ili da nisu, prilično je jasno da je recept moderne evropske federalizacije osmislio Gi Ferhofštat. Da će federalna Evropa od naučne fantastike prerasti u realnost u roku od samo nekoliko godina, predviđao je 2013. godine i tadašnji predsednik Evropske komisije, Portugalac Žose Manuel Baroso.

Bilo da su britanski mediji u pravu što najnovija kretanja u panevropskoj politici zovu zaverom ili da nisu, prilično je jasno da je recept moderne evropske federalizacije osmislio Belgijanac Gi Ferhofštat

Svaka ideja, ma kako plemenita bila, ima i svoju tamnu stranu. Mračna strana federalizacije Evrope, kako ističu evroskeptici, jeste stvaranje četvrtog rajha – jedne države pod rukovodstvom i ekonomskim diktatom Nemačke, koja bi time bez ispaljenog metka uspela u onome u čemu nije Treći rajh uz milionske žrtve i zločine. Međutim, poštovaoci lingviste i filozofa Noama Čomskog (među kojima sam i ja sasvim otvoreno) primetiće da je on upozorio da je tako nešto već realnost, a da bi prava federalizacija Evrope, po ugledu na Sjedinjene Američke Države, bila u stvari lek za ovakvo stanje stvari:
„Evropske integracije su jedno od velikih dostignuća perioda posle Drugog svetskog rata. Međutim, poslednjih godina Evropa je postala disfunkcionalna. Uvođenje jedinstvene valute bez neophodne prateće političke strukture je recept za katastrofu. Uzmimo za primer Sjedinjene Države, koje imaju zajedničku valutu, ali i federalnu strukturu. Ukoliko siromašne države poput Misurija ili Misisipija zapadnu u finansijske poteškoće, dolazi do prelivanja novca iz bogatih država poput Njujorka ili Masačusetsa. To je nemoguće u Evropi. U Evropi ne postoji mehanizam koji bi bogatim sektorima omogućio da pomognu siromašnim u teškim vremenima.”

Ove reči Čomskog su muzika za uši miliona nezaposlenih u, pre svega, južnim prezaduženim evropskim državama. Ali i Čomski upozorava da bi pobeda Marin le Pen na majskim predsedničkim izborima u Francuskoj stavila tačku na svaku ideju o federalnoj Evropi u doglednoj budućnosti. No, i Čomski i Le Penova slažu se u jednom – u odsustvu federalne Evrope, jedino ekonomsko rešenje za nejednakost jesu nacionalne valute. U nedavnom intervjuu za Bi-Bi-Si, liderka francuskog Nacionalnog fronta je istakla da se u Evropi više ne sukobljavaju levica i desnica, već globalisti i antiglobalisti. „Evro nije valuta, već političko oruđe. Evro je nož koji Evropska unija zabada u leđa narodima kako bi ih primorala da krenu tamo gde ne žele. Ili će se Evropa radikalno i duboko promeniti i odustati od svog autoritarnog karaktera ili će umreti”, poručila je Marin le Pen.

Samo postmodernističko vreme u kojem živimo je toliko ironično da ekstremna desničarka sebe doživljava kao borca protiv autoritarnog režima. Ali ironiju na stranu, Le Penova je u pravu. Evropa je pred pitanjem „biti ili ne biti”. I dok ona trči na sve strane i drži govore pred masom naroda, njeni protivnici za sada uzvraćaju pismom koji objavljuje list s tiražom od četvrt miliona primeraka. Za sada. Jasno je da je ovo pismo samo najava onoga što će se u Rimu desiti na obeležavanju šezdesetogodišnjice evropskih integracija. Zato se nemojte začuditi ako istog dana kada Tereza Mej bude pokrenula član 50 Lisabonskog sporazuma i počela pregovore o izlasku iz EU bar četiri članice ovog saveza država budu najavile federalizaciju.

No, pošto se istorija neprekidno ponavlja da bi nam potvrdila da smo slabi đaci, setimo se na kraju i reči Vinstona Čerčila iz intervjua američkom „Saturdej ivning postu” iz daleke 1930. godine: „Vidimo samo dobro i nadamo se bogatijoj, slobodnijoj i zadovoljnijoj ujedinjenoj Evropi. Međutim, mi imamo naše snove i sopstvene zadatke. Mi smo sa Evropom, ali ne u njoj. Povezani smo, ali ne i kompromitovani. Mi smo zainteresovani i pridruženi, ali ne i apsorbovani.” Britanija je takva i danas. Nadajmo se da Evropu čeka bolja sudbina od one koja je usledila deceniju posle ovih Čerčilovih reči.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar